Mistično sredstvo sporazumevanja između dve ili više sukobljenih strana a u cilju smirivanja strasti i nalaženja objektivnog rešenja problema na kolektivno zadovoljstvo. Uvek mutirajući recept za relativno civilizovane međuljudske odnose koji neretko zahteva i fizikalno argumentovanje. Ipak, tom vidu diplomatije pribegava se isključivo u bezizlaznim situacijama. Ja vas pozdravljam.

Burek sa mesom.
Jer ako se kaže samo burek, misli se na onaj sa sirom.
Mesnica se prodaje svugde na području SFRJ osim u Bosni i služi za dovođenje ljudi iz Bosne u stanje izpižđelosti.

Ubedljivo najdosadniji, najbljutaviji i najbezobrazniji način reklamiranja. Zaživeo u zemlji zvanoj Srbija krajem 90ih i održao se do dana današnjeg. Za cilj ima da uzme pare od naroda koji je bez njih odavno ostao. A da bi se u toj nemogućoj misiji uspelo, mora se malo i potruditi. Najbolje efekte postiže kada se pusti između dve jednočasovne epizode neke megapopularne španske serije, jer je upravo tada najpoželjnija klijentela uz TV. Efekat je utoliko veći, ukoliko se baš tada potrefi neka reklama za ženski deo populacije. Svi ostali vidovi reklamiranja su koliko toliko suptilini, traju desetak sekundi, imaju nešto novo da kažu i naravno nigde eksplicitno ne pomiju cenu proizvoda. Ne, Top-Shop je pametniji od svih njih. On direktno kaže: sve što od vas tražimo je da kupujete u što većim količinama budalaštine kojih su nam prepuni hangari i ne znamo šta ćemo sa njima. I što je najgore, ljudi kupuju. Zaboravih da napomenem, nijedan njihov reklamni spot ne traje kraće od 10 minuta!

Svaka reklama počinje ovako:
- Kako ćete danas kupovati? Kupovaćete iz vaše fotelje – obraća nam se već dobro poznati muški glas, dok se na malom ekranu našeg TV prijemnika vrte sličice fantastično udobnih fotelja.
Zatim sledi niz crnobelih scena gde se domaćice muče u svojim kujnama, kupatilima, i sl, pokušavajući da skinu neku, kako to oni zovu, zagorelu masnoću, mrlju od kamenca, fleku na tepihu, da zakrpe skupocenu tkaninu, naprave sebi fensi frizuru, vežu maramu oko vrata (sećate se „fešn-kvid“ kopče), zatim ih muči džinovski usisivač koji neće da usisava, krevet na naduvavanje koji neće da se izduva (jes bezobrazan), rende koje neće da renda kad se okrene naopačke, i da ne nabrajam dalje, sigurno je još mnogo toga reklamirano. Dalje naravno sledi deo u koloru, ma u HD-u, kada izlazi onaj ćelavi čičica, baca sa nekog stola gomilu nekih flaša i samouvereno veli: od danas za pranje automobila, sudova, odela, pravljenje frizure, skidanje šminke, farbanje kose, i svega što vam može pasti na pamet koristićete samo ovu bočicu. Jes da košta 10.000 din, ali ako odmah pozovete, dobićete dve za neverovatnih (uvek koristi samo taj izraz) 19.999din, a ako budete toliko brzi da me ovog trenutka dobijete na mobilni, dobićete tri flašice i ovu lizalicu što držim za neverovatnih 29.999din.
Nakon ovoga sve se ponavlja bar još pet puta, cena se promeni triput do kraja reklame, a vaš želudac počne da reaguje (znate i kako).

Postoji više vrsta raspoloženja prouzrokovanih alkoholom.Sve zavisi od vrste homo sapiensa i atmosfere u srpskoj ''biblioteci''.U mood-ovima alkoholisanog stanja u prvi plan su se istakli ''tera me na tugu'',zatim ''vučem na agresiju'' i možda najdosadniji ''gde si kume 100 godina''.

'Tera me na tugu-mood.

Ovo raspoloženje karakteristično je za duhovite i pričljive osobe koje posle lokanja Karlovačkog rizlinga i Aqua Hebe uz Leskovačke plodove roštilja teraju poklonika srpske ''biblioteke'' da mu se zamrsi jezik ko incident svršotke na dlakavoj butini.I ako nešto progovori to je vezano za ljubav,o tome kako ga je ostavila,zbog X5-ice sa zatamnjenim staklima,a on je još voli i ne naziva kurvom.

Vučem na agresiju-mood

Primer neretko vidjen u raznoraznim birtijama i bifejima.Uzrko toga je mešanje gradiva. Niško pivo je za početak,pa onda preko cele karte pića,pa za kraj Rubinov vinjak i žuta osa..Početak incidenta je ko će prvi da naruči,''ej dužan si mi pivo još od onda'',''ćerku si mi uneredio'' itd itd.Incident se završava demoliranjem birtije,nadogradjivanjem face i farbanjem u ''valjevska šljiva ljubičasto'',otvorenim i zatvorenim prelomima.Ovi tipovi ljudi su redovne mušterije plave zastave i crnih pendreka,a onda dobiju besplatno noćenje u buvari.

Gde si kume 100 godina-mood

Za onog ko ne pije,zna o čemu govorim.Pojedinac se našika ko letva,krvotok mu promeni pravac kretanja zbog alkohola.Pije se šta se do'vati,pije se iz flaše,čaše,neretko iz čančeta,džezve,tanjira.Na pesmu ''Ramo,ramo druže moj'' vadi se nož,onaj ko se najviše ušikao, seče dlan i traži žrtvu da se pobratimi.Sa svakim drugom bi se okumio i bubreg bi mu dao.Konobari mole da se društvo stiša malo,a zatim budu oterani u pizdu materinu,zajedno sa kuvaricom i šefom sale.''Gde si kume 100 godina''-čovek je u centru pažnje,magnet je za pevaljku koja se isprsila i na sisama joj piše ''tutni mi vajferta''.On mortus vadi vajferte,jer ga boli za njih jer je on steko te večeri četiri kuma,da mu krštavaju svako sledeće dete.

Jedna od sve češćih pojava u pekarama koja mi ide na ganglije i žestoko se igra sa mojim tanananim osećanjima u vezi dobrog jela.Jbg ne može svako da napravi dobar burek

Oni sitni, često neprimetni signali, po kojima možemo nešto da prepoznamo ili očekujemo, a treba stvarno da se potrudimo da ih vidimo ili razumemo.

Naravno, u službi sarkazma se koriste u sasvim suprotnom smisliu, kada želimo nekome da dočaramo kako je nešto toliko očigledno, da bi i Saša Matić sa pajnhol naočarima, u potpuno pijanom stanju uspeo da ih vidi.

Rečenica koja uvek ide u pravcu glavnog papučara u društvu. Dečku koji bi učinio sve, moguće ili nemoguće da njegova ljubljena bude zadovoljna, srećna i namirena. Gde ona okom, tu on skokom. Doneo bi joj od ptice mleko.

Obraćam se tebi čitaoče, jer me ne poznaješ.

Bio je to deveti mesec koji je, čini mi se, suviše nestrpljivo čekao deseti. Hteo sam kući da stignem, da što pre idem sa ulice zagušljivog grada, koji me steže kao suviše mali okovratnik. Vitla mi u glavi nespokojna misao: "Svi ćemo jednom biti kosturi, to je nesumnjivo. To niko ne želi!"
Zalupio sam vrata za sobom. Ušao u slabo osvetljenu sobu koja je blago zaudarala. Još jedna neugodna misao, još turobnija: "Sutra, navek, sve je zajedničko, tuga, radost, život i smrt. Sada, pa navek!".
Obuze me užas kakav nikad nisam poznavao.
Našao sam mir tamo gde mi je uvek bezuslovno pružan. Uzeo sam knjigu i dok je Koltrejn lagano ispunjavao tišinu, opustio se u omiljenoj fotelji. Zapravo jedinoj fotelji. Ah, moje pohabano i ponegde iscepano utočište.
Knjiga beše o ljubavnoj priči iz Han dinastije. Činila mi se glupom i patetičnom! Mnogo patetičnom! Ipak sam je čitao, dugo.
Knjiga je otežala a redovi se pomešali. Zažmurio sam i snažno protrljao oči.
Pogledao sam, zamoren, ispred sebe.
Stajala je kao utvara. Kao sablast iz šipražja koja napada moju poslednju bastionu mira. Mesto na kom carujem samom sebi.
Ponovila je turobne reči, za koje sam silno želeo da budu zaključane u mojoj glavi kao u sanduku: "Sutra, navek, sve je zajedničko, tuga, radost, život i smrt. Sada, pa navek!", ali nekako zašiljeno, zvučalo mi je kao bezumni krik.
Odzvanjalo je u svakom ćošku prostorije.
Zbunjen, u neprilici viknuh ono što sam prvo pomislio!
U moj život si uletela ni ne pokucavši! Raspakovala si svoja osećanja! Zar sa mnom da deliš tvoju glupavu večnost i da mi lupaš pečat na ono što ne želim da potpišem?!
Nakostrešila se, u polutami memljive sobe učini mi kao zver koja reži i preti blještavim očnjacima.
Progovori ipak tugaljivim glasom i lik joj se promeni.
Ah, kako vas je zli svet iskvario, otupeo i učinio strašljivcem. Kukavica samo ne može dokučiti ljubav i dobrotu. Ali ja ću vas negovati.
Ovaj put cedio sam reči kao da mi hiljadu sablji stoji u grlu, kao čovek koji se bori za život, mučki i isprekidano.
Ja... ne mogu... usrećiti... ni..kog.
Čuo sam tup zvuk knjige koja je pala iz mog krila, trgao se i opsena je nestala.
I dalje sam osećao trnce.
Trenutak kasnije zazvonio je telefon kao sirena za prošlu opasnost. Radovao sam se glasu najboljeg prijatelja.
"Budi se mladoženjo, još malo pa kačiš okove! Dolazim za pola sata.", čulo se zvonko iz slušalice.
Nije mi se dopala njegova šala i ostao sam nem. Šta se posle dogodilo, ni posle deset godina nisam siguran.

Ne plaćanje, već masturbacija na odloženo. Fenomen naročito izražen kod mlađe muške populacije.
Dešava se kad na javnom mestu doživimo snažno erotsko uzbuđenje a nismo u prilici da adekvatno smirimo podivljali libido. Međutim, prizor koji je izazvao uzbuđenje ostaje dobro memorisan i kasnije se, kad se steknu uslovi, ponovo oživi u glavi da bi se sve svršilo srećnim epilogom.
Za intenzivniji doživljaj, poželjna je i moć vizuelizacije.

Uglavnom svi. Da li zbog dodvoravanja mentalno zaostalom auditorijumu ili scenariste nesposobnog da karakterzaciju vrši kroz dijaloge, tek je ova pojava postala neizostavan deo skoro svake scene dragih nam ekranizacija. Međutim, ne lezi vraže! Nije im dosta što imaju ozbiljno retardirane infantilne likove sa odzvanjajućim monolozima što se titluju drugim fontom, nego ti monolozi moraju da budu i toliko debilni(odnosi se i na ostatak scenarija, da ne bude da ga zapostavljam), da bi i cenjeni gledalac ispod donje granice tupavosti(70 IQ) shvatio na najniži prag zapleta spuštenu fabulu. Praktično se stvorila konkurencija koja se nadmeće u količini eha koji pojašnjava svaki dramski momenat i potpuno uklanja eventualnu opasnost od zaključivanja i automatski uz male ekrane lepi veći procenat nedotupavnog geronto-tonto-nikad-ne-skonto stanovništva.

Bar jednom ste videli demona nižeg reda koji je zaposeo dete između 4 i 7 godina, pravi nestašluke, pravi sranja, nekulturno je i razmaženo... Najčešće objašnjenje roditelja (i pokušaj skidanja odgovornosti i izbegavanje priznanja da su totalno podbacili što se vaspitanja tiče) je da je dete nestašno... Dete nestašno na enti sa jasnim socijalno-psihološkim defektima je ustašno. Kada ustašnom detetu Fredi Kruger dođe u san, posle toga uzme bolovanje tri meseca minimum. Izraz potiče od paralele : nestašan / ustašan = prosečan propalitet sklon kriminalu i nasilju / ustaša kome je dan propao i pada u depresiju ako nije osakatio, mučio i ubio bar desetak ljudi do tri popodne.

Pandan na izreku "zna se ko kosi, a ko štikle nosi".
Izraz koji se koristi da opiše život određenog bračnog para, obično u negativnom smislu.

Neodlučna osoba, osoba koja je spremna da promeni odluku na meču zbog pritiska lokalnih seljaka - takozvanih navijača, koji meč prate prego žičane ograde. Uglavnom je sudija na udaru domaćih pristalica tokom celog meča. Pominje se ime svih u familiji, pa čak zahvate i peto koleno. Sudija na terenu najčešće strahuje od univerzalca. Od jednog igrača, koji ni sam ne zna koja mu je prava pozicija. U tim je ubačen zbog toga što jedan igrač nije mogao da dodje jer ima posla oko poljoprivrede. Istog su sakupili ispred zadruge, dok se borio sa šestim unučićem - vodkom. Taj borac je spreman u svakom trenutku da se pobije sa sudijom, ukoliko njegova odluka ne zadovoljava kriterijume istih. Koncentriše se samo na zglobove, zbog toga je i uvršten u timu. Takozvana trselica. Gde on ukliza na fudbalskom terenu, tu ni detelina više ne raste, već samo korov. Na meču uvek je više plastičnih flaša od 2l Apatinskog piva nego li navijača. Jer svako ko dodje donese po 2 bombe, neko pljosku, neko brlju, izuvaču, utepuvaču, mučenicu. Sam naziv Alkoholih pića govori o tome kako utiče na osobe koje ispijaju isto, i na kakve borilačke veštine ih tera, i ujedno kakave posledice ostaljaju sudiji. Posle nezadovoljstva lokalnih pijanica tj navijača i samog sudjenja njih 20ak utrčuju u teren i počinje pesničenje, zatim kreće proces uzimanje raznoraznih rekvizita, jer niko nije glup da ga bole pesnice, a i može što efektnije da se olubi od tepanje sudija. S' tim se uzimaju paradajz, tikve i ostala roba koja nije prodata na pijaci. Udaraju o glavi sudije, kamenica koja drži stativu na terenu, motka kojom su potprli prečku da ne padne i tako dalje. I tako, dok ti neko savija prečku oko kičmenog stuba sudije, ovaj se izvlači iz mase ćopaveći beži u nepoznatom pravcu kukuruza, koji se nalazi tik iza gola, posle ulaska u kukuruz gubi mu se svakakvi trag, tu je kao Roki kada u onom filmu ode u šumu. Jer se najbolje snalazi u istom, niko nema srca da uđe da ga traži jer postoje šanse da se već preselio u nekom voćnjaku ili da je uspeo da otrči u do šume duboko.

Međ' narodom našim nebeskim poodavno ustaljeni termin za pripadnike Islamske veroispovesti, iliti, muslimane. Prvi i pomalo isuviše bukvalni utisak na vizuelnu pojavu ljudi koji, poput nas, imaju dve ruke, dve noge, srce, dušu i mozak, ali mi 'mesto toga vidimo džamiju, tržni centar, kalaš, avion i nekog baju kako zavija sa nekog tornja. Ne zna se još čijom krivicom.

Elem, izraz se koristi u retkim prilikama kada mudžahedin ili mudža nisu dovoljni da biste svom sagovorniku razjasnili na šta...pardon, KOGA mislite.

Recept za izlečenje uštogljenog, lenjog maminog sina koji ništa teže od kašike nije podigao.
Onaj koji sere kao papa sa prozora. Koji se loži na lepe i pametne, a pritom maže Niveom kratere na licu. Ima kriterijume ko Google pri zapošljavanju DB administratora.
Kad primi anesteziju u desni, padne u nesvest u ordinaciji kao fazan pogođen puškom LU "Mali jastrebac". Kao mali je bio sudija i brao latice ruža sa devojčicama.
Psovki se gadi, a svinjetinu očima ne podnosi. Pelene je nosio do desete, a svoju guzicu i dalje maže Bekutanom.

Kada te pokrene divan čovek, čarobno dugme, kada ti neko potpuno nepoznat stane na put da bi ti ispunio želju, da bi ti ulepšao dan, da bi ti povratio veru i shvatiš da smo lizali, lizali i izlizali. Oljigavili reči kurtoazijom, da smo neka izuzetno jaka značenja tek obesmislenili. I nismo smislili ništa bolje. Možda nismo verovali u bolje.
-Hvala: Nekada je tako malo reći ''hvala''. Kako da potpunom strancu koji je spreman da ti promeni život, koji je spreman da ti nabavi sve epizode omiljene serije za koju niko ne zna ni da postoji, koji je spreman da sasluša tvoje jadikovke kažeš samo to jadno, izlizano ''hvala''. Isto ''hvala'' koje kažeš onoj neljubaznoj prodavačici kad ti da hleb, isto ''hvala'' kao kad su ti onda poklonili četvorku iz fizike, k'o da ti se jebe baš za četvorku iz fizike, isto ''hvala'' koje kažeš baba sri kad još daš dvajes dinara da pišaš. Ok, svima im hvala. Ali to nije ta reč koja ti treba. Prosto je nema. Ostane ti ćutanje.
-Veza: Puklo te. Spreman si da poletiš, da preuzmeš svaki rizik. Voliš. Od sveg srca. I pitaju te ''je l' si u vezi'', a bio si u vezi i s Kurtom i Murtom, i ona smaračica je insistirala na statusu ''in a relationship'', pa ajd' to, nego i ''with Taj i Taj'', iako si najradije hteo da je i uživo izbrišeš sa liste. I kako, kako da poistovetiš nekoga koga si hteo da brišeš sa nekim ko ti nedostaje i onda kada je tu, koga bi najradije imao u tri primerka. Ne ide. I ostane ti ćutanje. radije ćutanje.
-Prijatelj, ortak, drug, brat. Sve smo ih izlizali. Svi su ''prijatelji, ortaci, drugovi i braća''. Kvantitet komunikacije vidno i negativno utiče na kvalitet komunikacije. Sve je lako dostupno i uvek ima novo. To je jedan moj prijatelj...hmmmm...ne znam kako se beše zove...viđamo se od okupljanja do okupljanja. I kako istim imenom da nazoveš nekog ko ti je zajmio gajbu kad nemaš gde, ko te, neke lude noći, iako dvajes kila lakši od tebe unosio unutra, jer zamalo da zapiš ko kuče pred kućom, nekog ko te slušao onda kad sam sebe nisi mogao? Ne ide. I ostane ćutanje.
...
I ima još mnogo, mnogo reći koje smo izlizali do kraja, ostao kostur od njih jedva, kao od lizalice. I onda se pogledaš u oči, ako uopšte i možeš da skupiš hrabrosti, i shvatiš da si onoj kurvi što te ostavila rekao da je gabor i poželeo joj da je pamprči neki debeli masni čiča pred bankrotom, i onom idiotu si rekao da je uvreda za čoveka kao razumno biće, i onu radnicu u pošti sa velikim sisama što te vraćala da opet čekaš red si oterao u pičku lepu materinu, i dekanu si rekao kad si diplomirao da ti je drago da neš više u životu da ga vidiš. I sve si to rekao sa mnogo strasti. I imalo je kanda nekakvo značenje.
Ali si zato mnoge lepe stvari prećutao. Nije bilo reči za to. Sve je bilo odveć izlizano i sve bi bilo malo...

Šunjati se okolo, vodjeni instinktom, strpljenjem i velikom željom, tražeći nešto za šta ni sam nisi siguran kako izgleda i gde se nalazi. Trkeljisati u vremenu i prostoru sa motivima, koji okolini nisu uvek baš najjasniji.

7 razloga zašto prosečnom političaru u Srbiji ne treba dozvoliti da upravlja klima uređajem a kamoli državom.

Izgovara se u veoma teškom stanju tela i duše čoveka. Najčešće kada smo nemoćni da promenimo bilo šta što se tiče novonastale situacije te moramo samo da ćutimo i radimo ili da gledamo kako se to dešava.

Dođu tako iz neke zabiti Bogu iza nogu, na lokalnom vašaru pod šatrom pijanim svatovima otpevaju par refrena uz neizvbežan eho i krčanje koji amortizuju falširanje i apsolutni teror nad mikrofonom, gazda vašara, najpijaniji u ekipi, im ponudi ploču u zamenu za nevinost, tri krave i 'ektar zemlje koje najvni roditelji daju, dodju u prestonicu i mudro čekaju devedesete. U naletu kiča koji je tih godina ovuda harao kao skakavci po Africi snime jadne neke nebulozne pesmice uz turski melos, grčku ritam, kinesku gardarobu i rumunski stil koje nastave da pevaju po, gore pomenutim, šatrama krimosima koji pucnjevima proslavljaju to što nemaju ukusa. Kada devedesete prođu i društvo grčevito pokušava da se oporavi one šatro promene stil, odbace prefikse (ekstra, lepa, super...) i sufikse (buba mara) i u konglomerat pokradenih država ubace još i američki BIT sa sve di-džejevima i postanu NAJVEĆE ZVEDE.