Ne nosi majice svog voljenog benda, nije skinula dokumentarce sa neta, kupila biografiju frontmena, ne skuplja stare ploče niti ima tetovažu sa članovima grupe. Možda bi neko rekao da i nije njihov najveći fan, ali nju ne zanimaju kolekcionarstvo i tričarije. Željno iščekuje da dodju u njen ili u neki obližnji grad, ali razlog tome nije vrištanje i šutiranje sa ljudima na parteru, sedenje na tribinama ili hvatanje palica, trzalica i lista sa pesmama koje ovi sa bine bace razularenoj masi. Ona je došla jer želi pravu stvar.

I dok svaka dobro vaspitana tinejdžerka ima poster Entonija Kidisa na ormanu i majicu koju je kupila posle koncerta Leni Krevica za 2600 dinara, grupi devojka odlazi na koncert kako bi se popela na binu, zavukla se iza pojačala, a posle koncerta u hotelskoj sobi pružila prvu pomoć basisti, bubnjaru, frontmenu, klavijaturisti, gitaristi, kontrabasisti, violinisti, trianglisti..Jednom rečju svim članovima kojima je posle odradjene tezge pao moral i svaka pomoć im je preko potrebna.

Prava grupi devojka ne bira ciljeve, kopaće i obećavati po internetu, izduvaće ga celom obezbedjenju, razvaliti organizatora koncerta, gurati dildo u šupak tonca ako je potrebno..I kada ujutro, posle osmočasovnog grupnog orgijanja pogleda popadale muzičare koji se prevrću po podu, zapaliće cigaru i jednostavno upitati - Momci, hoćemo još?

Prvo što te pita majka, kad počneš da sređuješ sobu posle dužeg vremena.

K'o još spava nedeljom ujutru posle 8:00 nakon burno provedene subotnje noći, lumpovanja i pijančenja?
Uvek je dobro imati komšije, koje će misliti na vas i u ritmu vaše omiljene pesme probuditi ranom zorom, jer - najlepši deo dana je jutro.

Klasičan potrčko sa glomaznim teglama. Slabouhranjeni mlitavko. Možete da zamislite mršavu skulpturu koja je tu da radi sve one bespotrebne poslove. Hiperaktivni lik koji voli da sve bude cakum pakum, i ne možeš da ga posadiš na mestu dok ne bude tako. Perfekcionista sa željom za dokazivanjem. Uvek je tu, i uvek će da trčka na sve strane k'o muva bez glave i radi ono što niko nikada ne bi ni pomislio da radi. Ide glavom gde niko ne sme nogom, fazon.

Bog otac komentatora na Youtube-u. Ništa lepše nego ozareno lice bubuljičavog klinca punog predrasuda kada pročita da mu drugi, isto tako uspaljeni klinac "prizna najstrašniju tajnu", i "otvori dušu" njemu, veličanstvenom SrbIN_do_Smrti_99 korisniku.

Do tada neprijateljski nastrojeni SrbIN dobija prosvetljenje, da je do tada šurnaest puta opsovani Torcida_2001 u stvari jedan od njegovih sapatnika koji želi da tugu podeli sa njim, da, baš sa njim, da baš na Youtube - u.

Toliko psovki na klipu Sala Đorđevića, međusobnih uvreda, i postavljanja Kecmanove trojke u related videos, kako bi još napržili atmosferu, mladi pavijan SrbIN, gazi sve izrečeno do pre nekoliko minuta, i postaje bliskiji sa Torcidašem, nego sa rođenim bratom.

Odmah nakon "Respect from Sri Lanka" od Malteškog viteza iz Brežđanskog visa, koje inače pokupi najviše lajkova zadivljenih laika realnog života, stupa na scenu pomenuto (u ovom slučaju) "Jesam Hrvat ali Sale Đorđević je najbolji košarkaš svih vremena".

Jeste, on to misli, i došao je da to podeli sa tobom. Jašta more!

Ono što najviše zabrinjava jeste to što je Srbin_do_smrti_99 potpuno zaslepljen i ne vidi dalje od nosa, pa samim tim krene da piše hvalospeve o Torcidašu, da ga veliča, i stavlja u isti koš sa najboljim prijateljem. Nema šta, lepa reč i gvozdena vrata otvara, odnosno u ovom slučaju skuplja jebene lajkove na gomilu.

Naizgled, ne razlikuje se od bilo koje druge obične babe. Kako se otvaraju vrata autobusa, tako ona uleće unutra, neretko sa cegerom ili velikom torbom u kojoj je sir ili neki drugi tek kupljeni asortiman proizvoda. Baca pogled levo i desno i za 0,05 nanosekundi uspeva da osomotri celu unutrašnjost autobusa i locira najmanje 5 slobodnih mesta na koja može da sedne. Matematički obrađuje razdaljinu do svakog i čvrstim korakom se upućuje ka najbližem, gde i seda.
E, sada je potrebno poništiti kartu, a da joj neko ne preuzme zauzeti položaj. Poništivač je udaljen samo dva i po metara. Da li ce uspeti to da uradi sa svojih 1.58m visine i rasponom ruku od jedva 1.30m? Znoji se. Sada sve od nje zavisi. Za ovo je vežbala.
Lagano ustaje. Smirena je i sigurna u sebe kao Rože Federer. Sada je ništa ne može uznemiriti. Levom rukom čvrsto hvata naslon svoje stolice. Oslanja se na levu nogu. Desnom nogom kreće ka poništivaču. Polako... Polako... Noge već počinju da bole. Još samo malo. Eto. Skoro savršena špaga. A sad grandiozni završetak. Desna ruka koja drži kartu prosto leti kroz vazduh kao Džordanova u "Svemirskom basketu" iii... CAP! Karta je poništena. Savršeno. Polako skuplja levu ruku, seda na svoje mesto i puna samopouzdanja uzdignute glave nastavlja svoje penzionersko putešestvije.

Ova fraza se koristi u predelima južne Srbije. Označava da je određena osoba uradila nešto površno odn. doslovno rečeno preko kurca ili bila škrta uglavnom vezano za materijalne stvari.

Lepo letnje jutro( jes kurac letnje, ovo ko da je jesen). Sunce se pojavljuje iznad šume i šalje svoj osmeh svim ljudima koji su krenuli rano ujutru sa svojim obavezama.
Sunčevi zraci padoše na košnice i probudiše njihove stanovnike. Svaka pčela krete svojim poslom, jer med se mora praviti.
Jedna pčela(dajem joj ime Esmeralda, zato što je Maja smorila) izlete iz košnice ko sivi soko, srećna jer danas ima slobodan dan i ne mora da skuplja cvetni polen.
Tako Esmeralda krenu u svoju malu avanturu.

Obiđe sve košnice, pozdravi se sa svojim prijateljima, odjeba par udvarača jer njeno srce kuca samo za bumbara Simu. Otišla je do svoje najbolje drugarice bubamare Bube, popila kaficu i krenula dalje. Letela je dalje, svratila je do prodavnice da kupi novu žaoku, stara joj se pohabala, izađe iz prodavnice i odlete dalje.
Pored jedne šljive Esmeralda je srela njoj dragog bumbara. Tu su dugo čavrljali, kad je trebala da krene pčelica Esmeralda bumbar je pozdravi sa jednim poljubcem i rastaše se.

Želela je da što pre stigne do svoje košnice pa zato skrete levo prečicom pored jedne velike kuće. Bila je najsrećnija pčela na sveti ali dok je prolazila pored te kuće ugleda otvoren prozor...

Ubaciti složenu posteljinu/odeću u ormar.

Sredovečni, neretko i mlađi gospodin, koji vuklja crnu đubretarsku kesu za sobom punu praznih limenki, uglavnom pivskih.Ordinira najčešće po parkovima u centru grada gde se skuplja gradska mladež.Ume da prođe pored vas i po nekoliko puta ako ste sa društvom i ispijate bilo šta u limenoj ambalaži, kao i da se zakuca pored kante na kojoj blejite, oprezno čeprkajući i nadajući se pronalaženju limene konstrukcije.Najčešće ume i da usput žicne od nacirkane ekipe sa klupe i po neki dinar, pljugu, guc.Preterano ga gnjave dvolitarke(popularne "krmače") i ima da se zabode svaki put kad ih vidi, jer njegove cipele ne mogu da je izgaze dovoljno, kako bi plastika stala u kesu, shodno cilju da on želi što više ambalaže da ubaci u kesu.Petak, kao i dani vikenda, period su vremena u kojima može najviše da ih nahvata.Ne podnosi konkurenciju, pa ga zato retko kad možete videti da odmara, prvenstveno pomenutim danima.Sve u svemu, radi se o čoveku koga je zemlja uništila na određeni način (šutiranje sa posla ili oduzimanje imovine), a koji nije izabrao da bude Nebojša Stefanović, Velimir Ilić ili Vladimir Đilas.Drugim rečima, izlaz je pronašao u prodaji limenki po ceni 1KG = nekako preživeti i pljunuo u facu šlihtarsko - primitivno - mafijaškom sistemu.

Onaj koji svojoj dragoj ispunjava sve što zamisli. Baš kao i čuvenom Duhu iz Diznijevih crtanih filmova, jedini preduslov za ispunjavanje želja je kvalitetno trljanje lampe.

Interesantan fenomen ljudske psihe, javlja se kroz celu istoriju čovečanstva, ali najzanimljivije primere možemo naći u Srbiji u moderno doba. Naime, logičko zaključivanje svi posedujemo. Pomaže nam u svakodnevnom životu pri jednostavnim primerima kao što je pare:rad=nema para:nerad. Mada mi sebe toliko volimo da našem ego-u nije zadovoljavajuće ovo jednostavno zaključivanje, tad naš mozak počne da radi na nekom drugom nivou, naša svest zalazi u dimenzije egzistencijalizma i nova ideja bude toliko zanimljiva da ne možemo prihvatiti jednostavne zaključke, već nalazimo dublju suštinu svačeg. Odavno je poznat primer "Nek komšiji crkne krava". Zašto bi moj komšija i ja sarađivali i imali svako po 25 krava, kad se možemo poubijati i svako nek živi u apsolutnoj bedi, jer je tako bolje i jednostavnije. Zašto bih se ja radovao Novaku Đokoviću, jednom od najboljih srpskih sportista svih vremena, kad mogu da pljujem po marvi koja se skuplja u hordama da ga pozdravi ispred Skupštine. Država manipuliše nama, Novak je smrad koji nije imao detinjstvo, Ćale mu je degen... Svašta ćemo čuti ovih dana. Nažalost ljudi nisu ni svesni šta govore, misle da su toliko prepametni da vide i razmišljaju bolje i brže od svih zajedno, ali realnost je poprilično suprotna.

Mudrost naših starih. Džaba što je lepa snajka i što ima butine ko Roberto Karlos, sve to ode niz vodu ako ona ne zna kuću da kući i sarmu da sprema. Situacija gde se vidi oštar jaz između generacija, a i svojevrstan pogled u budućnost u kojem vidimo sebe kao matorca kojem se pička ogadila, pu pu daleko bilo.

Povremeno-učestali novinski napisi, kao i svakodnevne žalbe u jutarnjem programu studija B na komšiju koji skuplja smeće u svom stanu jasni su dokazi o postojanju patološkog ventila kao odgovor na posttraumatski stres vremena koja su za nama. Rastuća populacija skupljača broji mase šizofreničara, manično-depresivnih, psihopata, alkoholičara, ali i sasvim normalnih ali inatnih. Oni su rešili da dokažu legalitet zakona o nepovredivosti stana, Ustavom garantovanu, na taj način što će ne samo sakupljati svoje ekskrete urin i feces u kesama i kutijicama, već volja im i životinjske leševe, a da im niko ništa ne može. Mogu da im pljunu pod prozor kad ionako žive na 20-tom spratu bg solitera. Opoidna letargičnost opštinskih vlasti ide na ruku ovim kolekcionarima koji su svoje stanove odavno uredili vodeći se estetikom kontejnera, oni sležu ramenima tvrdeći da su nemoćni i da im se dok slušaju probleme 'hlade prasići'. Policija ne bi da se uprlja kuckajući bojažljivo na vrata iza kojih smrdi na uginulo. Vatrogasci deluju tek kada se đubre zapali, stihijski zahvatajući dobar deo zgrade. Sanitarci se plaše da im unutra preti neka nepoznata zaraza. Psihijatri ih, kada slučajno pokušavajući da ubiju sebe ili nekog oko sebe zapadnu ludare, samo pomaze i uz par litara sirupa za moždani kašalj pošalju kućici na resocijalizaciju.

Predmet svinjskog oblika u kojem bi trebale da se cuvaju sitne pare... Ali nit je oblika svinje, nit se u njoj cuvaju pare...

Rušenje neke nade ili na neki način u mozak urezanog mišljenja. Baš kao i u seriji Mythbusters gde ruše stereotipe i mitove za koje većina ljudi veruje da su validni i tačni, tako i u stvarnom životu, neka osoba svojim činom ili rečima može da ti sruši savršenu sliku o nekoj devojci ili o bilo čemu drugome. Kao mehur od sapunice probušen prstom.

Ili, propast srpskog sela. Svejedno.
Kako gradovi rastu, tako sela nestaju. Jebiga, modernizacija i XXI vek. Nuspojava i efekat leptira u jednom pakovanju. Dok se jednom ne smrkne, drugom ne može da svane. Seljani se sele u gradove, građani postaju seljaci. Pardon, seljani. S' kim si, taki si, što bi naš narod rek'o.
Seoske cure beže u gradove glavom bez obzira, pa šta im Bog da. Ili na kakvog bajčeta naiđu tamo. Bitno je da čovek ima stan u gradu ili bar kuću u predgrađu istog, da ne kažem prigradskog naselja. Sada što ona neće da skuplja seno na + 38 C ili zaleva baštu tri kilometra od kuće, to je već njena greška. Ili nije greška. Možda joj je bolje da radi na trafici ili nekom butiku za 20000RSD i blajva đoku gazdi koji može ćale da joj bude. A kuda će pak sirotica? Nije učila visoke škole, možda je i bila ''kapacitet'', ali jednostavno nije imala uslove za dalje školovanje ili joj je pištala mindža za to (naći će najlepšeg dečka u gradu, udaće se za njega, njegov ćale će da im kupi stan i živeće srećno i berićetno...).
Ali tako treba i druga strana da razmišlja. Video čovek dobru pičku, smuvao je, zavlačio, obećavao kule i gradove, odveo u krevet, raščerečio je i odgonio na najfiniji mogući način, onaj koji ona još uvek ne kapira...jebiga, ne zna ona one gradske fore. Ona je iz poštene, vredne porodice. On, mufljuz i hohštapler.
Zorica 0, bajče mufljuz, 1. Ful tajm.

Tecna supstanca koju izbacujete iz usta priilikom setanja, trcanja, pusenja...postoje 2 vrste pljuvacki:

1. Tecna - pljuje se obicno u malim mlazevima nekoliko puta za redom. Ovakvo pljuvalnje se naziva jos i pljuckanje. Ona je pogodna za bleju u drustvu prilikom cega se pravi barica ispod vasih nogu, a za one kulturnije - oko njih. Postoje retki slucajevi kada se nalazite u neugodnim situacijama za pljuvanje, pa se ona talozi i skuplja da bi se posle izbacila u vidu jedne velike bele lopte.

2. Plazma (shlajm) - nesto je cvrstija od tecne i malo drugacije boje koja varira od bele, preko zute, do zelene. Kod shlajma razlikujemo 3 slucaja tj. nacina na koji nastaje:

a) Iz grla - sekret koji se talozi u grlu obicno bele ili zuckaste boje. Izbacuje se u malim kolicinama i veoma retko. Onomatopeja izvlacenja: hhh(a)rrrrrrkh.

b) Iz nosa - to je slina koja se nalazi u nosu. Obicno se i ona pretvara u shlajm usled nemanja papirne maramice ili toalet-papira. Izbacivanje zavisi od kolicine slina u nosu. Boja varira od zute do zelene (u slucaju povrede nosa i crvene). Izbacuje se u velikim kolicinama. Onomatomeja izvl;acenja: sshhmmrrrk-hhh(a)rrrrkhhh

c) Iz pete - ovo je mesavina shlajma iz grla i iz nosa. Boja nije bas najjasnije definisana, ali zavisi od procenata zastupljnosti vrsta shlajma. Izbacuje se u enormnim kolicinama i veoma je tesko kontrolisati njegov pravac jer je to heterogena smesa. Onomatopeja izvlacenja: hhh(a)rrrrrrkh-sshhmmrrrk-hhh(a)rrrrkhhh-sshhmmrrrk-hhhrrrrrkh

Natpis na prigradskoj piljari, gde je u kasi dust a na rafovima wind, koja ne znači ništa drugo već da će ti novčanik proći kao da su ga pocepali vukovi.

Misteriozna fraza čije značenje nije baš najjasnije.