Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Dopustiv rizik. Legalan! Nešto što sebi možete priuštiti. Kapsula zadovoljstva na odloženo plaćanje ponekad jako potrebna.

Štimac je veoma poželjan lik u društvu, nije nešto koristan, niti ume bilo šta da radi kako valja.
Ali sa njim je svaki posao lakši i uvek je tu za društvo, nije bitno u kolika govna treba da zapadne.

Ako vam se na ulici,ili na nekoj zurci, javi devojka a ne znate kako se zove,kazete ovu recenicu,i imate 75 % sansi da pogodite....druga opcija je Jovana.

Sredstvo za lečenje sopstvenih kompleksa.

Za ove ljude automobil je mnogo više od prevoznog sredstva, to je ljubav, to je strast, to je njihov smisao života, kao mali imali su samo jednu vrstu igračaka, a to su automobilčići, maštali su o tome da postanu automehaničari ili autoelektričari a dosta njih to i postane, svrha punoletstva za njih je samo ta da dobiju vozačku dozvolu. Prvi automobil im je obično jugo, on posle nekog vremena postane Megazord, sa škodinim motorom, kožnim sedištima nekog mercedesa iz 80-ih, bude oblepljen raznoraznim nalepnicama, zatamnjena su mu stakla, spušten je do zemlje, a zadnja sedišta su često izbačena kako bi bilo dovoljno mesta za tursku plinsku bocu i bazuku made in PRC, taj auto samo po obliku ostane jugo. Za te ljude miris benzina i paljenja guma je najlepši mogući miris, kao za žene Šanel, zvuk motora ih uzbuđuje, a na turiranje svršavaju. Njihov auto je za njih hram, u njemu je zabranjeno da se jede, jebe, pije, puši, i o tom automobilu više vode računa nego o sebi. Oni prate reli, jer formula 1 je za pičke, mada i nju prate, a znaju karakteristike svakog automobila napamet. Zbog njihove nezainteresovanosti drugim stvarima sa njima se može pričati samo o automobilima, pa zbog toga i svaku temu gledaju da okrenu u priču o tome.

Niko ne voli pretjerano objašnjavanje. Opširni ljudi nijesu baš omiljeni u društvu. Generalno, prava doza informacija, optimum takoreći, je svojstvena samo odmjerenima i staloženima, ljudima koji imaju osobinu da svaku situaciju sagledaju iz pravih uglova. Ali, ukoliko imate posla sa nekim ko ne spada u gore pomenutu grupu, rečenica iz naslova je prava stvar i obećavam Vam da će osoba kojoj je upućena sledeći put dobro razmisliti da li ste Vi crkva kojoj bi se trebala moliti.

Mesto gde se ispune sve tvoje želje...

Starinski izraz nastao od spajanja klasične višenamenske multifunkcionalne reči "kurac" i ljubobratske komunističko-ruske reči "rabota". Predstavlja mukotrpan, uzaludan i složeno-jeben niz radnji i zalaganja zarad krajnjeg cilja koji je diskutabilan.

Usled starosti, zaboravnosti, bake imaju vrlo različite svakodnevne ideje.

Ne pita se uopšte.
Zašto baš k'o bula s'gaćama...? Vjerovatno zbog istorije, kad su erogene zone dotičnih bile neograničeno na raspolaganju bilo kome, posebno u haremima.
Niko njih brajko moj nije pitao imaju li šta protiv, no skini gaće i udri.

Izraz za raspravu ili svađu. Radi se o, sada već, arhaičnom izrazu jer je danas mnogo više u upotrebi pičkaranje kada želimo da objasnimo da su se neki ljudi verbalno sukobili, valjda zato što su moderna vremena u pitanju pa biste mogli nekome delovati kao neobrazovani seljak ako upotrebite neki izraz koji nije nastao u poslednjih pet ili deset godina.
Kako za svađu nije potrebna velika pamet, otuda sa punim pravom sumnjamo u intelekt osoba koje nađu za shodno da se raspravljaju oko neke gluposti od jutra do mraka

Gospodin čovek

Čovek koga babe vole i iznose mu slatko a on ima vitrinu zastarelu koju nosi svuda sa sobom i suprugu Snežanu na crno beloj fotografiji u novinama: oni sede u dnevnoj sobi na kauču prekrivenom jambolijom ona mu je oslonila ruku na koleno njegovo prekršteno on je prekstrio noge i nosi sako ne vidi se ali pretpostavljamo neke tamno ljubičaste boje, nasmešen je, podignute jedne obrve, uzdržanog osmejka.
Zaista nema većeg gospodina od Milana Babića a pritom čovek pevao nardonjake nije neki operski pevač ili neka gospođa noblica ali dostojanstvo koje izbija iz njegovih pokreta i stava, to jednostavno nema veze, mogao je i šloser da bude ili vodoinstaleter opet bi bio gospodin, pa onda taj topli glas koji nema potrebe da viče dok peva dubok i širok kao Morava njegova zapadna u kojoj se praćakaju debeli šarani zlatni to je njegov glas, ne ide ne ide sunce moje malo nije nam se dalo da zajedno gradimo svoj dom baš mi se ne da dušu da smirim.

Vrhunski reprezent onog dinarskog cvijićevog čoveka gospodina izvornog časnog.

Milani Babići umiru sredovečni i od srca, dostojanstveno.

Na izgled, veoma moćno oružije ponosnih vlasnika stojadina ili juga iz doba Josipa Broza, za njih moćnije od šestoperca Marka Kraljevića, kada im kažete kako kojim slučajem planirate da kupite polovni pežo 307 od zeta iz Nemačke, ili , ne daj Bože, spomenete kako bi uzeli Alfa Romeo, što komšija Žicar iz zgrade četrnajstice prodaje jer je poč'o da se kocka.

Naoružani su argumetima, kako u slučaju kupovine nekog od navedenih auta, nećete imate da napunite ni prosečnu srpsku potrošačku korpu ako vam se pokvari čak i brisač, a kamoli da vam ode nešto veće. Veličaju Kragujevačke lipicanere, kao da voze Dajmler kolekciju, i pričaju kako ujutru kad odu po novine u trafiku, kupe i ležaj za juga.
Ni ne pomišljaju da do kraja saslušaju vašu priču kako se Pežo ili koji već auto ne kvari ko njihova zastava svako jutro, i kako upali zimi iz prve, bez sauka, stiskanja papučice gasa do probijanja patosa, i onda moguć odlazak na željenu lokaciju bez polučasovnog turiranja.

Mladi ljudi koji sebe zarobe poslovno i unište svaku šansu da se ikad provedu uveče. Razlog je što ležu kad i moja baba, koja je još davno stekla naviku da legne čim Kamenko Katić završi emisiju, te je to prešlo u uslovni refleks lezanja pre zalaska sunca. E voditelji ne gledaju Kamenka, nego moraju da rane, otprilike kad se njihovi vršnjaci vraćaju iz porvoda ili se peglaju posle tog provoda, kako bi stigli da se upicane i srede da izgledaju vedri, nasmejani i lepi, a i moraju da sipaju u sebe litaru nes kafe 3 u 1. Naporan je to zanat, tako rano glumiti da si srećan što si morao da se mrzneš u kolima do posla, u 4 sata ujutru, i sa montiranim kezom praviš reportaže o tome koje su ulice oprali, a koje će tek da operu tog jutra.

"Ultras nema ime , samo dobri prijatelji ga poznaju. Ultras nema lice, mnogo puta mu kapuljača pokriva glavu, šal usta. Ultras se ne oblači poput ostalih, ne prati modu, ne voli novitete. Kad šeta ulicom, iako nema obeležja svoje ekipe, on je prepoznatljiv. Ultras napada ako je napadnut, pomaže kad je to potrebno, ne prestaje biti ultras čim skine šal i vrati se kući, već se bori 7 dana nedeljno.

Iskusni ultras daje primer mlađem, mlađi ima respekt prema starijem. Mladi ultras je ponosan dok stoji pored iskusnijeg, uči od kritika starijeg i pocrveni kad mu ovaj pruži ruku. Kad obični ljudi gledaju ultras-a, oni ga ne razumeju, a on ne želi biti razumljiv, ne želi objašnjavati svoje ideale. Svaki ultras je različit: postoje oni koji nose obeležja grupe ili kluba i oni koji nikad u životu nisu imali tako nešto; postoje oni koji se kreću samo sa svojom grupom i oni koji su individualci i koji su sami svoja grupa.

Ultrasi su različiti, ali ih spaja ljubav prema svom klubu, upornost u ostajanju 90 min na nogama po kiši ili na hladnoći, spaja ih toplina koja ih greje dok pevaju iz sveg glasa, dok spavaju u polu-pijanom stanju u vozu koji ih vodi sa gostovanja, spaja ih korteo kroz centar gostujućeg grada, spaja ih jedan sendvič koji će podeliti njih četvoro posle mnogo sati gladi, spaja ih jedna podeljena cigareta, spaja ih ona svađa oko rezervne navale koja je promašila odlučujući penal, spaja ih jedan pogled, jedan ideal, jedan jedini mentalitet.

Sve stvari koje nas međusobno spajaju, u isto vreme nas odvajaju od ostalog sveta: od zabrinutih roditelja, od zaprepaštenih rođaka, od uplašenih školskih ili poslovnih kolega, i od netolerantnih profesora ili šefa. Ultras je izlazak, iznenađenje koje ti ukrade osmeh kad shvatiš da si se izvukao za dlaku. Ultras je i ruka koja te uvlači u voz koji već kreće. Ultras nije vandalizam ili nasilje bez razloga, on je uporna obrana jednog načina života, koji je pao u krizu zbog socijalnih problema, zbog glupe televizije, zbog diskoteka koje privlače sve više mladih, ali najviše zbog NEOPRAVDANE REPRESIJE.

Biti ultras je sve ovo i mnogo više, emocije i strast koje se ne mogu objasniti rečima ljudima koji to ne žele shvatiti, i koji bi svakako rađe jednostavno okrenuli glavu i nastavili živeti iza jednog stakla, ljudi koji ne bi nikad imali muda razbiti isto staklo i ući u naš svet!"

Sa navršenih osamnaest godina i nakon dobijanja diplome tehničara u proizvodnji odeće, pun samopozdanja kreće na put vrtoglavog uspeha u karijeri kakvu je samo poželeti mogao.
Dete sa sela, rešeno da kad tad napusti svoje ubogo imanje i pomogne namučenom ocu, silom prilika i po direktivi zaposlenom u centralnoj livnici IMT-a, gde su mu kroz ruke svakodnevno prolazili najsitniji delovi Fergusona koji nikada sebi neće moći da priušti…i majci, toj sitnoj uplakanoj ženici, koju nikada nije video da spava, koja od jutra do mraka okopava, plevi, namiruje sitnu stoku i krpi sve što se zakrpiti može.
Ima strica, uglednog domaćina, sa kojim otac ne govori od kako se ovaj učlanio u Savez komunista i dobio titulu predsednika seoske zemljoradničke zadruge, ali voljnom da malom pomogne oko zaposlenja. Od šegrta u Beogradskom vunarskom kombinatu do rukovodioca tkačkog pogona u Industriji padobrana, odeće i rublja "Narodni heroj Franjo Kluz”, nije prošlo mnogo.
Veseo, vredan, druželjubiv i lepuškast, postao je omiljen u kolektivu, naročito među ženama kojima je zbog prirode svog posla bio okružen. Ponos i dika roditelja, uspešan i cenjen, uspeo je svojim marljivim radom da ih rastereti finansijskih briga. Ženice su ga prosto obožavale, nema koja nije bar jednom uzdahnula na njegove oči krupne kao šumadijske sarme i tu kosu… Ah, kosa. Ona koja mami de se kroz nju provuku prsti i zalutaju u toj mirisnoj džungli, gusta, neukrotiva, podšišana po uzoru na neke drekavce sa naslovne strane onih Roling Ston novina koje mu je čiča pitaj boga odakle nabavio. Trebalo je to održavati, negovati, prati, češljati. Majka bi mu u domaći sapun uvek nakapala po malo mirisa bugarske ruže, veoma cenjenog i skupocenog parfema, a da onako lepo stoji svaka dlaka na svom mestu nije bilo potrebno više od dve - tri kašike šećera razmućenog nedeljno u šolji vode.
Zaljubljen do ušiju, oženio je Maru, guzatu zamenicu rukovodioca vešeraja, još zaljubljeniju u njegove kovrdže u kojima su se njeni dugi neumorni prsti svakodnevno gubili.
Nije se u početku obazirao na nekoliko usamljenih vlasi zarobljenih u gustim zubcima svog omiljenog češlja zadenutog u džepčić radnog kombinezona. Ono malo dlaka što bi jutrom spazio na Marinim dlanovima, deset vlasi tamo vamo na jastuku i povremeno zapušen slivnik kade nije bio razlog za uzbunu. Zaboga, bila mu je tek dvadesetosma.
Ali, avaj! Sudbina je nemilosrdno krčila njegovu amazonsku džunglu, ostavljajući za sobom pustoš i paperje. Do spasonosnog rešenja je došao kada je primetio da mu je samo teme ogoljeno, dok je ostatak skalpa bio pošteđen. Začešljaće malo s leva na desno i s desna na levo, niko neće ni primetiti.
Niko. Nikada. Znaće samo on.

Osoba koja se angažuje da nanovo odradi posao koji je vec završen i tako pokupi sve zasluge.

Osoba kojoj sve smeta, puna komleksa, osoba koja do podne mrzi ceo svet, a od podne i samog sebe.

1. Pokajnik

Plačipička. Prevario pa se kaje. Šalje neke drljave ruže, još drljavije sms-ove, zove noću otkinut od alkohola i priča kako mu je još uvek stalo. Možda i jeste ali do toga da te opali još koji put pošto mu sa radodajkama u međuvremenu i nije bilo nešto.

Omiljeni pevač: Sergej Ćetković

2. Osvetnik

Menja status veze na fejsu bar tri put' nedeljno. Glumi frajera, kurči se kako ima koju poželi. Radi sve moguće i nemoguće samo da bi ti stavio do znanja da si se grdno zajebala jer si ga šutnula, sve u želji da ti se na neki način osveti. Uopšte ne kapira da tebe zabole nokat za to. Ako mu se nekim slučajem i vratiš, prevariće te brže nego što prosečan tinejdžer kači statuse o svom životu.

Omiljeni pevač: Aca Lukas

3. 'ladovinac

Raskinuli ste pa šta. J'be se njemu. Ako 'oćeš s njim-može, ako nećeš-i ne moraš. On je u nekom svom svetu, na pamet mu ne pada da se sekira oko toga, živi po principu "ode jedna dođu dve" i mnogo mu lepo.

Omiljeni pevač: Marija Šerifović

4. Patetičar

Njemu u stvari nisi bitna ti ali ne voli da je sam. Voli da ga sažaljevaju pa javno kuka svima naglas kako si ga šutnula k'o poslednji dronjak. Ne bi ti se vratio niti te smarao da se pomirite ali uživa u tome da u očima drugih bude žrtva pa se tako i ponaša.

Omiljeni pevač: Vlado Georgiev

5. Seljober

To je onaj koji je istetovirao tvoje ime na levoj podlaktici, nosi te u privesku zlatne kajle i glasno pušta vaše zajedničke pesme u autu, s otvorenim prozorom, naravno. Nije mu toliko zinulo dupe da se miri s tobom, al' voli tako da se kurči kako je imao mnogo riba (gde si ti jedna od njih) i voli da se to zna. Čovek je mudonja, može mu se. Ali juče.

Omiljeni pevač: Mile Kitić

6. Smorko Dosadnjaković

To je onaj koji neće prestati da te zove dok ga ne prijaviš dežurnom operateru mobilne telefonije da mu isključe broj. Na glavi će ti sedeti 24/7 i nećeš znati šta ćeš od njega. Možda uopšte nisi bitna ti kao ti, verovatno bi tako radio sa svakom jer mu je život mnogo veliko sranje, dosadno mu je i nema šta drugo da radi.

Omiljeni pevač: In Vivo

7. Intelektualac

Taj te j'be iz prikrajka na finjaka. Govori po kuloarima šta ste radili iza zatvorenih vrata, svi ti se živi podsmehuju al' to do tebe ne dopire direktno. Samo jednog dana čuješ neku opasku a pojma nemaš odakle je to ispalo. On je svestan da si ti na gubitku, ali neće da ostane glup i da ćuti o tome kako si ga izradila. S druge strane, neće biti ni previše prost da o tome trubi na sva usta.

Omiljeni pevač: Željko Samardžić