Seks u oku nejebača.

Jedan od postulata postojanja čovjeka od pojave robno-novčane razmjene. Kada se u obzir uzme da prosječan radnik ne bi mogao zaraditi bogatstvo bilo kojeg od današnjih milijardera, sve da ima satnicu guvernera singapurske banke pomnoženu koeficijentom plate srpskog političkog poltrona u upravnom odboru državne firme, jasno je da je put do bogatstva popločan svime, osim radom. Savijanje kičme, bilo u smislu fizičkog rada, poput rudarenja, asfaltiranja puteva, pa sve do intelektualno zahtjevnih radnji kao što su predavanje matematike u školama, može donijeti određeni nivo pristojnog življenja, ali ne i bogatstvo.
Jer da bi se novac gomilao, potreban je eksponencijalni priliv prihoda u odnosu na uloženi rad, dok je pak, mentalitet osmočasovnog radnog vremena ne samo proporcionalno plaćen vremenu utrošenog rada, već je, u uslovima trulog kapitalizma, daleko potplaćen. Kada se takva činjenica dovede u vezu sa jazom između radničkih prihoda koje prati obaranje cijene rada sa jedne, a sa konstantnim rastom cijena s druge strane, jasno je da pošten rad i kičmanje još malo postaju nedovoljni za puko preživljavanje, dok snovi o bogastvu nestaju u magli.
Stoga, poštenom radniku kojem se oči cakle kada ugleda skupocjene stvari, a koji pri tome nije razvio stoičke sposobnosti mentalnog obezvrijeđivanja istih, jedino preostaje da se okrene kriminalnim radnjama, mešetarenju i lihvarenju, a u slučajevima izostanka gadljivosti, prostituciji. Ali prostituciji u smislu pronalaska bogatog sponzora, jer klasične prodavačice ljubavi pošteno rade po principu uloženog/dobijenog, te bez obzira na visinu cijene koju daju svojoj vulvi i dalje spadaju u radničku klasu, iako ne podliježu porezu.

...On se zove Duško, došao je iz Bijelog Polja, živi u domu i studira ekonomiju već nekoliko godina. On je pre šest godina izgubio pravo na dom, ali mu je tatin brat od stričevog ujaka sa tetkine strane koji ''drži'' pola grada sredio da ostane tu i da ga niko ne dira. Ne treba misliti da je Duško zbog toga loš dečko, naprotiv. Duško živi po principu ''lako ćemo'', ''laganeza'' ili ''opušteno''. Lepo mu je u ovom gradu gde je već pustio korenje. Majci piše redovno, i obećao joj je da će da nađe pristojnu curu i da će da se oženi. Kad završi fakultet, naravno.
Ono što je malo kome poznato, tojest, što je Duškova mračna tajna, jeste da on u dubini svog bića žudi za gradskim ribama. Neviđeno ga pale PPSC i UPPSC, pa čak i Pametna splavuša, ali to ne želi da prizna ni sebi, a kamoli svojoj konzervativnoj familiji. Zbog toga, Duško je sebi zadao imperativ da će da nađe dobru, zdravu i kršnu, bila-ne bila lepa.
KOR (košarkašica/odbojkašica/rukometašica), je dobra, zdrava, kršna, i osrednje simpatična srbijanska sportašica. ''Trenira'' otkad zna sa sebe, živi za ''klub'' i svoje jaranice. Tu i tamo se zaljubi, malo propati, ali je svaka patnja prođe kad dođe sezona priprema i osvajanja regionalnih kupova. Al', ne lezi vraže. KOR se jako često zagleda u Večitog studenta. On je onako smušen, stidljiv i sladunjav, što borbenoj i pobedi nastrojenoj KOR diže želju za osvajanjem. KOR će sve učiniti da ćapi Večitog studenta, i to će joj poći za rukom. No, ona i ne zna šta je posle čeka. Svetska karijera - sigurno ne. Montenegro - o, da.

Centar "Srce" je neprofitna organizacija koja se bavi pružanjem podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva. U pitanju je volonterski rad, tj. osobe koje su zaposlene su tamo svojom voljom, uprkos veoma stresnom poslu i slučajevima sa kojima se svakodnevno susreću.

E, sad, izraz "glumiti srce" je, naravno, hiperboličan, ali, u principu, označava konstantno bdenje nad nekom osobom koja je u nekim "velikim" problemima i jedini trenutni izlaz joj je pričanje o tome, ne bi li izbacila bar malo negativne energije iz sebe i ne bila više štetna po okolinu.
Hiperboličan je, naravno, jer su problemi sa kojima se ta osoba susreće uglavnom rezultat lučenja hormona u određenim dijelovima mjeseca, jedan nepogođeni par na tiketu koji izvlači iz govana za narednih par mjeseci i slično. Da, složićete se, gore od ovoga ne može. Znam. Ali, naravno, ima tu i ozbiljnih situacija..

Osoba koja glumi "Srce" je obično neko ko posjeduje ogromno dotično i spremna je da se žrtvuje i saslušava iznova i iznova jedno te iste žalopojke i jadikovke, nikad se ne buneći i ne pričajući o sopstvenim problemima, koje sigurno, kao i svi drugi - ima. Njena nesebičnost se ogleda i u tome što nikad neće pričati o svojoj požrtvovanosti, mudro će ćutati, jer zna da taj razgovor (koliki god on bio), tim osobama pruža stanje uljuljkanosti u spokojno, i koliko god on nekome beznačajan bio - drugome je sve na svijetu.

Jedna od najvećih uloga, ne računajući onu koji igra Kolunga i glavna riba u seriji, kao i njena suparnica.
Dadilja je najčešće neka uniformisana baba, u ranim šezdesetim, koja u kući te bogate porodice radi već godinama... Došla je kod njih kada je bila mlada i ne tako loša riba.

U međuvremenu, ona je odgajila svu gazdinu decu, menjala im usrane pelene i ljuljala ih noću kad su imali grčeve u stomaku, dok su roditelji te dečurlije imali neka...hmm... pametnija posla... Savetovala ih kada su bile nesrećno zaljubljene u Kolungu... Kupovala im najsvežiji mango na pijaci... Posle ručka uvek je sledio i desert! Molila se za njih virhensiti, po nekoliko puta na dan...Ali to ništa nije zanimljivo gledaocima, pa se ni ne prikazuje.

Za seriju je bitno to da Gardenija zna sve njihove tajne, ko je kome otac, koga su zamenili u porodilištu, ko se sa kim švaleriše, ko je prevario komšiju kad su se postavljale međe njihovih hacijendi, ko je koga ubio ( tajna koju znaju samo ubica i dadilja!), da li je slepica stvarno slepa ili se samo folira, ali do poslednjih 5 minuta zadnje epizode drži jezik za zubima.

Na kraju serije dadilja obično prizna da ju je koji put gazda prevrnuo u slami, i posle 9 meseci im se rodio sinčić, mladi bogati rančer, koji ju je sve vreme mrzeo iz nepoznatih razloga.

Kada sinu kaže istinu, on je zagli i počne da plače i kaže: E pa Gardenija... ovaj, mama... od sada ćeš živeti kao kraljica! Na ekranu se pojavi FIN, a na licima zaludnih baba pred TV-om tužna grimasa i mlaz suza niz naborane obraze ( zbog dirljive scene i kraja omiljene sapunice).

Scenario može biti i drugačiji, ali u principu to tako ide...

Potpuno isključenje iz života na određeni vremenski period.
Koristi se u situacijama kada je psihički nemoguće izdržati fizički i/ili psihički rad.

Način da priznaš da nisi u pravu i završiš diskusiju, a da zapravo to ne moraš da izgovoriš.

Redovna i, nažalost, neiskorenjiva pojava među pripadnicama lepšeg pola - kategorizacija muških jedinki na osnovu predrasuda i svrstavanje istih po principu ''svi u isti koš'' u jedinstveni skup gadova, smradova, prostaka, pijandura, siledžija, impotentnih i Bog samo zna čega još, u narodu poznatiji pod jednostavnim i odomaćenim nazivom – MUŠKI. Poznato, zar ne? Izmešanih osećanja, u afektu i pomirene sa sudbinom, žene su stavile večnu anatemu na sve što ima bradu, skrotum i voli fudbal, iako svesne nepobitne činjenice da bi život bez opisanih ''nakaza'' bio nemoguć, u najmanju ruku NEINTERESANTAN. I već ih čujem kako naoružane zaraznim refrenom ''Svi muškarci su isti'' i nadajući se životnoj mudrosti u jednoj od dužih epizoda 'Sex&City-a', po ko zna koji put grakću jednu te istu pljuvačku ariju: ''ONI lažu!'', ''ONI piju!'', ''ONI varaju!'' i tako u nedogled, kao perpetum mobile. U čitavoj stvari, međutim, najviše boli to što zbog zanemarljivo malog broja tih ''muških'' koji svojim sramotnim ponašanjem ruše još od vremena Adama građen ugled muškog roda i koji su jedini odgovorni za fenomen iz naslova, trpimo MI - pametni, lepi, vrli ( objasnih, složićete se ), verni i požrtvovani muškarci koji ne podriguju, ne prde i ne traže analno. Ipak, da ne preterujemo. Mi muškarci smo rudimentarna bića, lovci, vojnici, prehranjivači porodica i od nas se ne može očekivati poetičnost, suptilnost i oduševljenost ponudom cvetnih bruseva prilikom šopinga kod Kineza. Za to služi najbolja drugarica ili eventualni gej prijatelj. Bilo kako bilo, ovakvo stanje stvari se nikada neće promeniti. Bar ne dok postoje žene sa jedne a muškarci sa druge strane. Hajde, umuknite već jednom...

Izraz koji označava spektakularno gostoprimstvo nekoga ko nam dolazi, bilo da nam je to rod, prijatelj ili dečko/devojka.

Naravno da doček te osobe ne može da bude prosečan, svakidišnji, običan, već skroz, totalno drugačiji od druuugih!

Davno su prošla vremena podele na fanove Elipsa i Silueta, Smaka i Bijelog Dugmeta, a u nedostatku novih velikih imena na domaćoj rock sceni možemo se deliti i na fanove starih. Protivnici su verovatno dva (u svakom smislu) najveća srpska rock benda. Da ih razmotrimo:

U levom uglu je Riblja Čorba, po mnogima najveći rock bend sa ovih prostora. Više okrenuti tradicionalnom rock zvuku i ikonografiji i mejnstrimu, prosečnom slušaocu "razumljiviji", stoga i popularniji; ali tolika popularnost ne dolazi samo od rock fanova već i od širokih narodnih masa - Čorba je odavno postala nešto što je nekada bilo Bijelo Dugme, što će reći - narodni bend. Vođ benda Bora Đorđević, u narodu poznatiji kao Bora Čorba (između njegovog imena i imena benda mnogi, naročito iz već pomenutih narodnih masa, stavljaju znak jednakosti), poznat po oštrim tesktovima ali i svojim kontroverznim stavovima je jedan od najvećih i najuticajnijih autora sa ovih prostora. Iako je često lutala po žanrovima, Riblja Čorba je nešto najpribližnije velikom hard & heavy bendu što imamo.

U desnom uglu je Ekatarina Velika, ili EKV, po mnogima najveći rock bend sa ovih prostora. Više okrenuti umetničkoj strani rock muzike, uživali su kultni status godinama, iako su sa albumom Par godina za nas uveliko bili u mejnstrim vodama. Vođa benda, pokojni Milan Mladenović, je jedan od najvećih i najuticajnijih autora sa ovih prostora. U ovoj borbi ovaj bend ima veliku prednost jer su jegovi glavni članovi odavno otišli u legendu (da ne kažemo mrtvi), pa im se nije moglo desiti da omatore i da im otupi umetnička oštrica kao Bori, ali i zato što su za života su bili nešto drugačijih pogleda na svet od Bore, pa im se nije moglo desiti da naprave onakve istupe kakve je pravio on.

Po ovome bi mogli zaključiti da je fan Riblje Čorbe veliki ljubitelj alkohola i ljutog rock 'n' rolla, a fan EKV-a onih stvari (umetnosti, književnosti, filozofije itd) kakve ne zanimaju mnogo prosečnog građanina ove zemlje. Podela se ne završava na ovim bendovima. Velike su šanse da fan Riblje Čorbe ne voli Block Out, Bjesove, Kandu Kodžu i Nebojšu ili čitavu tzv. "Novu srpsku scenu", a da fan EKV-a ima vrlo loše mišljenje o YU grupi, Generaciji 5, Galiji ili Kerberu. Čak i kada ste fan oba benda, uvek ćete afinititetima više naginjati ka jednom.

Važna napomena: Slike prosečnog fana Čorbe ili fana Katarine su stereotipi. Veliki broj domaćih rokera voli oba, a veliki broj ne voli ni jedan od ova dva benda. Autor definicije iskreno veruje da se oba benda mogu voleti podjednako, iako ni njemu samom to ne polazi za rukom i upoznao je svega nekoliko ljudi koji gaje takvu ljubav.

Super heroj radničke klase, al' bogme i neradničke. Jednostavno, junak, veliki junak, ali samo za sebe.

Pomoći će bližnjem u nevolji, ali samo pod uslovom da mora da pomogne iz nekog razloga, dobra volja kod njega je razvijena kao šarm kod debelog prodavca prasića.

Za sve ostalo - mrš u kurac bre! Ako vidi pred kućom da se šibaju neki idioti, počešaće se po mudima, uzeće kokice i gledati. ZAŠTO? Zato jer jebeno nije njegov problem što se idioti mlate pred njegovom kućom, nek' sami rešavaju svoja govna.

U principu, Vatevrmen je vrlo inteligentna osoba sa urodjeno visokim nivoom sarkazma. Smiren i staložen, čeka svoj momenat da ga utrpa nesudjenoj žrtvi. Bilo verbalno, ili analno, zavisi od situacije.

Ne previše ambiciozan, zadovoljan onim što ima, mada smatra da bi uvek mogao bolje - samo da hoće. Ali dok mu egzistencija nije ugrožena do tačke kada mora da pomeri bulju, to se neće dogoditi. Kao snajperista, odlagaće pomeranje iz svoje super pozicije, sve dok ne skonta da će najebati ako ostane tu.

Zakopan u svoju rutinu kao vombat u pećini, nema nameru da iz nje izlazi, osim po hranu i pivo.

Jednostavno, Vatevrmen je heroj svakodnevnice. Neki bi rekli nakon svega, anti-heroj! NE! Heroj! On nije zao, samo ga boli kurac za zlobu koja na njega ima 0% uticaja.

Pošto volim da serem u poeziji više nego li u prozi, ja sam sastavio Rambovsku numeru na ovu temu da bih vam bolje dočarao ideju ove definicije. Ko će da mi zamera zbog toga - pogle' naslov.

Hleb. Pagani koji se u isti kunu oduvek su upražnjavali praksu da isti lome, zasipaju ga alkoholom zvanim vino, takozvanom božijom krvlju, vrte ga u krug ko mače koje niko neće da usvoji. Muslimani veruju da je njihov Bog jedini kao što Hrišćani ili Katolici veruju u jednog boga. Buda je uvek govorio da Sila nikom dobra ne donosi, dok Grci veruju u multibožanstvo. Iako je raž sađen u Mesopotamiji još niko u tu priču ne veruje. Istina je da danas ljudi u Africi za njim čeznu, bez obzira što nisu nikad čuli za brend leba marke Klas brašna tipa 500. Širom sveta se isti baca, bez obzira što dve trećine sveta za istim plače svaki dan ili bar kuburi da ga nabavi. Kakav čovek može biti onaj kome slavski kolač služi kao ukras na trpezi, kao neizbežni detalj krsne slave. Jeste da, nije više komunista ali biti licimer je još gore nego biti otvoreno pokvaren. Hleb, kao nasušna potreba, kroz vekove je za mnoge bio cilj u životu. Danas se na ulica svetskih metropola sreće po kontejnerima u paganskim društvima kao ukras na trpezama. Neki ga i dalje sanjaju, neki lete u kosmos. U principu svi oni koji ga jedu i dalje su među nama. Neki ga ne jedu jer goji, neki ga jedu sa krompirom. Neki ga bacaju u đubre, neki ga iz istog vade. Džabe te lebom ranim" nije samo narodna poslovica, već prikrivena volja za moć, zakon jačeg i surova realnost ovo naše planete. Danas juče i prekjuče je to hleb. Sutra je to voda ali ko o tome može da misli kad mu nasušna potreba celog života oduzima skoro ceo isti.

Topli obrok, a ponekad i trinaesta plata za kasirke u "Centropromu", "Jabuci", "Uzoru", "Voćaru" i sličnim prodavnicama mješov`te robe u SFRJ.
U vreme dok je Dinkić davao drugarima iz zabavišta klikere na zajam uz kamatu od dva klikera dnevno a fiskalne kase se prikazivale u emisijama "Beyond 2000.", kase u samoposlugama (tj. "samouslugama") su štampale račune za koje su moderni računi za struju jasni kao slikovnice, pa je svaka provera konačnog iznosa koji je "potrošač" dužan platiti bila u startu osuđena na propast kao operacija Barbarosa 1941. To je pružalo slobodu kasirkama da ukupan iznos slobodno tumače i da, po sopstvenoj proceni i nahođenju (a ponekad i "linearno", svakom kupcu) dodaju i fantomsku stavku od xy dinara na račun. Kao mera prevencije, uz kasu bi stajala naslonjena obična (po mogućstvu, ali ne i obavezno, nekorišćena) metla. Metla ko metla, kupci bi rekli - naslonili je tu da im bude pri ruci ako neko prospe pasulj tetovac.
Ako bi se, međutim, među mušterijama našla neka cepidlaka, neki Žućko račundžija ili vojni penzioner, koji unapred sračuna cenu svih stavki na računu, pa uoči neslaganje ukupnog zbira, kasirka bi samouvereno uzela račun, krenula stavku po stavku da upoređuje sa gomilom artikala iz kese, pa bi na kraju dodala i "metla, xy dinara" a na protest kupca da ta metla nije njegova, ljubazno bi se izvinila i rekla da je očigledno u pitanju greška i da ju je neka prethodna mušterija zaboravila pored kase. Po principu APP.
Na kraju smene, kasirke bi skuvale sebi kafu od gomilice koja se sakupi kada se otrese ispust Centroproizvodovog mlina za kafu i sestrinski podelile prihod od metle.

Premudra izjava koja se može čuti uglavnom iz usta onih koji pojma nemaju šta podrazumeva reč komercijalno. Takvi biraju da slušaju ono što je andergraund i po cenu oštećenja sopstvenog sluha, jer zaboga, "neću da se uklapam u mejnstrim". Kad ih pitaš šta je komercijalna muzika, kažu ti da je to ona koju većina sluša i da ako nju slušaš, ti si pozer, a i sami biraju da slušaju muziku koja uglavnom nije pojmljiva njihovom uzrastu, PRAVE SE da je razumeju i gotive, što je, jelte, opet neka vrsta pozeraja, ne? Ali, taj pozeraj je kul, jer nije mejnstrim.

U stvarnom životu, izvan sveta takvih mamlaza, definisanje komercijalne muzike potpuno je drugačije. Komercijalno je ono što se dobro prodaje, što svakako nije loše. Naravno, od kad smo rođeni, svedoci smo da se (bar u našoj zemlji), đubre najbolje prodaje, što mnoge nagna da sve (u domenu muzike) što ima dobru prodaju/slušanost, smatraju trešom. Takvi sebe smatraju "premudrima" u ekipi, oni su tako "kuuuul" jer ne gotive to "komercijalno đubre", ali u principu sledeći takvu predrasudu, biraju da ostanu uskraćeni za remek-dela poput Gorillaz ili Linkin Park-a, koji JESU slušani, imaju milionske preglede na jutjubu, milionske tiraže a ipak su fenomenalni! Zatim, apsurd cele ove izjave sreće se pri pomenu Kurt Kobejna ili Džima Hendriksa-a. Aspolutno svako ko tvrdi da je komercijala sranje, složiće se da su pomenuti izvođači carine, a činjenca je da su još za života bili izuzetno popularni!, dakle, može se reći, komercijalni. Dakle, komercijalno MOŽE (iako ne često) ujedno biti i kvalitetno, a muziku ne treba deliti na komercijalnu i andergraund, već na kvalitetnu i nekvalitetnu.

Pojava koja je naročito izražena u 21. veku.Prate je mnoge cool jebi sve ide tebi stvari ali i negativne posledice.
Deca se radjaju sa procesorom umesto mozga, sa stolicom na točkiće umesto nogu.
Moderni izrazi sve više zbunjuju bake i deke koji su u njihovo vreme igrali "žmire" pa se slučajno zaljulja koje seno iza kuće.

Veoma česta rečenica u upotrebi kod raznih tračara, torokuša i radio-mileva.
Ona predstavlja preventivu od dobijanja tračarske titule, neposredno pred početak dugog, sočnog ogovaranja. "Mileva" se na taj način ograđuje od epiteta torokuše, uz obaveznu opasku da joj je njen sagovornik "osoba od poverenja", i da je "pouzdano siguran da on to neće da širi dalje".
Svako ko ima mrvu mozga u glavi je svestan da on nije jedina osoba kojoj se Mileva "poverila", da je i drugima prosula isti taj "tebi mogu da kažem" poltronski izgovor, i da njen otrovni jezik jednostavno ne može da miruje u ustima...

Jedan od načina da prividno date savet nekome ko ima problem koji vas preterano ne zanima, ili ga čak niste ni saslušali. Takođe jako korisno kada kada podje*avate nekog sa kime ste u dobrim odnosima.

Jedno od ljudskih prava oko čijeg se poštovanja uvek stvara najveća galama, da bi se na kraju utvrdilo da sloboda jednostavno nije stvorena za ljudski rod. Svaki izbor sa sobom nosi posledice, a kada su te posledice negativne u čovekovoj je naravi da kuka nad svojom tužnom sudbinom, pokazujući time još jednom da nije sposoban da podnese slobodu koja mu je data.

Vršenije nužde. Seranije. Sve učestalija pojava pametovanja, frljanja arhaičnim, te akademskim izrazima, posebno izražena među estradnim esnafom.

broji minimum 11 igrača, mada u seoskim ligama često zafale, ali u principu to je minimum. Ono što krasi 99% fudbalskih ekipa to su profili ličnosti samih fudbalera. Bez obzira o kom rangu takmičenja je reč u svakoj ekipi se nalaze:
1) KAPITEN - najstameniji momak, koji se nalazi najduze u klubu(uglavnom) osoba koja jedina sme da kenja sudiji. Viče po terenu, trudi se i nervira zbog desavanja.
2) KOSTOLOMAC - momak koji je u samom vrhu lige po broju kartona. Njegov moto: "Lopta prolazi, ali ti nećeš".
3) FOREST GAMP - najgluplji igrač, operisan od fudbala, ali trči k'o nenormalan. Njegov jedini zadatak je da stigne suparnika u kontri i loptu ispuca što dalje od golmana.
4) GOLMAN - momak koga je kao klinca mrzelo da puno trči na treninzima pa je jednostano kroz kazne naučio jako dobro da brani.
5) GEBELS - (svi koji znaju istoriju znaju da je Gebels bio ministar za moral u nacističkoj Nemačkoj, najbolji ortak Adolfa Hitlera, njegovi govori su održavali čelični moral nemačkog vojnika sve dok se nisu smrzli u Rusiji) E pa ovakav fudbaler se non stop dere po terenu: TVOJA, LEĐA, DRUGA, PAS, BRŽE.
6) MANEKEN - momak koji se šetka po terenu, svaki čast namešta dres, kosu, štucne. Izbegava padanje kako se ne bi isprljao.
7) HIPOHONDAR - fudbaler koga svaki faul dovodi u situaciju da se valja po terenu u nedogled držeći se za "bolno" mesto.
8) LjUBITELj MASE - momak koji obavezno pravi sve moguće egzibicije izazivajući divljenje svih prisutnih.
9) LjUBITELj ŽENA - čovek na koga otkidaju sve zbog njihove lepote, nažalost često su to i najbolji igrači pa jel te žene ih cene zbog fudbalskog umeća. Karaju svaki dan i nije im žao.
10) KAVGADžIJA - lik koji se kod svake sporne situacije unosi sudiji i protivnicima u lice. Čovek koji je ubeđen da je njegova uvek najbolja i vredna da bude poslednja.
11) FUDBALER - momak koji zivi za fudbal, igra ga dobro i nepravi od toga senzaciju. Neprimetno ulazi i izlazi sa terena. Golove proslavlja na suptilan način ...