Scena: predgrađe. Zatopljeni filter kamere, usporeni snimak. Mačka pretrčava užareni asfalt. Vintidž Mustang automobil prolazi cestom, u njemu dvojica likova isturenih laktova. Ne pričaju. Kamera lagano pomera fokus na šareno obučene ljude koji sede na pragovima. Oni su znojavi. Svima pantalone spale do pola guzice. Radni dan, a bleje, jebiga, da ne poveruješ kako se lepo živi od otimanja Nikon fotoaparata britanskim turistima kad se zagube u faveli. Nema debelih, nema bobuljičavih, ten im je uniformno kremast. Pozdravljaju klimanjem glave ove u automobilu. Znojavi su.

Prelaz kamere na pendžer mlade deve. Iz radničke porodice je, niža srednja klasa. Obučena je u majicu bez rukava i odsečene teksas pantalonice. Sise precizna trojka. Danas se potrefilo da ne volontira u crkvi kod oca Miguela, ne ide ni da prodaje cveće i ne skuplja pare za siročad iz čileanskog samostana. Ona se smara. Vruće joj je, i vrućina je tera na grešne misli. Steže brojanicu na grudi, moli se za održanje nevinosti katoličkog pičića. Sad dvojka je ipak u opticaju, sevanje u dvojku valjda ne spada pod jurizdikciju šokačkog Isusa. Znojava je.

Kadar na ulicu. Grupa iz kraja dolazi. Nabavili su i jednog Kineza. Tu su bubnjevi, radio kasetaš, gusle i vuvuzele. Bam, tras, decibeli basa lome zvučnike. Tempo ubrzava. Fastforward videa sa 14 na 24 frejmova. Tu je i on. Papi. Nosi maramu ispod šešira. Atlet majicu da istakne biceps, vidi se da je dečko radio na sebi, ali nije nagruvan k'o Dorian Jejts, jok, ne, to je od salse. Latino seksi, crn i mističan. I on je znojav. Oko vrata mu je ogrlica sa žetonom. Ukr’o od Cobeta kaiš sa gigantskom kopčom. Došao je da kobjasni neke stvari, znaš iz geta je, težak mu je život. I on repuje. I dok to radi, mlati rukom u kameru. Pantalone mu spadaju. Sreća pa ne mogu dalje od dubokih zeleno-ljubičastih patika sa ogromnim jezikom. Prelazak na refren, uzvlačenje pantalona. Opet priča u kameru i rukama preti snimatelju.

Oštar kadar nazad na malu. Ona je čula latino ritam, greh je nadvladao, krv je nečista. Kadar ruke koja steže brojanicu. Ah, fleška - Papi je tu! Silazi, trči. Opet 14 frejmova po sekundi. Baba uzela u ruke džoger i zabarikadirala hodnik da joj spreči put da se vidi sa Papijem. I baba je znojava. Gazi babu, baba leže, i baca poslednji pogled na ikonu Svetog Karmelita od Bogote. Babina ruka pada i brojanica ispada iz babine ruke na pod, dole je laminat, jebiga sirotinja. Pogled sa ulice na ulaz zgrade, mala istrčava, njegova bejbi je konačno sa njenim Papijem. Papi će noćas jebati, u oba slota. Dernek se nastavlja. Oh, kako su svi oni tako kul šareni, bezbrižni, puni nade, neispunjenih snova, a opet tako krimi i strastveni. I znojavi.

O, majku vam milosnu jebem, zar je problem kupiti običan glicerinski sapun, uniseks antiperspirant, običnu jednobojnu majicu, i neki polovan fen. U vr’ glave 20 evra, mala cena za veliku uslugu neidenja na kurac.

Decxko koji se češe o nekog dobrodrodržećeg.

Devojka koja je do te mere željna pažnje da će učiniti sve da bi istu dobila. Da li će ta pažnja biti negativne ili pozitivne prirode, potpuno je nebitno. Bitno je da bude primećena po svaku cenu. Grubo prevedeno sa čuvenog engleskog termina "Attention Whore".

Najčešće ima preko hiljadu prijatelja na fejsbuku jer skuplja lajkove "prijateljica" koje ispisuju ono čuveno: “Prelepa!!!” i onanišućih paćenika koji ostavljaju komentare tipa “Oženiću te”.

Obavezno poseduje album sa slikama pod nazivom "Noćni život" u koji ubacuje sliku sa svakog mogućeg izlaska, kako bi nam pokazala da je parti manijak.

Ljubavne statuse menja kao čarape, a najčešće joj je veza "komplikovana".

Životni uzori su joj Kim Kardašijan, Jelena Karleuša, Paris Hilton ili Stanija, kojima je verovatno posvetila album pod nazivom "Boginje".

Svaki post koji ona postavi, bila to pesma sa jutjuba, fotografija sa čuvenom pačećom facom (eng. duck face) sa obaveznim pločicama u pozadini, ili status šalju jasnu poruku da je ona neprikosnovena, jedinstvena, prelepa i savršena, i da svi koji je mrze su zapravo samo ljubomorni na nju.

Takođe, na svakom njenom statusu ili slici je bačen akcenat na to koliko je lepa i samouverena, iako svako jutro, kada se pogleda u ogledalo, prvo plače zato što misli da je najružnija na svetu. Dok ne nanese 3 kilograma najnovijeg Šanel pudera.

Iz njenog onlajn života možete zaključiti samo da je totalno fantastična, iako je u stvarnom životu verovatno potpuno suprotno.

Grupa maloletnih entuzijasta koja volontira,i naravno završava gomilu poslova za gospodu koja su zaposlena u dotičnoj organizaciji.Dotična gospoda i gospodje pored preteranog ispijanja kafa i tračarenja nadju vremena za neke administrativne poslove ali zato poslove na terenu rado prepuštaju svojim omladincima.
Verujem da je svako od vas nekada u školi ili na ulici bio startovan za neku simboličnu sumu da izdvoji i dobije malu plavu karticu,kojom se potvrdjuje da član Crvenog Krsta.Taj terenski posao ,u neku ruku prosjačenje za jednu veliku organizaciju radi podmladak.Ukoliko je omladinac inspirisan idejom humanosti,i želi da se dokaže,neumorno će ići od vrata do vrata i ubedjivati porodice koliko će porasti u sopstvenim očima ako budu imali dotičnu karticu.Sam omladinac raste u svojim očima pošto ih je svojim potpisom on lično učlanio.
I tako mesecima,omladinci rade,skuplja se sve više para.Pred leto i odlazak u kampove iz uprave im saopštavaju da pošto su maloletni,ne mogu njih da puste tamo,mora da ide neko stariji;projekte koje su pisali i smišljali omladinci pod svoje okrilje uzima neko od zaposlenih,pošto jel omladinci nisu prijavljeni,oni samo volontiraju.
I tako iznova,sve nešto bude problem zbog njihovih godina.Postaju ozbiljno uznemireni zbog toga.Da su punoletni,sve bi bilo drugačije.Bar su oni želeli da veruju u to.
Postaju punoletni.Uprava im saopštava da moraju prekinuti saradnju,jer više ne spadaju u podmladak.Mesta za starije članove nema,sve je popunjeno.
A i treba regrutovati novu grupu podmlatka.

E, krajnji vid verbalnog popizda za nekakvu banalnu stvar. Ne jebeš više ni nečiju sestru, tetku, ženu-majku-kraljicu, preljeva ti se jama toliko te jebeš sve što može nositi status matere, pa čak i sopstvene. Mater je ipak najstarija srpska svetinja, a ti se ne ustručavaš da zazirneš u to. Pff, ko da ti je to prvi put, СРБNНE.

Odlična opaska u bilo kakvoj situaciji kad se neka rulja bespotrebno okupi oko nečega. Aluzija na njihovu brojčanu suvišnost.

Jedan od glavnih odgovora jedinke ženskoga roda na stimuluse tipa ljubavni problemi i seksualna frustracija. (Mada seksualna frustracija se može i privremeno zalečiti menjanjem razmeštaja po kući, vožnjom bicikla ili tuširanjem.)

Ono na šta nailazite kada se konačno rešite na generalno raspremanje svoje sobe

To je ono sto vecina zvezda zeli da zaboravi.Da bi neko postigao da postane zvezda,potrebno je da prodje trnovit put,,da napravi puno gresaka,kojih se kasnije stidi i zeli da ih zaboravi.Mnogi pisci su pisali sve i svasta ,pre nego sto su dobili sansu ,filmske zvezde glumile u trecerazrednim filmovima i serijama,a muzicari svirali po sumnjivim klubovima i bili potpuno nezanimljivi.
Trnovit put koji su morali da predju je onaj koji ih je oblikovao!
Istina, nisu svi rani radovi losi,sto je posebno izrazeno kod bendova,koji svoju nabolju muziku stvaraju bas na pocetku karijere,kada su puni kreativne energije,koja se vremenom ispuca i tada prelaze u komercijalu.

Izraz koji je obično propraćen odjebi pogledom. Znači isto što i 'ajde odjebi, ali se koristi za one osobe koje smaraju zato sto ih psujete.

Voziti brzo, izvlačiti maksimum iz svoje mašine i pritom izazivati vlaženje kod mladih devojaka, ljubiteljki brzih automobila.

Rečenica koju najčešće možete čuti od automehaničara koji ne zna ni svećicu da promeni na vašem novom autu.

Seks lutka na naduvavanje u prirodnoj veličini.

Sport je oruđe politike u čistom smislu, po svojoj prirodi, jer on izražava temeljne vrednosti kapitalizma (pobeda radi postizanje većih rezultata, tj. profit po svaku cenu). Ne postoji "humani sport", to je jedna zabluda. Postoji humana "telesna kultura", koja nije svedena na takmičenje. Ali o njoj više niko i ne govori, pa praktično i ne postoji.
Sport je obračun sa humanističkim nasleđem francuske građanske revolucije. Sa principima "sloboda, jednakost, bratsvo". A gde su u sportu ti principi, na kojima se zasniva moderni humanizam? Nema ih, ali zato imam moto olimpijskih igara "Citius, Altius, Fortius" (Brže, jače, bolje) po kojem su sportisti svedeni na drogirane robote, drogirane, jer u profesionalnom sportu bez dopinga nemate šta da tražite.
Pored toga, baveći se sportom, imate legitimno pravo ubiti nekog, ili naneti teške telesne povrede. Dovoljno je osvrnuti se na sve više smrti fudbalera u poslednje vreme (ubilačke sportove kao što su "Ultimate fight" necu ni pominjati).
I naravno, razmislite koliko mladih ljudi propadne, intelektualno (ne završi školu), pa i fizički (monstruozni treninzi + doping) da bi jedan uspeo?? Da bi jedan potpisao neki veliki ugovor, jer je, nažalost, to merilo uspeha. Ne zaboravite da se talenti skupljaju po siromašnim krajevima, niko ne ide na Dedinje da skuplja talente, jer su ta deca predodređena da budu magistri, doktori i sl.
Tako dolazimo do toga koliko je sport bitan za svaku vlast, koja je sportiste svela na moderne gladijatore koji služe da se ispuni dokolica radničke klase. Zbog toga imamo redovno "utakmice veka" (kratkotrajne nacionalne radosti), ali i spektakularne koncerte, Velikog brata i sl. Zabava za mase, zbog čega je i 99% programa na televiziji zabavnog karaktera. (po sistemu Adolfa Hitlera http://vukajlija.com/adolf-hitler/70917)

Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.

Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.

Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !

Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !

Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.

E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !

Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.

U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...

I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...

Pa kako da vas čovek ne mrzi ?

Kad igraš mali fudbal u kraju, ova rečenica je neizostavna. Ima svakavih ljudi u ekipama, i onih što utripuješ da su Ronaldinjo koliko dobro igraju, a i onih što imaju dve leve noge. E pa, ti sa pun kurac levih nogu su ti ipak ortaci, i žao ti je da im kažeš nešto u fazonu: nemaš veze sa vezom kad je fudbal u pitanju, aj m'rš na gol, nego moraš malo finije da im upakuješ to naročito ako će ti trebati za neke usluge kasnije. Naročito ako valja neku dobru skankčinu ili ako je dobroTVOR. Onda još bolje.

Izraz koji se koristi da se nekome dočara da tamo gde smo išli, idemo ili ćemo ići nema nikog, bar do izvesnog vremena. Moguće je u nekim slučajevima biti i u društvu Indijanaca...

Glavni izgovor za izbegavanje radne subote ili nekog neželjenog socijalnog dešavanja koji koriste učenici/studenti koji se ne obrazuju u rodnom gradu.

Glavna zvezda "izpodšatre" i neophodan začin svake vrste narodnih veselja... On ne samo da je nadri-muzičar već i peva, u pauzi između numera čita male oglase i želje i pozdrave, degustira pečenje, pridržava mladi dekolte, a kada je van scene očitava strujomere ili se bavi nekim drugim društveno-korisnim delatnostima... Fizički obično podseća na ostarelog bacača diska (ili klade) sa cvidžama, dok se za njegovu fruzuru brine frizerski salon "Dejvis"... Tu je i kožna jakna koja ga podseća na njegovu burnu adolescensku dark/rock prošlost... Uz njega je neizbežna pederuša oko struka, a dok pušta matrucu a pevaljka pegla, nađe se koji minut da se sve to zalije sa jedno par litara špricera jer "I oni umetnici imaju dušu"...

Vrhunac skenjanosti, stanje potpune odsutnosti sa osećajem praznine. Ekstremna opijenost uma, sa punom pikslom na stolu, spuštenim roletnama i depresivnom muzikom. Ne znaš zašto sve to ali valjda to tako mora. Trenutak kad spuštaš gard u nadi da ćete pregaziti brzi voz. Depresivan si, sjeban i uništen, da li zbog vremena ili nečeg drugog, sada ti nije ni bitno. Jedino što želiš jeste da otvoriš još jedno pivo dok buljiš u tačku na zidu, sagledavajući sve propuste u životu. Mat!