Floskula koju uglavnom koriste stariji ljudi kako bi klincima indirektno stavili do znanja da, iako sada vode miran i idiličan porodični ćivot, to nije oduvek tako bilo, bili su i oni nekada mladi i razuzdani, ali posao, žena, deca, jebiga, morali su kad tad da se smire i skrase i uplove u mirne luke bračnih voda.
Ipak, predanja o događajima iz njihove mladosti ostaće večno da žive u pričama i prenosiće se generacijama s kolena na koleno.

Veselo žensko, 'oće da učini, samo je žešće navučeno na nikotin, pa radi u multitasking modu.

To vam kaže majka u stilu "Znam te puško kad si pištolj bila". Majku ne možete prejebati, ma koliki dobar lažov bili. Može samo da se pravi da vam veruje. A znaju one da se prave jako dugo. Pogotovo da bi vas ucenjivale. A i vi šta sve ne biste uradili da vas ne odruka kod ćaleta, i govno biste pojeli.

Alkoholičarski izgovor.

Opisna rečenica onog kako se osjećamo u zimskom periodu, posebno u vrijeme kad upekne minus i temperatura pa'ne ispod nekoliko Celizijusovih stepeni.

Upao u tešku depru. Ni komšijina krava koja u najgorim mukama umire u tuđem dvorištu mu više nije nikakva satisfakcija.

Riba o kojoj mozes samo sanjati.

Jednostavno je tako. Koliko se svi trudili, dobro većina, da pokusamo da ispunimo svoje snove, želje, prohteve i slično, ništa od toga ne može biti izvodljivo bez para. Da odeš sa tečom na prljavi kanal na pecanje, trebaju ti pare. Za crve, gliste, gajbu piva, paštetu za doručak. I jebeno je tako. Da se može od ljubavi živeti, to bi bilo slatko i bajno, ali jebena je činjenica da ako hoću devojku da odvedem na sladoled kod Rize šiptara, da mi trebaju pare.
A valjda da se živi od ljubavi, možda bi se više i voleli, ko zna...

Stariji ljudi koriste ovaj izraz za ljude rđave naravi.Koristi se i za robu koja nema nikakvu vrednost(prodajnu).

Doskočica često nerezonski upotrebljivana u datoj situaciji od strane ne baš inteligentnog sagovornika.

Шмекерски одјеб на повређену сујету друге особе пропраћену чувеним "Ај ти уради боље ако знаш". Подразумева се да се не ради о ситуацијама у којима желимо да испаднемо не знам колико паметни, арогантни, надмени или да својом кењањем покопамо саговорника. У питању су ситуације у којима здрава логика налаже примедбу, када се из авиона види да ту нешто не штима. Е, кад друга страна не препозна добронамерност наше сугестије, и у први план истакне свој набубрели его, не преостаје нам ништа друго, до да са дозом ироније, употребимо горе поменуту изреку.

Ниси морао никад у животу да уђеш у кладионицу, да би приметио да је тикет са квотом 5000 и нада у његов пролазак чиста небулоза. Ниси морао да постанеш инструктор вожње, да би констатовао да твоја лепша половина не зна да се упаркира у рикверц. Ниси морао да завршиш модни дизајн, да би замерио ортаку на стилу облачења, у ком доминира флуоресцентна кошуља на којој само неонка фали.

Odlican nacin da osobu suprotnog pola spustite na nizak nivo.

Rečenica, koja se uz psovku upućuje razmaženom kućnom ljubimcu koji odbija, recimo, neko dobro parče mesa.

Klasičan izgovor štrebera kada budu pitani nešto što treba logički da zaključe na osnovu života i znanja, a da nije citat iz knjiga iz kojih su učili.

Kada vas neko u diskoteci neko gurne , a vi mu jebete kevu prije nego se okrenete prema njemu.
Okrenete se a iza vas stoji mrčo od 150Kg mišične mase, pogledate ga tužno u oči i kažete " Ja ne psujem , samo tako pričam" i nastavite plesat' hinjski se udaljavajući sa mjesta događaja.

Čujete je svakodnevno, ali retko se obazirete na nju, jer dok ne dodje na vas red, kažete samo "Setićeš se već nečega". Ali i vi nekad nešto napišete. Nešto vas muči, leži vam kraj srca i želite da podelite sa nekim.

Uzimate pero i mastilo, pa prenosite svoju dušu na papir. Opet to ali se pojavljuje. Nije lako samo sesti i pisati. Jedna rečenica nekako dodje, pa prodje jer ne svidja vam se kako zvuči. Opet počinjete od početka, nadajući se da ce svi vaši problemi nestati kako mastilo dodirne papir. Ne ide, gužvate taj list i bacate ga u ćošak, sa svim ostalim što ste nekada i pokušali da zapišete. Odustaješ, stavljaš duvan u lulu i polako pokušavaš da se koncentriseš.

Nakon nekog vremena, pocinješ da pišeš. Ovoga puta pišeš i pišeš i pišeš. Inspiracija je tu, reči same izlaze iz tebe uz sva osećanja koja nose. Na trenutak staješ. Pitaš se šta je to uopšte reč. Da li je to samo skup slova koja su, poredjana takvim redosledom da čine jednu celinu, koja sa više takvih čini jednu misao? Zašto je to sada, uopšte, važno? Nastavljaš da pišeš, ali ovog puta pitanja ne puštaju inspiraciju da prodje. Nastaje gužva i prestaješ sa pisanjem. Stavljaš list u fioku da trune i da čeka svoje vreme.

Prošle su godine, deca su otišla svako na svoju stranu, žena je, naravno, pošla da pomogne deci ako išta zatreba. Ostao si sam. Ulaziš u sobu, davno zaključanu, jer nešto te vuče. Prašina je svuda, pala je preko sećanja iz tog, davno prošlog vremena. Iz nekog razloga otvaraš fioku, i nalaziš požuteo papir. Vraća ti se sve, suza je kanula na papir. Brišeš sto i stolicu od prašine, praviš sebi taman toliko prostora da se namestiš lepo. Opet pišeš...

Probudio si se nakon nekog vremena i uvideo da si zaspao za stolom. Sveća koju si upalio je odavno dogorela, i ostao si u mraku. Nemaš snage da nastaviš, fali ti još koja reč, koja bi pokazala kako se osećaš. Ali nema ih, ostaju da lebde u vazduhu i čekaju da ih dohvatiš. Ne zeliš to. Ostavljaš sve za sobom. Zaključavaš ponovo vrata i bacaš ključ. Više ne želiš da iko zna kroz šta si sve prošao. Svoja osećanja, ostavljaš za sebe, duboko zakopana negde u dubini ambisa bez dna.

Kažemo za izrazito siromašnu osobu, za osobu koja mora da pozajmi kuče da bi ljudi mogli da kazu da pas nema za šta da ga ugrize.

Greška prirode. Takva budala se samo jednom rađa.

Čuvena rečenica iz filma "Salaš u malom ritu". Izgovara je Dušan Poček (poznatiji kao Jezdimir Uskoković) kada ga Šicer privodi zbog odmetnika iz sela koji su zapalili žito. Koristi se da jasno i nedvosmisleno stavite do znanja sagovorniku koliko vas zanima tema o kojoj vam on govori.

Kad neko nema mere u hrani, previše jede. Pojeo bi Boga oca.