Metaforičan način da kažete nekom da je ružan odnosno da nije ispao kako treba.

Савршен, а притом и једини начин да избјегнете унутрашњу кавгу код другара који је само један од клонова Николас Кејџа. Дилема око твог познанства са клоном Кејџовим не постоји. Знаш једног, ако ништа онда макар из виђења.
Николас Кејџ је познат по закупу права на глумљење у филмовима чија се радња збива у глави наизглед обичног човјека. Легенда каже да се у тој глави не воде ратови са самим собом, него са аутодеструктивним силама око самог себе којима није страно да ударе и на тебе, мене, њу, њега или, ако се задеси у близини, на Свен Ханавалда.

''Силе
На
Силуете
Силне
Слине,
Сине.'' - Кејџ, заувијек вољеном сину.

Углавном. Кејџов мозак, као што можете да закључите, представља један спој неспојивог, и неспој спојивог; ту можете срести, ево сада, баш сада, лијепу Алму коју је страх да буде једини сувозач па сашије себи троглаву брезу, назове је Јарагамаљуздра и чешка је по леђима, јер ова тако воли. А када бреза воли, предузимљиву Алму обузме спокој и тек тада њен пут може да крене. Тај спокој траје до прве кривине, и онда опет исто, исто а различито, и борба, бори се, то ниси ти, ти познајеш себе, оног нормалног, јединог себе, којег признајеш, познајеш, али и тражиш.

Кејџ често параноише. Уствари, Кејџ увијек параноише: било да спава, било да баца каменчиће у воду, слуша плоче и тако даље. Све му ствара јауке у глави, он се бори и због тога је Јануаром мршав.

И због свега наведеног, према Кејџу треба бити какав? Па браво! БРА-ВО! Не треба бити! Што му мање ствари одаш, што му мање кажеш и покажеш, знај да чиниш малу ствар за човјечанство али велику за Кејџа, јер његове бриге остају ту гдје јесу, не расту, не распламсава се ватра ужаса око малоприје твојих проблема који, ако му их кажеш, постају његови и тада његов дан постаје гола вода.

Odgovor današnjice, koji ćete dobiti od vozača kada ga pitate da li treba da se vežete.

Podsmehljiv komentar na konstataciju budućih roditelja, da će svom detetu dati neko pomodarsko ime, kao što slavni daju svojoj deci ili da će ga nazvati po nekoj slavnoj osobi...
Opšte je poznato da su romi 70-tih masovno svoju decu nazivali Brus Li (lično poznajem Jovanović Brus Lija), a 90-tih Kasandra po čuvenoj romskoj mučenici iz istoimene serije.

Propala žurka propalog smarača. Grobna atmosfera. Bleja u jednu tačku. Bedna muzika, bedno raspoloženje. Neko je ubijen, silovan, pa zapaljen .

Konstatacija na sagovornikov rafal nepotrebnih informacija sasut u nase uvo. Odjeb u Big Lebovski stilu.
Pijem kafu, pusim cigaru i gledam letnje suknjice. Ne davi jebem mu cudo.

Životni moto mužjaka bogomoljke.

Filozofska dilema koja, bilo da ste optimista ili pesimista, označava da ćete pasti ispit.

Pitanje koje neretko postavlja glavni baja, umišljeni šmeker, šaban, zeldi... kada ga neko "ne prepozna" na ulici, ili ako ga ne daj bože ne ispoštuje.

Ono što kažemo kada hoćemo nekome ili nečemu da opsujemo majku, pa onda shvatimo da ono ne može imati majku ili da nije u redu psovati je. Ili prosto da nemamo pojma šta zapravo hoćemo da opsujemo.

Staro pravilo. Zagubi se neki predmet koji ti je bitan i nestane, kao da ga neko sklonio. I uporno tražiš i tražiš, ali k'o za inat. Nema. Digneš ruke, pomiriš se sa tim da je u zemlju propao i nestao za vjek i vjekov. A onda posle nekog vremena sasvim slučajno ti ili neko od ukućana, radeći nešto deseto, naletite na njega.

Rečenica koju govore deca uzrasta 6 do oko 11 godina,pa kod nekih slučajeva i više.Privilegija deteta dog uzrasta je da bude najjači u ulici,pa pri tome dolazi do sukoba,jedan svali drugog pa ovaj počne plakati i onda kruže glasine"ajoj e ovaj ga razbio od batina,najjači je u ulici"! A ovaj što je pao,jebe ga griža savesti,pa još ako se prilikom pada isprlja pa ne može da slaže roditelje da je igrao fudbal,ajme tek onda slede batine...

Razočaravajuća i pomalo ljutljivo izgovorena rečenica, nastala kao posledica lošeg stanja u državi, bilo ekonomskog, bilo društenog, materijalnog, pa i seksualnog. Sve veće tonuće u monotoniju i ustaljenost života i izvrtanje tradicionalnih običaja koji su bili standardi jednoj populaciji, dovodi do erupcije negativnih emocija i želju za novim, razvojnijim životom. Sve ono što smo dosad imali gubi smisao, pa novi poredak jača i samim tim pozicija nadređenih.

Neoborivi stepen jačine nečijeg nadimka. Većina poznanika ga zna samo po nadimku, niko nije siguran oko pravog imena.

Nema nigde ništa, neuspešan na praktično svakom polju, pa ne može niko da mu zavidi ni na čemu. Samim tim nema ni razloga da ga iko mrzi.

Gej verzija popularne crnogorske psovke „Oca ti jebem“.

Uzvik nanerviranog igrača bilijara nakon što uđe u sobu da igra sa vrlo zauzetim čovjekom. Naime, njegov protivnik u isto vrijeme priča s curom preko skype-a, šalta muziku u winamp-u ili bearshare-u, chata s ortakom na msn-u, pretražuje najnovije transfere na netu, pregledava postere, piše defku u novom tabu, te uz sve to igra bilijar. Ili barem povremeno navrati da vidi da li je na potezu.

Rečenica posvećena svim zavisnicima od električnih uređaja, njihovih funkcionalnosti, i onima koji se tako osećaju.
Kada dođu do stadijuma da bi prodali majku i oca, bližu i širu familiju, pa čak i od šuraka pašenoga za svoj elektrikus simpatikus, zalivali banderu svakog dana samo da bi imali struje, zalepili na "off" dugme papir sa rečima "Ne gasi!", trpeli ujede bezbroj komaraca u parku samo zato što tamo ima wireless, propustili svaki veći i manji hepening samo zato što su zaglavili na 23. nivou igrice i zainatili se da ga pređu - došli su u situaciju da postaju briga cele porodice, tačka nagomilavanja svih optužbi i zakeranja, a i elektrodistribucija im je broj telefona stavila na crnu listu i traži specijalistu za razgovor koji će objasniti da izmena električnih kablova nije vršena zadnjih 40 godina i da je stanje po tom pitanju više nego alarmantno.

Rečenica koja više ubija u pojam od onih "Jebeš li što?", "Ima li posla?" i slična glavootvaračka pitanja.

Kontra koju ti uputi konobar nekog kafića, toliko ekskluzivnog da imaju i nešto za hasanje unutra, onda kad ga pitaš ima li slobodnih stolova unutra. U svakoj civilizovanoj zemlji bi slobodno mogo da ga izlemaš jer je govedo, slobodno bi mogo da ga napljuješ ma koliko ona civilizovana bila, međutim, kako je narod ovde navikao da ga gaze, uvek će mu iskreno odgovoriti. Poenta je u tome da im se ne isplati kada sa društvom popiješ 2 piva, ostaviš 500 dinara i sediš dva sata za stolom, on bi hteo da ti sedneš i najedaš se, popiješ više piva nego građani Čikaga Kaponeovih pića za vreme prohibicije, hteo bi da mu u radnju ostaviš celu svoju platu i pola babine penzije. Šta njega zanima šta ćeš ti da radiš? Ko je on da tebe već na vratima ispituje šta bi ti jeo unutra i pio? Ove fore večito pale kod umobolnika koji pamte kao vrabci, pale kod mazohista i onih koji u gradu imaju ukupno dva mesta gde mogu da popiju kafu, pa moraju opet da dođu. Svako ko ne voli da pišaju po njemu će kulturno konobaru da kaže da jede govna i ode da pije pivo ispred trafike, tu niko neće da ga jebava. Ovakvo čudo može da radi jedino za vreme leta, kada horde gastarbajtera meće guzicu po kafićima i gradskim terasama, ali će te preko zime ugostiti čak i kad dođeš zbog čaše mineralne.