Izraz koji se često može čuti na podgoričkim ulicama, a odnosi se na djevojku izazovnih oblina koja u tom trenutku prolazi pored nekog dupke punog kafića (iako je podne radnog dana), a izgovara je najčešće najzagoreliji u društvu aludirajući da želi seksualno opštiti (blago rečeno) sa dotičnom.
Aluzija na cijepanje se odnosi na masovno cijepanje poziva za vojsku '99. godine koje je u Crnoj Gori, protivno tradiciji, bilo jako popularno tada.

Dobronameran savet prijatelju koji je „malo“ zgrešio.

Obično vrhunska riba, nekada i mnogo ružna, ali zbog svog kredibiliteta ona je zvezda svake večeri u gradu. Šminke ima možeš špaknom da skidaš, ide na visokim štiklama sa kožnim torbicam, volj' ti krokodil, volj' ti zmija; nezaboravni deo njene ličnosti novi modni krik maltezer, jer danas nisi dobra riba ako nemaš kera. Obavezno je u društvu ćelavih gorila, gej drugara i skrdelj drugarica, kamenjarki u opisu ličnosti. Puna kao tanker, ona osvaja svojim osmehom.

Jaka na rečima, studira neki privatnjak, a suštinski od škole ima samo zimski raspust negde na Švarcvaldu. Tu istu školu završava sa jezicima u dupetu, naravno, tuđim. Njena umetnička duša, beskrajni talenat i poslovna elokventnost mogu doći do izražaja na buvljoj pijaci. Mada ona ne brine o poslu ako treba ima mesta kod tate, ona je tatin sin i niko ne sme da je dira. Voli tatu "puna poverenja u njegovu glupost i dubok džep''.

Kao takva, ona je želja čitavog grada, a najviše žutokljunih voajera i prolaznih puniša. Svi bi hteli da je kecaju, ali njen nos je previsoko. Njen izbor je Mandingo, može i beli sa dvometrašom u gaćama, a takvih nema mnogo. Ostaje želja mladih masturbatora i lokalnih giliptera dok ulicama šeta ćera Korleonea i nabija kompleks još većim glupačama.

Iznenadna eksplozija duše.

Svi mi ponekad imamo periode u kojima se loše osjećamo. Bilo da su takva osjećanja prouzrokovana lošim danom na poslu, ili školi, krizom u vezi, ili nesrećom u ljubavi, ona se neizbježno moraju nekada pojaviti. I upravo tada svako od nas ima određenu muziku koju sluša. To nije neka brza muzika, uz koju se može plesati, već muzika koja odgovara našim trenutnim osjećanjima. Blagi ritam tonova, koji miluju čula i na muzičkom platnu slikaju naš bol klize kroz vazduh tako umilno i lako, a opet tako tužno i nemilosrdno. Tada srce boli, duša plače, a naše biće se potpuno prepušta patnji, kroz koju se pročišćuje. Ova muzika ne čini stvari boljima, niti će nama pomoći da se osjećamo bolje, a ipak je slušamo, jer nas nekako "dira u srce", odgovara našem raspoloženju, i našoj sujeti. Kako jedan veliki pisac nekada davno reče:
"Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time."

Samim tim naš um se oslobađa, i u tim trenucima neposredno poslije slušanja, mi smo potpuno slobodni svih predrasuda, i svog bola koji nam je do sada zamagljivao vid, i možemo doći do konačnog ili privremenog rješenja naših problema.

To je njegov potpis, njegova jagoda na vrhu torte. Koga briga što su tu četri boje koje liče na linije tabana. Mi ne razumijemo, negovu dušu, patnju, bol. I nikad nećemo. Nećemo saznati šta se to zagonetno skriva iza uvećanog sadržaja džepa. Obično je on neki podstanar kafane, budući stanovnik L. Lazarevića, bludnik.

Raspoređivanje novca po raznim džepovima, novčanicima, rancima, torbicama, tako da se nikad sav novac ne nalazi na gomili. Preventiva za ostajanja bez kinte na ekskurzijama, letovanjima i dugim putovanjima usled krađe ili drugih neprijatnih okolnosti.

Glas roditelja koji bezuspešno pokušavate da ignorišete dok za vama ide po kući.

Vođa među ljudima, čuvar tajne vatre i gospodar dvorca Sive Lobanje. On izvlači Ekskalibur levom a Raspevani mač desnom, pa oba iz fore zaveštava muzeju koji iz zahvalnosti menja ime u njegovo. On je oko tvoga skoka, on produžava gde ti staješ, on arči kao Arčibald Rajs. On nikada ne pita da li je u redu da pipa breskve, on samo namigne prodavačici dok nepogrešivo bira najsočnije primerke. Njegov dodir pretvara suzu u vaginalnu vlaž, a svaka njegova izvala ide u odabrane. Od muzike sluša ono što mu kaže duša i šta mu nalaže trenutak jer zna da su žanrovi veštačke poštapalice za mediokritete nesposobne da sami oforme sopstvene stavove. Kada bi nosio privezak na mobilnom to bi bile dve metalne kuglice, ali on zna da su privesci za mobilne gej. On nije homofobičan jer je toliko siguran u svoju seksualnost da može celo veče da zabavlja ekipu brazilskih dreg kvinova samo sa ukuleleom i zbirkom pesama Ogdena Neša. Zbog njega je izmišljena fraza „žene hoće da budu s njim, muškarci žele da budu kao on“. Možeš ga zvati kako god hoćeš, ali on će se odazvati isključivo kada on to hoće jer ima pametnija posla nego da bude s tobom. On je imač pojma. On je gospodin čovek. Čak bih ga i ja jeb'o.

Najveći i neponovljivi bluzer srpskog folka.
Pjevač i harmonikaš koji je u svojim pjesmama doticao najdublje ponore ljudskih života i sudbina. Boem koji je živio svoje pjesme.
Pjevao kao Šarl Aznavur, živio kao Džoni Keš, a umro kao Alija Sirotanović.

Nisi ti nešto baš rečit. Tebe gledanje u ''Furor Teutonicus'' Paje Jovanovića neće naterati da izustiš: ''Dođe mi da jecam kao kakva baba što ovo nikada neću videti uživo''. Možda te takve stvari poput dobrog filma, sjajne slike, vrhunske pesme jednostavno ne pomiču na takav način. Ti si čovek praktičan. Ti voliš kad smartfon ne koči a drži bateriju, ti voliš kad frižider troši manje struje, ti voliš kad se auto ne kvari. Ali ceniš i umetnost. Samo, ne toliko da bi na to trošio nešto od obične sintagme na celu tu zajebanciju.

Tebi je na apsolventskoj Sikstinska kapela dobro odrađena. I Milanska katedrala. Dobro odrađeno mnogo. Dobro su odradili onaj Vatikan. Dobro je odrađena ova Gernika.

Majmun si ti težak.

Ponašaj se, paore.

... sedeo sam kraj obale Morave i plakao... odlučio sam dumrem...

Iliti što bi naš domaćin čo'ek rek'o, puko mu kurac za sve.
Otići na neko skriveno mesto, iza sedam gora, sedam planina i mora, tamo gde ni pastir ne taslači koze, i posmatrati beskrajnost sunčevih zraka kako lagano tone u san. Gledaš ti u Sunce, ono u tebe i šta jednom drugom da kažete... ti imaš svoju muku ono svoju... Ti ost'o bez očeve penzije a ono za par milijardi godina umire.

U svom tom haosu, treba ti samo mir i tišina. U mislima, muzika za dušu i opuštanje... zvuci delfina, čarobne frulice, pesme sirena... Naravno, poneo si i pljosku sa đedovom rakijom. Suneš sve odjednom, istreseš glavom k'o okupano kuče, podrigneš i naslanjaš se na drvo. Nirvana se bliži.
Sunce polako počinje da se smanjuje. Ali, vi ne prestajete da se gledate. Postali ste prijatelji. Ma, razumete se bre! Kad se tvoje srce čuje tak, njegovo se čuje tik.
Mravi? Pauci? Škorpije? Krokodili? Ma, jok! Ni oni ti ne smetaju. Nema ničega na svetu što će ti skrenuti pogled na blještavog prijatelja.

Poluotvorenim očima putuješ u nedođiju. Ma, ne razmišljaš ni o jebenom dedi, babi koja neće ni plac da ti prepiše, ni o ženi koja te je ostavila, ni što su naši pukli u košarci ma ništa te ne interesuje. Boli te đoka.
Otvaraš tabakeru, vadiš pljugu koju si smot'o, pališ je, uvlačiš prvi dim duboko i izdahneš laganini. Prvim dimom se čisti duša i izbacuje sve ružno i negativno. Opet osmeh. Sunce ti namiguje i daje prijateljsku podršku za dalje.
Cigareta lagano gori, plavi dim igra oko tebe i meša se sa vatreno-narandžastim bojama na horizontu.

Sunce se polako pretvara u šiptarsku kapu. I sve je manje i manje...

Došlo je vreme rastanka. Sunce mora da ide da spava. Rastanak jeste bolan ali... sutra u isto vreme.

Rečenica koji se koristi kada nešto želite da izvučete od majke ili žene. Jedina osoba koja kuva, a vi sasvim slučajno pitate ko je kuvao, svi znaju da žena voli kad je pohvale da je nešto dobro skuvala, ma koliko to neukusno to bilo.

Uteha u pokušaju, uglavnom izgovorena od strane bliskih nam žena kojima značimo! Ponekad iskreno, ponekad podmuklo izgovoreno, ali se da zaključiti da je lepota relativna i uglavnom gledana kroz prizmu drugih kvaliteta.

Nekad poznat samo kao stolnjak, taj jedini, koji se prebacivao preko kafanskog gvozdenog stola sa jezerima od rdje tamo gde se farba sljuštila gubeći bitku trenja sa dnom pivske boce.

Danas opisuje muškarčiće, njihov izgled i delovanje. To su oni kojima je djetinjstvo dalo da slušajući priče lažljivih ispičutura stvaraju sliku o sebi. Sada, neki kao deo odrastanja, drugi kao prolaz kroz krizu, treći kao sopstvenost, pod kariranim stolnjakom, kao fasadom, kriju svoje kratke noge zbog svojih nedosanjanih snova, suludih ideja, propuštenih šansi; Ponajviše zbog gorkih kušanja neuspeha, koji ne žele ponovo gristi. Neuspeh grizeš i pljuneš, ili te grize dok trneš, dok truneš stazama nametnutnih izbora. Čuli su priče, ali je lakše ne verovati u njih.

Tutnje kroz te nove stare kafane, slušaju ljude koji im lakim rimama povladjuju. Dižu ruke i zatvaraju oči, dok im godine teku kao sati, a veresija u gazdinskim sveskama raste; pevaju o ženama, pevaju o parama, pevaju o smrti, dok tamo negde, na nekom mestu za koje negde piše da im je dom, neko ih čeka, brine zbog njihovog odlaska, ili se plaši dolaska. Neko je tražio sigurnost, nudio ljubav za uzvrat. Neki starci, neka žena, neka sitna stopala... Svi neki koji osećaju i žive ono što kažu lake pesme teških reči. Tako se stvorila nova generacija ljudi svih doba i osobina, sa zajedničkom karakteristikom da noćima lelujaju ulicama kao karirani stolnjaci na stolovima, krijući rdju, maskirajući ružnoću. Kada stolovi još više propadnu, stolnjaci se pričvrste za njih, da se ne vidi jad.

I dok neko drugi pati za njih i plaća za njih, oni čekaju da ih opeva neko. Jeftinom teatralnošću izazovu ljude da privide gorku romantiku koja širi srce. Život im jednom lupio šamar i sada pokazuju naznake otisaka celom svetu. Podižući čašu i sasipajući njen sadržaj kroz grlo, oni pletu carevo novo odelo, terajući nas da mislimo da iza svega toga postoji nešto još.

Kaže se za nekog ko se napije ko svinja, povraća po sebi i drugima ili pak spava pored puta, kao i na klupi u parku. Sve što ostrvljani rade kad su van svoje zemlje.

Opis svakog drugog oglasa za prodaju auta.

Njena vizija događaja *Odr'o je od kurca za jednu noć*.

Zamračena soba. On, ona i stara očeva lula iz koje se i dalje dimi zadah sećanja. Sećanja na njih, mene, tebe, nju i njega. Bez reči je navukao izbledeli bratovljev kaput i stari očuhov kondom i krenuo sam stazom praha od spaljenih snova.

Izdala ga je. ''To je samo devojka'' - govorili su mu, ''proći će''. To je samo svet. To je samo život. To je samo nož zaboden u njegovo srce. Najviše boli kad te izda neko kome si pružio sve. Sva njegova ljubav se pretvorila u čudni, nesnošljivi bol koji je sada predstavljao sve što ima. Dok se olovna kiša slivala niz njegovo rošavo lice i maljave grudi zagazio je u pseći izmet. Drveće je obuklo svoje jesenje odelo.

Sećao se svega. Svih tih lepih momenata kojim mu je ukrasila život i koji će ostati zauvek urezani jedino u njegovom sećanju i na njegovoj ruci, gde je istetovirao njeno i njegovo ime u srcu, uz nezaobilazni epitet. A ona... Kao da je zaboravila sve. Šetnje pored reke, ljubavna pisma, vikend u Ovčar banji sa pojačanom ishranom. Duge, plave noći u satenu.
Zapalio je cigaretu iz koje je kuljao dim koji se dizao u visinu i gubio u plimi smoga. Još jednom se setio nje, kako joj je prvi put ponudio cigaretu. Njena izumčena duša, čiji se bol presijavao kroz razokave oči, je za trenutak zatrepelila. Odbila je taj velikodušan poklon, i uzela je... Uzela je samo dim.

Život je težak.