Sresti nekoga ili nešto.
Mile: Jesi video Đoleta, duguje mi neke pare još od onomad?
Rile: Trevio ga juče kod trafike, odvalio ga neko od batina, izgleda da ne duguje samo tebi.
...............................baba Julka: Čuli ti šta 'no bi sa pokojnim Radojem, našli ga na gomili sa Midom radodajkom!
baba Peladija: Ju mene grdna, čula jašta! Trevio ga infarakt u sred đavolje rabote, jebote.
U početku imahu misao da treba da traje sedam dana. Da se svih sedam odmaraju i ne prave sebi dodatne rabote. I odmah pade izbor na kazan. A vidješe skupa da je kazan dobar. I bi kazan.
Ali, kazan bijaše prazan. Trebalo je napuniti kazan tako da traje sedam dana i da svaki sledeći bude bolji nego prošli. I odmah pade izbor na pasulj. A vidješe skupa da je pasulj dobar. I bi pasulj, većinom glasova.
I prvoga dana pojedoše sedminu kazana. Biće dosta za svih sedam dana, obradovaše se, ali, nažalost, kazan nije mogao stati u frižider. A pasulj je morao stati u frižider. I odmah pade izbor na duboku šerpu. A vidješe skupa da velika šerpa može stati u frižider, na najdonjoj polici. I bi duboka šerpa.
Drugoga dana se opet gostiše sa pasuljem. Izniješe duboku šerpu na astal. Dobar je pasulj, zaključiše, bolji nego prvog dana. Ali, duboka šerpa bješe teška. I kako pojedoše još sedminu odlučiše da uzmu pliću šerpu. A vidješe skupa da plića šerpa može stati u frižider, na srednjoj polici. I bi plića šerpa, jedno je mogaše podići.
I tako dan za danom. Svakoga dana bolji nego prethodnoga. I svakoga dana šerpa sve manja i manja bijaše i na sve višoj i višoj polici stajaše. I sve je lakše i lakše bilo oko svega toga raditi.
I vidješe da je dobro i da će od sada za svake praznike tako.
Jedino gramatičko pravilo koje u Srbiji svako poštuje više nego ćaleta i kevu zajedno. Jednačenja po zvučnosti i mestu tvorbe nemaju šanse.
- Trista kurca mi fale.
- Nosi se bre u trista pičke materine!
- A u autobusu trista duša...
- Oš s mene u bioskop da gledamo trista?
- Zna mi ona trista kurca.
- Šta zna dete šta su trista kila?
- Nas i Rusa, trista miliona.
- Zastava iljadu i trista.
- Čekaju me trista rabote!
- Trista kuraca-palaca.
- Milka od trista grama.
- Skripta od trista strana.
Ima još bar trista primera ali ko da ih više nabraja, omrknućemo...
Savršeno poznavati neki predmet, pojavu ili osobu, toliko dobro, da se čeljade nađe u situaciji da brzinski mora spasiti svijet presijecanjem plave ili crvene, tačno bi znao kako da odreaguje.
:očijukanje, namigivanje, prenemaganje, upućeno od strane jednog supružnika (muškog) ovom drugom (ženskom):
- Džaba ti je sve, dobila sam tako da ništa od rabote.
- A da ga nećeš bar iščibukat'? Prošetat' mu kožicu? Ne bi ja navaljivao stvarno ali eto, mogla bi malo u medicinske svrhe, rekoše li na TV juče da je redovna masturbacija najbolja preventiva protiv svih bolesti prostate.
- A da uzmeš ti stvar u svoje ruke malo, ipak mu ti najbolje žicu znaš?
- I to što veliš.
Pojam maziva podrazumeva gasovite, tečne i čvrste materijale koji se koriste za
smanjenje trenja između spregnutih radnih površina koje se nalaze u relativnom kretanju.
Osim toga koriste se i za prenos snage, prenos toplote, hlađenje, zagrevanje, zaštitu od korozije, ali o tom potom...
Kupac - Snajka, di su vam ona maziva, da prostite na izrazu, za moju alatku? Stanki nesto upeklo medju noge ko da je stipsu turala.
Prodavacica - Molim? Maziva... kakva maziva gospodine? Nista vas ne razumem. Ovo je apoteka i drogerija.
Kupac - Meni komsa Dragutin reko da ova za motorne testere sve preebu. On se jedared zaebao pa veli da je zaglavio bolnicu na mesec dana, znate, a sinovac me vama uputio, kaze da vi u Lili imate nesto bas za one rabote, ako me razumete...
Još kao male, ogledale su se u bunaru iz kog se grabi voda, jer zrcala nisu imale. Iz kokošinjca krale jaja i sa malo brašna pravile maskaru, jer još i tada su imale jasan cilj, privući pažnju starijih. Ne one nisu obične devojke, one su seoske manekenke. Kasnije kad malo podrastu, vide da od knjige neke vajde nema, sem da se nosi na glavi i vežba ravnoteža, bataljuju se te kužne i đavolje rabote. Određuju prioritete u životu: dve jabuke, banana, kivi i pola mandarine, toliko dnevno sme da se pojede. Tu je i ona hidroaktivna voda, da im prostruji celim telom. I tu kreću prvi uspesi. Lokalni lovci na talente, donose na centar sela veliki reflektor, a buduće zvezde su već opijene svetlima velegrada. Tu nastaje i preokret. Dolazi do prvih uspeha. Slede reklame za kutiju žibica marke samokres, ili sudnih krpa sa logom, upijam sve vaše tečnosti. Ubrzo se ostvaruju i malo ozbiljniji poslovi, pa devojke mogu da reklamiraju i donji veš marke "Nai Ge" i eventualno poboljšanu verziju spreja protiv komaraca "Axe". Međutim posle tih velikih uspeha i slave preko noći, kao i činjenice da su neke od njih postale mis Žagubice ili Gajdobre, sledi do opuštanja. Nenormalno se jedu čokoladne zeke, nabija se mast, kalorije se prekoračuju, pritisak ode u kurac. A onda saznaju da im je poznati šeik otkazao slikanje za godišnji kalendar, koji bi držao u štali kod kamila, da prati kada im je pms i tu je kraj.
Razočarano se vraćaju u svoju malu sredinu, gde ih dočekuju sa puno ljubavi, bes saznanja da su i bile poznate. Jer baš u tim danima kada je bila zvezda, nisu imali struje, pošto su majstori otkačinjali neke kablove sa bandera. Tu lokalnom stanovništvu mogu da pričaju o neverovatnim dostignućima Nikole Tesle.
Iliti "Glas Božiji". On govori ono što Svevišnji misli, jer (kako film "Dogma" kazuje) frekfencija Božijeg glasa je toliko visoka da bi nam se od jednje Njegove reči glava prosto raspukla.
Tokom istorije je bilo dosta ljudi koji su tvrdili da su čuli Njegov glas i zbog toga i nisu baš najbolje prolazili: neki su bili spaljivani, neki su bili vešani, neki su potapani na dug vremenski period. Ako je deo njih i zaradio nešto, nije dugo uživao u plodovima svog rada.
Nekima je taj "glas" bio kao okidač koji ih je naveo da učine neka ne baš tako fina dela. Da budemo precizni, vršilac tih dela je sigurno bio zadovoljan učinjenim, ali oni koji su tom ili tim delima prisustvovali i nisu bili preterano srećni. Uostalom, ko bi sa makar malo mozga želeo da ima stajling Bezglavog Jahača iz Uspavane Doline?
No, da se vratimo onome što je bit svega ovoga.
Svi mi imamo Metatrona u sebi. Neki kažu, u šali naravno, da su to "glasovi u glavi" (i ne - niko nikome ništa ne uglavljuje u ovoj priči). E, pa upravo ti "glasovi" su ono što nas nekada mori, a nekada nam daje olakšanje. Sit se ispričaš sam sa sobom, kažeš ono što nikome ni na samrti ne bi priznao i daš sebi mogućnosti da sa svih strana razmotriš neki problem. Ili jednostavno, svojstveno jednom ljudskom biću, sve još više iskomplikuješ, pa se smoriš i ubedačiš toliko da bi zaplakao i pride se ludački smejao.
Metatron je i intuicija, glas savetnik, anđeo zaštitnik koji vas kucne po ramenu i zamoli vas da se manete neke rabote koja i nije baš preterano korisna. Ako vam nisu sve daske na broju, onda ćete uraditi ono što je suprotno zdravom razumu, jer je glas u glavi (u tom slučaju) jedan pakleni šaljivdžija (sa akcentom na ono "pakleni").
Kada ste zamišljeni, i kada izgledate kao da ste mislima daleko i kada drugi misle da verovatno niste sasvim "čisti", to je verovatno zato što ste u jednoj finoj konverzaciji sa svojim "Metatronom".
Obavezan alat, potreban nakon ispijanja nekvalitetne rakije. Ako nema konca, dobra je i čačkalica. Svi znaju da je šećer smrt za zube, stoga je veoma važno voditi računa o oralnoj higijeni.
Nego, kakva rakija, takva i rabota. Ali, ne treba da bude slatka, već pitka da klizi niz grlo kao u dobro podmazanoj mašini i da tek u stomaku razvije toplotu kao i osjećaj zadovoljstva poslije dobro obavljenog posla.
I na kraju, kakva čaša, takva i rakija. Dobre rakije treba na pijedestal uzdignuti. U podrumu im posvetiti najvišu policu, a i na stolu lijepo stoje u čašama sa stopom.
Živjeli!
- Da mi popijemo po jednu prije rabote, valja se!
- Da popijemo! ...kuc... Živjeli!
- Uh, gazdarice, može li čačkalica, molim Vas?
- Pa, spremili smo oval i neko pečenje, ali smo mislili da ga iznesemo kasnije, poslije posla...
- Ma neću da jedem, ne valja se na skelu punoga stomaka... Zapade mi jedno zrno šećera za zube pa reko' da ga iščačkam... Ili još bolje, ako imaš konac, da iskončam zube, ne bilo ti zapovijeđeno!
- Kome ti da mu je rakija šećeruša đubre jedno nevaspitano!
- Gazda, nijesmo u EU pa da se u rakiju ne razumijemo. Ođe svaka kuća kazan i lulu ima. Iznio si ovu za mazanje u slučaju prehlade, samo za spoljnu upotrebu, daj neku bolju, sunce mu kalajisano! Kakva rakija, takva i rabota!
- He he, imaš pravo. Senka, daj ONU! I čaše sa stopom!
Datum u Zakonu određen kao poslednji dan za zamjenu guma na drumskim vozilima. Ako se potrefi subota, sve je idealno za obavljanje ove ozbiljne rabote kojoj se pristupa odgovorno i muški temeljno. Dogovoriti s vulkanizerom termin, ujutru natovariti zimske gume, odvesti auto, pričekati uz kafu da bude gotovo i vratiti se kući je krajnje gej. Neka pravila se moraju ispoštovati jer zimska zamjena guma se obavlja jednom godišnje kao krmokolj, prvomajski uranak i slične zajebancije.
Vrijeme roštilja, sača, ražnja, ljetnih turnira malog fudbala je odavno prošlo, slave se još nisu zahuktale, tako da ovaj datum pada u pravi čas da te izbavi od jesenje čamotinje. U toku radne sedmice, samo potvrdiš akciju sa svim drugarima koji imaju četverotočkaše, ništa posebno ne dogovarate jer ćete to u subotu ujutro na kafi. Na toj kafi se skupljate oko 9, nema potrebe ranije, što je još jedna blagodet ovog praznika. Naravno, to se samo formalno zove kafa, a uobičajeno je da se spiči po ljuta, može i vops, neko usput podere burek, a najhrabriji sprže i spravu. Tu se časkom dogovori kod kojeg vulkanizera se ide, malo se opriča o gumama, petnaeske, šesnaeske, Debika, Tigar, Mišelin, niskoprofilne, felga, balansiranje, pizda materina...uglavnom dosadne i nebitne stvari. Ostala priča je uobičajena prđevina o sportu, politici, ženama, kreditima i predstojećem krmokolju što i jeste poenta čitave akcije. Družba.
Nakon kafe se ode do vulkanizera (svi obavezno kod istog), civilizovano se stane u red, pa se guzice uredno presele u prigodan ugostiteljski objekat u sklopu Autoservisa "Žile". Tu više nema glumatanja, alkohol se otvoreno naručuje bez obzira što podne još nije ni blizu, a ovi koji su započeli na kafi već mjerkaju konobaricu. Ako već daje vječno zamazanom Žiletu, ko zna... Red je da se sačeka dok svi ne završe, nekog možda treba negdje odvesti, dovesti, usput skočiti do mesnice da uzmeš plećku koju će žena popodne da prituri u rernu s krompirom. Nakon svega, svi vozite ljetne gume u garaže, pa se odmah nakon toga žuri u kladionicu prije nego počnu Švabe u pola 4. U kladži, bar po jedno točeno. Posle toga-proizvoljno. Nećeš se ogriješiti o ekipu ako tad odeš kući, daš ženi plećku da sprema i zahrčeš u 15tom minutu Sanderlenda.
- Đe si ti sve mu jebem, čekala sam te sat vremena da okačiš zavjese, oprala sam jebiga... Znaš da ne mogu da dovatim, evo sad se zgužvale.
- Dal si normalna, koje kurčeve zavjese, meti opet nek se vrte...Znaš li ti koji poso sam odradio danas, utovari istovari, odvezi dovezi, posle ajde po Mićinog Golfa, on bolestan, pa u mesnicu, pa opet kod vulkanizera, pa u garažu...Ponekad stvarno nemaš mjere.
Malecki duhom, ovi ljudi ništa nisu postigli u svom životu, a u svačijem uspehu traže i najmanju sitnicu kako bi čoveka omalovažili.
Mile tesar, mladić od dvadeset leta, vraća se iz Rusije posle 6 meseci rabote. Priča se da je doneo 10.000 dolara čistih para i da počinje da gradi sopstvenu kuću. Jednom rečju mladić za primer
scena: grupa pijanica ispred prodavnice, prolazi Mile
mali ljudi: Svrati Mile te nam pričaj o Rusiji, jel hladno tamo?
Mile: Opasna je ruska zima, zaveje toliko da su nas prevozili tenkom do gradilišta.
mali ljudi: Tenkom? ha ha Tenkom? Misliš na oklopne transportere?
Mile: Ma da, na to mislim.
mali ljudi: aaaahhahaaahh Kako je glup, tenkom! Ma i kako da zna kad nije služio vojsku! aaahahahahh Džaba mu pare i kuća i sve kad je glup kao noć. aaahahhI nađoše mu mali ljudi tu sitnicu koju svako od nas ima... Okrete se čovek i ode svojim putem, ali do kraja života osta poznat kao Mile tenkista...
Idealan posao za mladog srednjoskolca koji ne izbija iz igraonice i soniteke bi svakako bilo radno mesto takozvanog otvaraca i zatvaraca vremena na istom tom mestu. Prednosti ovog posla su: Imas osecaj da si mudo medju jednakima, znas koji je najbolji dzojstik, usavrsis skil, useres se od besplatnog igranja i radis u zdravoj atmosferi prepune pozitivnog naboja...tj. pune zdrave psovke i duvanskog dima.
Neki srecnik tako i pocne.
Bavicu se zasad samo tim srecnikom.
Taj doticni srecnik ce kasnije svoje radne sposobnosti okusati ili na gradjevini gde ima sexa svaki dan ili u nekoj autoperionici ili vulkanizerskoj radnji. Gotovo ima da se privikne na dobre uslove rada, bezbednosti i raspravljanje sa svakakvim budalama za takve pare ko sto su 15 evra dnevnica.
Ako je doticnom u blizini negde suma, zacas posla mu se pruza to radno zadovoljstvo da svaki dan stavlja glavu u torbu kao i voznja traktorima i kamionima u stilu Sebastijana Loeba.
Mada svakako za, sada osamnestogodisnjaka, posao iz snova bi bio konobarisanje po fensi kaficima. Em si upucen u sve u gradu, em ribe vole konobare, em krades ko konobar, em smekas ribe po ceo dan i preko reda dobijas ulaznice za novi ultra foam fromage du pomme du terre party all night ultra. Svoj rad mozes da krunises odlaskom u Crnu Goru na leto gde ima da se useres od rabote, ali i od para.
Ako je taj doticni uclanjen u neku omladinsku zadrugu moze po prvi put ko sto bi njegovi roditelji rekli da nadje neki pismen posao...npr lokalna fabrika sundjera ili cokolade, gde radis dok te ne najure jer si logicno prvi na listi za odstrel viska.
Sad je ipak posle odsluzene vojske vreme za stalniji posao. Najbolji posao danas za mladog coveka u Srbiji je ipak drzavna sisa...tj. vojska.
ProfesiJonalana.
Postanes bre ugovorac, sa svim privilegijama patriote, dobre plate, dnevnice i dolaska kuci jedne nedelje u mesecu. Pa onda i cin. Fatio si Boga za muda.
E posto je granicna skolonost stednji kod mladog coveka sklona nuli ma sta na to reko Modiljani, ono sto zaradis potrosis za tren.
I onda shvatis da imas nekog tecu u Svedskoj koji je odavno trebao da se seti da te udomi malo kod njega dok se ne snadjes za pocetak. A posle...dodjes s mecku koju ti pere i "vulkanizira" neko iz gornjih pasusa, na kucerdi koju pravis imas nekog slicnog iz tih pasusa kao radnika, a da ne pricam sto se izivljavas na konobarima.
Za sony i ogrev vise ne maris.
Pa ko kaze da u Srbiji mlad covek nema alternativu!
A pored ovog uvek ti se nudi veliki broj nelegalnih poslova, rialiti shoua, zvezdi granda, nagradnih igara i licitacija.
P.S. Iz "definicije" izuzimam one retke koji studiraju, ali STVARNO studiraju, onda one mlade ljude iz ove defke: http://vukajlija.com/sin/59676, i naravno devojke jer jos nisam proucavao razvojni put njihovog zaposlenja.
Sedi minut jedan, samo da ti ispričam priču.
: Bilo je to 1947. dve godine nakon svršetka drugoga svetskoga rata, najstrašnijega rata u istoriji roda ljudskoga, uputili se tako Milun, Armen, Nikola, Sava, Davor i ja put skandinavije. To je tad bilo razvijeno do bola, i tako nas šestorica odlučili da obiđemo malo Švedsku, Dansku, Farska Ostrva, i ostale rabote. Nakon par dana pakovanja, odlučimo se da krenemo vozom koji je kretao u 9.00 na peronu 3. Mi svi imali po 26 godina, osim Nikole koji je bio ponavljač, a potom je i obnavlja godinu na faksu, ali jebiga to je već poduža i tužna životna priča, prvo je sa 12 godina izgubio roditelje, a onda sa 20 i mlađu sestru, tuga je to, ali elem on je imao 28 godina. Našli se mi tako na stanici oko 8.20, ali naravni tu je uvek ludi Sava koji se noć pred put klasika olešio od alkohola. Ti znaš i sam da tad nisu postojali ovi vaši mobelni telefoni, nisu čak bili ni ovi za po kući kod svakoga, već samo kod bolje držećih porodica. Kako sad doći do Save i reći mu da ima da zakasni na voz. I tu se Davor seti, da pošto je Sava živeo u komšiluku, da da razglas na onom megafonu. Zamolismo mi tako onog konduktera da nam pozajmi taj megafon, kondukter bio ljudina od čoveka, kad je čuo situaciju samo se osmehnuo i dao nam taj magafon. Milun je bio najgrlatiji od nas te se on dovatio megafona i viknuo :" SAVO JEBEMLI TI RAKIJU TU TVOJU BUDI SE ODMA OBLAČI SE I DOLAZI ILI MI ODOSMO BEZ TEBE!!!". Sava se pojavio bukvalno 10ak minuta kasnije, negde oko 8.46, i tu se mi uputismo put voza, ali naravno Armen je zaboravio pasoš, i ostalu dokumentaciju, to nebi bilo problematično, da Armin ne živi u Sjenici, i da nije ostavio pasoš i dokumentacije tamo, jer je on uglavnom samo leti dolazio kod nas u Beograd, a svi smo već pozaboravljali da je ovaj put bio isplaniran onako potpuno na usput, što bi se reklo. Mi šta će mo, batalimo put, kad progovara Armin :" A ba, što ne bismo išli mojim kolima, jarani? Vi i sami znate da sam ja od onog Švabe dobio ono neko kamionče, već sam ga prefarbao, sad je onako lijep i plav." Složismo se mi tako da krenemo Arminovim "plavim kamijončetom", stigosmo nakon 33 sati vožnje ,te zbog toga što smo morali prvo da odemo da Armin pokupi svoje stvari, te zbog silne gužve, jer znaš kako, rat faktički tek gotov, sve još razrušeno, radi se, ali to ide veoma sporo. Stigli smo u Helsinki u Finsku dvajesipetog jula tačno u 13 časova. Ala je tamo bila zima. Ponavljam još jednom dvajespetijuli a tamo ni manje ni više nego 11 stepeni celzijusa. Mi mladi i glupi, iako smo znali da idemu da obilazimo Skandinaviju, najdeblje što smo poneli bile su neke farmerke, i neki tanani polo džemperići. Šta ćemo sad? I mi lepo prvo, pa muško odemo i nakupujemo po par pantaloni, džempera i jakni, dodamo po kapu, par rukavica, i šal koji smo uzeli samo ja i Nikola. Helsinki je lep grad, samo smo se mi tolko smrzli, da ga se da te ne lažem baš i ne sećam najbolje. Kroz ostatak finske smo protutnjili što bi vi mladi rekli. Stigosmo u Dansku, a u danskoj malo toplije tj. tog 27.7. u 11.00 bilo je sećam se tačno 18 stepeni celzijusovih. Danska je već lepa zemlja, Finska je uvek smatrana mešavinom Skandinavskih naroda (Germana, Nordijaca, Vikinga) i neke podvrste Rusa (Slovena) te im je i mentalitet neka mešavina našeg i tog prefiganog Skandinavskog. U Danskoj već ne, oni su već 100% Skandinavci, tu nema priče.
EDIT: Nastaviće se
*zzzZZZZZzzZZZZzzzZZZZzzZZzZz
OVO JE KRATKA BIOGRAFIJA I OPIS GRUPE LJUDI KOJI SU NEKADA BITISALI NA PROSTORU KOJI SE ZVA' -Titograd.
Što je ovo sa današnjom đecom? Mi kad smo u njine godine bili, oćasmo se fino javit’ komšijama, profesorima i ostalima… Viđ’ nji’ danas? Sve pečatno! Ka’ da su starali… „Dobar dan“ ne umiju nazvat’ na ulaz… A mi? Ajde ja'an… Ne daj bože da nas je profesor iz Gimnazije vidio na ulicu posle dese’ sati, odma’ bi nas iz škole išćera’… Mada ni jedna kafana nije radila posle dese’ ura… Jedino ona na „autobusku“, đe se ronci kupljahu! Mada mi tamo nijesmo dosađivali. Izađemo na „štraftu“ da šetamo uveče. Gledamo đevojke i „zaustavljamo“ ih. Svačije se mjesto na „korzo“ znavalo. Svi su nas znali u grad. I dan danas znam ko se s kim zabavlja’ u to pero. Ni da’ ti ga Bog da „zaustaviš“ nečiju đevojku… Odma „na fer“. Tad nije bilo ovija, nečesovih noževa i pištolja, no kad se išlo „na fer“ skidali smo satove i prstenje da ko slučajno ne posječe nekoga… E, moja đeco, drugo je to vrijeme bilo…Kunem ti se da si moga’ na klupu zaspat’ da ti niko ništa ne učini. Eto toliko ti je sigurno vrijeme bilo. Ne daj Bože da se danas razboliš u Sloveniju… A tad? Moga’ si da se liječiš za „Dž“ đeg goj si htio u staru Jugoslaviju. Da vam ne pominjem kakve su nam plate bile. Od plate si moga’ kupit šporet i frižider i da ti pretekne da živiš ka’ grof. Oćasmo u Italiju dva puta godišnje odit’ da se oblačimo. A sa pasošem si moga’ đe goj si htio… Voljka te Italija, voljka te Rusija. Svuđe smo išli. Šćaše pokojni Ljalje po tri put godišnje ić’ u Poljsku kod jedne njegove pičke. Ovo ka’ što vi danas pijete kafu po ulici Slobode, mi smo odili u Dubrovnik. Aj ti pođi danas u Dubrovnik na kafu? Jesi li uopšte kad bio u Dubrovnik? Ma ništa vi ne znate!A da tek znate kakve su vam babe bile gospođe… Ja gledam ove današnje đevojke. To ne valja, „one rabote“. Ove vaše babe su bile žene „mimo“… „Mimo“! Kad ti velim. A ovo danas… Golog pupka i guzice, te nabada’u ovudijen… To ne valja ništa. Ima li ta mala brata, oca, majke… Da joj reknu: „Obuči se dijete, obraz ni okide!“ . Ni da’ ti ga Bog da je koja od moija drugarica izašla gole guzice na džadu. Jad bi je naša’ od braće i stričeva. Da ti ne pričam za tetovaže… To su samo gurbetke i kurve imale. A danas, medicinska sestra ima tetovažu! Zamisli to? Bruka đeco moja!Reka bi vam pokojni Goro… Eh, kakva je to „peča“ bila. Oćaše se sa desetericom pobit’ „bara-bar“. Kako je jednom u „hotel“ Crnu Goru razbuca dvojicu iz Maslina. A on, gradsko dijete… Sin prvoborca… Gospoče! Ali fitilj? Kratak… Ne mogasmo mu ništa. Viđi kako pogibe… Na najgluplji mogući način… Povuče ga ona kurva za gatnjik u aljine, teke on, brže bolje, razbuči dimije i načinje joj dijete… Posle ga je ostavila… On se propi… Uđe ljan u auto i pogibe. Što ti je sudbina? Čudo! Jedne rede, ja i on na bilijar u „Klub privrednika“, popismo po jedno po’ gajbe piva i pobismo se između sebe… Kran ne nije moga’ razdvojit kako smo se pojakali. Posle, onako pjani, kod njega doma odosmo, da popijemo po koju, te mu ona majka, fina žena, poče činjet’ dževap oko nas… Nikad nijesam vidio ljepše lencune i tavaje no u Gorovu kuću. Jedne prilike, ojdosmo ja i Dudo da pitamo ajtar za kuma Gljigovom babom… Popismo po koju, teke ti mi, ne budi lijeni i ostadosmo da je dvorimo do sa’rane… Baba bijaše stara, pa i nije bila neka žalos’. Popljanismo se ka’ guzice… Ašek se učinje tun. Kako smo mi bili jedna zdrava generacija… A viđ’ vas? Mobilni i matare… Muč’ tamo!“ Mora da vam je bilo dobro kad ste imali po dva’es godina! Priznajem! Ali ima li smisla da se pljuje po onima koji danas imaju onoliko godina koliko ste vi imali u neko srećnije vrijeme? Jesu li vas razumjeli oni što su imali po dva’es godina za vrijeme rata? Pretpostavljam da nisu! Nema veze… Možda je ovima koji sad slave punoljetstvo po parkovima, upravo tako zbog toga što ste se vi oblačili dva puta godišnje u Italiju… Može li bit’?
