A može i ovako. Kad si bio mali, umro Tito, puštali klasiku na svim stanicama, a ti se oduševio saznavši koliko divna muzika može da bude. (Po tome ćeš se sećati Titove smrti sa zahvalnošću, do kraja života). Kad je prošlo doba žalosti, ti pokušavao da šteluješ dugme na radiju na stanice sa klasikom, a tvoji matorci prebacivali, ne mogavši da podnesu "škripanje i drndanje". Onda počeo da slušaš domaći rok, dok te opet matorci nisu ubedili da u pesmi "Nemoj da ideš mojom ulicom" ne postoji ništa plemenito i lepo, već da je to uvod u obračun uličnih bandi. Zatim... Uh, indoktrinacija donetim kasetama Lepe Brene i Vesne Zmijanac... Na sreću, tu negde iskoči Zabranjeno Pušenje i EKV i Idoli... Put do panka beše kratak... A ostalo je već istorija...
Suptilan način da se nekom stavi do znanja koliko je debeo.
A: Hočeš da nas povezeš kući?
B: Aj upadajte ti i Ljilja a po Maju ću da se vratim, nju moram iz dva-put.
Pošto sam se u prethodnom delu pozabavio rođenjem srpske diplomatije, sada sledi nastavak koga, prema sopstvenim rečima, željno iščekujete. Pošto imam osećaj da pored toga svi jedva čekate da dođem do dela koji se bavi aktuelnim istorijskim trenutkom, ili barem sa poslednjih 20ak godina, želim da vas obavestim da ću tempirati formu da to bude objavljeno u prepodnevnim časovima 21. decembra, da vam to bude poslednja stvar koju ćete pamtiti sa ovog sveta, dok budete pakovali kofere odavde.
No, pre toga, da se pozabavimo razvojem srpske diplomatije u vreme Seoba i Prvog srpskog ustanka.
Srpska diplomatija u vreme Velikih seoba Srba
1690. godine, austrijska carica Marija Terezija raspisala je konkurs za prijem 37000 odraslih srpskih muškaraca na radno mesto "vojnika u carskoj vojsci". Konkurs je potom prosleđen srpskom patrijarhu Arseniju Čarnojeviću u Peć. Ono što je naročito interesantno, jeste da je ovaj konkurs na kraju 17. veka bio daleko liberalniji od svih sličnih današnjih, i da mu svi moderni gastosi mogu pozavideti: pružao je mogućnost da se sa vojnikom odmah preseli i cela njegova porodica, koja bi dobila značajan komad zemlje na jugu Ugarske. Kako su se Turci iz dana u dan sve više ponašali kako vetar duva spram naroda, a naročito spram crkve, samo bi veliki mazohista odbio ovu velikodušnu ponudu austrijske carice. 185 000 ljudi se samo na kraju 17. veka preselilo u panonsku ravnicu, čime su Srbi postali većina u ovom delu carstva (e sad, što će to neka 2 veka kasnije Austro-Ugarsku koštati gubitka teritorije, niko nije želeo da misli u to vreme). Bio je to, iskreno rečeno, genijalan potez, Arsenije je bio mudriji od svih modernih srpskih diplomata. No, zašto bi Marija Terezija bila takav samarićanin prema nekim tamo Srbima? Nije ni ona bila blesava: izuzev nekolicine porodica, gro Srba se nije nastanilo u njenoj Austriji, već u austrijskom pograničnom privesku, Mađarskoj. Osim toga, ona se nosila logikom da je najlakše ubiti ježa tuđom guzicom. Sad, Srbi su se nadali da će taj jež biti eks ugnjetavač, odnosno Turci. Ali, ispostavilo se da će srpske trupe ići svuda po carstvu i braniti austrijski presto (protiv Poljaka, pa čak i Francuza). Upravo zato je Miloš Crnjanski namučio srednjoškolce krvoločnim scenama, prikazavši seobe novom vrstom torture. No, zaboravio je da napomene da su posle 50ak godina, napredne srpske porodice u carstvu, primera radi, već imale klavire u kućama, a njihove kćerke su svirale Klementija, manje verovatno Baha, a kasnije sasvim sigurno Černija. Za to vreme, Srbi koji su ostali bi i dalje smatrali velikom kulturnom manifestacijom kada bi se u selu pojavio novi slepi guslar, koji bi nastavio da falsifikuje istoriju pričama o tome kako je Marko Kraljević najveći srpski heroj.
Sve u svemu, sve do onoga što ću opisivati u narednom delu, kulturološke razlike između Srba u pašaluku i Srba prečana, biće ekstremna.Prvi srpski ustanak
Činjenica je da je posle 350 godina robovanja, bilo jasno da je izbijanje borbe za oslobođenje Srbije postalo samo pitanje trenutka. Ali, isto je tako istina i da je povod (ne i uzrok!) za tu borbu bio strah srpskih glavonja da će biti skraćeni za glavu. Prvo i osnovno, nisu ni Turci bili divljaci, niti budale, jer da jesu, ne bi 2 puta stizali pod zidine Beča i terali celu Evropu da se ujedinjuje protiv njih (no, sad, kao što rekoh, da se Evropa ujedinila jedno 3 veka ranije, Srbija možda uopšte ne bi pala u ropstvo). Kada su Dahije shvatile da im se crno piše, naredile su seču knezova- regionalnih glavešina, koji su skupljali porez za njih- hajduka, uskoka, i drugih kurčeva-palčeva. Oni koji su utekli (među njima i Karađorđe), sakupili su se i rekli: "Ili ćemo da jebemo, ili ćemo najebati!". Narednog jutra izbio je ustanak. Sad, kako su vođe iskoristile želju naroda da se konačno oslobodi od turskog zuluma, ustanak je postao velika stvar. Ali, ono što Srbi ni dan danas nisu shvatili, jeste da je upravo diplomatija bitan deo svakog rata. Već posle par dana, Dahije su poslale Aganliju da podmiti Karađorđa. Bezuspešno. Srbi su mu odgovorili plotunom, kojim su ga ranili. Par meseci kasnije, Austrija je organizovala pregovore u Zemunu. Karađorđe je shvatio da Dahije već pomalo znaju nešto o diplomatiji, a Austrijanci naročito, te da ga je ustanak ugasio ako nešto ne preduzme. Zato je naredio da se na obali Dunava zapali grmlje, a potom predstavio Austrijancima kako Turci pale srpske kuće. Pregovori su momentalno prekinuti, uz Karađorđevu opasku: "Žao mi je, gledaćete još bojeva". Nedugo potom, Dahije su skraćene za po glavu.
Međutim, Dahije su bili obični uzurpatori, koje ni sultan nije voleo. Stoga je, po njihovoj smrti, poslao carsku vojsku da povrati kontrolu. No, u svom stilu, Srbi su odlučili da sultanu daju kurac, a zahvaljujući Stevi pisaru, to su i postigli. I tako, iz godine u godinu, razne turske vojske su bezuspešno pokušavale da umire Srbiju, a činilo se da Srbima sve dobro ide.
A onda je u priču ušla najveća srpska fatalna žena, u koju su Srbi i danas zaljubljeni- majčica Rusija, a kao i u svakoj drami, dotična dama će dobre junake (u ovom slučaju, Srbe) koštati glave.
Bilo kako bilo, Rusi i Turci su se pokarabasili oko Rumunije i Bugarske, pa su Rusi odlučili da Srbe proglase za svoje saveznike, i deo trupa su locirali u Srbiji. Srbi su verovali da će ih ruska vojska na kraju u potpunosti osloboditi turske aveti, a kako nisu imali mnogo pismenog kadra, Karađorđe se saglasio da Rusi zastupaju srpske interese na pregovorima sa Turcima. Ali, ne lezi vraže. Napoleonu je iz nekog razloga dunula ideja da napadne Rusiju, stoga Rusi reše da sklope mir sa Turcima. Manje-više, ona tačka sporazuma, koja se odnosila na Srbiju, jedino je garantovala da se Turci neće svetiti za dizanje ustanka, a da se sve vraća u stanje kakvo je bilo pre Dahija. ŠKK!? Srbi su naravno, rešili da pruže još jedan otpor, ali sada nije bilo zajebavanja sa turske strane. Kako sultana sada više nije morio rat s Rusima, opkolio je Srbiju svojim najboljim trupama, i sa ustankom je bilo gotovo. A sporazum? E, pa, vidite, to je razlika između teorije i prakse: teorijski, Turci su potpisali sporazum, a na terenu su sprovodili džihad. Rusi su, u svom stilu, jedino uložili energičan protest.
To je samo otvorilo prostor za Drugi ustanak i kneza Miloša, koji će za razliku od Karađorđa shvatiti da i diplomatija ima svoje prednosti.
No, o tome u narednom delu.
Kozja staza kojom čovek jedva može da prođe ali je daleko od očiju Policije i javnosti.
Drugi dnevnik: Policija je zatvorila put koji vodi ka prelazu Jarinje i Brnjak usled barikada...
Lokal patriota: Pu dete vam jebem, sad oper Šiptarima oružje moram da vozim alternativnim putevima, okilavićemo!
Rečenica koju mladi bračni parovi svakodnevno slušaju jer su primorani da žive sa roditeljima!
-Da okrečimo zidove u zeleno, ne svidja mi se ova žućkasta boja...
-Moooolim, kome se ne svidja neka ide srećan mu put!
-------------------------------------------------------------------
-Da prodamo ovaj stan i kupimo dva manja...
-Moooolim, ako vam se ne svidja srećan vam put!
-Da znade da ću da odem!
-Slobodno, ovakvu "banju" nećete nigdje naći!
Taster koji ne radi u prosečnoj srpskoj porodici.
Izraz koji se može primeniti u momentu kada vidimo da se neko toliko oduzeo od alkohola, vutre, ili nekog drugog opijata, da još samo ispiranje & infuzija mogu da mu vrate reflekse...
- "Da si video samo kako se Boki prekinuo sinoć... Popio flašu viljamovke budala..."
- "Flašu viljamovke??? E, stvarno je sirovina... Pa na šta je ličio...?"
- "Ma na mrtvo telo... Totalno oduzet, mogao je da izgubi nevinost po drugi put..."
- "Kako to misliš "po drugi put"...?"
- "Pa mogli su pederi da ga karaju u dupe, ništa ne bi osetio..."
Pesma koja u izvodjenju slavnog Boga kafanske muzike,Sinana Sakica dovodi poklonike te vrste muzike do vrhunske nirvane.Uz ovu pesmu se lome čaše,tanjiri,savijaju viljuške i kašike,jedu se nozevi,sve u svemu uništavaju se escajzi.Pesma dovodi do ludila.Slušanje pesme vise od jednom moze da izazove ozbiljne promene u ponašanju.Najveću čar pesmi daje splavarski sintisajzer,koji pravi omamljujuće tonove, i glas velikog kafanskog Boga.Ova kafanaska kompozicija je svojevremeno bila himna ispraćaja u vojsku.Uz pesmu su se najvise odvaljivali od alkohola drugovi budućeg vojnika,jer boze moj,ortaka samo jednom sudbina na put šalje u ko zna koji kraj velike Juge.Neretko su se zbog ove pesme osobe olešene od alkohola dolazile u situaciju da mogu da izgube zivot.
Šaljiva modifikovana verzija poznate pripovetke Laze Lazarevića u kojoj glavni akter ovoga puta nije kockar, ali je zato pripadnik hipi komune.
Fini način da se kaže - otišao u zatvor!
- De si Mare, čujem da je Pera otišao na službeni put. Kad se vraća?
- Kad ukrade ključ ili dok mu neko ne dostavi turpiju u lebac!
Ono što nam kaže dobra vila kad imamo košmare. Ono što nam kažu na javi kad smaramo.
Da da.. Samo prati put žutih cigala...
Kaže se za osobe koje užasno vonjaju, čiji je smrad prouzrokovan višemesečnim nekupanjem, nehigijenom i zapuštenošću, a kao rezultat svega toga nastaje nesnosan bazd koji ostaje iza te osobe pri svakom njenom pokretu, a koji i više nego iritira čulo mirisa.
-Jel ono Mita Francuz tamo.... A, bre... čovek živi ko poslednji klošar... Taj je alergičan na vodu...
-Idi begaj, put bazdi za njim....
Pozdrav međ' šoferima,pogotovo,ako se nisu videli neko izvesno vreme.
G:-Brate moj napaćeni,koliko je prošlo!?
M:-Prođe brate,prođe cirke 3 meseca,ma kaka tri kurac,pet garant.
Poslali me u Pičkovce,vozio im neki zbrinjak,pas mu se napaso iznutrice...G:-Kome Mito?
M:-Dispečaru.Znaš ti bre kakav sam ja utovar im'o.eeeej...met'o mi šurnejst utovara i istovara,ne znam gde mi gloOova
G:-Čuj moram da idem,imam sutra voziti dok mi se šuljevi ne usijaju....
Šta da ti kažem sem ''Suv put,vlažna ppička''!!M:-Hajde i tebi moj uz put!!!
Obavezno pitanje posle pitanja odraslih koji si razred.
Neretko posle tog pitanja sledi smeh onoga koji je pitanje postavio.
-Koji si ti razred?
-Sedmi.
-Koji put? ha ha ha ha ha
Romantizacija kulturnog mita o nepotrebnom mučenju zbog psihološke potrebe izgradnje karaktera. Nimalo racionalna strategija gde pojedinac misli da izvoleva pobjedu, a zapravo rasipa energiju.
Teži put za stjecanje vještina, odnosno investicija u sebe, a ne ego-igra samohvale i zadržavanje patnje ko postignuća. Ne budi ćaci, ali ne budi ni Asanž.
U devet ujutro se sa matorim razbijen vratiti kući.
Ćale se vraća razbijen od posla iz treće, a ti razbijen od cuge iz života.
Sajdžijska verzija ćorave koke.
"Hvala kurcu Baboviću, pa i pokvaren sat dva put' dnevno ubode!"
Poluironični šuk predstavljanjem neke proste istine. Po mogućstvu lepo upakovane.
Doza suptilnosti može da ugrozi uspešnost ovog izraza, jer sagovornik ne oseća ironiju, pa preostaje primena drugih, sirovijih sredstava suočavanja sa činjenicama.
- Kakvo vreme došlo, svet se raspada, kontinenti se smanjuju.
- Koji kontinenti?
- Pa Evropa.
- Kad sam poslednji put proveravao, bila je iste veličine.
- Proveri ti to ponovo, nije ti Britanija više u Evropi. Sa kakvim koštunicama se ja družim, eej- Ko ti je ono sinoć bio na suvozačkom mestu, neko dete? Kad sam poslednji put proveravao, napred je moglo da se sedi tek sa navršenih 12 godina.
- Mala jedna iz komšiluka, ne zezaj, ima sasvim dovoljno godina, hehe, idem sad kod nje da joj nešto pomognem.
- Kontrolni iz Prirode u petak, a?
Pojava koja se dogodi u životu svakog mladog tinejdžera koji drži do sebe, obično oko dvanaeste godine. Glavna briga svakog žutokljunca je da li će uopšte uspeti da uđe u taj misteriozni objekat o kome je slušao samo iz tatinih i tečinih priča. Pošto većina današnjih kladionica ne poštuju zakon 18+, taj problem se vrlo lako prevazilazi. Pošto usled velikog pritiska usled ulaska u kladionu mozak zatrokira, zaboravlja se spisak utakmica koje si hteo da odigraš (ako je uopšte i postojao), tako da se tiket popunjava na brzinu, uglavnom 1,2,1,X i sl. tako da dolazi do jako čudnih prognoza (Juventus-Bate Borisov-2, Inter-HApoel-X...). Tiket se drhtavim rukama predaje radniku koji te prati pogledom koji varira od onog "pa dobro, ovo mu je prvi put" i "da l je ovaj normalan". Pošto si predao novac, uzimaš tiket i sav srećan odlaziš da se hvališ u društvu kako si "uplatio nenormalan tiket" (koji to i jeste pošto su 89% prognoza pogrešne).
Skrenuo je taj sa glavnog puta. Ludak. Bela košulja bi mu super stajala uz taj prazan, ledeni, krvnički pogled.
-Jesi čuo što Ćomi prodaje onu njegovu vilčugu za sitne pare?
-Zapao ti je taj u silne dugove, ništa mu drugo nije preostalo! Prvo se razveo, onda počeo i da se kocka, izbedačio se žešće.
-Vila Ravijojla ga odvela na pogrešan put...
__________________________________________________________
-Što se ovaj ovako bacaka, k'o da ima pundravce u guzovima?
-Vila Ravijojla ga odvela na pogrešan put, da ne kažem da je pičnut...
