: dva druga ulaze u kuću :
D: Alo brate, puštaj brzo Eurosport, ima dobar tenis!
R: : pažljivo vadi daljinac obložen celofanima iz fioke : -Izvoli!
D: Jebote, šta ti je ovo? Jel ovo onaj Beko što si kupio pre šes' godina?
R: Da, da. Radi k'o nov!
R: Dobro bre, pa šta će ti ovol'ki celofani po daljincu? I šta će ti stiropor oko televizora?

Ovo je prica o susretu dvoje maldih ljudi
Jedan bese Rambo Amadeus
A drugi I,Heraklit
Heraklit rece Rambu:
"Milsim da su cetiri elementa koja su stvorila svijeeet:
Vazduh
Zemlja
Voda
i
Vatra"
A Rambo Amadeus,peruci svog stojadinaaa-a-a,rece:
"Suvise sam star,da bih ti mogao pomoci,ali mislim da
su cetiri elementa koja su stvorila svijeeet:
Kurac
Picka
Govno
Sisa!"

- Onaj Bojan, ne prestaje da truća...
- Seredovečan čovek!

E brate jesi gledao onu parodiju kad Hitler saznaje da........

Nije ni svinja "svinja" zato što ne čisti, nego zato što svuda sere i valja se u govnima...

Preživeo si užasan dan na poslu/u školi, pakao u gradu dok si završio dodatne obaveze, gužvu u saobraćaju (jer je zbog dolaska nekog američkog predstavnika zatvoreno pola ulica u beogradu da bi mu pokazali da mi možemo da napravimo veće sranje u našem gradu nego što oni mogu bombama samo ako tako 'oćemo), gužvu u busu, svadju, smrad i pitaj boga šta sve jos. Izlaziš konačno na stanici dokle ideš tim prevozom i sad si dve stanice daleko od zgrade. Još samo malo i kući si. Al' ko da ti nije bilo dosta pakla koji si do sad preživeo, zajebeš se i rešiš da sačekaš malo da vidiš da li će da naidje “tvoj” bus i da tvoju lenju guzicu odveze baš do ispred tvoje zgrade/kuće. Išao bi ti peške, al' nešto te zbog fudbala boli noga, a i izvrnuo si je juče nešto kad si baka Mirki nosio namirnice do stana (a u stvari ne želiš samom sebi da priznaš da te mrzi da propešačiš 200 metara uz brdo nagiba 2 stepena). I zato čekaš…

Mora sad da naidje “tvoj” bus. Piše na redosledu vožnje da ide na svakih 15 minuta, a našim redosledima vožnje se može verovati koliko i ćopavom cigančetu koje traži pare da je ćopavo. Prolazi minut za minutom, a ti misliš: "Ma mora da naidje, kasni već 10 minuta, pa sad mora da naidje." Krenuo bi ti peške, al nema te stvari koja te može iznervirati više nego kad na pola puta izmedju dve stanice pored tebe prodje taj “tvoj” autobus, a ti ga pre toga čekao i ipak odlučio da je pametnije ići peške. E pa nisi ti kadar da dozvoliš da se to tebi desi. Ima da ga sačekaš pa ne znam šta da se desi. I zato čekaš…

Ne veruješ šta ti se dešava i zašto nema tog jebenog busa. Vadiš pljuge iz džepa i pribegavaš onom starom srpskom verovanju da ako zapališ cigaru odma naidje autobus. Nisi sujeveran, al' ajde... Vadiš upaljač, kresneš, upališ i gle čuda evo busa… al nije "tvoj". Popušiš cigaretu i odma' pališ novu i eto opet busa, al' opet nije "tvoj". Stojiš tako i pušiš ko lud. Prolazi po tri autobusa od svake linije ali samo tvog nema. U suprotnom pravcu ide million “tvojih” i počinješ da kuneš sebe što koji kurac ne živiš na suprotnoj strani naselja. Nailazi čak i onaj bus za koji na tabli piše da tu staje, al' ga ti za života nisi video. Pa pička mu materina jel ovo neko zajebava ili šta?! Gledaš ljude oko sebe kako ulaze u te autobuse koji prolaze I misliš: “Pa jel ja ovde navukoh rak pluća od silnih popušenih cigareta da bi VAMA dolazili autobusi i vi stigli ranije kući?!?! Niko ni hvala da mi kaže ili bar paklu cigareta da mi kupi (u pakli inace ostalo jos jedna ili dve cigarete)… Bagro jedna nezahvalna”. “Tvog” autobusa nema već sat vremena, prošao je ceo vozni park GSP-a kroz tu stanicu, pa sad mora i tvoj… I ti ćeš ga sačekati. I zato čekaš…

Prolazi vreme, a busa još uvek nema. Gledaš okolo vidno popizdeo. Jezik te peče od silnih cigareta koje si popušio i zgadile ti se više. Kako sad da prekratiš vreme? Sve samo da ne razmišljaš koji si tenkre što nisi išao peške tih jebenih 200 metara, jer bi do sad već bio kući. Snimiš ribu koja stoji tu kolko i ti pa možda da joj pridješ. Al zajebi. Više šansi imaš da na orgiju nagovoriš 5 riba koje drma PMS jer, povrh svega, ona stoji na štiklama pa je još nervoznija od tebe. Odustaješ od te ideje. I baš se tad pojavi tu neka komšinica koja te zna od malih nogu i koja ti je uvek govorila kako si lep i kako si porastao samo što je sad dodala i kako je šteta što se ne baviš sportom nego stojiš tu i pušiš, a pri tom već 20 godina ne može da upamti “čiji si ti” jer ima još jedan u zgradi tako lep i porastao. Oterao bi je u majčinu, al bi sigurno zbog toga goreo u paklu jer je, ko za inat, to neka dobronamerna i umiljata bakica koja ti je kupovala čokoladne bananice kad si bio mali. Od pomisli na čokoladne bananice si sad ogladneo, pa ožedneo, pa si se setio da ti je već počeo fudbal/serija/film na tv-u, gledaš ovu trafiku na stanici kako je puna svega i svačega, a ti imaš samo pare za cigare koje ćeš kupiti u prodavnici kod svoje zgrade. Bakica ne prestaje da smara, ne znaš kako da se izvučeš iz toga. Jedini izlaz ti je da kažeš da ipak ideš peške jer znaš da ona ne može za tobom, al' nisi ti budala pa da posle sveg ovog vremena odeš kući peške. I zato čekaš…

Evo ga. “Tvoj bus”. KONAČNO je došao. Naravno, prepun je. Rulja na stanici masivno gasi cigarete. Jebote trebalo je vas 10 da zapali da bi ovo sranje došlo. Svi odma' kreću ka busu i vozač mora da zaustavi metar od trotoara da ne bi zgazio ovu stoku jer je masa izletela na ulicu ko ‘leb da se deli gladnima. Naravno, i ti sa njima. Otvaraju se vrata, guranje, dranje, žamor, kuku lele, “ajmo malo sredina” se čuje iz mnogih usta, a ljudi iz autobusa ne mogu da izadju od ove najezde. Za čudo, cela stanica se spakuje u taj bus, nataložili se svi jedni na druge i sad se lakše diše iako se teže diše. U gomili slučajno pogledaš na sat nekog ko se drži za šipku i vidiš da je 5 do 9. Jebote radnja radi do 9!!! Ostaćeš bez cigara. Al trafika sa tim slatkim otrovom ti je pred nosem. Izaći ili ne izaći? Naravno, ta dilema u stvari i ne postoji jer nema šanse da izadješ posle ove torture, al suočen sa mogućnošću da ćeš ostati bez cigara, hvata te frka. Mrmljaš sebi u bradu: “Ajde jebote vozi već jednom”.

Izlaziš na svojoj stanici i vidiš kako iza idu još tri “tvoja” busa što znači da je kumulativno paljenje cigara svih koji su ga čekali i više nego urodilo plodom, a da si se ti ko bolid gurao u prvom dok u drugom ima i mesta za sedenje. Samo razmisljaš da radnja radi jer u suprotnom moraš peške do neke druge radnje (a već je dokazano kroz šta si spreman da prodješ samo da ne bi pešačio) Trčiš brže bolje do radnje, a radnja… jebiga, nekad otvorena, a nekad zatvorena pa sve zavisi dal' ti je takav dan.

Tvrdoglav ko onaj spammer i dosada Abraxus.

- Batice, da vidiš što sam spakovao sve formule na tri papirića. To ću da stavim u desni džep, teoreme u levi, a sva izvođenja sam naređao ispod kaiša, po abecednom redu, znači, nema da omane, samo da se onaj ne zabije iza mene sve vreme. A ti, jel si uspeo sve da ih popakuješ?

- Ma jok, ja imam prigovor savesti.

-Čuo sam da je Ćukana ostavila žena i preudala se za nekog funkcionera.
-Jeste brate, ajd' da je samo to, hvala Bogu ima žena, nego mu i decu odvela, svu imovinu pokupila, ostala mu samo ona straćara koja mi više liči na kenjaru nego na kuću. Nema burazeru, kad život odluči da nekoga mа́ri, mа́ri ga debelo, pa se onda češe i gde ga ne svrbi.

- Halo?
- Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno.
- Ooo da, znam.
- Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI!
- Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna?
- Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao!
- Dooobro, polako. Samo bez panike!
- Ne paničim!!!
- Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m?
- Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga!
- Halo, halo...Jelena?

Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako...
I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam...
Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san.
Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje...
Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm...
A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju.
Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!

- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.

I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.

Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:

Анастас Петровић
1900-1998
прошао сито и решето

-E, pozdravio te Pera.
-Koji Pera?
-Onaj što ti stera.

Posle sahrane komšije Pera

- Deda: Ode i crni Pero na onaj svet!
- Ti: Dobro deda, šta ćeš, samo neka ide po redu..
- Deda: Ma jebeš ti taj red, kad sam ja na redu!

BRE!!!

Najbolji primer Beogradizacije vidimo na nama dragim veseljima-svadbama.

Svadba Beograd:

kolona vozila :trube, zakićeni, barjak se vije:

....Mercedess Benz C-Class....Ford Mondeo.....Mazda 2.....Novi VW Passat.....Mercedess Benz random........Audi random.......Mercedess Benz random.....Passat random......Mercedess Benz random.....Audi A5....Golf 2(rodjak iz Majdampeka).......Audi random.....

Svadba Čačak:

kolona vozila :trube, zakićeni, barjak se vije:

Mercedess Benz random(dosao rođak iz Beograda da vozi mladence)..... Yugo.......Yugo......Yugo.....Yugo......Yugo......Yugo.......Yugo......Mercedess Benz random(rođak iz Beograda).......Golf 2.....Yugo.....Yugo.......
(...gostima na svadbi muka od treskanja od restorana do crkve i nazad...)

- Matori na čiroki me ošišaj.
- Važi koji ćeš čiroki? Onaj fensi?
- Pa nemam pojma, ono, čiroki brate.
- Pa koji čiroki?
- Ma znaš onaj, au, ne znam kako da objasnim, na nulu me ošišaj ali mi ostavi samo po sred glave liniju a ta linija na trojku da ide otprilike. Jel znaš na šta mislim?
- A kao Dženina mačkica. Taj čiroki?
- E to, to Aco, pornićaru stari, baš taj čiroki.

-Ajde mali lopataj malo brže, šta samo gledaš te sojke na ulici! I stavi malo cementa šta ga štediš, viš da je posan beton ko manastirska čorba.

Bitno je da se deca zabavljaju!