Zajedno sa ukidanjem viza, došlo je i do ukidanja bilo kakve objektivne prepreke da se naš narod o čas posla nadje u srcu bilo koje evropske prestonice.
Tako, bilborde širom zemlje preplavile su reklame raznolikih avio kompanija koje karte nude za cenu za koju ranije niste mogli da kupite ni poštenu kožnu ogrlicu za kućnog ljubimca.
Kako oni vole da kažu, Evropa nam je konačno na dlanu!

Cudan nebeski objekat raznih dimenzija , i ponekad vrlo zanimljivih oblika pogotovo ako ste pod uticajem nekih pisho-aktivnih supstanci. moze da vam pokvari dan tako sto prokisne a i da ga poboljsa ako vas smaraju da izadjete napolje dok visite na kompu.

Rodoljubive pjesme borbenog karaktera, što bi naš narod rekao BORBENE.
Pjevale se kad je vojska kretala u boj, ili kada se narod pozivao na ustanak ili u bitku.
Dobile ime po nekom bogu rata-Davoru.
Takođe, u našem narodu se često ispred DAVORIJE dodaje atribut KURČEVE, te ovaj sklop onda označava neki uzaludan posao.

Fenomen koji vekovima fascinira srpski narod. Predstavlja skup krajnje neobičnih i fascinantnih osobina i oblika ponašanja. Nemci dolaze na posao na vreme, ne izlaze sa posla i ostaju do kraja radnog vremena. Ne bacaju đubre po ulici, poštuju saobraćajne propise, smatraju korupciju za negativnu i antisocijalnu pojavu. Ne parkiraju se na travnjacima. Kada igraju fudbal, igraju do kraja utakmice - kada prime gol, ne padaju u očaj, a kada ga postignu, ne počinju sa slavljem dok se utakmica ne završi. Sve u svemu, jedan jako neobičan i zadivljujući narod. Radili bi i mi tako, al' ne vredi... to mogu samo Nemci.

Posle događaja iz Gospodara prstenova 2000 +, mnogo se toga promenilo, a opet isto ostalo...
Nekromanser koji preuze prsten moći prvo podeli gomilu svetlucavih novčića što na grudi se nose, a potom se povuče u svoju kolibu da u miru i blagostanju ostale dane provede. A prsten moći ostavi mlađahnome sledbeniku zvanome Mali Vuk (a Veliki Lažov), često zvanim i Ljubiteljem Muškaraca, kojega karakterisahu usne nalik nečem bezobraznome.
Mali Vuk možda jeste bio poznat po ratovima i gomilom mrtvijeh koje za sobom ostavi, ali narod to zaboravi i prihvati ga kao boga. A on odmah nađe krivce za sve što se dešavalo u Žutom plemenu. Razotkri on odmah sva zla koje je to pleme činilo i kako bi ga uništio, sve vođe tog plemena i viđenije pribra kod sebe, te im dade iste ili još veće povlastice i posede da ih tako uništi.
I drugi se čarobnjaci u vaseljeni promeniše. Na istoku, matori čarobnjak pun pića od krompira ode i dođe drugi, koji počeše nešto da radi kako bi svoj domen poboljšao. Pojavi se i drugi čarobnjak koji postajaše sve moćniji na istoku, brat čarobnjak boje limuna. Na zapadu, najveći čarobnjak posta čovek za koga niko verovao nije da će to biti. A čarobnjaci na istoku počeše po malo da pomažu Malog Vuka, ne mnogo, ali pomagahu. Davaše dosta žita, zlata i srebra da se u zemlji nešto radi. Čak dadoše i neke čelične ptice i zmajeve, a obećaše i vatrene kornjače da bi Mali Vuk svoj domen branio.
Ali, događaji ne čekahu nikoga...
Mali Vuk, ojačan konvertovanijem žutim čarobnjacima, krete da sprovodi sve kako on želi. Sve prstene moći je prigrabio. Pomagahu mu i čudno stvorenje koje nije muško, ali je otac, ljigavo stvorenje čiji tata je sumnjivo prodavao eksplozivna jaja kome to nije trebalo prodavati, čarobnjak sa lažnijem čarobnjačkim sertifikatom i tako dalje. I krete Mali Vuk da gradi čardake na vodi, krtičje tunele ispod zemlje za brže kretanje ljudi i mnoga druga čudesa. Doduše, ne završi ni jedno. Što ga ne sprečavaše da obećava još čudesa. Naročito kako mu se bližiše period kad narod treba da traži još toga, bar na 4 godine.
I tad se desi katastrofa...
Limunov vrač sa istoka zbučkaše nešto loše, te stvoriše pošast koja se vaseljenom raširi, te i do ove zemlje dođe. U prvi mah, Mali Vuk i njegovi čarobnjaci se smejaše tome, ali brzo se ućutaše i rekoše da se nikad smejali nisu. Mali Vuk onda poče da hapsi narod u svoje kuće, za dobro tog naroda. Posebno slab na najstarije bejaše, te je njima dozvoljavao samo preko noći da izlaze. Mali Vuk beše na mukama; kako sprovest izjašnjavanje naroda da bi on mogao još tako predano za taj isti narod da radi? Bejaše problema... Pomoćni čarobnjak boje kože pečenog praseta je prvo branio deci da idu na nauke, a potom je dozvolio. Narod moraše da nosi zaštitne vizire preko nosa i usta, da se prska zaštitnom vodicom i slično. A kako vreme prolaziše, sve manje je narod to želeo da radi. Ali bejahu i zli i nezadovoljni koji imađahu genijalnu ideju da Maloga Vuka oteraju tako što će mu dati ono za čime on najviše žudi – apsolutnu moć. I tako i bi...
Onda se najveći zapadni čarobnjak seti Maloga Vuka te ga kod sebe prizva. Mali Vuk naizgled bi poslušan ko malo štene, poslušno seđaše u ćošku i sve što zapadnjak tražiše mu dade. Okrete leđa istočnjačkijem čarobnjacima i obaveza se da će ih oterati i neće prihvatiti njinu pomoć. Takođe, da će veliku kolibu u jednoj stranoj zemlji preseliti gde ne treba, a što će pojedini prihvatiti povicima kako je njihov bog veliki i eksplozijama. A najviše od svega – da će deo zemlje pokloniti divljem plemenu koje davno pokušavaše da ga otme. Ali nisu svi shvatili njegovu mudrost... Jer, možda je sve ovo istina, ali on je odatle doneo svetu relikviju koja će spasiti narod – štapić koji piše! Da se svi dive tome čudu neviđenome! A pride i ključ koji ništa ne otvara! Te svete relikvije će pomoći da se završi (ne)očekivano putovanje u zlatno doba!
Narod? Koga briga. Mnogi u sve većem broju organizovaše zbegove u druge zemlje. Preostali ili odoše u apatiju ili se do imbecilnosti diviše Vođi, pri čemu samo vlastiti mozak žrtvovahu. Narod niko i ne pita, niko i ne mari za njega. Kad se pobuni narod, pojaviše se opet plavi Orci da još divljačkije biju, željni toga jer davno nisu. Čak Orci i Vilenjake štitiše dok se šetaju, a narod mlatiše. I tako se okonča ta buna, a da se ništa ne okonča, niti je konac na vidiku...

Ljudi koji su isti kao i šovinisti ,samo što svoju mržnju uperuju protiv pripadnika svojeg naroda. Ima ih u svim državama sveta, al' rečenice su im otprilike na isti šablon. Neki od njih rade to iz zadovoljstva, a neki zbog novca. Cilj im je da ceo narod oseća sramotu zato što je par kretena napravilo sranje i da poistovete sve pripadnike jednog naroda sa tih par kretena. Oni su prvi koji se pojave na TV-u da daju svoj komentar.

Bivaju isticane od strane tlačenih ili marginalizovanih grupa, koje pritom prkose nadmoćnijoj ili glorifikovanoj većini. Ove parole se u beznadežnim situacijama često ističu više iz šale, nego iz znaka revolta.

U horizontali. Legla, što bi naš narod rek'o.

Najbrojniji narod na Balkanu.

prvo su politichari krenuli da prichaju o boljem zhivotu, vecim penzijama i platama, vishem standardu, manjoj inflaciji...samo da bi ih izabrali za odredjene funkcije, potom je narod uvideo da, iako ih je izabrao, nishta bitno se ne menja. Politichari su ondaK setili nove zhvake (kakvi su pametni :P): "DOSTA PRICHE, VREME JE ZA DELA!", i naravno naivni narod se polakomio, ali posle nekog vremena su opet uvideli da se nishta bitno ne menja, i da su svi politichari kriminalci (kakav smo mi pametan narod :P). Onda su politichari, da bi ostali na vlasti i opet za'ebali narod, smislili novu dosetku: DOSTA JE VISHE ONE PRICHE "DOSTA JE PRICHE, VREME JE ZA DELA", VREME JE DA STVARNO RADIMO!........

Neodoljiva potreba da NAS odvojimo od NJIH, da ukažemo koliko su ONI glupi, ružni i zli, a MI u svakom smislu superiorni, bezgrešni i nebeski. Uprkos tome što je NAS malo, uspevamo poput amebe da se izdelimo na još manje grupe NAS. I u okviru NAS smo MI, naravno, bolji od NJIH.

Novonastali vid psihopatologije, otkriven u Srbiji.
Inače, kompleks po Karlu Gustavu predstavlja emotivni šok, konstalaciju osećanja, a kao uzrok nastanka kompleksa pominje se moralni konflikt. Postoje razni oblici kompleksa, tipa: niže vrednosti, više vrednosti, kompleks moći, autonomni kompleks, ili pak Frojdovo otkriće u vidu Edipovog kompleksa. Nego, u nastavak ovog nabrajanja morao bi da se nadoveže i ovaj naš, domaći, navijački. Ne govorim to zbog nekakvog patriotizma, parole da je srbin u svemu najbolji, da smo nebeski narod itd. već zbog prave epidemije koja je obuhvatila gotovo polovinu srpske populacije!
Ova ,nezovimo, bolest je izražena u vidu sve učestalije prozivke savremenih internet navijača. Ispod skoro svakog članka koji ima bilo kakve veze sa sportom neko mora da pomene kompleks. Poslati nekog na lečenje kompleksa je već normalna pojava.

Redovno predizborno obećanje. Političari se, za vrijeme predizborne kampanje, pretvaraju u čarobnjake koji će čarobnim štapićima privući strance koji jedva čekaju da ulože svoj novac u ovdašnje vukojebine, drže prst iznad nekog dugmeta za novac, i samo je potrebno da narod pravilno izabere kako bi se pritisnulo dugme. Narod to redovno popuši...

Vrsta čoveka koji radi kao građevinski radnik ili najniži sloj radnika u bogatijim zemljama EU.
Narod koji je potpuno ekvivalentan Crnotravcima u našoj zemlji, samo na nivou EU.

Inače, Portugalci su jedna od najvećih garancija gastarbajterima sa Balkana, da oni sami nikada neće biti nezvanično i prećutno proglašeni za najodvratnije, najnekulturnije i najnepoželjnije ljude u tim zemljama.
Skoro da je nemoguće nadmašiti Portugalca u prostoći, nepismenosti i neprilagođenosti sredini u kojoj se nalazi. Nemoguće je videti Portugalca koji se druži sa domaćim stanovništvom. Uvek imaju svoje kafane, gde se ne priča ništa osim portugalskog jezika, ne pije ništa osim portugalskog piva i ne jede ništa osim portugalske hrane. Na prozorima stanova gde žive vise portugalske zastave, a njihovi polovni Mercedesi i VW, su uvek uredno ukrašeni portugalskim nacionalnim idolima.

Uglavnom se žene i udaju u 15-16 godina i po tome, po fizionomiji, po obrazovanju, a najviše po ponašanju, neodoljivo potsećaju na jednu jako rasprostranjenu etničku grupu na prostorima Balkana, poreklom iz Indije....

Pa, ako ste završili sa pominjanjem mog ženskog roditelja u akuzativu, da počnemo...

Elem, iza ovog, moram priznati, nešto rogobatnijeg naslova u izboru onih koje sam večeras bio u stanju da osmislim, krije se zapravo jedan od poznatijih i u, maltene, svim sferama života rasprostranjenih idioma, bez kojeg se, na primer, ne može ni zamisliti jedan televizijski prenos rendom ekipnog sporta ili osvedočiti ljubav dvoje mladih. Živimo u konzervativnoj sredini, šta ćete.

U principu, u pitanju je floskuletina najšire vrste, jednostavne formule "krunisati _______ (imenica u akuzativu) + _______ (imenica u instrumentalu), a to što pod sobom podrazumeva turanje odgovarajućih reči na prazna mesta ujedno znači da je mogu koristiti i najnelordskiji od primeraka. Najčešće se prevodi kao "konačna potvrda/afirmacija svog prethodnog - da ne kažem minulog - rada", ali je oni sa nešto većim kapacitetima sopstvenog duha umeju rabiti i u posprdne svrhe. Ništa novo kada je nebeski narod u pitanju, zar ne?

Manjinski narod.

Narod koji je iz čista mira poslao vojnike u Vijetnam, objavio rat, ovi ih dve decenije jebali u zdrav mozak, palili kuće, ubijali decu, silovali i ubijali žene, civile, a kada je jadan narod pružio neki otpor i zarobio tri američka vojnika i kasnije ih ubio, oni su se odmah žalili kako su ovi prekršili pravila Ženevske konvencije i svetu ih opisali ih kao životinje i monstrume.

Vrhunac pijanstva. Kao što nebeski plod drveta šljive ne bira kad će da padne u govno koje se nacrtalo tik ispod drveta, tako ni ti ne biraš kad će te stići ona kleta poslednja flaša što te nateraše gilipteri da je popiješ, jeb'o ih ćaćin ćaća!

Hodnik, prolaz. Takodje i mesto ulaska iz vazdušnog prostora jedne u vazdušni prostor druge države ali narod ko narod, koridorom naziva i deo neba gde se vide tragovi aviona. Naravno, to nisu koridori već vazdušni putevi. Slično je i sa putevima, autoput se zove E75 ali su ga strpali u kutiju sa još nekim pravcima i naknadno krstili panevropski koridor 10.

Narod koji je školski primer kako loše okruženje može da dovede do krize identiteta...

Bugari ih smatraju Bugarima, Srbi Srbima, a Albanci strpljivo rade na tome da jednoga dana budu Albanci. Jedino Grke zabole šta su, samo im ne daju da se nazivaju Makedoncima.

Zbog toga se u njima razvila potreba da svima dokažu da su oni, ni manje ni više, nego direktni potomci Aleksandra Makedonskog. Kako bi to postigli, u svojoj prestonici su, u toku zadnjih deset godina, podigli monumentalnih antičkih spomenika skoro onoliko koliko ih je za života podigao sam Aleksandar. Pri tom imaju budžet koji je, čak i u poređenju sa našim, smešan. A na kraju svega, da ironija bude veća - ako je verovati nekim istoričarima - mladi Aleksandar je voleo svoje vojnike više nego što je uobičajeno, ako me razumete... tako da je vrlo moguće da on direktnih potomaka i nije imao.