Iracionalan strah od nečega... Uglavnom gluposti kojih se samo ti plašiš, dok ti se ostali smeju.
Najčešće fobije kod muškaraca:
Ironophobia – Strah od pegle
Scolionophobia – Strah od škole
Octophobia – Strah od broja 8 (nosam)
Homophobia – Strah od buljaša (jer se svi oni lože na nas, sigurno)
Trichopathophobia – Strah od dlaka. ( Kad smuvaš ribu, pa izvališ da gaji floru i faunu ispod pazuha)
Greenophobia – Strah od salata (i hrane bez mesa)
Comitophobia – Strah od braka (ili od činjenice da, kad tad, ona otme pola)
Megalophobia – Strah od debelih riba (realno)
Bibliophobia – Strah od knjiga (čitaj: lektire)
Ambulophobia – Strah od hodanja (kad shvatiš da busa nema već 47 minuta i da su svi izgledi da se pojavi, odavno izbledeli... ali i dalje uporno stojiš na stanici)
Anthrophobia – Strah od cveća (često u direktnoj vezi sa situacijom u kojoj si nešto usrao i izvinjavaš se cvećem)
Graphophobia – Strah od pisanja (sreća tu je tastatura, olovku nisam video od osnovne)
Antinicotinophobia – Strah od ostavljanja pljuga
Autofemophobia – Strah od žena vozača
Melanophobia – Strah od crne boje (kad vidiš Galeba na ulici i pobegneš glavom bez obzira)
Telephobia – Strah od telefona (kad si kod ribe, a zove te devojka)
Emophobia – Strah od EMO ljudi (Najiracionalniji od svih, jer se i oni plaše tebe u isto vreme)
Nomatophobia – Strah od imena (pojavljuje se rano ujutru, kad se, i dalje pijan, probudiš pored nepoznate devojke, pa te je strah da je nazoveš nekim imenom, jer nisi baš siguran da li pripada njoj)
Emetophobia – Strah od povraćanja (kad se preterano odvališ, ali nećeš da ortaci vide kako bljuješ kao tinejdžer)
Hydrophobia – Strah od vode (ne moram da se tuširam danas, samo ću malo plaknem pazuh i prepone pred izlazak)Najčešće fobije kod žena:
Parkophobia – Strah od parkiranja
Octophobia – Strah od broja 8 (nosam) (doduše, retka fobija kod žena)
Gerascophobia – Stah od starenja (šta fali MILFovima?)
Gynophobia – Strah od drugih žena („vidi onu drolju, kako se obukla, sklopila crvenu i rozu, zamisli. Pa fura neki dekolte, na te mršave dvojčice, a vidi što ima krive noge...)
Phobophobia – Strah od fobija (realno, samo žene to mogu da izmisle, bez uvrede)
Phagophobia – Strah od gutanja (aahhaaa!)
Lesbophobia – Strah od lezbejki (ne mrze ih žene direktno, ali mrze što im momci bacaju na iste)
Chriptophobia – Strah od slepih miševa (ili Betmena) (prim. prev. METNEM)
Kalorophobia – Strah od kalorija
Femoentophobia – Strah od dečkove najbolje drugarice
Reversophobia – Strah od vožnje u rikverc
Alcophobia – Strah od alkohola (Kako da mu dam, ako se ne napijem. Al ako se napijem, daću mu svuda) (vrlo realan strah)
Clothophobia – Strah od nedovoljno odeće u ormaru
Gephyrophobia – Strah od mostova (objašnjava gužvu na Gazeli)
Miniphobia – Strah od malih stvari (čitaj: penisa)
Pesophobia – Strah od raskida usled partnerovog preteranog igranja PES-a
Tetraphobia – Strah od broja 4 (?) (možda na nekom drugom jeziku)
Claustrophobia – Strah od malih i zatvorenih prostora (kad devojka poseti dečka prvi put i shvati da živi u 37 kvadrata, a samim tim i da mu je ona Armani majica od sinoć verovatno fuš)
Jedna posebna vrsta reklama, koja je možda i najmanje iritirajuća, a to je najverovatnije iz razloga što se bavi nečim što ekstremno gotivimo, a to su meso i mesne prerađevine, tako da i ne mogu pretarano da zaseru.
Dobro, Srbija je to, mogu da zaseru, ali za sada moderni trendovi advertajzinga još nisu načeli tu granu, tako da osim kiksa sa onim malim, debelim, plavim, kovrdžavim, rumenim somom od deteta, nisu imali drugih grešaka.
Generalno gledano, u ovim reklamama je najlakše pogoditi suštinu. Stavi sliku nekih gotivnih kobaja, kulena, pršute i suvog vrata, na vr' ekrana neka se pojavi ime tvoje firme i ljudi od toga najverovatnije neće ni čuti glupi slogan koji ti je marketinška agencija smislila za tu reklamu, a da budemo iskreni, ovde i nije baš toliko lako napraviti pravi slogan. Zato je dobro što nije bitno.
- Gazda.
- Šta je Čvarkov?
- Onaj mali iz DS-a što smo ga zaposlili ima neku novu ideju za reklamu. Da ga uvedem?
- Uvedi ga.
- Miškoooo. Ulazi, gazda 'oće da te vidi.
- Dobar dan gazda.
- Zdravo mali. Čvarkov mi reče d'imaš neku ideju za reklamu.
- Imam gazda. Ima da oborimo sve s nogu, a prodaja će da poraste za milion posto.
- Aj da čujemo.
- Paz' ovako gazda. Do sada smo reklame snimali na jedan način, a sada ćemo prvi put snimiti reklamu po svim sveckim marketinškim standardima. Biće skupo, ali vredeće.
- Slušam.
- Prvo moramo da dovedemo Severinu da glumi. Ubila je u reklami za sladoled. Tako sam i dobio ideju.
- Dobro. Može. Muka mi je od onog debelog klinca. Pojede nam svu salamu.
- Mislio sam da reklamu režira Dejan Milićević.
- Ko?
- Dejan Milićević. On režira spotove za Karleušu. Najpoznatiji je. Obuče aktere da budu šareni k'o mongolska mlada, krupni kadrovi i tako to. To je sada u modi.
- Je l' skup?
- Jeste, al' vredi.
- Dobro. Dalje.
- Onda kao reklama se dešava u cirkusu. Prvo se pojave neki klovnovi, kerebeče se i žongliraju.
- Kobasicama?
- Ne, ne. Lopticama nekim.
- Onda?
- Onda možemo d'ubacimo kako na trapezu lete neki ljudi, pa slonove, žirafe, krotitelje lavova i sve to. Ljudi tapšu, huk se čuje pri svakoj opasnoj stvari koju akteri izvode.
- Ma di su tu bre kobasice?
- Polako gazda. Evo stiže. I odjednom mrak. Tišina. Počinju bubnjevi da bubnje, svetlo se pali i pojavljuje se Severina obučena u gaće i brus. Kreće pesma "Mili moj", a ona kao glumi gutačicu mačeva, samo što mesto mačeva, u ruci drži velike bačke kobasice i kreće da guta jednu ogromnu. Muzika staje. Opet kreću bubnjevi. Kada je proguta celu, a videli smo već da to ume, aplauz se razlegne po čitavom šatoru i opet kreće pesma, dok se ona lagano poklanja publici. Ma ne mož ' d'omane. Samo još neki slogan napravimo, kao tipa "Pažljivo gutajte" i to je to.
- A kol'ko će to da košta?
- Pa ovako. Milićević deset 'iljada. Šator oko pola 'iljade. Publika tu negde isto. Cirkuzanti malo više. Severina oko tri'est 'iljada. Životinje deset, a kobasicu možemo džabe da nabavimo. Znači negde oko pedeset 'iljada.
- Dinara?
- Evra gazda.
- More da ti jebem ja nanu naninu za pedeset 'iljada evra. Vrći debelog u reklamu kako krka suve vratove za stolom i da te nisam više vid'o ovde.
Muzika je nastala veoma davno, još u starom kamenom dobu, ali do dan danas se razvija i nastavlja da se mijenja, kako se mijenja muzika, tako i njena svrha i namjena. Od dana kada se koristila za privlačenje i komunikaciju, pa do danas kada se koristi za statuse, mnogo toga se promijenilo.
Staro doba – Muzika je bila lupanje u razne predmete i ispuštanje krika. Korištena je da bi čovjek privukao suprotan pol, da bi komunicirao sa drugim ljudima, i da bi oponašao zvukove iz prirode.
-(lupajući motkom o kamen) TUP TUP TUP aaaaaaaaaa TUP aaaa TUP aaaaaaaa TUP-
*Prevod* O, kako si lijepa, ka’ gorska vila, vlažna ka’ boca Nikšićkog piva.
Srednji vijek – Pojavljuje se crkvena muzika, i sam naziv govori koja joj je svrha.
-Znaju ljudi koji su u to doba išli u crkvu-
*Prevod* Slabo ko zna.
’Malo kasnije’ – Pojava klasične muzike koja je pravo uživanje za sve slušaoce, osim za one koji dolaze kasnije. Koristi se za uživanje, čemu uostalom i služi muzika.
-Kompozicija koja je stvorena za kompaniju NOKIA koju svi znaju-
*Prevod* Takođe slabo ko zna, ali taj mali broj je za poštovanje.
*Znaju pravi uživaoci muzike do dan danas
Doba Drugog Svjetskog rata – Partizanske pjesme koje su vesele i govore o tome kako oni marširaju.
-Po šumama i gorama naše zemlje ponosne, idu čete partizana, slavu borbe pronose-
* Znaju naše babe i djedovi i vjerovatno im se pojavi kez na licu kad ovo čuju. Popularnost nula prekrižana.
Doba nakon Drugog Svjetskog rata – Izvorna narodna muzika koju znaju odlično naši roditelji, pjesme uz koje su išli na igranke, uz koje su se zaljubljivali. Pjesme koje se katkad i danas mogu čuti, i veoma mali broj ljudi zna čak po neku pjesmu iz tog doba, ostali misle da je to sranje.
-Šetajući pored Ljubovića zaljubi se cura u mladića, zaljubit’ se nije mala šala, ona mu je ljubav obećala-
* Danas ovoga nema, rijetko gdje se čuje na nekoj svadbi i to je sve.
1990. godina pa na dalje – Popularne su pjesme Cece, Halida Bešlića, Tome Zdravkovića, slabi popularnost izvorne narodne muzike.
-O gde si, Jelena, da mi srce smiriš, da u ovoj noći malo dušom da’nem, neko prokletstvo, sudbina, šta li je, moram da lutam, ne mogu da stanem... -
* Kafanske pjesme, koje su kao stvorene za opijanje u kafanama, i koje znaju da dirnu u dušu, čak i stare momke (kako oni sebe nazivaju) i automatski se pojavi žeđ.
Tmurna godina – Pojava Grand Show-a, nastajanje novih zvijezda, pojavljuju se samozvani pjevači i to masovno, moja baba za malo da postane jedna od njih ali nije bila dobra pička, pa nije narod glasao, osim ja i par komšija. (Nisam ni ja, glasao sam za neku dobru ribu koja je bila na audiciji) Sve više i više pjesama, sve smornije i smornije...
-Pola dva svi su u ekstazi, samo ja u depresivnoj fazi, kažu mi, mačko glavu gore, sa drugim biće ti bolje-
*Prevod* Ko ga jebe, drugarice mi rekle da će sad jedan da dođe da me tresne.
*Muzika koja se dobro plaća, sve više se nameće narodu, narod je sve više traži i naravno da dolazi do njenog razvoja. Pretežno služi za zabave jer ima ono DUM DUM, nebitan je kvalitet i tekst, mada je tekst podoban za fejsbuk statuse.
2010. godina – Muzika je zaboravljena, sve otišlo u kurac, Grand Show nas sjeb’o, ne znamo šta prije da slušamo, gdje god se okreneš neke gaćice, ženskaroši, bunde od nerca, džipovi, džukele... Takozvana muzika se koristi isto za slavlja, tekstovi su nebitni, kvalitet isto tako, koriste se isto za statuse na fejsbuku, za citate glupih djevojčica koje pokušavaju da odgovore momku, da nije dovoljno dobar za njih, ali uglavnom ispadnu glupe....
Buducnost muzike – Nedavno se pročulo da se Grand raspada i to je bio tračak nade, međutim neće grom u koprive. Muzika će se i dalje razvijati po istom planu kom pribjegavaju i najveći svjetski bendovi i umjetnici – Muzika = Narod = Pare = još iste muzike.
Na svu sreću postoji i par drugih opcija i mogućnosti za izbjegavanje ovog sranja, jer uvijek postoji muzika koja je kvalitetna.
Uporedo sa tmurnom godinom sve popularnije bivaju četničke pjesme koje su isto tako popularne na slavljima, demonstracijama i svim ostalim zbivanjima gdje treba pokazati da je neko velikosrbin.
-Od topole, od topole, pa do Ravne gore, sve su straže, sve su straže đenerala Draže-
Nije svako zaluđivanje zaluđica. To besomučno surfovanje po netu je ipak samo jedno pasivno zaluđivanje, prežderavanje bez ukusa i stila, kit koji je zinuo pa guta sve planktone najnovijih vesti b92 i sitne ribe sa sisama s Blica ispred sebe.
Ovde je reč o izvornoj zaluđici - fiks ideji koju pušta na vas bog Zalud, koji se predstavlja u vidu debele zamlate koja zna svakakve beskorisne podatke i troluje stalno na savetu bogova a naravno, kad treba Zevsu da udari coklu na vikendici, to ne zna.
Zaluđicu mogu da izbegnu samo redovi monaha isihasta i poneki Dalaj Lama, a svojevremeno je mogao i Vojislav Šešelj pošto je on zaluđica sam po sebi.
Zaluđica prvo krene sa golicanjem, malo po malo, aj samo još ovo, aj samo ono, a posle kad upadnete u vir zaluđice nema vam druge nego da postanete Zaluđenik, prvoga reda, koji provede strasnu noću u zagrljaju sa svojom dragom Zaluđicom.
Samo, zaluđica, po verovanju zaluđenika, nije baš skroz beskorisna, ona podrazumeva izvesnu dozu duha. Ona je, pre svega, uzbudljiva potraga i iznenadna zagrejanost za nešto, u tom trenu, nedostupno.
Imaš ispit. Imaš i volju za učenjem, ok je, odmoran sam, trezan, možemo da krenemo. Imaš kafu. Imaš sve uslove. Temperatura 18 stepeni. Imaš tišinu. Imaš...
Imaš kurac. Jer čeka te tamo tvoja spremna
Zaluđica.To je, kako se on izrazio, bio pravi roman-hobotnica... Jebote, Hobotnica! Daaa kakva je to serija bila! Kakva muzika! Daj da pustim Morikonea, samo malo, ima vremena, kakva stvar... lamorale delimorale... kakva špica! Ček, ček, setio sam se! Bio je jedan poster na Vukajliji sa slikom koja se pojavljuje na odjavnoj špici, kako beše... e kurac sad, kako da ga nađem, kucaj u guglu hobotnica+vukajlija... ma nema ništa izbacuje neke ljigavštine, jaoo, stani setio sam se bio je komenar nešto tipa userem se od ove slike, jer je išla baš zajebana muzika na kraju, ali kako da kucam: sranje od postera ama ne, izbacuje skoro sve, poster + sranje + hobotnica, nema... serem se u gaće la piovra? šta piše, nešto se sjebalo? a u kurac kako je išo komentar... okidač za punjenje gaća? usro sam se od straha? nož govno žica hobotnica? a ne nije tako glupo ne seri, jaoo a znaš kakva slika, neke žene kao u panici, a ona muzika i sad kad se setim nije mi svejedno... Govno tera hobotnica za goru ga zatjera? aj budi konstruktivan, kako, kako, govno govno strah piovra govno... kako da nađemo, čuješ, majmune? Ma kakav sad ispit, ovo me govnom odnosno lebom rani! Znaš ti kakav je to poster, kakva slika? Ima da odštampam i da stavim na zid kad ga nađem!
Po rasutim knjigama polako pada pahulja po pahulja prašine, čuje se huk pred zoru fabričkih dimnjaka, a hladno crno oko taloga sa dna šoljice tužno gleda u budalu.
Za to vreme, neko gleda šta se pretažuje na guglu u Srbiji i zaključuje, da smo, kao narod, definitivno prsli.
Štivo koje ženska populacija koristi za edukaciju i vaginalnu manipulaciju muškim rodom. To je uglavnom literatura prepuna predrasuda i pustih snova, štampana na ekstra kvalitetnom papiru i sa slikama žena na koje čitateljka nikada neće ličiti, kao i slikama muškaraca na koje njihove jače polovine nikada neće ličiti.
Cosmoplitan: Vatsjajana, autor Kamasutre (6. godina p.n.e.) savetuje: „Istrljajte penis dlačicama insekata koji žive u drveću, a zatim nakon deset noći trljanja uljima, ponovo ga istrljajte dlačicama. Počeće postepeno da otiče. Zatim lezite u rupičastu pletenu viseću ležaljku okrenuti nadole i pustite da vam penis visi kroz jedan od otvora. Bol ublažite uz pomoć hladnih obloga. Otok će ostati doživotno.“ (ovo je citat sa njihovog sajta!)
Žena: Dragi, našla sam rešenje za tvoj ‚‚problem‚‚.
Muž: Jel? Ako je to opet neka idiotija iz onih tvojih kretenskih magazina NE DOLAZI U OBZIR!!!
Žena: Ajde, nemoj da si Balkanac... Samo nam treba nekoliko buba...
Muž: Daću ja tebi bubu...Lepota i zdravlje: Za lepši izgled vaših grudi napravite kremu od: 2 kašike pavlake, 1 kiseli krastavac, 3 žumanceta, 5 jaja od prepelice, ulje od koštica kivija, 10 grama sušenih listova kaktusovog cveta koji se pojavljuje na svakih 60 godine i 4 nogice od buve. Smesu dobro umutiti, a zatim nanositi na grudi u pravcu kazaljke na peščanom satu. Ovakve grudi će izludeti vašeg muškarca!
Momak ulazi u sobu i zatiče svoju verenicu sa ‚‚kremom‚‚ na grudima: U, jebote, koja si govna stavila na sise, a meni ne daš da ih kam-šotnem! WTF?!Glorija: Najpouzdaniji način da utvrdite dužinu penisa muškarca koji vam se dopada jeste da vidite koliki su mu prsti. Dužina polnog organa odgovara dužini linije od korena šake do vrha kažiprsta. Debljinu polnog organa odredjujete prema obliku nosa, a vrh penisa prema vrhu nosa.
Muškarac na wc šolji, čita Gloriju i smeje se kao budala: Aaaaa, zato su svi prozivali onog pokojnog Batića! Hahahaah! koje gluposti... (ali ipak kao ti što čitaš ovo, uzima da izmeri dužinu svog Ludog Milojka prema gore navedenom savetu)
Svakodnevnica jednog prosečnog građanina Srbije.
Ustaješ ujutro i režiš na alarm: Pu jebem ti telefon, joj da mi je još samo sat da odspavam.
Dolaziš na posao i režiš na kolege, a povremeno i zalaješ, ali i podviješ rep: Koji si kurac prebacio one palete tamo, lepo sam ti rekao da ih prebaciš u drugi magacin! Hjoj, sa kim ja radim, pa jebemu gde je sad onaj novi, jel opet kasni? - u međuvremenu se pojavljuje šef - Dobro jutro šefe? Kako ste?
Na poslu ima jedna prelepa sekretarica oko koje svi obleću, između ostalog i vi. Režite na svakoga ko priđe toj kancelariji.
Vraćate se kući sa posla,osuđeni na GSP i režite na sve okolo i njuškate ih: Ja sam prvi video prazno mesto, marš otale!!! Joj je se ova namirisala! Gospođo, alo, probija vam znoj ispod tog parfema! Neki se ne kupaju u ovom autobusu! -neko iz mase dobacuje- Ćuti tamo, ni ti ne mirišeš bolje! Pored vas stoji čovek koji se oseti kao da ima govno u džepu.
Napokon bežite iz gradskog prevoza i dolazite kući. Sa vrata njuškate da osetite šta vam je voljena osoba spremila za ručak. Ulazite u stan i počinjete ritualno mahanje repom: Draga, daj ručak. Šta si mi pravila? Tada vidite da je za ručak pirinač sa nekim pilećim leđima i trticom, pogledate u vreću sa briketima i one silne konzerve hrane za pse koje vas je naterala supruga da kupite za njenu Čivavu, jer "fifi" mora da jede najskuplju hranu, i pitate se: Koliko to malo čudovište može da pojede? Shvatite da da ta mala aždaja jede bolje od vas, i daleko skuplju hranu nego vi.
Pokušavate da se odmorite posle posla, i tada ponovo lajanje. Neki od komšija u zgradi je baš tada odlučio da buši nešto: Jebo majku svoju, koji kurac sad postavlja?!?!?!
Za večeru njuškate onu istu šerpu što je bila za ručak na stolu. Deca su pojela i ono malo mesa što je bilo, a vama su ostavili koske.
Napokon veče, slinite i njuškate oko supruge, koja vam lagano govori da nema snage, ili da je boli glava. Objašnjavate da je nećete u glavu, i pitate je da ona samo legne da ćete vi sve da odradite.
Ne pomaže, ostaje samo da zavijate na mesec.
Pasji život, nema šta...
Ono sto izaziva Onaj osecaj u grudima, koji se javlja kao posledica zadrzanog usklika "KARACU!" Ujedno je i najbolji period da krljnete zvaku doticnoj, i da otpocnete igru koju ste ocekivali ceo dan.
Ipak, treba biti oprezan, jer ovaj pogled je toliko obecavajuci da vas moze zavarati, da pomislite da je sve gotovo, prestanete da obracate paznju na detalje, i pocnete samo da gledate kako da ga gurnete. TU prave gresku neiskusni koji misle da znaju nesto, i TU se filtriraju prekaljeni umocitelji.
Iako pogled bukvalno znaci "navali na mene" ukoliko ga poslusate, zajebali ste se, i ostacete suvoga, a u zenskim krugovima cete biti proglaseni za manijaka. Svejedno, ako ne poslusate uopste, opet cete ostati suvoga, a u zenskim krugovima biti proglaseni za smotanog sabana. Dakle, poslusali-ne poslusali, ostacete suvoga. OSIM ako znate znanje.
Ona :gleda ga Onim pogledom:
Shvata da joj je prisao, i da je poceo da je ljubi. Razmislja u sebi: "Sad ce odmah da me uhvati za sisu, znam sto posto, samo zeli da se krese, isti je ko i svi drugi!" iznenadno shvata da je jedina ruka koja je dodiruje ona ruka kojom joj nezno drzi glavu. "Jao, pa on je romanticna dobrica, nije me uhvatio prvom prilikom!" Potpuno mu se predaje. Nastavljaju da setaju, gledaju zalazak sunca, i ona oseca da joj je hladno. Presrecna sto je nasla romanticnu osobu, jedva iscekujuci da se vide sutra, tuzno mu govori da mora kuci, i pozdravlja se s njim. On joj predlaze da je odbaci do kuce, da se ne mrcvari po prevozu. "Evo ga, sad hoce... Ma ne, samo je brizan, ne zeli da se secam sa smrdljivim babama" Pristaje, ulazi u kola. U kolima cereta o necemu, i odusevljava se koliko se dobro razumeju. Stizu blizu njene zgrade, na parking. Ona ga poljubi, jednom rukom drzeci se za vrata, ali poljubac se nastavlja, prelazi na ljubljenje u vrat, na grudi, prebacuju se na zadnja sedista, kondom se pojavljuje odnekud, i posle 2 sata ona izlazi iz kola, presrecna jer je nasla "pravoga".On :primecuje taj pogled, usklikuje u sebi "KARAM KARAM KARAM KARAM!":
Prilazi joj, sa bolom u grudima zbog zadrzanog usklika, levom joj hvata glavu kako je ne bi promasio, a desnom se hvata za dzep, proveravajuci da li su mu tu kljucevi od kola. Okrece setnju na ka kolima, prolazeci setalistem sa koga se vidi zalazak sunca. Ceka da jebeno sunce zadje i da dune prokleti vetar. Vec smoren docekuje, u zivotu ga drzi samo cilj, nastavljaju ka kolima i on joj tek uzgred kaze da je blizu parkirao, i da moze da je poveze kuci da se ne cima. Slaze facu u stilu macka u cizmama iz Sreka, da ona slucajno ne bi pomislila nesto lose, i uzvikuje u sebi "KARAM KARAM KARAM KARAM!" kada ona pristaje da je on poveze kuci. U voznji automatizovano klima glavom, i slaze se sa svime sto ona kaze razmisljajuci de ima mracan parking blizu njene kuce. Nalazi ga, parkira se u najveci budzak. Opet je ljubi, a rukom poseze ka pregradi gde je 5 sati ranije zasteko kondome. Prebacuje ih pozadi, krece da se spusta nize, i da je polako otvara. Vesto iznudjuje da se prebace pozadi, i usklikuje, a sta drugo, nego "KARAM KARAM KARAM KARAM!"
Dva sata kasnije zakopcava slic, otvara joj vrata, i iskusno se smeska dok isparkirava.
To je jedan od poznanika koji vam neretko odgovara na pitanje bukvalno i vrlo opširno.
- Gde si brate, što te nema sinoć?
- Pa nisam mogao da dođem jer mi je majka rekla da bih trebao da raspremim sobu. Ja sam znao da je ona u neredu, ali sam mislio da je raspremim danas. Posle toga sam se zagleda. Počeo je Sunđer Bob. Odgledam ja to i zove mene baba. Kaže da dođem jer ne ume da nađe Pink na novom televizoru. Ja kod babe, namestio joj to i dolazi ona Mira što živi preko puta. Tu se ja zapričam sa njom i krenem kući.
- Pa što nisi...
- Stani, da ti kažem. Dođem ja kući i zove me burazer iz Kragujevca. Hoće da igramo Counter online. Ja razmišljam, ostalo mi još sat vremena, što da ne. Igramo mi, a on pojma nema. Meni skor bio 45 u rundi od 30 minuta, a za to vreme me roknuli samo 7 puta. Razbio sam ih. Hedšotova sam imao oko 20, 3 puta sam zakl'o neke likove i 4 sam rokn'o bombom. Završimo mi sve to i taman da krenem kad vidim Dragicu na Fejsu. Ja kao šta ima, kako si i onda kaže da je super. Prepričam ja tu njoj 3-4 filma i krenem. Ja došao u kafić, a vas nema. Odem kući, sednem za komp i tu sam blejao po netu nekih 3 sata.
- Pa dobro. Lepo. Gde ćeš sad?
- Idem do Nešketa da mu odnesem ove diskove. Treba da mu dignem sistem pošto je nešto zajeb'o kad je instalir'o GTA. Kaže stalno mu se pojavljuje plavi ekran i nešto piše, a on ne zna engleski. Ja znam, imam završen FC i plus C2 na faksu. Sećaš se da sam dobijao one desetke stalno? Jao jbt, ona Darinka što nam je predavala me tako smara. Ja joj kažem PAST PARTICIP, a ona: MA JOK, TO TI JE PAST SIMPLE. Ona će mene da uči...
- E, moram da palim...
- Brate kakav ti je to izraz PALIM. Reci da moraš da ideš, imaš da učiš, itd. Reci bilo šta samo nemoj PALIM! Nervira me taj izraz. Kada sam čitao rečnik Matice srpske toga tamo nema. Znači čist žargonizam.
- Ok. Onda idem. Vidimo se.
- Kad se vidimo? Ne mogu posle, moram do Marijane da joj popravim...
Odavno te je prošla svaka moguća euforija u vezi sa fakultetom, upoznao si uglavnom grad u koji si kao goluždravi ptić stigao da učiš školu i uputiš se u dalji život, družiš se sa ljudima sa kojima je vredelo družiti se, ne skupljaš više potpise, kolokvijumi te ne intrigiraju, jetru si načeo po stanovima, kafanama, ispred domova..Žao ti je što nisi više jebao, ali život je svakako pred tobom i da se nadoknaditi. Ne brineš više o budžetima, rokovima, znaš da će se sve nekako završiti i onda upadaš u priču oko traženja posla, iznalaženja ćaletovih veza iz vojske i škole, tralala..E, došao je trenutak kada treba da se zapitaš zašto si i upisivao fakultet pre svega? Ionako ništa nisi naučio osim popunjavanja uplatnica i pisanja molbi, čak se nisi navikao ni na redovno ustajanje, ili odlazak na predavanja obrijan i ispeglan. Dakle, nije li sve bilo uzalud? Ništa te ne čeka kad diplomiraš na tacni, ništa nisi zaslužio, ništa ti ne garantuju..Ali nemoguće da su sve te pare straćene na četiri, pet godina pukog obitavanja? E, pa nisu. Kako stvari povlače jedna drugu, a skrivena pouka stvari je često značajnija od one na prvi pogled vidljive, tako je i upisivanje fakulteta u stvari bio potez od značaja i vrlo bitan korak u tvom životu. A evo i šta te je sve naučio:
CIMEROVANJE : Ako si imao tu sreću ili nesreću da upadneš u dom, naučićeš na više težih načina koliki značaj imaju četiri gola zida, pod, jedan prozor i jedna vrata koja mogu da se zatvore i zaključaju. Ako si pak osetio čari stanovanja u stanovima sa jednim ili više ljudi neodgovornih skoro koliko i ti, dobro si upoznat sa činjenicom da se sudovi ipak ne peru sami od sebe, krš se pojavljuje na najneobičnijim mestima, a borba sa istim ni malo nije zanimljiva. Sve ovo te dovodi do jednog nepobitnog zaključka koji je zasnovan na četiri godine napaćenom iskustvu: nisu bili naši stari ludi kad su se ženili. Dakle, jednog dana kada u sred rasprave sa svojom klimaktičnom i unesrećenom ženom naletiš na pitanje - Koji sam kurac i oženio ovog zlotvora? - pred oči će ti izaći svi oni kućni poslovi na koje si zaboravio a koje tvoja draga supruga revnosno obavlja, i umesto da podneseš zahtev za razvod, otićeš kao i uvek do tada u kafanu na koje pivo, doći kući u dva, skljokati se na krevet, preživeti tri dana bojkota razgovora i život će po nekoj svojoj inerciji nastaviti da teče dalje.
ISHRANA : Sećaš se svega onoga što kao razmaženi klinac nisi hteo da jedeš? U drugom semestru ćeš zaključiti da i nije bilo tako loše, kada ti paštete, sapunjave salame i u redjim prilikama naresci i viršle, izbiju na nos. Do četvrte godine, kevina i babina kuhinja koju budu dovozili prolazni autobusi će i kod tvojih prijatelja postati deo repertoara svakodnevnog nadanja, i prerašće u svojevrsnu legendu. Dakle, na teži način si naučio jednu važnu lekciju : nisu bili naši stari ludi kad su se ženili. Zato jednog dana kada pogledaš svoju klimaktičnu, pohabanu i unesrećenu suprugu, biće ti lakše da progutaš sva ona govna koja se gutaju posle doručka a pre ručka i večere, uglavnom svim danima. I kada poželiš da joj prebaciš kako ne kuva ni blizu kao tvoja majka, setićeš se da kuva bolje nego tete u menzama, oćutaćeš, i rutina zajedničkog odgajanja dece će nastaviti svoje kotrljanje pod teretom inercije nakupljenog bračnog staža.
Pored toga da se računi ne moraju plaćati baš uvek na vreme, i da je pivo u staklo bolje od onoga u limenci, fakultet te u stvari i ne nauči baš nekim naročito korisnim stvarima. U stvari naučiće te, ali kada se oženiš, izrodiš decu i nadješ prosečno usran posao koji te čeka tamo ili ovde, te stvari neće biti često primenljive.
Dakle, ako si već oženjen i zaposlen, mrzi svoj posao, slušaj rokenrol i ceni entitet koji te pere, pegla, sprema decu za školu i povremeno ti nešto skuva. Ipak ni sa tobom nije tako lako podnositi svakodnevicu koja nas sve troši.
Dok život ide svojim redovnim tokom, dok te svakidašnja kolotečina vrti u krug, pravi raznorazne akrobatske figure od tvog života, dok se menja dan za danom, da li se ikada zapitamo šta bi bilo kad bi bilo i koliko smo daleko od kraja. Kraja svega, ne ličnog kraja jedinke, već totalnog, bezpoštednog kraja. Ende, nema više, konjec filjma... Na takve misli te možda dovedu i najnovija šatro megablok-baster ostvarenja Holivuda, kao što je Armagedon ili Apokalipsa 2012 npr. Ali, bajke su za decu, bajke su za one koji veruju da smo najjači, da nam niko ne može ništa. Čak ni ogromni asteroid ili cunami od 2km, jednostavno ništa ne može da stane na naš put napred. Mi smo svemoguća vrsta, nepobediva od strane bilo čega što priroda može da stvori. I dok verujemo u svoju nadmoć i nepobedivost, ni ne osvrćemo se oko nas šta bi možda eventualno moglo da se desi, nešto mnogo verovatnije od tamo nekog asteroida koji je malo manji od Meseca ili ogromnog talasa koji ruši sve pred sobom. Čvrsto verujemo da je lanac koji nas vuče iz današnjice u budućnost nemoguce prekinuti, a ni ne pomislimo nikad u sebi da je svaki lanac onoliko jak kolko je jaka najslabija karika. A najslabija karika uvek postoji. I što je najgore od svega, ne znaš koliko je jaka dok ne popusti, i pukne. A onda...
Sredina osamdestih. Ruski centar za nadgledanje svemira i rano obaveštavanje. Negde pored Moskve, nekih 300m ispod zemlje. Jedine oči i uši su mu ogromne antene radara Darjal i Dnjepr, instalirane na pogodnim lokacijama i budno motre svemir i sve što leti na visini od par kilometara pa naviše... Odjednom, ogromna crvena lmpa se pali, zvuk sirene trenutno ledi sve prisutne, nastaje krkljanac... Monitori pokazuju trajektoriju neindentifikovanog objekta koji je poleteo negde blizu obale Norveške, brzina, oblik trajektorije, veličina radarskog odziva objekta ukazuju sve na samo jednu stvar: Američka interkontinentalna balistička raketa Trident 3 koja se lansira sa podmornice i kreće ka svojoj uzlaznoj putanji... Brzina objekta je reda velišine kilometra u sekundi, donose se ključevi za pokretanje lansirne sekvence za Ruske balističke rakete, procedura je kratka i jasna, iako su svi pod snažnim pritiskom, svako radi svoj poso u pripremi za lansiranje... Ključevi su okrenuti, crveno dugme za lansiranje se pojavljuje, komandant centra se približava, kreće rukom prema sudbonosnom dugmetu, zastaje, kap znoja mu pada sa čela na ruku, gleda u veliki ekran, zatvara oči, spušta glavu dole prema podu i nastavlja prema dugmetu... samo je trenutak falio da dodje do lansiranja celokupnog arsenala, da neko nije uzviknuo: Nijeee Trident, raketa ne menja putanju! On ponovo diže pogled i traži osobu koja je to rekla. Vladimir, operator na radaru, izjavljuje sada vec smirenijim tonom: Tavaršč komandant, raketa nije promenila putanju već je nastavila svoj uzlazni put i to nije Američka raketa Trident...
Pocedura obustave lansiranja se odrađuje, proveravaju se svi parametri sistema, zadržava se stanje pod alarmom još uvek dok svi sistemi ne potvrde da nema razloga za paniku i da je to bila lažna uzbuna...
Naknadna istraga pokazuje da su Norvežani poslali Rusima par meseci unapred sve podatke vezane za lansiranje svog novog komunikacinog satelita, tačan tajming, lokaciju, trajektoriju i sl...
Serjoža, knjiški moljac koji je zadužen za prijem pošte, zapio se veče pre toga i uhvatio ukoštac sa nekim Moldavkama pa je došo malo mamuran na posao i greškom pošiljku iz Norveške tutnuo u jednu od svojih fijoka kako je pokazala detaljna istraga. Nije je prosledio, zaboravio čovek...
O Madonna i moćni Konane nek ste mi u pomoć sad. Joj reko bi čovjek da sam pobožan, nego da se vratim na temu. Čuj temu, prije jedno od onih usranih životnih dešavanja. Uglavnom, upao sam u životnu crvotočinu, dalji životni slijed je inspirisan stvarnim događajima, svaka slučajnost je nenamjerna, nego da batalim prdoklačenje.
Počinješ radni dan tako što si prvo ustao iz kreveta, sa tim da ti dosta puta mozak još spava i boli ga kurac za sinhronizaciju i kontrolu tvojih pokreta. Dosta puta ga razbudiš iznenadnim udarom u kakvu prepreku - stolicu, orman, luster. I ajde, počinješ dnevnu rutinu koja zavisi kolko vremena imaš do posla. Organizam koji si godinama navikao na kafu ti vapi za istom. A ako imaš vremena piješ je ono meraklijski, minimum 20 min. Poslušaćeš usput kakve vijesti, čisto da se informišeš da napolju nije izbila kakva masovna zaraza, da se nisu svi pretvorili u zombije, jel Amerika pivukla kakav meteor jer je namirisala nafu na njemu i slično.
Kad si to obavio krećeš na posao. Posao ko posao - sjedi, kucaj, ponesi ovo, ponesi ono, prni u šefov hodnik (čisto da ga natjeraš da promijeni taj odvratni jebeni osvježivač vazduha koji je izgubio miris još kad je Krkobabić bio štićenik Ramzesov), opet sjedi i pravi se da nešto radiš. Uglavnom sivilo svakodnevno za taj pišljivi prihodak, kojeg kad pomeneš uvijek se sjetiš (od prosječne Crnogorske plate kupili bi ste stan za 5 godina, sa tim da živite o vazduhu i vodi pod uslovom da je besplatna). Da, glava počinje da pulsira momentalno.
Nego srećom, šef i nije toliko govedo, makar je internet besplatan. Eto malo razonode. Pošto si socijalizovan u toj mjeri da si patosiran redovno, što od svadbi, što od sar'ana, što od nekih žurki; provjerićeš prvo socijalne mreže jelte u kojima si. Tu dolazimo do mitskog inboxa.
Otvaraš ga, očekujući kakav redovni spem tipa:''Dear mr. Marko you've got 2,000,234$ in our Bank of PičkeMaterineiZabiti, Amalisa Bekele you're lawyer.''.
Ali na tvoju sreću/nesreću (ovo nesreća tek slijedi) socijalne mreže te obaviještavaju kako su ti iste pune poruka od raznih ženskih individua. Hajd' ulaziš redom i čitaš.
Sine, jesam li ja upravo postao Čarli Šin, ili šta? Jer, upravo si pročitao mitske pozive na sex! Njih 10, od kojih 6 vrištećih poziva na sex. Jebote, ustaješ i zapljuskuješ se nekom vodom i vadiš iz džepa ličnu zalihu alkohola.
Kad si se malo sabrao, listajući ta imena, dolaziš do zaključka da tu nije ONA. Jes, možda će i zvučati pičkopaćenički (ali boli me patak); NJU uvijek tražiš pogledom po ulici, nju tražiš po busu, pratiš je kroz masu urađenih goveda na Mikijevoj žurci, sanjaš kako je trsiš uz kakav totem dok je ona obučena ko preplanula indijanka. Ali nema NJE iako se već odavno pratite po socijalnim mrežama, pa i te nekolike kafe na kojima nikad nisi mogao ostati sam sa njom duže od 30 sekundi, zbog njene pit bul drugarice, pa i plesovi i mala vatačina među masom na žurci, kad nisi jebeno mogao da razaznaš ništa, od dranja lokalnih rokera.
E tu nastupa nesreća (gore pomenuta). Iako si davno zaključio da si operisan od bilo kakvih emocija, sem ljubavi prema alkoholu i opijatima, dolaziš do još jednog zaključka, ONA je ta koja ti srce pokrene, ne da ga pokrene, nego da ti počne pucati ko probušen auspuh na starom trabantu. ONA ti pokrene cirkulaciju krvi ko u ždrepca kad se vata za kobilom. ONA, ali nje nema.
A šta je nesreća? To što si oladio za sva vremena tih 10 cura, ajd cura, ljepotica manje više, sem jedne kojoj fali 5-6 zuba. Nećeš ih jebati, iako vrište tvoje ime, iako te svaki put kao nehotice udare sisom po čelu na žurci, nećeš ih jebati, jer one nisu ONA.
Smjena ti se završila, odlaziš kući, jedeš usput neki usrani sendvič (ko da su ga od bajate vojne čizme napravili), zastaješ da kupiš cigare, odigraš kladžu. Usput i odjebeš gazdu koji 3 put već traži kiriju.
Veče je došlo. Provirio si na terasu da vidiš vrijeme kakvo je. Mjesec se pojavljuje, praćen sa njegovim ljubavnicama - zvijezdama.
Stigla ti je poruka, kako te jedna koleginica zove na rođus. Oblačiš se na brzaka. Bacio si korak i nestaješ u noći.
Sjutradan, kad si se resetovao, premotao film, nastavio si sa svojim svakodnevnim ritualima. Kafa, posao, kauč, pijanka.
- A što je najgore, kolko si sjeban, tebi je takvo stanje i odlično. Umjesto da skupiš muda, preskočiš kule i gradove da nađeš NJU - tebe boli kita i mozak ti je ladan ko babina sisa po tom pitanju.
Svaki dan isto. Sranje.
Ako ste mislili da je crkva jedno zatvoreno društvo – definitivno ste u pravu. Ali, samim tim, ona ima svoja pravila, podele, obaveze i klanove. Pažljivim posmatranjem, možemo pronaći i klasifikovati nekoliko podgrupa Clericusa. Sledeći put kada se susretnete sa nekim klerikusom, razmislite gde bi ste ga vi uvrstili.
Clericus unicatus – poglavar svih klerikusa, unikatan primerak svoje vrste. Bira se iz grupe nižih clericusa, slučajnim izborom, uz iće i piće. Najdugovečniji primerci žive i po 600 godina, i rado i često se sećaju Kosovskog boja i samog cara Lazara. Upravljaju porodičnim gnezdom ali o sebi odaju sliku neuglednosti. Obavezno bar jednom u toku života izlaze na ulice grada u kom bistvuju kako bi osmotrili okolinu – tajno proračunavaju trasu kojom će biti proneti. Ponekad izdaju naredbe ostalim klerikusima u vidu saveta. Pate od reverzne mutacije – toliko su stari da su iz neke od donjih grupa mutirali u dobroćudnog čičicu. Krsti se izuzetno često, pošto nema šta drugo da radi.
Clericus clericus – još neiskvaren, mlad pripadnik vrste. Uglavnom svež diplomac sa bogoslovije. Ova vrsta je toliko retka da je pod zaštitom starijih klerikusa i zbog toga vrlo brzo mutira i nestaje, utapajući se u neku od ostalih grupa. Najčešće se može zateći u seoskim zabitima, gde nema puno venčanja i ukopa pa mu se ni ne isplati da naplaćuje. U svojoj sredini nije omiljen i želja mu je da se preseli u veću eparhiju gde bi najbolje mogao da iskoristi znanja stečena tokom školovanja. Krsti se često – navika iz škole koju nikako da iskoreni.
Clericus fanaticus – tu je uvek kad se nešto istorijski događa. Kad otimaju Kosovo, krade protivpožarne aparate iz ambasada. Kada treba tući homoseksualce po Beogradu, na čelu je kolone sa šipkom ispod mantije. Kada Srbija ide u rat – slika se pored tenka, po mogućstvu sa nekim naoružanjem. Kada Srbija nije u ratu – priželjkuje ga i priziva. Izrazito negativno nastrojen i kritikuje sve, čak i druge klerikuse. Hobi mu je rasklapanje puške AK-47. Krsti se metkom 7,62 sa urezanim očenašem. Tvrdi da je to najmanji očenaš na svetu i razmišlja da se prijavi za Ginisa.
Clericus politicus – ni ovamo, ni tamo. Posvećen svojoj crkvi ali „nije ni vlast za bacanje“. Sanja o mestu gradonačelnika svog grada, i spojenoj crkveno-opštinskoj kasi. Ispod mantije nosi Boss odela, za svaki dan. U kolekciji su mu predizborni plakati od 1992 naovamo, svih stranaka. Kači ih u trpezariji po potrebi. Jednom godišnje krsti prostorije svih političkih partija i bira gde će da se udomi. Krsti se samo kad mora, a i to retko, pred slikom aktuelnog predsednika.
Clericus biznicus – naprednija vrsta politicusa. Sakupio je nešto parica od sahrana i svadbi i otvorio pekaricu. Najviše idu osveštani slavski kolači, razume se. Popadinica drži butik. Vozi A6 sa brojanicom na retrovizoru. Auto je osveštan, razume se, kao i Blaupunkt radio. Sin reketira vlasnika lokalne trafike za čokoladice i žvake. „Aj ti ne daj malom Twix kad imaš bolesnog ćaleta – ko će ga opojati kad skikne“. Krsti se još ređe od politicusa, najčešće nasamo. Ako je u društvu, to čini ključem od Audija - strani biznismeni su ili jevreji ili ateisti pa neće da ispadne glup u društvu, a i korisno je da se pokaže.
Clericus pedofilicus – nedovoljno istražena vrsta. Poseduje određena znanja iz psihologije i medicine, najčešće gastroenterologije. Kada se pojavi, što je jako retko, predsednici sudova misteriozno daju ili dobjaju ostavke. Živi u izolovanim rezervatima, najčešće u brdima ili usamljenim manastirima. Pojavljuje se retko, uglavnom kada sećanje i sve u vezi sa njim zastari. Hobi mu je druženje sa mlađom muškom decom, sa kojom ide u branje cveća po okolnim brdima čime održava svoj mladalački duh ali to poriče da mu ne bi zavideli. Često se seli iz eparhije u eparhiju u pravilnim razmacima i tajno, uz pomoć i podršku viših pripadnika svoje vrste. Krsti se gazom. Na isti način krsti i okupljenu dečicu, sem što je natopljena hloroformom.
Clericus giaconicus – imitator klerikusa biznicusa. Može se reći da je na putu da mutira, ali još nije uzreo. Često ga možete naći u pratnju biznicusa. U slobodno vreme bavi se pojanjem i čitanjem zabavne literature. Hobi mu je gašenje i preprodaja nesagorelih sveća u crkvi. Poseduje veliku kolekciju crkvenih knjiga koje mora da pročita pre mutacije i napredovanja u službi. Sveže oženjen, bez auta, uglavnom se šlepa uz starijeg pripadnika. Krsti se duplo – jednom za sebe i jednom za biznicusa, za svaki slučaj.
Iz nekog neobjašnjivog razloga se pojavljuje gomila klinaca na internetima koji tripuju nostalgiju za vremenski period u kome nisu ni bili u planu.
Dok je prosečni jugonostalgičar iskusio taj period lično i jelte doživeo nešto čega se rado seća, ovi klinci tripuju da ih to što su čuli 3 "ex-yu" ili iron maiden pesme i pogledali lajanje na zvezde i eventualno nacionalnu klasu čini punopravnim državljanima Jugoslavije ili nekog američkog sela, ako je u pitanju zapadnjačka varijanta.
Dakle od muzike se sluša samo ono što se slušalo kad im je ćale bio dete jer "sva nova muzika je sranje, svi moji vršnjaci slušaju to i to ja znam šta je PRAVA muzika"
Prava muzika je isključivo metal ili rok star oko 40 godina, gde su glasovi promukli od količine supstanci koje je pevač doručkovao, a sam instrumental 3 note koje se vrte u krug i tekst koji bilo ko može da napiše na pismenom iz jezika za 30 minuta.
Od garderobe nosi se pocepano, poderano i uglavnom oštećeno jer to nije absolutno uništeno i neupotrebljivo to je VINTAGE; naravno retko se kupuje išta novo, već su u prvom planu smrdljive iznošene čizme nekog bajkera ili pregažena kožna jakna sa nekog sajta za prodaju. Nosiće potpuno rasparano smeće samo da bi nekom ili sebi nešto dokazali.
Ove prilike se skoro uvek slikaju pred nekom napuštenom starijom zgradom dok prave dramatičnu facu misleći da su ne znam koliko TRUE u tom trenutku a ne shvataju da izgledaju kao loša reklama za cigare i razvodnjeno pivo, koje inače konzumiraju u tonama jer je to vrlo kul.
Zdravlje im je komplet smeće, još jedan razlog za nositi masku, jer su uvek na ulici jer nemaju gde da idu da žive svoje deluzije, i stalno kašlju, jer nije on pička da ide kod doktora kad kašlje krvav smrdljiv sluz ili slomi ruku, on je sad zreo i vrlo zajebana ličnost.Odeća koju sam pomenuo se naravno ne pere nikad i mrlje od piva i ostalog su takođe veoma veliko dostignuće vredno pokazivanja, te se osećaju na 2.3 kilometra, napolju, i to kad duva vetar.
Ono što mi je najfascinantnije u celoj priči je koliko se ovo za vrlo kratko vreme proširilo, stalno se pojavljuju gde ih najmanje čovek očekuje.
Većinu zanima "istorija i politika" ali samo ono što su videli /čuli u pesmi jer ostalo je dosadno i mora da se čita duže od 3 min koliko im pažnja traje u punoj koncentraciji.Zbog toga ih ima u komentarima na bilo čemu što pogađa teme kao što su Drugi svetski rat, vojna oprema i slično, o čemu naravno nemaju pojma, nauče onoliko koliko je potrebno za pijani razgovor i to je to.
E sad ono što je najveća glupost u svemu ovome je to što iste osobe ne bi mogle da žive bez ajfona, tiktoka i video poziva, jer gle čuda 1975. godine to nije postojalo.
Ego trip se meri u svetlosnim godinama jer samo oni znaju "šta pravi život nosi buraz" i ne prihvataju ni ideju o postojanju drugog mišljenja i doživljavanja života a ni u ludilu ne bi dali šansu nečem novom.
Kunu se i ginu za bendove koje slušaju, nose njihova obeležja te izgledaju kao hodajuća reklama idu po "svirkama" loših kaver bendova koji pevaju te pesme, jer za original nemaju keša (a i ti izvođači sad imaju 80+ godina te im je lepše da uživaju u svojim sopstvenim hotelima i privatnim avionima nego da zabavljlaju rulju koju ne bi dotakli ni motkom, dok ista tripuje da su svi oni jedno) i dan im je propao ako se bar jednom nisu ispovraćali ili potukli sa nekim na istim.
Pojedinci se pipaju i na "old tajmere", uglavnom jugo / fića ili neki amerićki ford ili tako nešto, te kad dođu u malo jače godine kupe neku muku od automobila i divljaju sa neispravnom, neregistrovanom olupinom, kojom najčešće ne upravljaju u treznom stanju te predstavlaju opasnost za sebe i sve oko sebe.
Nije retko da se lože na drugu stariju tehnologiju tipa gramofoni ili kaset dekovi, i ako za iste samo znaju ne bi umeli ni da ih upale kad bi im tata dao pare da ih kupe sa ibeja.
Iza svega ovoga krije se teška bezličnost i nesposobnost da se prihvati realnost oko sebe. Bogu hvala nisu svi slučajevi ekstremni te ima i pojedinaca koji manje ozbiljno shvataju celu stvar, te se gnušaju "hardkor" stvorova odozgo i imaju svoje grupice i ne sede na ulici na -20 po kiši jer imaju para za kafu u nekom lokalu, i zapravo znaju kako sapun izgleda.
U moje vreme je bilo bolje.
mama kupila traktora ! šč!
Četiri faze ovozemaljskog postojanja svega što živi i diše u Japanu. Po budističkom shvatanju čoveka po kom ovog čini simbioza uma, duha i tela, japanski narod je kroz svoju istoriju (kada nisu otkrivali barut, apokaliptične robote, pokoravali Kinu ili sejali pirinač i hvatali ribu) nastojao da u svim aspektima ljudskog života dovede bol do najviše moguće tačke, jer su bol i uživanje u ovoj kulturi usko povezani. Princip je jasan - fizička bol je seksi. Duhovna bol - neophodna. Umobolno - opšte prihvaćeno. Sva tri zuajedno - jedino vredno života. I tako dok jednog dana ne umreš i ne sahrane te vertikalno...
Japansko shvatanje sporta i nadmetanja:
- dok su ostali nejapanski narodi izmišljali odbojku, vaterpolo, košarku, tenis, šah, ne ljuti se čoveče...Japan je ostvario izuzetan napredak na polju borilačkih sportova. Pravila su jasna - potrebno je rukama, nogama, katanom, vakizašijem, saijem, kopljem, šurikenom, motkom, nunčakama, mačetom, buzdovanom, krivim nožem, testerom, sekirom...Protivnika likvidirati, osakatiti, onemogućiti da stoji na nogama ili u najnepopularnijem slučaju izbaciti iz ringa. Ovde su se pokazali vrlo korektnim jer pored muškaraca postoje i discipline u kojima se nadmeću i žene, deca, starci, bogalji prve, druge i treće kategorije. Poželjni su brutalnost, lokve krvi na sve strane i obeščašćavanje protivnika pre okončavanja njegovog života.
Japansko shvatanje katastrofe:
- japanska katastrofa mora da zajebe jevrejsku katastrofu. A mora da zajebe i napuljsku katastrofu. I onu indonežansku. Kad u Japanu padne avion, ne samo da pogine 487 putnika, već avion padne na zgradu koja padne na drugu zgradu koja pada na vrtić i starački dom. Rihterova skala ne podržava japanski zemljotres. Kad na Drezden bace tepih bombe, na Japan bacaju nuklearne. Kad cunami pogodi Japan, dogode se pored ostalih i nuklearna, ekološka, idustrijska, finansijska i poljoprivredna kriza.
Japansko shvatanje humora:
- Japanac koji govori engleski gore nego prestolonaslednik Aleksandar srpski, pokušava da čita engleski i niko ne sme da se nasmeje. Ko se zajebe mora da klekne, i onda ga moderni samuraj raspali po bulji nekom čudnjikavom batinom koja deformiše karlicu i pomera unutrašne organe iz ležišta, pretvarajući tvrdu u meku stolicu.
Japansko shvatanje seksualnog zadovoljstva:
Ako nema vrištanja - ne boli. Ako ne urla - ne boli dovoljno. Naime, tokom poslednjih nekoliko vekova, japanski čovek je opterećen problemom izazivanja što veće boli kod seksualnog partnera, vršeći nasilje nad što više delova tela. Sudeći po japanskoj porno industriji, potrebno je za početak ženu vezati bodljikavim lisicama, u usta joj staviti bilijarsku kuglu (belu, veća) i vezati je da visi sa plafona. Kada je pripremljena za opštenje i pošto ste polni organ apgrejdovali raketom sa laserskim navodjenjem i ugradili još dve ruke u kojima držite žilet i kandžiju, naoružajte se gvozdenom nogarom od kreveta i svilenim bičem koji ne ostavlja masnice a boli u pičku materinu. Ako oboje prdite, orgazam neće izostazti.
Japansko shvatanje ishrane:
- napraviš splav, poneseš koplje, ubiješ morsko čudovište se pet glava, preživiš oluju i kući doneseš jednu ribu. Ribi su otrovna peraja, škrge, ikra, oči, creva, dvanaestopalačno crevo, trinaestopalačno crevo kao oi većina ostalih unutrašnjih organa. Pošto se riba uredi i održi molitveni obred, cela porodica se isplače, izljubi i izoprašta medjusobno, sedajući za sto, spremni na najgore. Kome će šta zapaszti u tanjir - pitanje je streće. Ko preživi, glad mu neće teško pasti.
Japansko shvatanje kinematografije:
- džinovski gušter se pojavljuje iz mora, prži, jede i kida prestravljene ljude na pola. Jamazato seče četu samuraja čudnim spravama u odbrani carstva i spašavanju časti. Crtani likovi se svete jer su im banditi silovali i zapalili živu familiju. Nadrealne životinje bacaju magije i ruše sve pred sobom. Život se gasi u najtežim mukama. Svi srećni.
Kada kažeš Japan, misliš bol.
Dakle, ovom defkom ću privesti kraju mini-serijal otpočet letos (ovom i ovom defkom, a dopunjen i nedavnim Bond specijalom). Pošto sa slavama otpočinju lagano i praznici, red je da ispunjavam i neke želje, pa ću izaći u susret svim predlozima koje sam dobio.
Daklem, još jednom, tema je "Čovek jaše magarca seoskim drumom".
1. Čarli Čaplin
Čovek na magarcu je Čarli Čaplin. On jaše drvenog magarca idući seoskim drumom. Čuje se vesela klavirska muzika. Onda se pojavljuje lik sa dugim brkovima i gustim crnim obrvama. Na ekranu se pojavljuje natpis.
"Daj mi tvog magarca!". Čaplin potom uzmiče. Natpis: "Ne dam ti svoje prevozno sredstvo!". Brka je besan. Vadi drveni mač i otpočinje borba. Čaplin pada sa magarca, brka ga uzjaše. Muzika je sada tužna. Oslonjen na štap, Čaplin nastavlja svoj put, kada nailazi na lepu plavu devojku, koja mu kaže: "Ja ti mogu pomoći da povratiš svog magarca". Oboje se ušunjaju potom u neki žbun. Muzika je sada agresivna. Čaplin se ušunja u kokošinjac, a onaj brka dolazi da nahrani živinu. Posle 3-4 minuta peripetija, Čaplin, biva provaljen. Beži iz kokošinjca i ulazi u štalu. Uzima svog magarca u trenutku dok brka puca u njega. Po izlazu iz štale, pokušava da pokupi devojku, koja ga čeka u dvorištu. "Rado bih pošla sa tobom, ali mi ne dozvoljava moj otac!", kaže ona. Ispostavlja se da je Brka njen otac. Čaplin je ipak ubeđuje da pođe sa njim i oboje potom napuštaju dvorište. Kraj filma.2. Nikita Mihalkov
Čovek na magarcu je Oleg Menjšikov. On jaše nepreglednom stepom, da bi došao do kolibe, u kojoj živi sam. Brije se. Razmišlja da preseče sebi vratnu arteriju brijačem, ali odustaje. Zadatak koji mu je poveren nije jednostavan. Seda na magarca. Jaše do Petrograda. Pita za svog tasta. Nadzornik kuće ga uvodi u zgradu. Piju čaj. Tiho. Posle 5 minuta nadzornik kaže da mu se tast odselio u Moskvu. Čovek ustaje, izlazi, seda na magarca i kreće. Usput se prikazuje kako njegova prisnost sa magarcom poprima patetične okvire: magarac napojen dobrim senom hoće i da galopira. Usput, čovek prati izgradnju pruge Petrograd-Moskva. Saznaje da će biti završena do trenutka njegovog povratka. Posle sat vremena raznih malih avantura, stiže u Moskvu. Pronalazi adresu. Kuća se nalazi blizu Kremlja. Ulazi u nju. Kuca. Guta pljuvačku. Tašta ga gleda smrknutog lica.
"Dobar dan, gospođo. Da li je gospodin Aleksandrovič kod kuće?"
"Šta hoćeš?", pita ona ljutito.
"Nešto treba da pitam gospodina Aleksandroviča!"
"Uđi."
Tast je gotovo besan kad ga vidi:
"Moja kćerka pobegne od tebe i skoči u provaliju, a ti nalaziš za shodno da dođeš. Reci!"
"Taste, dolazim u vezi sa imanjem. Ja znam da ste Vi tražili da Vam vratim Vaš miraz... Ali... Na mom imanju više nema šume. Ja ću se smrznuti, ako mi ne dozvolite da posečem deo Vaše šume! Molim Vas. To neka bude zajam. Evo, vratiću na leto..."
(tišina)
"Da je moja kćerka živa, sada se ne bi smrzavao. Ovako te ne žalim. Neka mi Bog prosti."
U nastavku, čovek jaše magarca i ide prugom. U suprotnom smeru nailazi carski voz. On ne skreće. Kraj filma.3. Emir Kusturica
Uzeti Kusturicin film "Život je čudo". Tu postoje i magarac i čovek koji ga jaše po seoskom drumu. Štaviše, veoma su bitni za radnju.4. Martin Skorseze
Čovek na magarcu je Robert de Niro. On dolazi iz siromašne američke porodice italijanskog porekla u potrazi za boljim životom. Stiže u siromašno predgrađe Njujorka. Tamo ga vide neki klinci.
"Šta ti hoćeš!?"
"Došao sam da ispunim svoj američki san, ju nou, ribe, kola, kuća..."
"Aaa... U tome ti može pomoći samo najveći gazda ovde- Đovani Kavalja!". Pokazuju mu gde dotični stanuje. Čovek na magarcu odlazi. Upoznaje Kavalju. Ovaj mu odmah daje probni zadatak: da razbije izlog nekog starog Italijana, koji ne plaća reket. On to i čini, ali taj Italijan vadi dvocevku. Ipak, čovek se pribira, skače na njega i zadavljuje ga. Oduzima mu pušku, koja je sada njegova. Vraća se kod Kavalje. Ovaj je ljut što je ostao bez platiše reketa, ali opet i srećan što je čovek izvršio zadatak. Dozvoljava mu da se zaposli kao barmen. Narednih sat vremena gleda kako se Kavalja i njegovi ortaci dogovaraju oko raznih mutnih radnji, a u nekima i sudeluje. Ipak, na samom kraju, odlučuje da prekine sve. Jednog dana, vadi pušku i ubija sve prisutne. Kavalja, smrtno ranjen, pištoljem smrtno ranjava čoveka. Obojica umiru. Magarac se iz podruma išeta i odlazi. Kraj filma.5. Gaj Riči
Čovek na magarcu je Benisio del Toro. On ulazi sa magarcem u neku banku s namerom da je opljačka. Problem je što se tamo već nalaze ne jedna, već dve bande lopova- Irci i Cigani. Dolazi do oružanog obračuna. S obzirom da su se ove dve bande već prilično međusobno iskasapile, čoveku je ostalo samo da ih ćutke dokrajči, od čuvara uzme ključ, oplevi lovu, a čuvaru ubaci kašikaru u usta. Pre uvodne špice, izgovara nešto poput "To je bio moj način života, ali rešio sam da raskrstim sa njim". Uvodna špica- film se zove "Škotski rulet". Čovek odlazi u Škotsku. Nastanjuje se u nekom selu. Saznaje da je tu popularan boks bez rukavica. Odlučuje da se mečevi organizuju u štali koju je kupio za magarca. Sam se boksuje. Na početku mu ide odlično. Ali, tada Cigani šalju jednog od svojih vođa, koga je čovek već ranio u sukobu u onoj banci. U prve dve runde Ciganin ga lomi. A onda se čovek priseti kako ga je otac učio da se bije u detinjstvu. Uzvraća udarac. Nokaut! Ciganin umire od zadobijenih povreda. Čovek uzjaše magarca i odlazi u nepoznatom pravcu, sa ostatkom novca. Poslednji komentar (koji izgovara u sebi): "A nekad se ipak zapitam, šta mi je sve ovo trebalo?"
Vrlo relativan pojam. U globalu, u životu je uspešan neko ko je naporno učio i završio visoku školu, ima posao i solidnu platu, lepu ženu/muža, decu koja nisu propaliteti, ko je proputovao i video sveta i ko je postigao neki zapažen rezultat u karijeri.
U Srbiji, za takav uspeh je potrebno mnogo manje. Dovoljno je dati neki nasumični intervju za novine/televiziju (i ako je moguće, odgovoriti što retardiranije da bi se sutra pojavio na Youtube-u) ili upasti u snimanje spota nekog poznatog rock/pop/folk pevača.
Primer 1.
Ideš ulicom i zaustavlja te ekipa lokalnih novina da kažeš šta misliš o novim klupicama postavljenim na glavnom šetalištu. Nešto se iskenjaš i tvoja keva kupi 30 primeraka sutrašnjeg izdanja novina, kako bi imala da podeli svim rođacima/kumovima/kolegama kako si dao izjavu za novine. I sve to uz obavezan komentar: "Pile mamino, kako si samo lepo ispao/la na slici. E nek si im tako lepo i rečito/la rekao šta misliš, a ne ko ovaj tunjavi penzioner na slici pored! Eh, samo kad sam te videla u novinama jednom, pa sad mogu da umrem..."Primer 2.
Na žurci ti priđe TV ekipa da te pita kakav je provod u gradu vikendom. Usled dejstva alkohola počneš da kenjaš o humanitarnoj krizi u Somaliji ili o promašenim trojkama Teodosića na Eurobasketu. Sutra dan si osvanuo na Youtube-u, tvoj video je pogledan 412 miliona puta, više od svih video klipova Majkla Džeksona i Ejmi Vajnhaus zajedno, 40.000 komentara. Tvoja najgluplja rečenica postaje hit među 95% populacije mlađe od 1990. godišta, a navijači ti ispevaju pesme. Tvoj smešni snimak se pojavljuje u "Veče sa Ivanom Ivanovićem", gde je odabran za najbolji video večeri. Zatim pristižu pozivi za nove intervjue, producenti ti obećavaju zvezdanu muzičku karijeru, ekipa "Emotion-a" te poziva u sledeće izdanje Velikog brata VIP, a sa Pinka te zovu da budeš voditelj Grand parade. Nedelju dana kasnije na naslovnoj strani Kurira tvoja slika sa nekim skandaloznim naslovom.Primer 3.
Kum od najboljeg prijatelja tvog komšije iz bivše ulice poznaje tasta jednog od najpoznatijih muzičkih producenata koji te preko veze ubaci da statiraš u novom spotu muzičke mega zvezde. Snimanje u Herceg Novom, kažu ti da poneseš kupaći kostim. Provedeš ceo dan na snimanju spota koji traje nekoliko minuta. Kod kuće, uz porodicu, najužu rodbinu i komšije pred televizorom čekaš najavljenu premijeru spota. Spot počinje, pesma ide i kažeš svojima "e ova riba što je gurnula Vlada Georgijeva pod vodu sam trebala da budem ja, ali ipak su nju uzeli u poslednjem momentu jer ima veće sise." Svi željno iščekuju tvoje pojavljivanje u kadru i gle! U drugom redu devojaka, na MILISEKUND proviruje i tvoja glava, a u dnu ekrana na trenutak se vidi noga od šamlice na kojoj stojiš, jer si za glavu niža od svih ostalih devojaka. Prostorijom se prolama gromki aplauz, rođaci se ushićeno ljube jedan drugoga, a majka ti sa suzom u oku kaže "Srećo moja, svaka čast! USPELA SI U ŽIVOTU!!!"
Operisan od blama, takoreci bezblam, koji svoj blam, ponekad spontano ponekad namerno, prenosi na prisutne svedoke i to radi sa narocitim apetitom.
Pre par godina, na ortakovom rodjendanu, sticajem okolnosti, nasla se muskozenska ekipa od 7,8 muzicara sa akademskim obrazovanjem.
Svi kulturni, fini, ugladjeni, aristokratskih manira, pa ti pomalo bude i neprijatno u njihovom drustvu, jer se osetis kao bastovan medju prefinjenom elitom.
Uklopili se drug i ja nekako u atmosferu, i nismo nimalo mirisali na uljeze, naprotiv, pocelo i da nam prija... Kad dva lika izvadili violine i opleli po nekim rukovetima, il sta ti ga ja znam po cemu, uz malko modernije izvodjenje.
Sve bi bilo ok, da muziku nije cuo slavljenikov brat, koji je sprat ispod u kuci, muzikom bio valjda dekonjcentrisan u bacanju majmuna.
Inace, brat je totalna kaleja, i ja ga gotivim.
Cim sam ga ugledao na vratima, zabezeknutog ali iskontrolisane mimike, pocelo je da mi kuva i tu vec krecem da se suzdrzavam od smejanja.
-Divno! Carobno! Smem li da pogadjam? Mocart!? Ne! Shopen!? A da, glup sam, taj je peglao po klaviru...
Cajkovski, Horvat, Boskov...?
Likovi se ljubazno smeskaju, al ne prekidaju svirku.
Slavljenik i ja se pogledamo, i krecemo sa telepatskom konverzacijom i govorom ociju, razumeli smo se od reci do reci, bez ijedne izgovorene, otprilike ovako nekako:
Ja-Nabijem i njega i tebe, pa zar mu nisi rekao da se ne pojavljuje?
On-Brate, rekao sam mu!
Ja-Au bre, bice zajebano, bezim ja kuci, ko te jebe!
On-Nemoj brate, molim te, ne ostavljaj druga na cedilu, umrecu sam.
Ja-Ok(vec preznojen)
On-Ok(kao, laknulo mu)
Elem, to gore gde smo se nalazili je prilagodjeno potkrovlje, pomalo klaustrofobicno za veci broj ljudi, svi stisnuti u toj tesnoj prostoriji optocenoj samo lamperijom i sa jednim krovnim prozorom.
Tu je, naravno i WC u koji je brat bezblam uleteo, i ortaku i meni vise nije bilo smesno, samo smo se stisli i sklupcali i u sebi vristali:
-Neee, nee, brate moolimmm teee, neee...
U trenutku kad sam odlucio da ustanem i da ga izbacim iz WCa, vec je bilo kasno...
Zvuci koji su dopirali iznutra, bili su frankenstajski horor, i nimalo se nisu uklapali uz zvuk dueta violina koji je do tad jedini narusavao tisinu:
-Bbbrrrljljooooo, ggrrrljljoooo, ppprrrrdd, kkenjnjnj, ufuf, ahah, stenjnjnjstenjnjnj
sinhronizovani zvuci od blama operisanog proliv kenjaca, nadjacali su koncertno izvodjenje.
Meni je odbrambeni mehanizam odreagovao tako da zamenim tezu:
-Kud bas danas proliv!?
Ako me je neko i cuo, niko nije odreagovao, svi su gledali unezvereno kroz onaj krovni prozor, a slavljenik je bio toliko crven u licu da je mogao da se maze na hleb umesto ajvara.
Jedan po jedan, cutke, a uz horor zvuke, ugladjeni gosti su poceli spontano da ustaju i izlaze, i niko se nije nit smejao, nit pisnuo, nit zubima skrinuo.
Za minut, prostorija je bila ispraznjenija od stomaka iznudjivaca blama.
Jedna od većih trauma detinjstva.
Doktorska ordinacija. Druga od pet inekcija koje treba da primiš.
Prva te je solidno uzdrmala jer nije prošlo baš sve tako glatko i bez bola, pa pitaš oca da li postoji neko drugo rešenje? Neki lek da piješ ili tako nešto? On kratko i jasno odgovara da nema. Znači moraš. Nadaš se samo da je danas u smeni neka medicinska sestra koje će to uraditi najnežnije moguće, ali iako si klinac, već znaš da je jako teško da ti neko zabode iglu u guz i da to bude bezbolno. Loš početak dana.
Odjednom čuješ vrisak i posle njega plač. Kovrdžavi klinac koji je ušao pre tebe. U glavi vidiš njegovo nasmejano lice, pre ulaska unutra, jer njemu su ovo prve inekcije i nije znao šta ga čeka. Hrabriš sebe da nije unutra neka medicinska sestra koja daje inekcije na surov način, nego se kovrdžavi toliko uplašio kad je video iglu da je vrisnuo zbog toga, a samo davanje inekcije je bilo bezbolno. Plač posle vriska je sigurno plač zbog olakšanja da je sve gotovo. Otac vidi da si uzdrman i pokušava da te ohrabri klasičnim srpskim bodrenjem koje se sastoji iz kombinacije prozivanja pa obećavanja nagrade: "Šta si ubledeo tako, pa nisi ti valjda neka devojčica? Da se nisu zajebali ovi u porodilištu pa mi uvalili curicu? Ajde budi muškarac. Evo ako budeš dobar i ne plačeš, vodim te negde na kolače posle."
U svakoj drugoj situaciji kolači bi zvučali prilično dobro ali u tom trenutku su slaba uteha jer znaš kakav te horor čeka kroz koji minut.
Odjednom se otvaraju vrata i iz sobe izlaze zajapureni kovrdžavi klinac koji rukavom briše suze, tiho jeca i malo šepa, a sa njim je i njegova majka koja ide pored njega i govori mu: "Bravo sunce moje, bravo. Vidiš kako nije ništa strašno. Baš si bio hrabar. Idemo sada na kolače pa posle u park da se igramo."
Tog momenta misliš kako bi vole da si na njegovom mestu, ne zbog kolača, jer to je zadnje što ti je u glavi, nego zbog toga što je on svoje muke prebrodio a tvoje tek dolaze.
Odjednom se iz sobe prolama oštar glas od kog si se naježio i čuješ kako neko iznutra proziva tvoje ime. Gotovo. Sada je tvoj red. Otac te podiže jer sam nemaš snage i tek onda počinješ da hodaš ka sobi za mučenje, ali kratkim koracima kao da se nadaš da će se odjednom desiti neko čudo i da nećeš morati da preživljavaš taj sav taj bol koji te čeka unutra.
Ali to se nikada ne dogodi. Bog o kom su ti pričali kako je dobar i svemoćan nije ništa uradio da te spase i sada si prepušten sam sebi. Ipak si mu se pomolio da što manje boli pa ako već mora makar tu da pomogne.
Postaješ svestan zvukova oko sebe, izgleda sobe i sestara i ne deluje baš ohrabrujuće. U uglu sobe, okrenuta leđima stoji sestra koja ti je juče dala inekciju i tvoje nade da ćeš možda bolje proći sada su se potpuno rasplinule. Pobegao bi odmah odatle ali noge kao da su od kamena. Ne slušaju te. Odjednom počinje da te žiga ono mesto gde ti je juče zabola inekciju i nadaš se da ćeš danas makar dobiti u drugi guz a ne u isti. Ili je možda bolje u isti. Možda je sada malo očvrsnuo i već se malo navikao na iglu pa će manje da boli. A možda će, pošto je već juče ranjen, boleti više.
Sestra počinje lagano da se okreće dok ti pokušavaš da se nasmeješ i praviš najmiliju facu, spreman da izvučeš najzvonkijim glasom jedno dobar dan, u nadi da će je to malo odobrovoljiti pa će biti nežnija ovaj put, ali ona se ne okreće prema tebi nego prema drugoj sestri i govori: "Nado, daj ti ili Verka ovom klincu inekciju, idem napolje da popušim cigaru."
Nada ili Vera. Posmatraš čas jednu, čas drugu i grozničavo razmišljaš koje od njih dve je bolja i koja će ti nežnije dati inekciju.
Nada deluje dobroćudnije. Nasmejana je, ali je niža, deblja, ima jače ruke i vidi se da je snažnija pa samim tim možda neće biti nežna jer pitanje je da li ona može biti nežna kada su joj tako jake ruke.
Vera deluje malo nervozno ali izgleda mršavije, nežnije i tanje su joj ruke, mada opet njeni pokreti su malo brži i odsečniji pa možda želi samo da ti što brže nabije inekciju i završi sa tim pa će više boleti. Ili manje.
Nada je starija, samim tim i iskusnija pa će možda manje boleti, ali opet možda joj muka od davanja inekcija tolike godine pa je postala bezosećajna a Vera je mlada, što je opet manjak iskustva ali možda će to nadoknaditi time što će se potruditi da što bolje uradi posao a nije joj jš uvek muka od posla i još ima osećanja.
Više ni sam ne znaš šta je bolje.
Iz grozničavosti počinješ lagano da prelaziš u apatiju. Ma više ti je svejedno. Neka rade sa tobom šta im je volja. Samo da što pre prođe i da, ako preživiš, izađeš odatle. Možda nađeš neku utehu u onim kolačima koje ti je obećao otac.
"Lezi potrbuške na ovaj krevet i skini pantalone i gaće", izgovara Vera i lagano kreće ka metalnom stolu na kojem stoje razne bočice, inekcije i sprave o čijoj nameni ne želiš ni da razmišljaš.
Znači ipak Vera. Jedan trenutak je gledaš kako uzima špric, na njega stavlja tanku iglu, zabija iglu u bočicu i povlači gornji deo šprica, što ti u tom trenutku deluje isto kao kada Rambo u filmu repetira pištolj.
Bezvoljno krećeš ka krevetu, kao da ideš na streljanje i bacaš još jednu molitvu Bogu da učini ovo što bezbolije po tebe. Bacaš usput i obećanje da ćeš biti mnogo bolji od sada i da ćeš jesti svaki put kada mama kaže i sve što mama spremi a nećeš je zajebavati po sat vremena za svaki obrok. Nećeš više ni flomasterima švrljati zidove. Ma bićeš najbolji dečko na svetu samo da preživiš.
Pentraš se na visoki krevet, ležeš potrbuške, tako da ti vise noge i otac kreće lagano da ti skida pantalone. Okrećeš se taman da vidiš kako Vera štrcka malo tečnosti kroz iglu i lupka par puta po špricu. Skrećeš pogled da više ne gledaš u tu odvratnu iglu.
Otac ti skida i gaće i ostaješ gologuz. Osećaš kako ti preko guze prolazi blaga promaja od otvorenog prozora i bacaš pogled napolje na lep i sunčan dan. Kako bi se sada igrao sa drugarima ali oni su negde daleko, i ne mogu da ti pomognu. Moraš ovo sam.
Čuješ korake kako ti se približavaju. Klompe lupkaju po patosu, sve bliže tebi. Stežeš guzove najčvrće što možeš i čekaš taj zlokobni udarac, sada već sve više rešen da preživiš i da ne plačeš. Sećaš se očevog bodrenja pre ulaska i odlučuješ izdržiš bez suza i vriska. Da otac bude ponosan na tebe.
Iza sebe čuješ Veru kako govori: "Danas ćemo u levi guz jer si juče primio u desni. Ma šta ti je? Opusti se neće ništa da boli. Budi hrabar dečko i daću ti nešto posle".
Zatvorenih očiju čekaš taj momenat dok napetost u tebi raste. Osećaš nešto mekano, mokro i hladno na svom levom guzu. Spreman si. Izdrži. Sad ili nikad.
I onda odjednom osećaš oštar bol u svom levom guzu. Iako je to samo koji sekund tebi traje kao večnost. Stegao si zube i daješ sve od sebe da ne pustiš ni glas. Bol se širi a tebi se čini kao da nikada neće prestati. Kroz glavu ti proleću razne scene iz tvog, veoma kratkog postojanja na ovoj planeti.
"Gotovooo".
Kraj. Preživeo si. Ležiš preko kreveta i osećaš kako bol počinje lagano da popušta. Ponovo osećaš na guzu ono hladno i mokro čime te je i pre inekcije namazala.
Lagano izdižeš stomak da bi ti otac navukao gaće i pantalone. Osećaš mali bol i utrnutost u levom guzu ali i olakšanje što je sve gotovo. Njazad možeš da se vratiš normalnom životu i onim kolačima koje ti je otac obećao ako budeš hrabar, a bio si hrabar. Ni glasa nisi pustio, ni jednu suzu. Ponosan si na sebe.
Ustaješ i čuješ oca kako ti govori nasmejan: "A vidi ovu moju junačinu. Bravo sine, bravo. Izdržao si ovo muški. Idemo na kolače sada."
Vera je takođe nasmejana. Mazi te po kosi i govori: "Kako si ti hrabar. A imam ja nešto uvek da poklonim hrabrim dečacima".
uzima sa stola jedan neotpakovani špric i daje ti a ti sav srećan već zamišljaš kako ćeš ga napuniti vodom i prskati drugare, zalivati zemlju i ko zna šta još. Možda može da se njime malo nakvasi tvrda zemlja pa da se lakše napravi roša za klikere. Da, može to. Jedva čekaš da pokažeš špric drugarima.
"Ajmo sine" - govori tvoj otac - "Doviđenja sestro, vidimo se sutra kada dođemo da junačina primi treću inekciju."
Odjednom shvataš da sutra moraš opet da dođeš ovde i preživiš isto. Pojavljuje se tračak tamnih oblaka nad suncem tvoje sreće ali on brzo prolazi jer ima još puno vremena do sutra.
Hleba i igara u savremenom obliku - hleb se izostavlja, a igre za narod se izvode na agorama ove velelepne zemlje.
Tradicionalni običaj gubljenja vremena na ulicama i trgovima u licemernih i zatupljenih Srba (nažalost, daleko brojnije sorte na ovim prostorima). Deli se na: miting opšteg nezadovoljstva naroda, mrsomudski miting ubijanja dosade maloumnika i kontra mrsomudski miting; nepotrebno je reći da prvoj grupi pripada 1% svih protesta. U Srbiji ima bogatu tradiciju još od davne 1282. godine, kada je u Deževu Milutin izjebao narod da mu preda vlast zato što je njegov brat sjebao nogu na fudbalu (u lovu, tačnije, ali koga briga?).
Elem, ovaj narodni praznik obiluje samo takvim vuglarnostima, neosnovanim optužbama i nebulozniom tvrdnjama u stilu gospodina profesora Jovana I Deretića, pogotovo ako je Vojin ili Tomin. Dobar je jedino za sprdanje politički neopredeljenih ili suparničke strane.
Naravno, najzanimljiviji su oduvek bili mitinzi radikala i čedista, koji su očigledne protivrečnosti.
Miting SRS-a (ili sadašnjih naprednjaka)
Održava se: gotovo neprestano. Kad god se uhapsi neko iz bivše pobedonosne Srbske(!?) vojske, kad se nešto prodaje u zemlji, kad pada kiša, kad lopovi kradu(konstantno, dakle), kad onaj kurac Draža Mihailović(kako god) ima godišnjicu, kad se Tomi digne da diže revoluciju i glumi Kastra...
Govornici: Toma Monotoni (60 minuta), Vučić Smoreni (5), dve ženturače koje kunu (opcionalno 15 min) i dete koje peva ,,Oj Kosovo, Kosovo" (pre, za vreme i posle mitinga).
Postupak:
Govornik: Braćo i sestra, Srbi i Srb(!)kinje! Sve je to jedna dobro poznata zavera germanskih plemena, pederske CIA-e, debelih masona i jevrejskih moćnika koji žele da se osvete Srbima jer su srušili nekadašnju moć Rima i zločinačkog pontifeksa maksimusa pape! E pa mi im kažemo da nećemo da im se uvlačimo u dupe, neće oni nas sad da pokatoliče u toj satanstičkoj Evropskoj uniji posle dve hiljade godina hrišćanstva (!?), koja nam -gle!- otima svetu teritoriju! Mi imamo našu veru i braću Ruse! Sa njima ćemo mi u zajedničku državu, znamo ko su nam prijatelji! (mlako odobravanje) Vojvoda vam šalje pozdrav iz Haga, kaže da mu tamo nije loše, da se ugojio i da je povalio Karlu. (smeh proste mase, pauza, pa histerija i klicanje idolu: VOJVODA, VOJVODA, VOJVODA!)
Govornik (u sebi): Kako sam naložio ove čobane, svaka mi dala! (na glas) Ali se Vojislav Šešelj zaklinje da će da se vrati i izbaci ovaj NATO šljam iz zemlje! (u pozadini: VOJVODA, VOJVODA, VOJVODA.) Vidite šta zlikovci rade našem bratu Gadafiju pravoslavcu! (masa jednodušno, predvođena Obrazom: GADAFI, GADAFI, GADAFI, GADAFI LAVE, GADAFI NEPOKORNI SRBINE!)
...Agonija se nastavlja, masa se loži...
Govornik(u sebi trijumfalno): Sad, care, reci im da lome. (na glas) Braćo, mi smo se ovde okupili da pokažemo da smo protiv pederskih govana i tih neprijatnosti, protiv tog šljama koji treba poklati, protiv ateista i deista koje treba spaliti jer su strani plaćenici, protiv fundamentalnih muslimana i nacionalnih manjina, ali... (masa kreće da napada aktviste GEJ alijanse ili da šutira kante pevajući himne Draži i četnicima, mlađi pale i baklje, masovno ludilo, a govornik jedva čujno dodaje da je stranka odlučno protiv nasilja i zadovoljno se povlači.)
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Miting LDP-a (ili popularnih čedista)
Održava se: retko. Predizborna kampanja ili radi iskazivanja podrške Paradi.
Govornici: Čeda Mucajući (20 minuta), Gej aktivisti (50), pljuvači crkve (opcionalno 20 min), pljuvači Vlade (5 minuta zbog pritiska na vlasti) i R.E.M Losing my religion (prevod poruke: mi smo savremeni, nismo ograničeni i zatucani.Glasajte za nas.)
Govornik (kao u lošem filmu): Dame i gospodo, okupili smo se ovde da iskažemo podršku slobodi izbora, različitosti i demokratiji! (tu i tamo neki aplauz) Ovom prilikom želim da se zahvalim Brankici i da poručim da mi nikada nećemo bežati pod patrijarhovo skute! Mi smo se njom! Pogledajte, prijatelji, ove dobre ljude koji danas paradiraju. (svi se okreću) Zar to nije duh Evrope i slobode? Za to ćemo se uvek boriti! Pozdravljam vas.
(odlazi, pojavljuje se Čeda)
Čeda: Dakle, hvala mom kolegi (aplauz). Ja sam ovde da vam kažem da Zoranova ideja nije mrtva! Nisu ga ubili! Mi ćemo se hrabro boriti protiv konzervativnih shvatanja i pobedićemo! Po- pobedićemo! Mi se zalažemo za čistu, slobodnu zemlju, za zemlju bez korupmiranih političara.(nervozno i neprimetno se osvrće i gleda sa zebnjom svoj novi BMW. Masa ništa ne primećuje, deluje nezaiteresovano i neopčinjeno Čedinim jadni govorničkim sposobnostima.) Pa dobro, hajdemo sad svi lepo u u protestnu šetnju...
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Ah, ti naši Ciceroni nikada nisu bili neki govornici, zar ne?
