Neophodna komonenta svake masovne tvrdnje kako bi imala bar neku osnovu da bude ozbiljno shvaćena.
- Dobro veče dragi gledaoci, sa nama su večeras u studiju gospodin Prodanović, vlasnik lanca frizerskih salona "G.A.Y", kao i portparol LGBT zajednice gospodin Azdejković. Jedan aplauz veliki za obojicu molim vas.
#klap, pljes, štuc, buuu#
- U redu, prvo pitanje večeras za oba gospodina je kako ste se odlučili na taj hrabri korak da postanete ponosni pripadnik homoseksualne manjine. Hoćete li vi prvi gospodine Azdejkoviću?
- Naravno, ja smatram da je određena količina homoseksualnosti deo svih nas. Da se kod mene nalazi malo veća količina od normalne ja sam saznao u najranijem detinjstvu, prilikom prisustvovanja časovima fizičkog vaspitanja, ah, bili su to tako lepi trenuci u svlačionici, mlada, zategnuta, znojava tela, taj miris mušk... ahem, dakle svako osporavanje mojeg seksualnog opredeljenja doživljavam kao udar na moje najsvetije građanske slobode jer sam takav rođen, ne mogu drugačije i to svakako ne koristim za bilo kakvu vrstu ličnih ili političkih promocija, NE!
- Hvala vam. Gospodine Prodanoviću, šta vi imate da nam kažete o sebi?
- Ja ću biti mnogo manje poetičan od mog kolege ovde, gej sam postao radi posla. Naime, otvorio sam lanac frizerskih salona ali posao baš i nije išao, onda sam jednom prilikom video u nekoj seriji što moja žena voli da gleda kako žene najviše uživaju kad ih šiša ped... mislim gej, vole da ćaskaju o zajedničkim temama, modi, krpicama, cipelama, frajerima. Ukratko, nakon što sam obznanio da sam gej posao mi je procvetao, nisam ni struju mogao da platim a sad imam dve kuće na moru, jahtu i tri bmw-a. Jedan su mi demolirali huiligani al me boli kurac jer sam ga osigurao protiv izliva seksualne netrpeljivosti.
- Znači, vi niste oduvek homoseksualac?
- Bože sačuvaj i sveti Vasilije, kad sam bio mlad klao sam sve što je žensko a mrda.
- I imate suprugu?
- Jeste, i tri sina, jedan navija za Zvezdu, drugi za Partizan a treći za Rad, ma kad se pokolju u kući milina božja, drčni na mene, sile tatine.
- Hvala i vama na odgovoru, idemo na sledeće pitanje._______________________________________________________
- Sa o Roma babo babo, sa o Roma o daje, sa o Roma babo babo...
- Gospodine Ramadan, šta možete na ovaj divni praznik da nam kažete o poreklu i tradicijama romskog naroda?
- Pazi ovako kume, mi Romi smo ti došli iz Indiju, bilo je to opasno putovanje preko bespuća bliskog i srednjeg istoka koje je potrajalo generacijama...
...
- Gospodine Jamezdin, šta vi znate da nam kažete o romskom narodu?
- Vidiš, mi Romi smo ti najveći narod u svet, da ima neke sile koja bi nas okupila bilo bi nas ko na gori lista. Po predanju doputovali smo iz Inđiju, bilo je to opasno putovanje preko sremskih bespuća koje je potrajalo generacijama...
Dobar način da se nekome izjadate, čak iako znate da Deda Mraz ne postoji...
Dragi Deda Mraze:
Znam da je ovo bila teška godina, Deda Mraze, i zato se neću ljutiti ako mi ne doneseš poklone. Razumem situaciju, tata mi je objasnio da si zbog svetske ekonomske krize morao da otpustiš vilenjake i da ti irvasi već danima štrajkuju glađu, preteći da će izneti u javnost nekakve podatke o nabavci paketića mimo tendera, i da će te čika Ivica sigurno uhapsiti u okviru razbijanja novogodišnje mafije kročiš li na tlo Srbije.
Možda bi, kaže, kao i onaj čika Ljubiša, što je nekada bio kriminalac ali je obećao da više neće, pa ga sad država čuva i neguje kao da je deo kulturne baštine, mogao da se nagodiš sa sudijom i dobiješ status svedoka saradnika ako kažeš sve što znaš o ostalih 325 mafija i gde se krije onaj čika što je suviše star da bi ga zvali Mladić, ali šta ja znam o tome, još sam dete…
Samo, nije mi jasno zašto me je tata šljepio preko nosa kada sam ga pitao je l’ i on vilenjak s obzirom na to da je ostao bez posla, a deka irvas jer danima ništa nije jeo zaključan u svečanoj sali fabrike, u koju sam nekada išao na priredbe i po paketiće. Posle je tata hteo da otkupi deku iz bolnice, barem tako mislim, video sam kada je doktoru davao pare, ali nije imao pojma koliko deka vredi, a izgleda da vredi mnogo, čim se doktor drao na tatu: „Zar samo ovoliko!“
Inače, i tata bi se još drao na mene zbog onog pitanja o vilenjacima i irvasu da mama nije pritrčala i gurnula mu u usta neku malu tableticu koja, izgleda, sadrži mnogo sreće u sebi jer se samo smeškaju i gledaju u plafon kad god je popiju, a piju je nekoliko puta dnevno…
Dobro, tata je malo srećniji od mame, on posle tabletice popije i nekoliko čašica rakije – one posebne koju je hteo da otpečati kada upišem studije, ali je pre nekoliko nedelja, posle neke vesti u „Dnevniku“, ipak otvorio, otpio četiri prsta i promrmljao: „Ku. ac ćeš ti moći na fakultet – koj’ bubreg da prodam za školarinu?!“
Kad sam već kod Boga, moram da ti se pohvalim, Deda Mraze, da ove godine prvi put postim i ponosan sam zbog toga! Mama je jedno jutro otvorila frižider, zatvorila ga i rekla: „Postimo!“ Za Božić ću i da se pričestim. Ako ne znaš, to je onaj dan kada jedni govore: „Mlađa dade pet akcija“, a drugi odgovaraju: „Vaistinu dade!“
Tata kaže da bi Hrist još umirao na krstu da je čekao to čudo i svaki put kad vidi tog Mlađu na televiziji pomene mu nekakvih pet majki, mada sam ja bio ubeđen da je majka samo jedna. Možda zato i jeste tako poseban, ko zna?! Ne znam da ti kažem koliko ćemo tačno para dobiti, ali sam siguran da je u pitanju velika lova, čim će nam, osim za dva ručka, ostati i „za kanapče“, što moji kažu. Zato bih te zamolio da ako ikako možeš barem tom čika Mlađi odneseš neki poklončić – vidiš da je najbolje dete od svih!
U stvari, možda je još bolji onaj čika što strašno liči na tebe, ali ga zovu premijer. Deka kaže da je zahvaljujući njemu završio u bolnici i da sad pije šaku lekova za koje mora satima da čeka u redu. Mi ga čak i ne poznajemo, a vidiš koliko je učinio za dedu, kao da su rasli zajedno. Bilo mi je žao kada sam ga sve ove godine slušao kako priča da nikada u životu nije popio lek, valjda je bio toliko siromašan?! Sada, zahvaljujući tom divnom čiki, sve to nadoknađuje punom šakom pilulica u svakojakim bojama. Nego, da ne zaboravim, molim te da i za tog čika premijera spremiš neki poklon, i on ga je i te kako zaslužio! Znam da nije dete, ali se ponaša tako, a valjda se i to računa?!
Meni poklon zaista ne treba, vidiš i sam da sam darivan svakim novim danom života ovde. Ako baš insistiraš, spusti kroz dimnjak nekoliko kutija onih srećnih tableta za mamu i tatu, jer nema veće radosti za dete od roditeljskog osmeha, makar gledali tupo u plafon.
Iskreno, tvoj ja!
Odgovor kućnog majstora na pitanje za sledeći slobodan termin u fiskulturnoj sali poslije rekreacije sirovih a netalentovanih likova.
Prošli su praznici, i omiljena sportska disciplina je izbacivanje masti, alkohola i raznoraznih toksina nataloženih u onome što je ostalo od organizma u prethodnih mjesec- dva. Najlakše je izbaciti kroz redovan seks. Oni koji to ne mogu sebi priuštiti snalaze se kako znaju, najčešće rekreacijom.
Dogovor je pao. Iznajmljena je fiskulturna sala u obliženjem selu, jer je to ekonomski najprihvaljivija ponuda, rezervisan je večernji termin, a naročit ekskluzivitet mu daje obližnja kafana u kojoj Slađa radi drugu smjenu.
Ušli smo u salu, nije naročito velika, taman za nas. Niko se nije svečano oblačio za rekreaciju kao što to rade oni po državnim preduzećima kad iznajme gradsku dvoranu. Na meni, stranačka majica umrljana fasadom, gaće k'o u Maradone '86-e , i patike sa kojih pri svakom koraku spada malo piljevine. Manje- više niko ne odskače u pogledu imidža.
Podijelili smo se u dvije ekipe. Pošteno. Jedan koji zna igrati, jedan koji može trčati, i trojica onako. Neko sa stomakom do zuba, neko mršav i progorio na leđima od cigara...
Sve je otvoreno i svaka je prognoza nezahvalna, naročito kad se zna da pobjednička ekipa dobija dvije kištre pive, a najbolji igrač 10 rečenica sa Slađom a da ga niko ne ometa.
Od početka, obe ekipe su nametnle silovit tempo, što je rezultiralo pjenom oko usta, jer su silovna hrana i alkohol uzimali danak a cigare učinile da moja pluća proizvode zvuk nejakog cikulara koji prelazi preko drveta punog vrževa. Osjećao sam se jednako izgubljeno kao Džej koji pokušava Barseloni oteti loptu. Nako 4 minute ovakvog tempa, zasušili smo česmu.
Nismo nešto vješti loptanju, a kao što je opštepoznato, visok ulog ubija svaku ljepotu u igri, pa tako i u ovoj našoj , koja je tek s vremena na vrijeme porprimala obrise fudbala. Gledaš prvo da ošineš protvnika po nogama, ako ne ide, gledaj da ga nabiješ loptom, ako ni to ne ide, gledaj đe gol. Nema kornera, nema auta, igra se sa matinelama. Nema ni faula. Lopta leti k'o rikošet i često se nečija faca, posllije žestokog duela, parkira na zid ili ostane zaglavljena među onim skalicama.
Kad smo probili onaj prvi čep i znoj uradio svoje, bilo je mnogo lakše igrati, ali kvalitet igre je i dalje jurio rekord u negativnom smislu.Poslije nekih 40 minuta moj saigrač je pogodio gol ni sam ne znajući kako. Očigledno je ko dobija priliku kod Slađe pa je splasnula želja za daljim igranjem, a on ponosan, postao je više od igre, nešto kao Ronaldo ili Džordan.
Pozvali smo majstora da iskubicira cijenu. Kad je otvorio vrata počeo se tući u prsi k'o moja mati kad me čeka iz kafane. Sala je ličila na Kabul, a mi ni na šta.
-Iznajmio sam vam salu za 25 KM, a vidi šta sam našao. Dvije neonke i rešetka preko njih 30 KM, Otpao poklopac sa kutije vatrogasnog crijeva, 20 maraka, dva slupana prozora 30 maraka,da sam vas makar gledao pa da mogu da kažem neporcjenjivo, al jebi ga.
-Šefe , može i iduće sedmice i idući termin.
- MRŠ KERU, SAD SI POIGR'O I NIKAD VIŠE, ZVAĆU VAS KAD BUDEMO RUŠILIOtišli smo kod Slađe da proslavimo pobjedu i povratimo dušu. Kad smo vidjeli kako piva klizi rješili smo da češće dolazimo na rekreaciju...
Promjena oblika nekog izraza kojeg si uveo u svoj svakodnevni rečnik.
U principu se radi o nekoj rečenici koja u početku mora biti izgovarana u cijelom svom obliku, da bi se ljudi upoznali sa njom i prihvatili je, a kasnije već možeš polako da je skraćuješ i oblikuješ kako želiš.
Izraz, odnosno rečenica koja će evoluirati kroz sledeća 3 primjera se koristi u sjebanim situacijama.
Situacija No.1
Snimaš neku curu već neko vrijeme, ali nikako da ti se poklopi situacija da joj priđeš. Ona je ta, ona jednostavno mora biti ta. Samo nju zamišljaš kako nasloni glavu na tvoje rame dok je voziš kući uz neku odvratnu muziku koju je sama odabrala.Konačno ti se otvara situacija da joj priđeš u nekom sumnjivom pabu. Malo si popio, malo je ona popila, drugarica joj priča sa nekim hipi blavorom, a uz sve to si pročitao da ti je Jupiter u 5. kući. Stavljaš žvaku u usta i kreće magija...
Par minuta kasnije se vraćeš, društvo te gleda toplim, razumljivim pogledom, a tebi je samo ostalo da izgovoriš svoju rečenicu:
- Odoh da izvedem lastu sa balkona.
Situacija No.2
Uspio si ! Uz malo lobiranja kod drugarica i mnogo sreće cura je pristala da se vidite. Živi van grada i želiš da je kako dolikuje odvezeš doma poslije sastanka. Za to ti je potrebno auto tvog starog, koje usput voli više nego tebe. To ide dotle da prije uzimanja ključeva potpisuješ ugovor na sledeća 3-4 sata u kojem ne smiješ da prelaziš preko ležećih čak ni drugom i kad ti se prdi da se uredno skloniš sa puta, izađeš, pustiš otrov u divljinu i vratiš se u vozilo.Poslije uspješnog sastanka odvezao si curu i srećno si se zaputio doma. Voziš kroz sumnjivi dio predgrađa bez osvjetljenja i u jednom trenutku ti iskače pas pred vozilo. Refleksno cimaš volan i završavaš u neku drvenu ogradu. Šteta nije velika, ali dovolja da jedna osoba zbog tebe izmisli novi krug pakla. Ulaziš u kuću i pričaš bratu šta se desilo, pošto stari spava.
Brat: Jbg, šta ćeš sad...
Ti: Odoh da vidim nešto na balkon.Situacija No.3
Jedan kružić. Drugi, treći...sedmi. Zadovoljno gledaš u svoje remek djelo od tiketa. 8 parova, 7 prošlo. Čekaš poslednji u koji si najsigurniji za sumu koja je dovoljna da stari opravi auto i za neke tvoje sitne potrebe. Društvo te zove da zajedno gledate meč. Pozajmljuješ od stare deset u papiru jer ćeš joj sjutra vratiti duplo, ne postoji šansa da tako ne bude. Nosiš drugovima gajbu piva i spreman si za eskalaciju sreće koja će nastupiti par sati kasnije.Tvoj tim je sjajno odradio prvo poluvrijeme, uvalio gol u 13. minutu i dominirao. U drugom je nastavio da napada, ali nikako da uvali još jedan. Sudija je produžio 3 minuta i u isteku drugog tvoj tim je konačno otvorio odbranu i napadač afričkog porijekla kojeg psuješ svo vrijeme cijepa mrežu. Dok skačeš i uz pristojnu količinu decibela izražavaš radost čuješ komentatora koji govori da je ipak bio ofsajd. Naglo se okrećeš i gledaš kako drugi tim brzo izvodi prekid, šalje se duga lopta prema jeftinom brzonogom špicu južnoameričkog porijekla, koji lako pretrčava sporog štopera i oči u oči sa golmanom pokazuje egzekucijalne vještine dostojne jednog FalkaA. A u Londonu muk.
Društvo se okreće prema tebi dok se beživotno spuštaš na stolicu. Kroz maglu gledaš radost ekipe, vrijeme koje polako ističe i u nevjeri tužno izgovaraš najkraću i najnebulozniju do sad verziju svoje rečenice:
- Neki balkon, nešto...
A u pozadini se čuje uzbuđeni glas komentatora: "Nevjerovatno, pa ko se ovome nadao..."
Najhumanija sportska manifestacija upravo zbog sporedne uloge ljudskih bića, i tvrdoglavosti bikova. Za razliku od klasičnog zbora, sportski karakter je ono što bodljevinu čini jedinstvenom. Po posjećenosti daleko prevazilazi sve ostale sportske manifestacije.
-Ustaj Neđo, idemo gledati bodljevinu, 'ajde!
-Ma kakva crna korida, bolan ćaća, 21. Vijek je, ljudi na Mjesec otšli a ti bi na koridu, de pusti me da spavam!
-Jebo li te Mjesec, i Sunce te jebalo, znaš ti da se Grmečka bodljevina bakova održava 250 godina, EJ, pa đe bila Premijer liga prije 250 godina? I korida je u Španiji, a u Krajini je bodljevina, Grmečka bodljevina bakova je Olimpijada za sve sportove ovdje, samo što se održava svake godine. MEĐEDE GORSKI, NIŠTA SVOJE NE POŠTUJEŠ . IZLAZI IZ KREVETA, ZAKASNIM LI ODERAĆU TE ŽIVOG I DATI ĆANI BODIROŽI DA TE POJEDE, PRIJESNOG!Dok sam ja izranjao iz sna, stari je seoskim putem gonio našu sivu ticu, Golfa 2, kao svojevremeno Kolin Mekrej dok je harao svjetskim relijem.
Stižemo. Bodljevina se održava u jednoj udolini. Uporno sunce piša po ljudima koji se slijevaju u udolinu i traže što bolje mjesto kako bi mogli u miru da isprate dugo očekivani spektakl. Izgleda mi da će sve eksplodirati pod pritiskom mase i velike vrućine koja se nadvila nad arenom. Gledam ljude, neki brišu znoj sa čela, neki mast oko usta, a nekima piva već curi niz bradu.
Otišli smo da obiđemo bikove. Divili se impozantnosti dobrih životinja koje ni ne slute koliko radosti mogu da donesu. Vrat, noge, rozi, sve je spremno za megdan. Našli smo mjesto i prepustili se čarima vrelog ljetnjeg dana, ladne pive, i dobrih bikova bodača.
Voditelj je otvorio manifestaciju, poželio mnogo sreće takmičarima i fer plej naravno.
Borbe su išle svojim tokom, neke su bile kraće, neke duže, neke žestoke , neke nisu, samo je Zmaj od Šipova jednako koristio svojih pet minuta slave,u skoku premetao nogu preko noge, i pokazivao da će još mnogo vode Plivom proteći da se u Šipovu opet rodi takva budala. Borbe su ispraćene standardnim uzvicimaa „ovladaj, ovladaj, zuke“ kao i čuvenim „OBA DOBRAAA“...
Voditelj je najavio pauzu od pola sata , pred finalnu borbu, a mi smo to iskoristili da sa starim šumarom potražimo osvježenje u obliženjem šatoru. Pili smo pivu i komentarisali neku budalu što se dernja na mikrofon, kasnije se ispostavilo da je taj neki pitomac BN produkcije, i omladinu koja bali go go plesaljke, veli šumar: „Sve je ovo otišlo do kurca, ja kad sam bio mlađi kad prođem kroz selo k'o da je grad pao, pa sam opet ispoštvao sve žene, a vidi ovih budala, niko nikog ne jebe dva posto nit' se šta poštuje, jeb'o ti sve ovo, 'ajmo tamo ima Tromeđa.“
Finale. Bikan i Zekonja. Izvedeni su u Arenu, i prepušteni jedan drugom. Bikan kao da pozira za Sportski Žurnal, svaki mišić je spreman na borbu. Dok bakovi netrmice prate jedan drugog ne mičući se, u publici muk. Tenzija se može rezati žagom. Krenuli su. Strahoviti udarci sa obe strane, oblak prašine se podigao oko ova dva gorostasa dok im pjena iz usta rosi užarenu arenu. Čuje se i voditelj: “ OBA DOBRAA, OBA DOBRAAA, LJUDI, OVO JE SUDAR TITANA, PA OVU SNAGU UDARCA NIKAKVA NAUKA NIJE U STANJU DA IZMJERIIII“.
Poslije mukotrpnog, epskog duela Zekonja odustaje i bježi, a Bikan mu ostavlja suvenir, parnica na desnom butu zadnje noge.Na putu kući otac mi je pripovjedao kako je sve ovo izgubilo smisao, jer se danas bodljevina odrzava svako 7 dana, bikovi se dopinguju, oštre im se rogovi, ulažu se pare...
„E, moj sine, nema više onog svijeta, onih dana, onih bikova, oni su bili bolan k'o ljudi...“
Životna šansa, bogom dana, nenadano, u trenutku kada si mislio da će sve da ode dođavola, kada si izgubio i poslednju nadu, kada si se pomirio sa sudbinom i prihvatio još jedan u nizu poraza. Trenutak u kojem te obuzima svaka postojeća emocija. U prvi mah ne veruješ, osvrćeš se da vidiš da nije neka skrivena kamera, da te neko ne zajebava, dok polako ali sigurno odlepljuješ i trudiš se svim silama da ne iskočiš iz sopstvene kože.
Štipaš se i dodiruješ u bezuspešnim pokušajima da se probudiš iz ovog, naizgled sna, bez reči, smejao bi se, plakao, vrištao, skakao, likovao bi, skinuo bi se go i protrčao kroz pijacu. Dal' ćeš izdržati pritisak, jer ovo je tvoja šansa da se proslaviš, da ostvariš svoje snove, sada sve zavisi od tebe.
Kvazimodo je sedeo sam skriven u tami iza stuba zvonika gledajući na trg pred Bogorodičinom crkvom u Parizu, bio je tužan, i usamljen kao i obično, mada sad i više nego obično, otkako je Esmeralda otišla, sve se vratilo na staro, bio je samo izrod, groteskno stvorenje iskrivljenog lika sa kojime se i priroda i Bog surovo poigrao, i pored sluha koji je godinama nestajao u sivom zvuku bronzanih gorostasa koji su se lagano klatili na iza njega, pogurnuti studenim vetrom koji je kao i sve u njegovom životu prolazio bez zaustavljanja. Sa, za nas koji nikada nismo iskusili takvu samoću, neizrecivom tugom prisećao se večeri kada je prvi put ugledao, njeno lice osvetljeno plamenom, dok je igrala uz zvuke muzike koje je jedva uspevao da razazna ma koliko se napijnjao. Kako je vreme odmicalo, više nije bio siguran, dal je njegov život imao smisla, bio je usamljeniji nego ikada pre, i sav taj privid prijateljstva, i prihvatanja, dal je sve to bila samo laž. Njegove nade raspršile su se kada ju je Fibus odveo, negde daleko od njegovih očiju. Mrzeo ga je i proklinjao dan kada ga je ona videla, mrzeo je sebe i svoj lik koji je neretko viđao i s besom svom silinom udarao po bari nakupljene kišnice, na krovu crkve.
Sedeo je i sa gotovo suznim očima gledao put praznog trga, kada je odjednom neko spustio ruku na njegovo rame i trgao iz tih žalosnih misli.
Poskočio je kao opaljen i brzo otpuzao preplašen, sakrivši se iza stuba ubrzano dišući.
Izvirio je na kratko, ali je zbog straha opet morao da se sakrije iza stuba, skupio je kolena i obgrlio ih rukama tresući se. Otkada je Frolo umro, često mu se priviđao njegov lik, dal je to bio plod njegove mašte ili savest koja ga je progonila. Odjednom pored njega stvorila se tamna sena, osoba obučena u crno, i užasnuti vrisak koji mu se oteo iz grudi dok je prekrivao lice rukama. Stresao se i saginjao opet i opet svaki put kada bi osetio dodir nečije ruke, mahnito mašući rukama u pokušaju da se odbrani od nečega što nije video ili možda nije želeo da vidi.
Najzad se smirio i glavom savijenom među kolenima, tresao se, osećajući dodire na svojem telu, nisu to bili udarci. Nije mogao da veruje, nije razumeo, krišom je izvirio i video zabrinuto lice sestre Matilde, koja je stajala pored njega, govoreći nešto, video je da se usne pomeraju, ali zvuk je za njega bio sada već sećanje. Najzad se smirio, privo se čvrsto je stežući oko nogu klečeći, ridao je bez zvuka, praćen sažaljivim pogledom sestre Matilde, koja ga je povela u njegovu sobicu držćeći ga nežno za ruku.
Vatra je gorela u kaminu, a na stolu je bilo parča hleba i činija. Kada ih je video, istrgao je ruku i brzo hramljući potrčao i uzevši hranu udaljio se u mračni ćošak pored kamina, gledajući iz tame, i srčući već ohlađenu čorbu. Nije spuštao pogled sa Matilde, koja je sedela za stolom i gledala u njegovom pravcu. Isprva mu nije bilo jasno, šta ona traži tu, donosila mu je hranu, i uvek odlazila pre nego što bi se on pojavio, ova mlada devojka, lepog lica bila je uvek prestravljena i zgađena njegovom pojavom, uvek okrećući glavu od njega. Zanesen svojim mislima, spustio je pogled, na nekoliko trenutaka, a kada ga je podigao video je časnu sestru osvetljenu slabim plamenom iz kamina, kako skida svoj veo, i raskopčava dugačku crnu odoru u koju je bila obučena. Isprva nije mogao da veruje svojim očima, i brzo ih je protrljao ispuštajući činiju koja se razbila i trgla Matildu koja se samo nasmejala ne prestajući da se skida. Prekrio je lice rukama, i okrenuo glavu gurajući je u ćošak, ne izvirujući. Nekoliko trenutaka posle osetio je topao dodir na svom licu, nije se ni pomerio. Vukla ga je sve dok najzad nije spustio ruku, ali i dalje nije otvarao oči, okrećući glavu još više prema zidu. Vukla ga je i najzad je otvorio oči, ugledavši nago žensko telo, iz grudi mu se otrgao samo glasni uzdah, dok je ruka koju je vukla, naizgled nevoljno posezala da je dodirne.
Nekada bio način da najavite povraćanje.
U stara vremena nisu postojale besplatne najlon kese i svaki autous, sem vozača i konduktera je imao nekoliko tankih, crnih, providnih kesa koje su služile da spreče prljanje autobusa, polutečnim sadržajem putničkih želudaca.
Evo kako je funkcionisala kesa:
Prvo da objasnim kako dolazi do mučnina. Nekada se put iz provincije započinjao tako u 3-4-5 izjutra. Pre nego sto svane. I to je bio jedini bus. Iz prestonice si još mogao da se vratiš u neko normalno vreme, ali u prestonicu samo u nevreme. Tako rano, želudac je prazan, mozak uspavan i dehidriran i čoveku je muka i da samo sedi na stolici i gleda u toplu posteljinu.
Na stanici obavezni ima jedan lokalni bus, koji krece tek oko 7, u selo, po decu, ali se turira od pre zore, da na stanici bude dovoljno ugljen monoksida. Onda majstor doveze bus, utovari putnike, i tako sa otvorenim vratima tovari još malo ugljen monoksida u bus, dok prejebava sa krezubom prodavačicom karata i ćelavim šefom stanice u plavom radnom mantilu.
Onda par subnorovaca zađe i pozatvara sve otvore na busu, sem onog unutrašnjeg poklopca od motorom na kom se vidi kako šiklja dim sa prvog lonca auspuha. Sa prvim zracima sunca, majstor pusti radio ćirilicu sa nekim iritantnim kolom u izvođenju dvojnice i harmonike. Da on ne bi zaspo. Ni on, ni putnici. Otvori svoj prozor i zapali po krdžu sa kondukterom. Onda zgazi po nekim krivinama i rupama da obilazi ostale učesnike u saobraćaju, da mu što pre prođe smena, da dođe kući, da se izuje i srkne supicu.
Ako vam do sada nije muka, onda ili niste popili tabletu za povraćanje ili ste budući vozač/kondukter. Da bi dobili onu kesu, treba da pozelenite u licu i kažete prvom do sebe jedno 10 puta: "Muka mi je. Daj kesu." Onda kad on vidi da je vaš nos u njegovom krilu, on jedno 3 puta ponovi na glas: "Zovite konduktera. Dajte kesu vamo!" Onda se ustane pa krene da viče: "Dajte kesu!" Onda ceo autobus krene da skandira: "Daj brzo kesu!"
Kondukter počinje da prebira po stvarima: "Evo saću. Neka se strpi malo. Sad će stanica."
Prvu peglu izručite na pod. Drugu peglu u kesu.
Prvo da znate da niko neće da drži tvoju žuč u tankoj crnoj najlon kesi, u kojoj i sok od borovnice izgleda jezivo. Najčešće saputnici izbace kesu kroz mali prozor. Direktan pogodak škode stopetice sa slovačkim tablicama. Ili je eventualno kesa i dalje prikačena sa tim prozorom i leluja narušavajući aerodinamiku autobusa.
E da. Možete i da vičete: "Majstore, stani negde, muka mi je!" Ali od toga nema ništa. Pa da ga zaobiđu svi oni, koje je on obilazio pola sata stavljajući glavu u torbu, svih 47 putnika. Kad bi on stajao svaki put nekome pozli, ne bi im ni trebale one grozne kese, a bus ne bi smrdeo na kafileriju.
Uf ima još da se ispriča o ovome fenomenu:
1. Josip Pejaković - čuvena priča o dva kisela mleka
Josip objašnjava kako je neki njegov poznanik iz KP doma bio budala. Putuje on tako autobusom i napravi se da mu je muka. Pita konduktera da mu da kesu. Kondukter mu da crnu kesu. On u nju izruči dva kisela mleka.
Pljune unutra i kaže kondukteru: "Na ti ovo. Baci!"
Konduktere kaže: "Čuvaj to dok ne dođeš u stanicu."
-"Ako ti ovo nećeš uzeti od mene, ja ću ovo pojesti."
-"Pa kaka si stoka ti ćeš to i opojesti."
Onda on nagne ono iz kese. Počne mu curiti iz usta, niz vrat. I ceo autobus krene da povraća po kondukteru, čak i vozač, što : " umalnije prevrno avtobus uendek kodključa."2. Sam vrh turističke sezone
Ima jedno 15 godina od tada. Vozio sam se autobusom od Igala do Bara. Ne znam kako se potrefilo i kuda je autobus okrenuo, ali nije išao pored mora. Čas je išao naglu uzbrdo, čas naglo nizbrdo. Kad bi se zaleteo uzbrdo pored nogu bi mi proletela neka flašica sa vodom, a kada bi se spuštali niz brdo, posle kraćeg rulanja, prema prednjim sedištima bi proletela ista ona plastična flašica. Posle nekog vremena su joj se na tom putu priključili jedna prazna kesa od smokija i kutija od jafe.
Na jednom lepo mervoju, gde je majrtor demonstrirao 5000 obrtaja u drugoj, sa zadnjeg dela busa odlično je skandirala grupa mladih ljudi: "Kesu! Dajte Kesu! Može kesa, vamo nazad!" Međutim, Crnogorski Kondukter je dalji rođak Crnogorskom Kelneru i kesa nije ni krenula od vozača, niti je kondukterski junak glasa pustio.
Posle toga veseloj družina koja je letea sa kraja na kraj busa se pridružila jedna iskoristena papirna maramica i zajedno su morali da se probijaju kroz potok žuči i sendviča sa salamom.3. Pijani prijan iz srednje
Ovo je sećanje iz vremena kad sam bio đak putnik. Svaki dan sam u školu putovao rashodovanim autobusom Somborskog Severtransa u oba pravca, po pola sata. Sem kada sam sebe častio pešačenjem od 20 km.
Taj jedan povratak, taj dan, odlučili smo da smo žedni "Njegovog veličanstva", Subotičkog pelinkovca. Tad još nije bio jedini original, niti gorki list, ali je zato bio najjeftiniji. Osim što smo pojili sebe, pojili smo i jednoga prijana, kojem sada ne mogu da se setim imena, ali nije čovek toliko dobro podnosio alkohol i derivate.
Sećam se kao danas (sem imena), sedi prijan po sred šaraga. Vrlo bled u licu, vrlo bled. Zove konduktera. Traži vreću. Kondukter naivan, dođe do pola busa, pogleda ga i kaže mu : "Ajde strpi se, vozimo se još samo 15 minuta!"
Verovali ili ne, povraćanje pelinkovca ne pravi bljuvotinu crnom. Naprotiv bila je vrlo kolorična, isprskala je više od polovine busa, malo više one koji su sedeli do prolaza, a malo manje one do prozora i naravno konduktera u sredini. Fantastični prijan je dobacio do pola autobusa, punih 7 redova je ulipao.
Ja sam imao neku veću torbu u koju su svi ubacili svoje ubljuvane stvari, kad smo stigli u stanicu. Ta je torba dosta smrdela i ja sam je ostavio u šupi. Prošlo je više od šest meseci, kad sam otvorio tu torbu. Nisam mogao ni da se setim, kakvo je to sranje. Da li je možda bio petak ili neki drugi razlog, ali niko mi nije tražio da mu vratim jaknu.
