Pođimo od pretpostavke da je u današnje vreme (a možda i oduvek) skepsa, kao osnovna smernica toku naših misli, mnogo korisnija od dogme. Uzmimo, zatim, u obzir laži koje nam se serviraju svakodnevno, krenuvši od sitnih i prostih duša, malih ljudi kojima je jedini cilj da zajebu, pa se u svoj toj njihovoj moralnoj neodređenosti ne može zaključiti čak ni da su zli, preko lokalnih tračeva uz kafu po principu 'šta smisliš - to lupiš, nema veze ko će najebati', pa sve do javnog servisa za (proizvoljno) informisanje, medijske vangle za taloženje šlajma. Zaključujemo da medalja više nema dve, nego 3+ broj strana, pa se ne može sa sigurnošću znati da li je istinitost jedne tvrdnje dokazana samo zato što je dokazana lažnost druge, jer postoje i treća, četvrta, peta... Istinu ne gaji niko, jer je istina dosadna, ona nema sposobnost da se širi i putuje kao što to znaju trač ili laž, pa mu ona dođe kao neki hendikepirani rođak kome se rodbina licemerno smeška iz čiste pristojnosti, dok gleda da ga izbegava u svakoj prilici. Ljudima se, preko TV-a, novina i interneta serviraju činjenice sumnjivog kvaliteta, pa ko hoće, neka navali, laž se lako vari, a ko neće - ostaće gladan čekajući da se istina posluži. Jer, lakše je živeti u zabludi nego dovesti u pitanje sve u šta se verovalo, uzdrmati ceo sistem 'vrednosti', isključiti TV i uključiti mozak i dezinfikovati teledirigovanu svest. Laži i obmane su svuda oko nas, a istina...istina je negde tamo.
Moldere vrati se, sve ti verujem!
+,a pročitala samo naslov i primer.
i meni nedostaje.