Ovaj izraz, poput mnogih koji su naprasno aktivno ušli u srpski jezik i tamo ostavili dubok trag, prost narod uglavnom koristi onako kako mu odgovara i tumači ga na način koji je prikladan za situaciju u kojoj se nalaze. Pored toga što malo ko zna šta on zaista znači (uvek se može improvizovati neki smisao), sam izraz zvuči prilično žestoko, pa sagovornik tako sebi povećava vrednost u očima onoga ko ga sluša i deluje intelektualno nenadjebivo.
Ipak, postoje neka pravila: otuđenost se najčešće vezuje za "PC mladež"; gradacijom, unazad - za ljude bez televizora; za narod koji je prestao da ide na mobe i prela; ljude koji nisu imali tranzistor; one koji nisu imali telefon, kola, konja; oboleli od kuge, lepre i sl.

Nesvesno i bez predumišljaja verbalno bocnuti sagovornika u bolno mesto na duši. Podsetiti ga na problem koji mu već duže vremena stoji na grbači. Stati mu na žulj, što bi pros' narod rek'o.

Za naš narod nešto slično zvoncetu za Pavlovljeve pse. Kada u autobus udje bilo kakva individua sa dotičnim modnim detaljem, kroz autobus,tramvaj ili trolejbus prodje talas panike. Narod se spontano sjati oko automata za poništavanje karata (putnici sa kartama) i oko vrata (slepi putnici koji beže napolje). Svaki razgovor zamire i komunicira se isključivo izbezumljenim pogledima. Ako je još rano jutro, neko će dobiti batine.
Nije bitno zanimanje čoveka koji nosi zeleni prsluk, kao što nije bitno ni da li na prsluku piše GSP, gradska čistoća, nike ili xiang min yin. Fluorescento zelena boja u mozgovima prosečnog korisnika javnog prevoza pobudjuje vekovni strah od kazni, sudskih procesa i nestajanja crvenih novčanica iz novčanika.

Maksima koja kaže da svakom treba reći đe mu je mjesto, a naš narod je se beskompromisno drži, u dijelu koji se odnosi na bob.

U Srbiji je za vreme devedesetih predstavljao izraz za svakog ko je rekao nešto javno protiv Miloševića. Inače, u drugim državama se koristi kao naziv za osobu koje je izdala svoj narod zbog novčane nadoknade.

Država u zapadnoj Africi. Narod je pretežno iz plemena Bambari, kao i Burkina Faso i Obala Slonovače. Zanimljivo je to što Mali na bambari-jeziku znači Hippopotamus, tj Nilski konj.

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Ubiti. Usmrtiti. Utepati. Na'raniti, uručiti trajni ban...i, uglavnom, još mali milion izraza i termina za međ' rasom nas homo-sapiensa neobično rasprostranjenu praksu "lišavanja života" predstavnika iste, a koje nećemo dalje navoditi zbog štednje jagodica na prstima.

Elem, poetska po prizvuku i metafizička po smislu, sintagma iz naslova se ipak nešto ređe sreće/koristi u savremenom stanju stvari, možda najviše zbog toga i što je ČOVEK u savremenom stanju stvari tih nekategorisanih 21 gram sebe reducirao na težinu koju retko da će koji "nebeski lift za Raj" moći da detektuje. U savremenom stanju stvari, tojest...

Zaključak političara koji je godinama pravio ujdurme i zajebavao narod zgrćući pri tome nenormalne svote novca, a sada odvojen od vlasti čeka trenutak vlastitog odlaska sa svetske scene.

Poslovica koju koriste nase babe, a u poslednje vreme i ostali narod. Znaci da ma koliko god se ti trudio da postignes nesto sto nikada neces moci, neces uspeti, ni za milion godina.

Obavezan sastojak svih predizbornih kampanja, u poslednjih tridesetak godina. Problem je što narod polako postaje imun na obećanja vezana za metro, pa političari pribegavaju dobrom starom asfaltiranju.

Sa neugodnošću odbijati činjenicu lošu po mozak. Što bi narod rek'o: "biti slep kraj očiju", samo malo suptilnije. Sve u svemu, ne prihvatati određenu informaciju, iako je njena tačnost kristalno jasna.

Umotvorina od koje vam pripadne muka, narodski rečeno - bljuje vam se. Autori se njima diče, kapitalisti kupe kajmak, a narod bljuje... I truje se.

Naizgled jednako u lakonskim tvrdnjama, učiniti različitim uz pomoć pažljivijeg posmatranja i analiziranja.

Naš jadni, napaćeni narod zadovoljan sitnicama, da se ima za paštetu i parizer, često govori "ćuti, dobro je" bojeći se da može bit i gore jer svi poznaju i gore prilike.

Rečenica kojom privatnik jasno stavlja podređenim da kod njih nema slobodnog dana, ni odmora. Što bi narod kazao ni sveca, ni petka, samo rad, rad i rad.

Zanimljiva mešavina Rumuna i Romulanaca.
Nadniče za male pare kao prvi, a oblače se i šabanski ponašaju kao ovi drugi.
Jedini narod koji je toliko udaljen odavde, a tako bi se dobro ovde uklopio.

Nije bezizlazna situacija, al opet izbor ti se svodi koje ćeš od ponuđena dva zla izabrati. Šta je to povoljnije po tebe, a u svakom slučaju nepovoljno.Što bi naš narod reko-manje zlo.

Ime i prezime Kineskog premijera sa kojim sarađuju naši političari.

On odmah po povratku u svoju zemlju bude kažnjen smrću, jer kako kaže stara kineska poslovica. ''Srpski narod treba jebati, Kineski ne možeš''

Domaći filmovi koji se prikazuju nenormalan broj puta , a narod ih idalje obožava i svaki put gleda kao da je prvi. Domaće televizijske stanice ove filmove koriste kada ne znaju ni sami šta da puste...