Oterati.
Epilog preduge akumulacije besa i srdžbe, koji se danima, mesecima, poekad čak i godinama talože i onda izazvana često i najsitnijim gestom eskaliraju i nakon toga neminovno dolazi do pucanja.

OGame je strateska svemirska simulacija sa hiljadama igraca sirom sveta koji se takmice izmedju sebe simultano. Sve sto Vam je potrebno za igru je standardni web browser. Pocinjete sa jednim nerazvijenim svetom koji ce te pretvoriti u mocnu imperiju sposobnu da odbrani tesko stecene kolonije. Napravite ekonomsku i vojnu infrastrukturu da bi podrzali vasu potragu za sledecim velikim tehnoloskim dostignucem.
Vodite rat protiv drugih imperija dok se otimate sa drugim igracima da zadobijete resurse.Pregovarajte sa drugim imperatorima i napravite savez ili trgujte sa preko potrebnim resursima. Napravite armadu kako bi sprovodili Vasu volju u univerzumu. Cuvajte svoje resurse iza neprobojnog zida planetarne odbrane. Sve sto zelite da uradite, OGame ce vam dozvoliti da uradite. Hocete li terorisati svoje okruzenje? Ili ce te uneti strah u srca onih koji napadaju bespomocne?

Osoba sa pirsinzima po celom telu.

Gotivite sport? Navijate k'o imbecili za omiljeni vam klub? Eventualno turite i neki dinar na isti protiv apsolutnog autsajdera? Ne i zbog batice iz naslova, tog svojevrsnog krkele i kiksare zbog kojeg kršite ruke i grickate nokte do poslednjeg sudijskog zvižduka, ne znajući da l' će i kad će nešto da usere...mamu li mu u pičku jebem ja.

Ultimativni stadij bolikurčine/kurcobolje.
Prolaziš životom bez razmišljanja o mogućim posljedicama.
Najveći boem (Hemingway) je goli kurac za tebe, mala beba, amater.
Ekstremni sportovi su običan hobi za takve tipove.
Podrazumijeva se alkohol, cigare, droge.

Kada nazovete službu za korisnike i potrošite 30 minuta života odgovarajući na pitanja koja nemaju smisla . Sa životom. Kamoli sa problemom.
S godinama nadrkani korisnik postaje psihomanični luđak koji im prijeti da će ih raznijeti bombom ukoliko ne riješe problem.
Opcija b je ako vam ista služba pošalje istrenirane majmune koji obilaze kuće i kakti rješavaju probleme. Oni ih nikada ne riješe, naprave samo veće sranje ili se nikad ne pojave.
Ako nisi vjernik -postaješ u onom trenutku kada ti problem riješi kvalificirana osoba sa mozgom.

Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.

U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.

Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.

Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.

Sisa od coveka koji mi ne da da disem kad se prejedem

Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.

Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.

Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.

Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.

Mnogo mi se sviđa, omiljeno mi je, cenim preko mere.

Najveća pohvala na koju jedna pljeskavica, porcija ćevapa ili bilo koje drugo trve-kvlt-mesnato jelo može da poseduje aspiracije.

Kad uđeš kod svog ortaka Boleta Birkofa u sobu i zatekneš 4 monitora, 2 kućišta, po zvučnik na svakom ćošku svakog predmeta, web kamere što vise sa kablova punjača nekoliko mobilnih telefona uštekanih u plafon jer imaju u sebi svetlosne efekte električne jegulje (znaš da Bole uvek zaboravi da uzme sijalice kad skokne do Maksija), odmah pored kreveta 3 u 1 štampač/skener/kopir mašinu sa ugrađenom jubilarnom sedmom tastaturom koju je Bole počeo da koristi od juna meseca, nekoliko miševa koji su sami od sebe izrasli iz Boletovih ruku zamenjujući mu parne prste, nekoliko miševa koji grickaju ostatke čipsa, usb-ove umesto igračaka iz kinder jajeta, i kada se, razrogačenih očiju gledajući ceo taj galimatijas houm mejd-hevili pejd tehnike, sapleteš o neki od kablova iz čopora, zakucaš čelom u tospa, uspešno se, al' ipak teškom mukom, pridigneš na lakat, tada kažeš:

pitanje kad 'oćete da se ožderete...

Američki fudbal do skora u Srbiji je imao jako, jako malu popularost koja se ogledala uglavnom kod ljudi koji su zaludjeni svakakvim sporovima pa i ovim. Vremenom ovaj sport, pun čudnih i dosadnih pravila, počinje da zadobija pripadnike mladjih generacija tako da su to biznismeni uvideli i počeli da kod nas ulazu u ovaj sport.

Razlog za masovan upis u uzrastu od 13 do 17 godina jeste taj što su se polaznici američkog fudbala oprobali u svim mogućim sportovima i uvideli da nisu na za jedan drugi sport koji u sebi nema šibačinu, primesu nasilja, mrznju, gnev, itd... Tako da američki fudbal pruza sve od navedenog i mnogo više od toga.

Polaznici koji kreću da se bave američkim fudbalom su uglavnom "opako razvijeni" i pritom veoma ne iživljeni u želji da sastave protivnika sa zemljom, da ga patosiraju ili već nekim drugim načinom da ga odstrane sa lica zemlje". Takodje je veliki broj članova koji su sa sela i koji treniraju isključivo zbog šibačine!

Polimer surove globalizacije, americkog lifestyle-a i unificiranog bitisanja svetskog tinejdzera. Ovaj web portal pored nebrojenih prednosti sajber komunikacije (muzickih otkrica bendova 'you've-never-heard-of', fashion freak show tendencija, zgodnih i umisljenih individua, kao i suseda iz blokova kojima se od 90tih ne javljamo u prolazu), nosi i formulu otrova zapadnjackog individualizma, otudjenosti i bezlicnosti. Key-words: top juzeri, 'ladno me je dodala', private profile, private message (ukoliko zaista krijete nesto - blindates favorite), pimp-myspace.com (biatch!)..
Posledice: prepoznavanje nasumicno dodatih frikova u klubu,na ulici i sl. aka "You've been stalking me on myspace" (preslusati John B - istoimeni d&b album), neiskoriscene besplatne poruke postpaid korisnika, svadja sa najboljim prijateljem koji je
nezadovoljan rangom na Top Friends..
Analiza konkurencije: hi5.com (nesto poput Coca-Cole i Pepsija), ni Britney mu ne moz' pomoci.
Lokalna reaktivnost: evropsko kasnjenje (izuzev UK, gde je MS vec godinama prihvacen, od nedavno i u Srbiji), samosvest iliti gadjenje, mass 'popularnost', slike na google-u "Tom is not my friend"..
Preporuka: Spejs poseti dnevno oko milion (i vise) ljudi. Tom je izmislio toplu vodu. Ne vredi se opirati. Coca-cola, Marlboro, Suzuki..

Gomila se, čuva se, slaže se, trebaće. Za šta koj kurac, ne znam, valjda kad moj praunuk postane direktor u kancelariji za ujednačavanje oblika šahti u NSRJ, pa da ima da zapiše kad ide u spa-centar a kad na tenis sa Radetom Markovićem.
Jebeni hrčkov mentalitet.
Zato sam rešio da razbucam to rokovničko gnezdo sa sve blokčićima mladuncima u dnu regala:
Uzmi ženo slobodno za recepte baš ovaj ovde, evo, tapacirani, najskuplji, E-LEK-TRO-ŠU-MA-DI-JA ima kartu Evrope i registarske tablice od Triglava do Gevgelije, nȁ, uzmi piši o urmašicama, mada ništa ne spremaš jebali te recepti s interneta.
Sine, evo ti ovaj iz Magnohroma sa kalendarom iz osamdesdevete, nȁ, žvrljaj žirafe i paralelopipede. I da naučiš razdaljinu između Boljevca i Trogira, i dubinu mora, Palagruža gde je! ispitivaću te!
Deda, evo i tebi ovaj Šumska gazdinstva, nacionalni park Stranputica da crtaš gole žene i mape Velike Srbije. Malo je ubuđan, al i ti si, šalim se, de.
A osto negde, da ćuti, za mene, rokovnik Crvene Zastave, sa požutelim danima i listovima prošlim, neispisanim, a završenih priča.

Бошовски архетип гласног посетиоца свих слава, свадба и пирева и алегорија српске алавости. Денди глутоније, Стивен Фрај изједања. Просечан марвојед појешће све, па и ваше похане тиквице ( ево једне! )
Познаје тајне овог света, попут: What is behind the glass? What is behind?
Džem is behind the glass. Džem is behind.

Пандан овој јединственој врсти (када се каже јединствена, мисли се јединствена и са стилом, не блефирам, као она, Primjer, KLIKNI DAVIDIŠ PRIMJER ) јесу америчке дебеле црнкиње из гета, што вичу MXMMM! свима, али не на ћирилици, ни на српском, већ на енглеском. Оне говоре и овакве ствари, уз карактеристичан покрет руке:
Ι told you? What did I tell you? Di'n't I tell you? Cuz I told you! Mhmmm! And when did I tell you? A long time ago! And what did I say will happen when I told you? Exactly what happened?

╔══════════════ღ☃ღ══════════════╗
~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~~ Re-post this if ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~
~ ~ you are a beautiful strong black woman ~ ~
~ ~ ~ ~ ~~ ~ who don’t need no man ~ ~ ~ ~ ~
╚══════════════ღ☃ღ══════════════╝

Dođu tako iz neke zabiti Bogu iza nogu, na lokalnom vašaru pod šatrom pijanim svatovima otpevaju par refrena uz neizvbežan eho i krčanje koji amortizuju falširanje i apsolutni teror nad mikrofonom, gazda vašara, najpijaniji u ekipi, im ponudi ploču u zamenu za nevinost, tri krave i 'ektar zemlje koje najvni roditelji daju, dodju u prestonicu i mudro čekaju devedesete. U naletu kiča koji je tih godina ovuda harao kao skakavci po Africi snime jadne neke nebulozne pesmice uz turski melos, grčku ritam, kinesku gardarobu i rumunski stil koje nastave da pevaju po, gore pomenutim, šatrama krimosima koji pucnjevima proslavljaju to što nemaju ukusa. Kada devedesete prođu i društvo grčevito pokušava da se oporavi one šatro promene stil, odbace prefikse (ekstra, lepa, super...) i sufikse (buba mara) i u konglomerat pokradenih država ubace još i američki BIT sa sve di-džejevima i postanu NAJVEĆE ZVEDE.

Obično se kaže za dete kada roditelji nešto opasno zaseru da će posledice da osećaju i njihovi praunuci.

Tako pozdravljamo zubara.