Otrov za miše, često se koristi i za druge stvari.

Kada hocemo da kažemo nešto u šta je teško poverovati obično se kunemo u osobe,svari i predmete koji nam najmanje znače

Antisocijalna aparatura za izazivanje smrtonosnih mehaničkih povreda koja radi na navijanje, tj. treba ih redovno navijati da bi bili 'tačni kao sat'.
U periodima nezauzetosti ispoljavanjem najnižih oblika agresije ikada zabeležene među kičmenjacima, navijaju ih svi odreda : političari, profašističke organizacije, crkvenjaci, mama, tata, pas i kravata (kurac kad su nezaposleni uglavnom), devojka i žena koje puće usta sa postera na zidu u musavom sobičku, knjige i filmovi koji su im drugi prepričali, profani koji su ih terali iz škola i štreberi iz prva četiri osnovne, spisku nikada kraja.
Ta bića sa mozgom na pozajmicu, naoružani do zuba (kurac kad i njih nemaju) dele pravdu po sopstvenim aršinima a da policiju zabole.
Hordati se grupišu u maltene paravojne formacije sposobne da unakaze, eliminišu.
Besne pse treba 'pelcovati' dobrim iskašljavanjem bubrega i zatvoriti tamo gde Sunce ne sija i baciti ključ.

Zajednički komentar babe, tetke, strine, komšinice i ostale starije ženske čeljadi na maestralno odigranu ulogu glavne zlice u Španskim serijama.

Legendarni crtac koji se prikazivao na kanalu Cartoon Network. Zbog svog sadrzaja, bio je prikladniji starijoj populaciji, iako su ga pustali na decijem kanalu.
Glavni likovi su dva psa i debeljko (Mr. H) koji se povremeno pojavljivao, te kao muskarac, te kao zena.
Sam crtac nije imao nikakvu logicnu pricu, ali je upravo zbog idiotskog ponasanja dvojce glavnih aktera, bio jako popularan.

Bogataški monokl.

Trenutak kada iz nekog neobjašnjivog razloga kao po naredbi cela hala ustaje i nastavlja da stoji do početka drugog poluvremena.

Kada neko radi posao bez smisla. U firmi nema slonova, ali on je zadužen da ih poji.

krajnje specificna rasa pasa kako izgledom tako i karakterom. "Zlonamernici" kazu da ima telo svinje a glavu magarca,dok je ljubiteljima ove rase to najbolji i naj lepsi pas na svetu.
1 - jako su razliciti postoji vise tipova.
2 - jako su nemirni kao mali ne mogu biti sami u kuci jer ce pojesti i zidove a kamoli stolariju i namestaj.
3 - neki primerci mogu da postanu agresivni na druge pse i dovoljna je jedna svadja pa da se to desi.
4 - za bt-a je potrebno vise strpljenja pri obuci nego za vecinu rasa.
5 - ako izaberete mirno stene mozete ocekivati da vam legne u sred setnje i da ne znate sta cete sa njim.
6 - tvrdoglavi su i pokusace da vas prevare na sve moguce nacine.
7 - skloniji su demodikozi od vecine rasa.
SAMO AKO IMATE RESENJE ZA SVE OVO,BULLTERRIER JE ZA VAS

Totalni "laici" mesaju ih sa americkim pit bull tererima!

Jedna od najgorih kletvi na svetu. Ne daj bože da se ovo futfetišasto zlo ostvari ostaješ bez murice jer zna se da Vlasi ni mrtvi ne peru noge. A ostaje ti i doživotna trauma u vidu košmara u kojima te Vlajne spopadaju svojim odvratnim neopranim nožurdama sa izdžigljalim noktima, onako krivim, i parčićima nečeg žutog što liči na stari kajmak među nezapranim prstima.

Izuzetno zanimljiva rabota koja se odvija na slavama, rođendanima, svadbama, tj. na mestima gde ima da se jede i pije do mile volje. Parola, što je džabe i Bogu je drago, je kod nas poprimila status jedanaeste Božije zapovesti, jer smo, jelte nebeski i vrlo pobožan narod. Pa je tako sam čin nekontrolisanog trpanja hrane i pića u naš organizam, dok holesterol i jetra vrište, mole i kume, postao slika i prilika svakog veselja. Da bi se što više potrpalo u nabreklu pivsku stomačinu, dolazi se do zaključka da tom istom dlakavom trbuhu treba dati više prostora. Dati mu pas u prazno. Tu na scenu stupa kaiš. Isti onaj koji se koristi za vaspitavanje svoje i tuđe dece, žene i ostale mnogobrojne rodbine i prijatelja. Otpuštanjem za rupu ili više, otvara se gorepomenuti prazan prostor, koji vlasniku kaiša pruža priliku da u svoj magacin ubaci još po koje jagnje, prase, sarmu, kolač, tortu, pivo... I tako pojede i popije više od komšije i zeta.

Rasa pasa koji spadaju u kategoriju OSTALO. Avlijaner. Šabački lubeničar.

Poznati kantautori koji su svojim radom stekli kultni status širom sveta, pa se na osnovu njihove muzike ili tekstova obrazuju mladi umetnici. Čest slučaj je da ti mladi umetnici postignu mnogo veći, čak planetarni, uspeh u odnosu na svoje muzičke uzore koji ostaju lokalno popularni.

Moto zadnjeg veznog igrača u beton ligi. Uglavnom je taj igrač mali i nabijen. Ne koristi mozak na fudbal, samo svoju snagu. Pobije glavu kao vol i trči napred. Uglavnom spreman je da trči tri utakmice napred-nazad. Pas igra mu je slabija strana, kad uradi neki dobar potez ni sam nije svestan toga, i u čudu ostavlja sve prisutne na terenu. Uglavnom igrači ekipe istog najviše bodre, koji se uživi samo tako i misli da je u centru pažnje na terenu. Razmišljanjem kojim raspolaže na fudbalu je na nivou specijalaca iz Laze Lazarevića. Uvek je spreman na svadju, i da se pobije sa protivničkim igračima. Uglavnom isti uvek trči za loptom kada ode 100m od terena. Prijem lopte je stil drvo. Dribling vrzino kolo, ima tokom istog neiznudjene poteze, a ako nema igrača oko sebe uvrti samog sebe. Ipak on ne zna, i svi imaju razumevanja za istog, i za njegove zavidne sposobnosti što se tiče fudbala.

Kongoanski fudbalski internacionalac, poznat po svom kontroverznom ponašanju van travnatih borilišta. Međutim, neosporno je da poseduje izezuzetno veliku brzinu kako s loptom, tako i bez nje, jer je još kao mali crnja morao da pretrčava po par kilometara dnevno preko afričkih savana prepunih hijena, lavova i ostalih predatora, samo da tetki odnese lek. Zbog toga je i bio meta velikih evropskih klubova, ali se upravo zbog neprofesionalnog ponašanja nije baš proslavio u njima. Presudan trenutak u tada ne baš blistavoj karijeri koja mu je zapečatila sudbinu je crveni karton i suspenzija od čak godinu dana zbog nesportskog starta u vidu maj gerija nad Divi Gavajom u četvrtfinalu Lige Šampiona. Od tada, igrao je samo za manje istočnoevropske klubove u kojima mu se poslednjih godina gubi svaki trag na fudbalskoj mapi sveta. A bio je kapacitet.
ŠLB bez P fazon, lik koji nije tačan potpuno, da ne kažem nepovez.

Miran, požrtvovan, umiljat, dobronameran. Pravi sam predstavnik svoje rase, jer posedujem sve osobine zbog kojih svako može da me sjebe. Dobar i budala braća!

Savršene sam veličine, te kao takav nisam ljudima gadan kao čivava, niti sam strašan poput dobermana. Prava zlatna sredina, jeb'o me Mida! U kombinaciji sa mojim umiljatim očima, koje bih najradije izvadio, odajem utisak da svako može da radi sa mnom šta mu je volja, uz neoborivu pretpostavku da meni to pričinjava zadovoljstvo. Slobodno baci loptiocu, debeli drkošu, ja ću da trčim po nju... Retriver vraća! Da je do mene ne bih je vratio, ali me je bog takvog stvorio. Baš kao što je stvorio čoveka obdarenog da jede govna o stvarima o kojima blage veze nema. Bezbrižno pusti svoju sitnu decu da me vuku za uši, depiliraju zubima i guraju ručice u čmar... Ja sam retriver, dobar sa decom! Ne znam kome je palo napamet da kaže da je bilo koja vrsta dobra sa decom druge vrste. Ustvari, znam! Neko je zaista pomislio da pas može da bude dadilja- pedofil koji bi zavukao Petru Panu.

Sve bi bilo lakše da sam vučjak- režim, lajem i svi to poštuju. Jebi ga, on je vučjak, to tako treba, to mu je u opisu posla. Ali zato kad ja popizdim jednog dana, sve oteram u kurac i rastrgnem nekog, narod će se imbecilno zaprepastiti. Ta zaboga, zar zlatni retriver da ujede nekog? Oni su tako divni i miroljubivi! Zaboravljaju da upravo tako opisuju svakog čoveka koji je, nakon mirnog, pilipendskog života, jednog jutra ustao i masakrirao pola sela.

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Dobro poznata priča o momku od svojih 4 - 5 metara visine, koji je, iz samo njemu znanih razloga, uzeo čoveka za kućnog ljubimca i držao ga zatočenog u svojoj kući. Često bi mu donosio darove i izvodio ga napolje u šetnju, no gorostas je, i pored sve naklonosti koju je rado iskazivao, bivao promenljivog raspoloženja : zadovoljan čovekom, ili pak samim sobom, činio se kao pitom i dobrodušan; no ponekad, u neshvatljivim naletima ljutnje i besa, džin je običavao da se izgalami - i čak izudara čoveka, što je ovaj dugo pamtio i klonio ga se koliko je to bilo moguće. Ovakvo ponašanje svakako je bilo nerazumno, jer niti je čovek imao inteligenciju i iskustvo jednog džina, niti je mogao živeti i postupati kao pas, hrčak ili saksija sa cvećem - mogao je biti jedino ono što jeste, mali, bespomoćni čovek koji, istovremeno, zazire i divi se snazi i sili.

Životni moto kolege koji ti svako jutro na poslu zvoca kako si neispavan, dok vadiš kokice iz očiju, i pokušavaš da mu objasniš da je njegov način života i doživljaj provoda pomalo zastareo.

Rekli su mi da vreme leči sve rane. Prokleti lažovi. Ne znaju kako boli gledati prazno mesto za stolom i kako je teško kada ti noćima ruka miluje prazno mesto u krevetu. Samo da je tu, da ga slušam kako diše. Osećaj griže savesti zbog svih onih, u svađi prećutanih dana. A sada, samo da je tu, pa makar i ćutali.