Način kojim iskusne žene svjetuju mlade naraštaje da daju pičke na svakom koraku dok ih život nije prošao. Da ne bude, po onoj staroj pitaće te starost, gdje ti je bila mladost.

Kada jebeš dvije pacijentkinje, al jednu duže razvlačiš po krevetu pa se stvara utisak da ona i leži na tvom odjeljenju dok ordiniraš sa svojim ukrućenim dautogluom.

Filozofski pogled na svijet koji se zasniva na tome da i najgore, najodvratnije i najgluplje stvari mora neko da radi. Šta god se tebi činilo nepotrebno, retardirano ili bolesno, nekome je jednostavno u genetskom kodu da to odradi i još da uživa u tome, jer nema svrhe buniti se. Jebi ga, pravilo univerzuma je takvo i svijet jednostavno ne bi funkcionisao da nema takvih ljudi. Hvala im.

Završni argument i obrazloženje onih, koji su sve strane interneta shvatili kao blagodeti.

Svojevrsna diverzija. Gore navedeni izraz koristimo kad nas neko smori pitanjima zašto ne vozimo više kola i pri tom traži iscrpnu dijagnozu kvara na voljenom nam četvorotočkašu. Tad obično kažemo da mu je otišao ajnšlag cincilator, pri čemu smarača zbunjujemo i dobijamo kritičnih nekoliko sekundi da se izvučemo iz neželjenog razgovora.
Inače je ajnšlag cincilator rotaciona geblanga za pumpanje ulja u defufnu. Ili su bar meni tako rekli.

Ovaj izraz se koristi kod izuzetno nemirne i živahne dece,sklone raznim,nekad i ne tako benignim nestašlucima.Izraz potiče iz Ličke Krajine,iz vremena kad su konji bili osnovno prevozno i radno sredstvo,pa su kao takvi morali da se pripreme za rad,vuču kola,odnosno da se osedlaju.

Datum u Zakonu određen kao poslednji dan za zamjenu guma na drumskim vozilima. Ako se potrefi subota, sve je idealno za obavljanje ove ozbiljne rabote kojoj se pristupa odgovorno i muški temeljno. Dogovoriti s vulkanizerom termin, ujutru natovariti zimske gume, odvesti auto, pričekati uz kafu da bude gotovo i vratiti se kući je krajnje gej. Neka pravila se moraju ispoštovati jer zimska zamjena guma se obavlja jednom godišnje kao krmokolj, prvomajski uranak i slične zajebancije.

Vrijeme roštilja, sača, ražnja, ljetnih turnira malog fudbala je odavno prošlo, slave se još nisu zahuktale, tako da ovaj datum pada u pravi čas da te izbavi od jesenje čamotinje. U toku radne sedmice, samo potvrdiš akciju sa svim drugarima koji imaju četverotočkaše, ništa posebno ne dogovarate jer ćete to u subotu ujutro na kafi. Na toj kafi se skupljate oko 9, nema potrebe ranije, što je još jedna blagodet ovog praznika. Naravno, to se samo formalno zove kafa, a uobičajeno je da se spiči po ljuta, može i vops, neko usput podere burek, a najhrabriji sprže i spravu. Tu se časkom dogovori kod kojeg vulkanizera se ide, malo se opriča o gumama, petnaeske, šesnaeske, Debika, Tigar, Mišelin, niskoprofilne, felga, balansiranje, pizda materina...uglavnom dosadne i nebitne stvari. Ostala priča je uobičajena prđevina o sportu, politici, ženama, kreditima i predstojećem krmokolju što i jeste poenta čitave akcije. Družba.

Nakon kafe se ode do vulkanizera (svi obavezno kod istog), civilizovano se stane u red, pa se guzice uredno presele u prigodan ugostiteljski objekat u sklopu Autoservisa "Žile". Tu više nema glumatanja, alkohol se otvoreno naručuje bez obzira što podne još nije ni blizu, a ovi koji su započeli na kafi već mjerkaju konobaricu. Ako već daje vječno zamazanom Žiletu, ko zna... Red je da se sačeka dok svi ne završe, nekog možda treba negdje odvesti, dovesti, usput skočiti do mesnice da uzmeš plećku koju će žena popodne da prituri u rernu s krompirom. Nakon svega, svi vozite ljetne gume u garaže, pa se odmah nakon toga žuri u kladionicu prije nego počnu Švabe u pola 4. U kladži, bar po jedno točeno. Posle toga-proizvoljno. Nećeš se ogriješiti o ekipu ako tad odeš kući, daš ženi plećku da sprema i zahrčeš u 15tom minutu Sanderlenda.

Tačka gomilanja utemeljenih sirovina koji učestvuju u masovnoj tuči.

Hampa.

Raditi beskoristan posao ili, češće, ne raditi apsolutno ništa.

Ovo što ću vam ispričati je bio stvaran događaj, negde 1966. Prepričava se i danas.
Naime, šezdesetih su bile popularne reporterske priče novinara koje su prikupljali u seskim sredinama. Svi ti novinari su se takmičlili koji će objaviti što interesantniju priču!
Tako je jedan od tih reportera krenuo u selo Banatsko Karađorđevo u blizini Zrenjanina da piše o radu veterinara u tom selu. Selo je poznato po tome što u njemu žive kolonisti uglavnom iz Bosne, ratni veterani i heroji I i II sv.rata i da su svi žestoko opičeni! Ako u selu u toku dana ne padne bar jedna tuča, propade im dan.
U autobusu se naš reporter vozi sa jednim meštaninom i objašnjava mu kojim poslom je pošao u Karađorđevo i čovek mu govori:
" Đe ćeš pisati o veterinarima, bolje ti je da pišeš o ratnim herojima! Evo čim stignemo ja ću ti naći nekog od njih da ti ispriča neku ratnu priču!"
Čim su stigli, odu u prvu kafanu i nalete na Nikolu P. ratnog heroja iz II sv.rata koji je pretrčao u neprijateljski rov uzeo njihovo oružje i pobio gomilu neprijatelja i tako dobio gomilu ordenja za hrabrost. (Možete misliti kakva je taj luda bio!)
"Vi ste ratni heroj?" "Ja sam". "Možete mi ispričati neku ratnu priču?" " Čekaj ,bolan, ne ide to tako! Prvo moram da da odem kući, da nešto pojedem, da se okupam i da se presvučem, pa ćemo onda pričati!" I ode do kuće. Naš nesretni reporter, sedi u kafani, pije neke kisele vode, prolaze minuti, ovog još nema,sad već prolaze sati, ovog i dalje nema. Počeo je i mrak padati, otišao jedan autobus, pa još jedan...U neko doba evo ti Nikole na vratima kafane, obučen u svečano odelo, na grudima puno ordenja,seda za sto, sipa sebi rakiju i kreće da sipa reporteru. " Ne,hvala ne pijem" odgovara reporter. "Šta ne piješ?!" pita Nikola. "Pa ne pijem rakiju." "Ti mene zajebavaš...Stvarno ne piješ rakiju?" " Stvarno ne pijem rakiju,hvala!" Tek će Nikola: " E, onda ništa od priče! Ne razgovaram sa ljudima koji ne piju rakiju", ustade i ode iz kafane! Ostade naš repotrer i bez priče o veterinarima i bez ratne priče i bez autobusa. Sreća,bilo je letnje doba, pa je prespavao u parku!

Često brucoši imaju pogrešnu sliku o domu, što zbog američkih filmova, što zbog lošeg glasa starijih generacija koji su iskusili domski živit...
Dom je institucija, predigra za život, ako se ne snađeš u domu, nećeš ni u životu da jebe rak raka.

Takva je situacija, nema se ni za neki sobičak na kraj grada, pa... aj ti sokole u dom. Kupio si to mjesto u sobi i počeo da ilegališeš... dobio si savjete kako i šta i polako ulaziš u domački život.
Na jedvite jade si istjerao starog domaša iz svog kreveta, raspremio tih 2 metra svog prostora, popakov'o sve stvari i već istu noć otišao na žurku, sprat iznad...
Prva žurka, dobro je prošla... nisi ništa povalio, a i nisi se ni nadao, tražiš opravdanje zato što je bilo više muškaraca nego žena i što si nov lik tu... biće bolje...
Vraćaš se u sobu, neko ti leži u krevetu (ŠKK), uz maksimalno suzdržavanje, ljubazno ga moliš da napusti tvoju privatnu teritoriju i nađe neko drugo mjesto za drincanje...
Preumoran si i zaspeš k'o janje...

Ustaješ ranije nego što si planirao, sunce je upeklo a nema klime baćo... kroz tvoj kvart već se neko derinja i pjeva najnovije hitove goci benda... Šupičku materinu!
Odeš da se istuširaš ali... kurac baćo, nema tople vode subota je dečko! Pa šta da se radi... hladnom, navići češ se vremenom. I stvarno se navikneš..
Menza - toliko puta ispričana priča, bezukusna hrana u svađi sa začinima čini tvoju svakodnevnicu...
Zanimljiva je stvar u vezi te menze majku joj... što sam neki dan na stepenicama naišao na parče čajne, onako previše duguljasto i pretanko... i nekako sam znao da je iz menze, samo oni tako bolesno sijeku čajnu. Čini mi se da bi ga poznao i u Frankfurtu da sam ga sreo.. ako oni uopše i jedu čajnu...

Dan za danom biva sve lakši, a ti sve jači, oguglaš na glasnu muziku, odeblja ti koža, nikid ti nije hladno, a ni vruće, želudac ti je počeo da vari unaprijed zbog ustaljenog rasporeda ishrane koji ne mijenjaš (provalio si da je pasulj majka svih majki, pire, pomfrit i karađorđeva četvrtkom). Niko više ne smije da ti legne u krevet jer si prošlog iznabado pesnicama, a priče se brzo šire, ne brigaš zbog toga... Ne jebeš, ali ne jebu ni drugi.. iz prostog razloga što nemaš đe... Ali zato ekipa... Nikad nisi sam, svaku noć se napijete, a svaku drugu se otresete zbog Džonija Santane koji se poigrava sa gitarom i sa vašom jetrom... A što se tiče fakulteta... godine strudiranja puta dva...

Proces primjenjiv u restoranima u kojima je zabranjeno pušenje ili u kojima, daleko bilo, ne služe alkohol. Konobar se često i tjera do tačke pižđenja kad kasni ili kad neće da ti se odazove.

Sakupiti. Naređati. Zgomilati. Kolektirati ( nije hrvatska reč ).

Ništa toliko ne udaljava od Boga, drugih ljudi i samog sebe kao što je gordost. Izvor ostalih grehova kao što su sujeta, uobraženost, egoizam...

Bilo šta što čovek učini, nešto iznutra ga tera da se hvali kako je ON, ali ON to uradio. Kako je ispao čovek. I, eto samoljublja...
Naravno, pre nego što uradi bilo šta, dooobro je promislio. Jer, zašto učiniti dobro delo a da nema nikakve koristi, pa makar u vidu dobrog glasa ili simpatija u društvu.

Ne znam zašto ali, kad god se spomene ovaj smrtni greh, pred očima mi je čovek sa blago uzdignutom glavom. Kad malo bolje razmislim, možda zato što sam po prvi put to osetio kad mi je nastavnik matematike dao keca, stvarno nepravedno, uz obrazloženje, ja sam ovde profesor.
Uauuuu, izvinite, nisam Vas prepozn'o.

Da bi čovek što manje bio gord, neka se smeje samom sebi a ako to vidi u drugima neka učini isto, rekao je jedan sveštenik. Nikada mi to nije bilo jasno sve dok nisam otišao u Sarajevo na raspust kod tetke gde sam prvi put upoznao svoju ujnu Rabiju, novopečenu vernicu islama. Iako znam da su je tetka i majka ogovarale da je sišla sa planine i da je seljančura najgora i uvek je podjebavale, ja to nisam hteo. Sećam se da pre nego što je došla da su govorile da do pre rata nije znala ni šta je džamija ni kada je Bajram i da je na hrvatskom primorju ljuštila karađorđevu šniclu svih deset dana.
- Ooo, selam alejkum, ljudi. Pa đe si mi dragi moj, vidi koliko si porast'o, bolan.
Moja tetka je samo promrmljala, jeb mater, budalo i očima pokazivala majci na nju.
- Ma, nemaš mahana (na srskom, mana). Hodi da te dainica pozdravi.
Kao mali, nisam znao da se muslimani pozdravljaju dva puta i mahinalno sam je poljubio i treći put. Pošto mi se nije svidela, jer je bila ružna, debela i imala veliki nosinger, krenuo sam u sobu. Ščepala, ali bukvalno me je ščepala za ruku i poljubila još jednom. Kada sam je pitao što se ljubimo četiri puta kad to niko ne radi, samo je rekla:
- Ih, to je zato što te dugo nisam videla a i došao si kod NAS. Hehehe. Kad ja dođem kod tebe, onda ćemo se ljubit' tri puta. Hehehe. Važi?
Nije mi bilo opet jasno ali nema veze. Posle mi je tetka rekla da sam trebao da joj kažem da pojede govno jer se to neće nikad desiti.

Kad vidim ko sve sebe naziva čovekom dođe mi da njištim. U sledećem životu bih voleo da budem konj. Ali, nilski. Što dalje od uzvišenog bića, čoveka.

Omiljena sportska disciplina nezaposlenih.

Ustao je toga jutra Rambo Amadeus Svjetski Mega Car (RASMC) na neku od svoje dvije noge, prijeteć' da će dan biti dobar, veseo i zabavan. Umio se alkoholom, naturio duvana u čibuk, pogledao da l' mu Džemo nije obio ostavu, pogledao da l' neko nije ukrao FAP-a, i kad vidje Rambo da je sve dobro, zaiskri moćnom iskrom šibica tipa "Zebra" volšeban plamen i zapali. U momentu kad povuče prvi dim, neuroni mu počeše raditi normalnom brzinom i sjeti se Rambo... da ima čas muzičkog.

Kud će, šta će, spakova gitarče nabrzaka, popakova još duvana za čibuk, veli, zlu ne trebalo, i sjuri se niz stepenice desetospratnice zdesetog sprata, samo tako. U to stade bus, otvoriše se vrata, ugleda Rambo vozača, vozač Ramba, Rambo vozača, vozač Ramba, Rambo slegne ramenima, vozač zatvori vrata, i odjuri u dobro poznatom pravcu. Prokle Rambo vozača strašnom kletvom oduzimanja vozačke dozvole od strane milicije i sjede na pločnik,

Ali sile kosmičke što planine pokreću i daju energiju biljkama i životinjama i moždanim vijugama osjetiše neravnotežu u univerzumu uzrokovanu tugom njegovom, te mu poslaše izaslanika u vidu duha Vladike Danila, a kad Rambo to viđe, ponudi Vladiku čibukom i Vladika uze, i bi dobro njima dvojici od trava i duvana iz čibuka.

Trči Rambo ulicama grada, a duh Vladikin ga prati, te zaiska Rambo želju od duha, a duh reče da samo crnogorske najveće ispunjava. Dosjeti se Rambo pa mu veli da bi htio u Beogradu stan da ima i da je blizu škole đe čas muzičkog ima, a duh Vladikin mu to dade, a Rambo onda zatraži najudobniji namještaj u stanu da ima, a ovaj mu i to ispuni. Rambo uradi fejtaliti jer upita: "A što stojim kad mogu u namještaj da sjedim?". U to se zaustavi sve vrijeme ovoga svijeta, nešto zatutnja strahovito i sve sile univerzuma ustadoše da isprave nepravdu! I otvori se dimenzionalni međuprostor pa uvuče Ramba u se, i vidje Rambo čuda razna, vidje kako opet radi Pribojska fabrika, vidje da je Džemo smršao i oženio se i kapetan postao, vidje da se Juga opet sastavila.

Trže se Rambo i probudi se i uplaši se od sna svojega, pa on baca i čibuk i trave, pa on baca voljenu gitaru. Pogleda na sat, kad ono još sat vremena ima da stigne do početka časa, a da je puž najsporiji stig'o bi da ga jebeš. Spakova se on i sjuri niz stepenice desetospratnice, pa pozva taksi i odveze ga taksi na lokaciju časa.

Kažemo za osobu ženskog pola koja ima enormno dupe. Da i najveći fetišlija odbije.

Odgovor moje babe na pitanje trenutne lokacije rendom predmeta.

Iz nekog razloga, mimo svake logike, ovi uzvici puni miline i oduševljenja, praćeni predenjem, uvijanjem, dahtanjem ili na drugi način prikladnim činom izražavanja zadovoljstva, znak su maseru ili češaču (maserki ili čehinji (znam da nije čehinja nego češačica, ovako kaže moj sestrić, i ne, ne treba veliko slovo jer ne govorim o nacionalnosti...)) da treba da pređe na neko drugo mjesto koje ne svrbi, odnosno ne boli.

Pristojan završetak razgovora usljed slučajnog susreta s nekim starim poznanikom kojeg vam se baš i ne gleda. Poželjno je da se javi što kasnije, po mogućstvu nikad.