Sleng koji se rađao i sazrevao u popularnim automat klubovima (sinonimi: buvara, fliperana, automati) s kraja 80tih, do sredine 90tih XX veka, kada je popularnost i dostupnost konzola pregazila ove čarobne mašine i oterala ih u penziju. Zasluženu penziju.
Predstavlja osnovu za gejmerski sleng koji je iz njega evoluirao, a danas je aktuelan.
Doolio: dekno sam kevi siću, ajmo u buvaru!
MOTIKA: taj rad!
Edmond Dantes: znate da više nema fajnal fajta, sad je mustafa..
Doolio: ne rise da su zamenili fajnal kadilakom?
MOTIKA: ima u bloku 23 jedna buvara sa fajnalom, automat sa tri palice! otvorio neki lik od preko.
Doolio: da, to drži Džambo.
MOTIKA: A?
Doolio: Džambo, prodaje zeldi.
......
Doolio: Ćale, daj tri žetona.
Edmond: hahahaha, divi malog cigu kako ukucava kredite!
MOTIKA: moja skola. mali, ko ti je pokazao to?
Mali ciga: ti kume!
Edmond: eeeeee, des Hip?
Hiphoza: eo braćela, navuko sam se na voćkice, prekjuče ga blokirao, al mi od tad nije dao šemu dok sam kockao..
Edmond: daj, batali to, ajd da pikamo nekog stondžu il fudbal kasnije?
Hipoza: znaš da Pakiju izbacio fajku juče ovaj poker pored? zato ga ne kockam tri dana....
Doolio: ja ću kodija.
Edmond: daj brate, prekjuče si bio kodi, uzmi gaja danas..
Doolio: brate, gaj se odbija od zida, dobar ti je za treći nivo
MOTIKA: ja ću hagara, a vi se dogovorite....
Doolio: opeglali su me strašno, sačekaj da pokupim energiju.
Doolio: neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee, gde si pojurio, idiote!! pojela mi slika helt!
Edmond: daj, opusti se, izbaciće nešto ono burence, sigurno..
Doolio: izbaciće tuki!
MOTIKA: imaš pre Sodoma one gume, u njima je uvek biftek, šta paničiš..
Doolio: brate, zamalo da izgubim život pre druge kraljice....10 min kasnije...
MOTIKA: daj, bre, držite sliku, debili! edmonde, izazvao si ih 10, gde letiš, breeeeeee
Edmond: pa džabe, brate, kad je Doolio već izazvao drugi talas debeljka..
Doolio: ma ima ih još pored reklame.
MOTIKA: samo gledaj da izazovemo policajca, al da ne pozove društvo, a onda 12 majgerija kodi, pa cu ja da ga uhvatim u mašinu.Mali ciga: eee, kume, znaš da i u strit fajter može da se napravi sexality? daj da ti ga pređem.
Che-vu: ma, beži, bre, idiote.
Mali ciga: a što si birao gileta, ken ti je bolji.
Che-vu: ...
che-vu: ovaj mister bizon jednostavno poludi kad mu energija pređe pola, nemoguć je. zaginuo sam.... minut kasnije...
Che-vu: koji ste vi bolesnici! ladno ste stigli do čiče s harpunom?
MOTIKA: zadnja kraljica, bro, i to s jednim žetonom.
Edmond: ginuću zadnji život bre, debilu, uradi vrtešku! neeeeeee, mene si oborio, jebo te
Edmond: gotov sam.
Doolio: pa brate, ginuću i ja još malo...aaaaaaaaa ma daaj..važi, harpun leti ukoso. Džambo, ne valja ova ručica!
Edmond: MOTIKA, daj cigi da ti pređe ljicukra hahaha
MOTIKA: ubio me. ladno imam najviše poena hahaha..jebo te, za malo da obrnemo sa po jednim žetonom!Duncan Ferguson: Sinovi, kad ćete da karate nešto? po ceo dan visite tu.
MOTIKA: znači, ne verujem...
Lik koji se pojavi u bivšoj državnoj firmi kao da je pao sa neba, preplanuo kao Australijanac, u beloj košulji kratkih rukava i crnom kravatom. Obavezno nosi tajnstvenu (verovatno praznu) fasciklu u ruci. Uvek se smeje kako bi pokazao bele zube. Mislim da je to jedini razlog zbog čega se stalno smeju jer u tranzicionoj firmi i ne postoji drugi razlog za smeh. Bije ga glas da se uopšte nije rodio već da je nastao nekim sintetičkim putem u nekoj od tih menadžerskih škola gde profesori bukvalno dunu u nos studentu, uruče mu diplomu, čestitaju i puste ga da se šeta u beloj košulji i crnoj kravati.
Jednom je jedan takav upao u prostoriju jedne firme punu ljudi (zapošljenih) i pošto oni nisu mogli da mu objasne šta rade i koji je njihov posao i kada su zadnji put nešto uradili sve ih je otpustio, osim jednog srećnika koji je baš tada bio u kladionici. Uradio je to a da nije ni otvorio svoju fasciklu. I to je odprilike sve što menadžeri znaju da urade i za šta su se školovali. U sledećoj fazi njihovog života odu u neku drugu privatizovanu firmu da tamo nose fasciklu i pokazuju bele zube, i tako do penzije.
Preostali zapošljeni u firmi u kojoj je ovaj menadžer “sređivao stvari” i dan danas ništa ne rade kao i njihova firma.
Odbaciti, poput robe s greškom, bez i malo gruže savesti. Poslati na reciklažu, s nadom da neće ponovo dospeti u naše ruke.
-I kako si prošla sinoć s Duletom?
-Baš se potrudio...Gledao zbog mene romantičnu komediju s Meg Rajan, spremio taljatele, otvorio neko čileansko vino...Malo se zapili, dovatili. Predigra je trajala bar pola sata, stvarno je pažljiv, hteo je da maksialno uživam, kaže da mu je to najvažnije...
-Šta kružiš ko kiša oko Kragujevca? Kakav je bio seks?
-Tja, to je jedini problem...I Kinez bi se osećao superiorno kad bi video dužinu njegove alatke...Pincetom da ga tažiš, ne bi ga našla! Baš sam se smorila, naša veza je stvarno imala potencijala!
-Ni potencijal mu neće pomoći da ga produži! Škartiraj to, dok nisi zaglibila!
Top koji služi kao izložbeni eksponat u istorijskim muzejima.
- Brate, što si tako negativan, idemo u provod, moraš da nahvataš neku cupi, malo da te oporavi.
- Ma, ne ide mi se, a i stigao mi devede "Selo gori...", pa da ga odgledam, pičiću ga celu noć.
- Ma, daj, nemoj zajebavati. Ideš s nama da pičiš nešto drugo, a? Već mesecima ti služi kao top model!
- Kakav top model, o čemu pričaš ti?
- Pa tuki ti je postao kao izložbeni eksponat, već dugo ništa nije gađao, razumeš?
- A, razumem, razumem. Pozdravi ekipu, sad sam otvorio čips, pa da gledam Radašina!
- I budale, ceo život mrzeo muzeje, sad otvori privatni!
- Molim?
- Ništa, uživaj... Ćao!
Plafonjerka, inače luster, ako se može tako nazvati, jer uopšte ne visi, već je pričvršćena za plafon. Ona ima i dobro i loše značenje... Dobro značenje: U slučaju običnog visećeg lustera može se desiti da neko ko je malo viši visok udari glavom o isti, često dešavano, međutim plafonjerka ne visi, i o nju udariti glavom može samo Vlade Divac. Loše značenje: U slučaju depresivnog stanja, ne može se obesiti, što nekim patetičnim ljudima izbriše svaku nadu o oduzimanju svog, eventualno tuđeg života.
Osoba Š: : Kuca na vrata od wc-a: Eeej deda šta radiš toliko dugo unutra? Požuri malo inače neće da valja.
Deda: Bež' bre dete u pizdu materinu, pišam vam se u sred ovih tanjira na plafonu, ne mož' čo'ek ni da se obesi kako valja i dolikuje.
Osoba Š: Nema veze bre imaš deda šljiva oko kuće koliko ti duša hoće, samo izađi, anus mi se već do pola otvorio.
Deda: Pa tebi preče da kenjaš, nego meni da se obesim?
Osoba Š: Iskreno da ti kažem.....
Deda: Ma more teraj se u..... e neću da izađem, o bojler ću se obesim iz čistog inata!
Pitanje koje čuješ od treće osobe (uglavnom ženske) kada je sve oko tebe otišlo u pizdu lepu materinu, ali si ti nekako ostao na dve noge. Rašireno po filmovima i serijama ŠKLJ kategorije kao magične reči koje će sve vratiti u normalu.
U bolnici
Lana: Pero! Oh! Tako mi je drago da te vidim ovde! Sav si krvav! Šta se dogodilo!?
Pera (vidno pod sedativima): Evo, tek sam se sada malo pribrao. Ma, Laza vozio 120 km/h, šleper... prešao u suprotnu traku. Laza na mestu... Mika u komi... Žika će se izvući, ali su mu amputirali obe noge... Kamiondžija polomio nos i tri rebra... Kamion i nov "Audi" potpuno uništeni...
(dramska pauza)
Lana: A kako si ti?
Pera: Ma dobro sam, evo, sedeo sam pozadi refleksno otvorio vrata, otkotrljao sam se do bankine, sad malo ovde... Posle kući, supruga kuva neki suljpa, znaš koliko ga nisam jeo?
Česta uzrečica engleskih huligana frustriranih činjenicom da ih, za razliku od naših, mediji uglavnom omalovažavaju nazivajući ih studentima.
- Znači ne mogu da verujem! Sinoć ja, hnJo, chaelMi i mesJa uhvatimo onu kurvu što nas je prošle godine po televiziji nazivala srednjoškolcima! I znaš šta brate, prvo je prisilimo da oralno zadovoljava baklju, onda je sva četvorica silujemo i na kraju ja izvadim kurac i sa njim joj urežem A.C.A.B. po sred čela! I sve to zbog čega? Da bih jutros otvorio novine i pročitao naslov "Studenti vodili ljubav sa novinarkom"! Znači jebem vam mater plaćeničku! U Srbiji huligani, u Engleskoj studenti!
- Jeste brate! Trebalo bi malo da im dovedemo onog njihovog predsednika! Znaš, brate, onog... kako se ono zove, je li Izabegović ili Ispredbegović?
- Ma Jeljcin bre!
Ljudi koji pre kolukvijuma/ispita kukaju kako ništa nisu učili,nakon ispita leleču kako ništa nisu uradili(šta lelečeš ako "nisi" učio),a onda ubiju maksimum i sve to naravno zbog njihovog IQ-a od 256..Kako da ne!
uoči kolokvijuma iz matematike 3:
Student1 se ubio od učenja zadnjih par dana,ali to nije dovoljno.
Student2 učio redovno,zadnjih dana malo više,u globalu učio čovek ali se nije baš ubio.
Student3 se ubio od učenja zadnjih mesec dana,učio po 15 sati dnevno,drugim rečima uništio se.St1:Učio sam ova dva dana,ali sad ništa ne znam,sve mi se izmešalo
St2:Šta znam,učio sam,nadam se biće dobro.
St3:Ja knjigu otvorio nisam,sećam se malo nečega sa vežbi,očekujem dva,tri poena.Rezultati kolokvijuma:
St1 je ugasio totalno-0 bodova
St2 je jedva prešao pola
St3 je naravno zakucao maksimum
Kaže se za nekoga ko provodi previše vremena na istom mestu.
Primer 1
- Ajde, momci, razlaz zatvaram dragstor.
- Čika-Miki, daj samo još deset minuta, da obrnemo još po jedno pivo...
- Jok, more, visite tu po ceo dan ko muda na volu. Da sam hteo takve, otvorio bih kafić.Primer 2
- Aman, Strahinja, visiš ceo dan na tom internetu kao muda na volu, a nisi dao ni jedan ispit od prošlog oktobra. Ako za pet minuta ne uzmeš knjigu u ruke, jebaću ti majku.
- Ajde, ćale, iskuliraj, moram da otpratim ko me sve fejvuje i lajkuje.
- Nemoj posle da ti nisam rekao. Ženo! Dolazi u spavaću sobu!
Plemenita životinja kojoj je bila namenjena sasvim druga sudbina od one koju je doživeo.
Zoran je kratko i jednostavno konj.
Ali ne bilo kakav konj, nego rasna životinja od oca trostrukog šampiona Londonskog derbija i majke kobile koja je pobednica na pet konkursa lepote u Parizu. Po rođenju je nazvan Viktori. Pobeda. Ali ipak je na kraju postao Zoran. Od Viktori do Zoran dug je put i neobična priča.
Od početka se znalo da će završiti u Srbiji jer je Viktori još kao ždrebe bio deo jedne opklade između bogatog Arapina koji je bio njegov vlasnik i jednog kontraverznog biznismena iz Novog Pazara. Pazarac je pobedio i Zoran, koji se i dalje zvao Viktori, stigao je u Rašku, kao najveći trofej ovog čoveka, sa kojim je on imao velike planove. Postao je njegov statusni simbol, kao što je njegovom prijatelju Palmi to bila već nadaleko čuvena žirafa, jer svi su znali poreklo Viktorija. Svi su imali velika očekivanja od njega. Posebno gazda. Bio je mažen, pažen i negovan. Izrastao je u jednu veličanstvenu životinju spremnu da pokori svet.
Ali tu se opet umešala zla sudbina koja ga je i dovela još na početku života u Srbiju. Njegov gazda ga je izveo napolje da projaše malo na njemu po poljima, šumama i dolinama, jer je to jako voleo da radi. Međutim tu je njegovog gazdu dočekala njegova mutna prošlost, a Viktoriju je taj momenat početak jedne neočekivane budućnosti. Gazda mu je ubijen u sačekuši.
Viktori se jako uplašio.
Galopom je bežao što dalje od tog mesta, dok mu se činilo da non-stop čuje povike Gazdinih ubica iza sebe, pa je sebe nagonio da trči što brže, dok najzad nije mrtav umoran jednostavno pao i ostao tako u nesvesti da leži, daleko od kuće.
Kada je otvorio svoje velike i lepe oči video je oko njega neke ljude, odrpane i tamne puti kako pričaju nešto na nekom jeziku koji nikada nije čuo. To su bili Romulanci koji su ga tu pronašli skitajući od grada do grada i smatrali su pronalazak Viktorija kao puku sreću jer su dugovali pare jednom opasnom čoveku iz Beograda koji se zvao Đango i važio je za veoma prekog čoveka koji je mnogo lak na nožu. Sa Viktorijem su regulisali dug.
Porodicu njegovog gazde koja se gložila međusobno oko podele bogatstva Zoran nije interesovao pa ga nisu ni tražili.
Đango je jednostavno bio đubre od čoveka i Viktori je kod njega proživeo najgore trenutke svog života. Bio je tučen, izgladnjivan, sečen, stalno ostavljan na hladnoći ispred kartonjare u Đangovoj prljavoj faveli. Tu je i dobio ime Zoran po pevaču Zoranu Kaleziću, kog je Đango, mnogo voleo. Bio je često mučen, radio je najteže poslove i vrlo brzo je od one veličanstvene životinje Zoran postao kost i koža. Bio je ofucan, prljav, sav u ranama od mučenja, a rebra su mu tužno štrčala sa strane. Već je počeo jedva i sebe da nosi na nogama, a kamoli neki teret i delovalo je kao da je to njegov kraj.
Na sreću, tada je Đango otišao za Italiju, a Zorana je poklonio njegovom paši Enveru.
Zorana je to spaslo sigurne smrti jer iako nije bio bogat, niti je mogao da pazi, mazi i neguje Zorana, Enver je bio bolji čovek. Koliko god je mogao pazio je na njega i brzo ga je opet podigao makar na noge. Iako je i kod Envera morao da radi, nije imao puno da jede, često je bio jako prljav, opet nije tučen a Enver ga je dosta i zavoleo, tako da je tada makar malo počeo da leči rane koje mu je život zadao.
Ali došao je dan kada je Enverov sin Avatar najzad stasao za ženidbu i mladin otac je tražio Zorana kao miraz. Enver se teško odvojio od njega a i Zoranu je bilo žao, jer iako život nije bio lak ni tada, opet je on pamtio kako ga je Enver podigao na noge i pazio na njega.
Tada je zapao kod Halida.
Čoveka koji se nije puno razlikovao od Đanga.
Opet je jadni Zoran odmah pretučen čim je stigao kod Halida. Da zna ko je gazda. Pomislio je tada da neće opet moći sve to da preživi i pomirio se sa sudbinom, ali najzad je Zorana sreća jednom u životu pogledala i ubrzo je izbio Rat Favela u kom je Enver potukao Halida do nogu ali Halid je pobegao iz bitke neozleđen na Zoranovim leđima.
Shvatio je da je možda i poslednji momenat da proba da izbegne sigurnu smrt koja mu ne gine ako ostane sa Halidom koji ga je kada su izašli iz bitke opet mučno pretukao i kada se popeo na njega, Zoran je zbacio Halida sa sebe i počeo da galopira u nepoznatom pravcu, kao i pre nekoliko godina kada mu je gazda ubijen.
I galopirao je ponovo. Sve brže i brže. Sve dalje i dalje. A svi ljudi iz njegove prošlosti kao da su trčali za njim želeći da ga tuku i muče. Trčao je dok mu se opet isto nije desilo. Dok opet nije ostao bez snage i jednostavno pao u nesvest.
Kada je otvorio oči nadao se da je sve to bio samo ružan san. Da je opet kod gazde i da je i dalje mlad i jak. Ali shvatio je da nije bio san. Shvatio je da opet ne zna gde je i tada je odjednom ugledao jednu malu devojčicu pored njega. Devojčicu koja ga je gledala velikim, lepim, crnim, bečatim očima. Nije mogao ni da se pomeri dok mu je devojčica prilazila, stala ispred njega i pomazila ga po nosu polako i nežno, kako ga dugo niko nije pomazio. Tada je video kako preko livade trče još troje ljudi. Čovek, žena i njihov sin, koji je bio jedva nešto stariji od devojčice koja ga je mazila. Opet je pao u nesvest.
Probudio se posle nekoliko sati u toploj staji i jedva se pridigao na noge. Pogledao je oko sebe i video seno. Iscrpljen i gladan nije vido ništa drugo oko sebe, već je odmah krenuo da jede i jede i jede, kao da nikada u životu nije jeo. Kada se baš najeo i napio vode iz malog korita koje je tu stajalo, primetio je i druge konje. Video je lepe i divne životinje, kakva je on nekada bio i tog trenutka je čuo glasove. Okrenuo se i video onu malu devojčicu sa mamom, tatom i bratom kako mu se smeškaju i gledaju ga. I znao je da je nevoljama došao kraj. Znao je da je najzad našao topli dom.
Doživeo je duboku starost, mažen i negovan i možda nikada nije ispunio svoju sudbinu da pokori svetske derbije, ali ipak ispada da mu to i nije bila sudbina. Sudbina mu je bila da prođe sito i rešeto u životu i da ga jedna devojčica zavoli najviše na svetu. Ipak je na kraju ponovo postao Viktori.
Jedini efikasan način da se spreči kruženje alkohola u prirodi.
- Kume, pa što donese ovo Francusko sranje?
- Jebi ga, kume, nema više dunje...
- E do mojega...
- Nego, jel' znaš, kume, da se samo kod nas više ceni domaća radinost od tih kupovnih industrijskih gluposti?
- To je zato što drugi narodi još nisu savladali umetnost pečenja rakije. Oni Američki hilbiliji prave munšajn viski u zarđalim cisternema za propan pa se truju od njega, a Rusi prave votku od medicinskog alkohola i destilovane vode pa se isto truju, jedino naš narod zna da napravi lek od voća... Ne! Pa što si ga otvorio? Hteo sam da nosim maloj za rođendan, znaš da voli karamelu.
- Jebi ga, kume, navika...
Jebeni Rols Rojs među običnim upaljačima, o ne, neće ti taj nikad dati povoda da ga zvekneš o beton. Kvalitetan kremen i prefinjena dizna smešteni u jednostavan, lep dizajn ti garantuju minimum tri meseca vatre.
- Pu leptijebem uginu mi BIC, daj mi to tvoe sranje da upalim...e hvala, ne mogu da verujem da je konačno crko, skoro pet meseci ga koristim, pa pre neki dan sam sa njim palio onaj korov na gomili, a letos sam samo njega nosio na more, znao sam da mi rezervni neće trebati, Milicu kad sam pitao u junu da se uda za mene s njim sam palio cigaru ispred njene kuće da se smirim, a vidiš ova tri zareza na dnu, e to sam s njim kod Brane na Dunavu dve gajbe piva otvorio.
Izvini što ja ovo ovako u dahu, evo, neće da pipne. Nek ostane kod tebe pa ga ti baci, ja nemam srca, vezo sam se.
Doselio se u moj komšiluk, upisan je u moj razred i seo je u moju klupu.
Uredan i tih. Zajedno smo išli od škole do kuće. Bio je odlikaš, baš kao i ja.
Posle škole smo na brzaka uradili domaće zadatke i odlazili da se igramo u opštinskom dvorištu. Vazda smo se zavlačili u neke budžake. Naš hobi je bio istraživanje: kanal za popravku kamiona, zatvorsko dvorište gde su pitomiji zatvorenici primali posete, gradilište, zabačena dvorišta...On se veoma retko smejao i svemu je davao ozbiljan ton. Za nas nije postojala lopta i izbegavali smo drugu decu. Nisu znali da istražuju, njima je bilo do fudbala, izmedju dve vatre i slično. Mi smo bili posvećeni svojim budžacima.
Jednog dana nas je uhvatio pljusak na povratku iz škole. Počelo je da grmi. Nas dvoje smo leteli do svojih kuća da bi se spasili sigurne smrti : grom je birao metal, a nas dvoje smo na školskim torbama imali metalne rajsfešluse. Taj poduhvat spasavanja je bio njegova ideja. Bila sam mu zahvalna. I danas, kad zagrmi-setim se svog drugara.
Jednog dana je prosto nestao. Tada sam pošla u peti razred i bila sam ubedjena da je u suprotnoj smeni i da ću ga sresti. Odselio se.
Prošlo je više od 30 godina. Nikada ništa nisam čula o njemu.
Pre 4-5 godina sam srela njegovu mamu. Ostavila sam joj svoj broj telefona. Ispričala mi je da se moj drugar oženio, dobio decu, razveo i da je posvećen svom poslu. Zapravo, završili smo isti fakultet, studirali u isto vreme i nikada se nismo sreli.
Javio se posle nekoliko dana, bio je u prolazu, ostajao je u mom gradu dan-dva. Zatekao me u kolima, vozila sam tonu hrane i kućnih potrepština iz hipermarketa i žurila sam na roditeljski sastanak. Lila je kiša. Pozvala sam ga večeras svrati do NAS, nije mogao da precizira vreme, pa sam mu rekla da ćemo ga čekati.
Pozvonio je oko 22h. Moj muž mu je otvorio vrata. Prvo je moj drug bio zapanjen, a onda i moj muž izenadjen: moj drug je nosio ogroman buket cveća, vino i bombonjeru.
Razgovaralo se o svemu, najviše o njegovim dogodovštinama sa posla. Smejali smo se.
Posle nekoliko pića je reko:
"Da znaš kako je bila lijepa. Imala je rupicu."
"I sad je lepa. Kakvu rupicu?"
"Kad se nasmeje, na desnom obrazu ima rupicu."
Ja se smejem, oni gledaju u moju rupicu na obrazu ko da je baš tog trenutka nastala.
U neko doba je rešio da krene. Bilo je oko 4h ujutru.
Moj muž se ponudio da ga odveze. Uz put su ogladneli pa su svratili na pljeskavice.
Sutradan mi je rekao da je moj drug, dok su jeli te pljeskavice i vozili se, pričao o svojoj drugarici iz detinjstva, o meni.
Predati se nekome u potpunosti. Dozvoliti mu da zaviri u najdublje i najskrovitije ćoškove duše svoga prijatelja. Podijeliti intimu sa najbližima i dati im da pomognu u borbi protiv tereta koji na srcu leži.
- Ne znam šta mi se ovo dešava. Evo već nekoliko dana imam, hm, problema, u krevetu, znaš, molim te, brate Đuro, da ovo ostane među nama, nije mi lako da pričam, u tebe imam povjerenja, najbolji si mi drug, znam da mi ne možeš pomoći ali pomaže i kada me neko sasluša.
- Neka si se ti meni otvorio, brate Pero. Ada, ti me znaš, ćutaću ko zaliven!
Nešto kasnije...
- Ej, Pero, reče mi sad Đuro da ti se više ne diže. Rano si počeo, nemaš ni tries godina. Muka je to, znam. Jesi li probao kakve ljekove da piješ?
- Vala, nije morao na sva zvona, raščerečiću ga kad ga u'vatim! A što pitaš, jesi li i ti imao problema?
- Zini da ti kažem, nisam ja lud. 'Ajd zdra'o!
U pradavna vremena ovaj izraz odnosio se na čoveka ili životinju čije je telo u velikom broju naseljavao parazit poznat kao vaška ili uš. Dakle, vašljivu personu. Danas je to sinonim za nešto šugavo, raspalo, sjebano u svakom pogledu, nešto što nam ide na živce i zagorčava život. A ako ćemo realno, danas mnogo toga može biti ušljivo, u zavisnosti od toga kako smo raspoloženi.
Probuđen zvukom ušljivog budilnika čovek je ustao iz svog ušljivog kreveta, skuvao kafu na ušljivom rešou, otvorio vrata, šutnuo ušljivu mačku koja je spavala na ušljivom pragu, seo u svoj ušljivi auto i odvezao se na svoj ušljivi posao. Sedeo je 10 sati za svojim ušljivim stolom slušajući gakanje svojih ušljivih kolega i pridike svog ušljivog šefa. Na kraju dana, pošto je svom ušljivom šefu pokazao srednji prst (u svojim mislima, naravno), ponovo je seo u svoj ušljivi auto, odvezao se do ušljive pumpe da natoči ušljivo gorivo, vratio se u stan, večerao, pogledao ušljivu utakmicu na ušljivom TV-u i ponovo legao u ušljivi krevet. Do sledećeg zvuka ušljivog budilnika...
Fraza koja se koristi u onim komichnim situacijama kad' ste u drushtvu a neko tu ispricha neku npr. senzacionalnu budalashtinu ili istorijsku "tajnu" za koju je ubedjen da je istina jer je to prochitao u nekim novinama il'gledao na TV, nashta ostatak drushtva pada u trans od smeha ali sa zeljom da chuju prichu do kraja nebi li se josh koji put zdusho ismejali shto se u glavnom ne deshava jer se narator u medjusmehu malo posramio i izgubio volju za daljom prichom na tu temu.
CASKANJE U DRUSHTVU: "Ma od tih matorana najgotivniji mi Iggy Pop,metuzalem josh ima snage da se bacaka po bini...
MR.INFORMACIJA:Sada je kul al' na pochetku karijere nije bio normalan. Znate shta je uradio na pochetku karijere? Na nekom koncertu se tol'ko bio odvalio od svachega da je sebi ziletom otvorio stomak, povadio creva po bini i rek'o publici da mu pishaju i pljuju po istim.
TISHINA 3 SEKUNDE...BUAHAHAHAHAA!!!!(neko iz drushtva:"Si to chitao feljton u Kekecu?!?")...HHHAHAHAA!!!"Shta je bilo posle matori? Su ga skrpili il' klonirali?"HHHAHAHIIII!!!
MR. INFORMACIJA:"Ma bezi bre, ja vam tu ozbiljno pricham a vi se smejete."
Nikada u svetu nije bilo toliko nekompaktibilnog spoja čoveka i tehnologije nego što se se odigrao na prostoru Balkana, sredinom druge polovine XX veka pa nadalje. Fenomen koji je obuhvatio cele generacije, koje kao da su nekim teleportom masovno dislocirane iz svoje vremenske koordinate i poslate u budućnost da šljakaju manuelne radove. Da nije realno, bilo bi zastrašujuće. Totalno odustvo zainteresovanosti civilizacijskim napretkom, i zapanjujuća prisutnost tog fenomena, može da se debatira do smrti ali ključni činioci se sami nameću kroz repeticiju indentičnih životnih primera jer sam nastanak civilizacijskih jazova na tamo malom prostoru nije samo zbunjujuć i iritantan, već i komičan.
- Šta sad ovo iskoči?
- Ništa ćale. Torrent se skinuo, gledaj film dalje.
- Ok.2 minute kasnije
- Šta je ovo? Stade slika.
- Pritisnuo si space najverovatnije. Pauzirao si video. Pazi malo sa tim rukama.
- Aha. Tako znači.2 minute kasnije
- Saša?
- Šta je sad? Šta si ovaj put uspeo da pojebeš?
- Šta je ovo crno?
- Pa kraj filma ćale.
- Ja reko reklame.-----------------------------------------------------------
- De mi tetku da nazovem na ono tvoje.
- Skype? Pa ajde, i onako se niste čule celih 2 sata. Sigurno je u međuvremenu Mošorin zalego u ambis koji se iznenada otvorio.2-3 minute kasnije, za kompjuterom
- Alo tetka, jel me čuješ?!
- Ne deri se kevo, dobro te čuje.
- Ćuti, ništa je ne čujem!
- Pa kad bi prestala da se dereš ko sivonja možda bi i čula.
- Alo tetka! Alo! A čuješ me. Da se ne derem? U redu. Nego, kako je ...
-Halo.
-Slušaj mali, naši protivnici, ona govna, danas u tvojoj ulici dijele materijal, potrudi se da budeš ono što jesi, ponašaj se kretenski kao prema svojim stranačkim kolegama, i pohvalicu te Gradskom ocu, nikad ti lakši zadatak nisam dao.
- Ali šefe, mi smo svoji, niste vi meni svako, pa da ja sa njima isto tako...
-Mrš.
Nedugo zatim na vratima se pojavi ulizivački prijatno lice sa plakata mi poznate djevojčice. Dok sam otvorio poče:
-„Zdravstvo, školstvo, obrazovanje, kultura, korupcija, demokratija, sistem vrijednosti, pravda, socijalna pravda, investicije, infrastruktura, životna sreedina, zaposlenost...“
-„Stani, bona, da ja tebe pitam, jebe li tebe iko, ikad, kad tako melješ?“
Ovo pitanje izazvalo je popriličan gnjev njenih stranačkih kolega, pa me jedan i pitao kako mogu biti tako nepristojan, drugi nešto psovao.
-„Daj čovječe, odmah me satrala ko Mrka Anu Bekutu, nije normalna. A i ti, da ti, što te objesilo na tu nosinu pa visiš ko Teofil Pančić na B92, kako te nije sramota da takav ideš po ulici, samo strašiš birače? A vidi ove male, srećo babina, nisi valjda i ti na listi, koliko ti je godina i kad si prije ušla u politiku?“
- „Jesam na listi sam, a u stranci sam od 16 godine“- odgovori mi šilježe.
-„Tu griješite. Vidiš, prošle sedmice se porodila žena potpredsjedniku našeg opštinskog odbora, ama nije babica ni dočekala dijete, on mu već navukao stranački dres i pozvao predsjednika stranke, da otvori, ovaj, prereže pupčanu vrpcu. To je vjernost, i organizacija, zato mi dominiramo. Aj sad mrš iz avlije“.
Nije prošlo malo na vratima mi se pojavi neki droger, brada, repina, vijetnamka poderana, blijede farmerke...
-„Dobar dan, mi smo stranka Zelenih“
-„Matere ti?!“
-„Jeste, eto vidimo pred vašom kućom neka drva, znate moramo da razvijemo ekološku svijest...“
-„Sine, ko je to sad na vratima?“. –začu se didov glas.
-„Niko dide, Zeleni.“
-„TURCI! Udri sine ne daj oka otvoriti, 'oće opet da nas porobe, 'vataj tog čupavog i 'odma omlati od ćošak k'o mačku, zabarikadiraj strugu, i ne daj na dvo' dok ja odem po pušku.“
Na sam pomen puške zelembaći natrgoše bježati, k'o da su zobali uranijum a ne žitarice, a did za njima:“ Stani ture, ja sam bio lugar 40 godina, preš'o sam više nego bilo koji mercedes ljumbaš, ma samo da mi je 60...“
Tačno ne znam ko će mi dida paziti kad ja i stari krepamo.
Poslije niko nije ni dolazio.
„Halo, mali, pohvali dida, obavijestićemo Gradskog oca, i ti možeš i bolje.“
Vezuje se za ''Šta je pisac hteo reći?'', skroz neobjašnjena i maloumna priča, koja nema nikakvog značenja, al' opet može da nasmeje.
Vidi, ja da sam bio tu ja bi to otvorio, ali oni kažu nemam čep, ja kažem nisam gluv čujem na oči, oni će meni da skočim pod tramvaj, ja kažem kakav tramvaj ovo železnička stanica, kad oni dođoše u nekom BMW-u, sa gumama od traktora, ja se tu zapitam kako ide kocka u krug i položim sa četri plus na kvadrat iz dvojke, i dodjem kući kaže majka pržila sam jaja, ja kažem nije ti lepa slanina ona će meni kokoška nam riknula. I ja se tu smorim i sahranim tu kravu što nam riknula, al ona bila trudna i dobijemo mačku.
Štedna knjižica. Koliko su se bivši titini partizani žalili na izgubljenu štednju tokom rata, postala je to što jeste. Iako u moderno doba sami pogled na nju izaziva žalost, jad, čemer i tugu.
- Je li deko, koliko ti ono bijaše izgubio na štednji kroz rat?
- Deder sinko da ja tebi ovo prvo kažem, ne znaš ti koliko sam ja Švaba skundačio da bi postao to što jesam. Nego vidiš ti šta je stoka uradila, nestalo mojih 234993 miliona koje sam čuvao samo za crne dane, ima da se žalim nadležnim organima prvo za pretrpljenu bol, a nakon toga i da mi vrate pare sa kamatama.
-----------------------------------------------------------------------------------------------
- Sine koliko je prošlo kako si otvorio štednu knjižicu, jesi šta uštedio?
- Evo ti pa pogledaj moju knjigu.
- Pa ovo je žalost, ovo nije štednja, samo ne znam kako si ušao u minus suncelitijebem.
