Mlad i perspektivan fudbaler, najbolji u generaciji, odlazi u inostranstvo uz pomoć menadžera koji je obično neki diler ili automafijaš iz grada (inače poznatog po svom stajlingu: crne cvike - popularne "brze", kožnjak i naravno kajla, ili čak više njih).
Odmah potpisuje prilično unosan ugovor za njegove dotadašnje uslove i postaje glavna ikona svoga rodnog grada (idol svih fudbalera iz okolnih sela). S vremena na vrijeme svraća u svoj rodni kraj da pokaže svoj novi Audi A8 i svoju markiranu robu. U medjuvremenu, upoznaje extra ribu o kojoj nije mogao ni da sanja i naravno čini sve da joj udovolji. Večerice, putovanja, haljinice i parfemčići su naravno neophodni da bi se takva riba zadržala..
Nakon seljakanja po posudbama i shvatanju činjenice da ipak nije novi Leo Messi, vraća se u svoj rodni grad i postaje glavni igrač FK "Tri Jablana" iz Jazovca koji se takmiči u četvrtoj područnoj ligi, divizija jugoistok. Audi A8 biva zamijenjen Golf dvicom, boja trule višnje, '89.godište, extra riba - 16-ogodišnjakinjom iz rodnog kraja.
Budžet popunjava sezonskim poslovima poput kupljenja šljiva, branja jabuka i sl. da bi djevojku mogao da izvede na piće.
Na kraju karijere postaje trener kluba u kojem je proveo zadnjih deset godina, nabacio je 15-20 kila, propio se i živi kao samac u staroj porodičnoj kući.
Životni moto zakletih neženja.
Opis gadnog mrguda.
Jesi čuo da se Rade Djubre šlogirao?
E taman da ga vidim kako se smeje. Doduše samo na jednu stranu, ali i to je nešto.
Kvalitetno vreme koje narkoman provodi sa decom.
Drugim rečima - vrhčina je to, sve je to dojajno, totalni svidž, aplauz i naklon za zvezdu, ali, kad je on jeb'o bre poslednji put?
Konstatacija teorije o žrtvovanju određenih životnih lepota i darova koje život sam po sebi pruža u zamenu za fanatički trud uložen u određenu granu nauke. Jeste, on je proučavao matematičke formule k'o da je dete Mileve Ajnštajn i danas ga je to odvelo u svet. Tačno, on je po 3 dana nedeljno sedeo u sobi zatvoren, šaltajući prstima po instrumentu, danas je na Džulijardu. Svakako da je on imao dva kondiciona treninga dnevno više od ostalih i danas jebe mame u najboljem evropskom klubu.
Doveo je svoje skilove do majstorstva i savršenstva, ali po koju cenu? Koliko samo nepopušenih cigara, neispijenih piva, nejebanih zicera stoji u njegovoj prošlosti. Da li se takav čovek osvrne nekada, uz tužne nostalgične misli o propuštenim stvarima, ili se vodi idejom da će sve to imati kada se povuče sa svoje majstorske pozicije?
Životno vaganje prioriteta karijere i sopstvenog užitka.
- Poslušaj ovo - razvaljuje! Vidi, sve sa lakoćom, MAJSTOR! Para ima kol'ko oćeš, postigao je nešto u životu! A tek mu je 19! OP-LO-DI-JO!
- Pa da brate, sve je to mno'o kul, ali kad je taj jebo poslednji put, i da li je uopšte? Zna li to dete šta je fudbal na užarenom asfaltu, opijanje sa drugarima dok vas ne navata murija tražeći lične karte ili opušteno ispijanje kafe u bašti kafića? Jebaće taj, ali tada možda bude već kasno.
------------------------------------------------------------------------------------------------------
- Koliko samo vršipujem ovog čoveka! IDOL! Sad da mi je ova pamet, i da se ponovo rodim, bar bih pokušao da ostvarim i polovinu onoga što je on!
- Ti? Ti, kome se mozak overklokuje kad sat vremena ne primi informacije o unošenju alkohola i duvana u organizam? TI ?! Pa znaš ti koja je to žrtva sinak, ne bi ti taj pritisak nikada izdržao. Pa znaš li ti kad je taj vid'o žensko biće poslednji put? Koliko je puta taj tvoj idol propustio pivo i džokavac da bi bio tu gde je danas, ljabane mrzovoljni.
Onaj momenat tišine kada nam je pivo u flašama ispod donje granice etikete pa se gledamo medjusobno ko će sledeći da dozove konobaricu.
Jednogodišnji ciklus svakog seoskog pijanca koji drži do sebe. Počinje negde u avgustu kada se počinje peći prva rakija i traje do oktobra kada poslednje šljive, dunje, grožđe i dudovi iz čvrstog prelaze u tečno agregatno stanje. Putnik za svaki kazančić da svoj sud, obično to bude poznato "dobra", ali može da je oceni i sa "uh, jaka" ili "svaka čast domaćine". Poznato je da nijedna domaća ne može da ima lošu ocenu. Preko zime se uz čašicu obične brlje priseća tih lepih dana i jedva čeka sledeću godinu kako bi obradovao svoju jetru pravim kvalitetom.
Debitantski stiplčes maraton na kom je nagrada za pobedu lakša telesna povreda. Start trke je kada ćale otkrije da iz podruma fali par litara rakije stare 20 godina, da je ogrebana leva zadnja ratkapna na kolima, da je babi cela penzija otišla za ćački dinar ili iznenadna poseta razrednog starešine koji se raspituje za vaše zdravlje posle višestrukog preloma nogu i ruku usled nesrećnog pada iz aviona.
Ekstremna verzija izreke "sličan se sličnom raduje". Jednostavno, nepisano i neobjašnjivo pravilo je da će nekoliko (ili gomila) budala, ma koliko se trudio da ih držiš razdvojene da bi šteta bila manja, pronaći način da se upoznaju i udruže
...Narodna skupština Republike Srbije...
Hladni rat, špijuni protiv spavača, Amerika protiv Sovjeta, CIA protiv KGB-a, zapad protiv istoka, trka do svemira i nazad. I do savršenog mes distrakšn oružja. Uvod.
Da bi se uopšte shvatio značaj jedne takve epruvete, mora se prvo skapirati geografski položaj bivšeg SSSR-a i manjka resursa u vidu nuklearnih elemenata. A upravo taj deficit resursa su ludi i vispreni Rusi nadoknađivali tako što su ubacivali svoje ljude na američko tlo, infiltracijom u njihova nuklearna postrojenja i istraživačke laboratorije, sve legalno i regularno. Naime, te stamene, ali lude i verovatno bolesne u mozak osobe, ljudi i žene, reskirale su svoje živote i čitavu špijunsku mrežu i sistem majke Rusije, pa samim tim i pun potencijal vojne snage Crvene Armije da budu otkrivene, ispitivane, mučene, ubijene. Sve zbog ideologije. Kažem, bolesne u glavu osobe. A sad, kako će jedna takva individua zaslepljena ideologijom da prense to ukradeno 'blago' u komunjarsku utopiju? Gde će da strpa tih 7 grama Plutonijum 65 probnog elementa ako ne u - epruvetu. Nezaštićenu, na vrhu plastikom zapečaćenu, staklenu epruvetu. Sa Plutonijumom 65 u gaćama, čarapama, anusu ili vagini, ko čime raspolaže naravno, oprezno izlazi iz istraživačkog postrojenja nadomak malog gradića u Koloradu, seda u svoj Bjuik, vozi rutom 66, stiže do benziske pumpe u Minesoti, i posle tajnog raspoznavanja predaje tu epruvetu drugom špijunu koji odmah ulazi u prepun Grejhaund bus koji piči do Čikaga, proverava da li ga je neko u međuvremenu pratio i ostavlja sadržaj u ormarić na stanici kog će pokupiti neki tamo treći anonimus koji će proslediti dalje do Njujorka, Bostona ili gde već, sesti na avion, prekookeanski brod, voziti se i nesvesno ozračiti okolinu svuda oko sebe, sve dok ne stigne u Evropu. A tu putu jedne epruvete nije kraj. Cela Evropa se treba preći bez problema na isti način da bi se konačno stiglo do tla Istočne Nemačke, koja je takođe bila prepuna kontra špijunima, agentima i profesionalnim ubicama.
Kruži proverena legenda da je jednu rusku špijunku pod sumnjom, u Lajpcigu pretresao jedan žandar koji nije ni slutio šta ova ima u svom skrivenom šteku. Naime, pre samog čina pretresa, počela je da glumi i oponaša curenje iz nosa i kijanje, i dok joj je ovaj pretresao tašnu i lične stvari, dokumentaciju, džentlmenski joj ponudio izvadivši iz njene torbice kutiju maramica koju je ova oberučke prihvatila, istresla par veštačkih slina u maramicu i vratila mu nazad. Naravno, ovaj to nije hteo da uzme u ruke. Pustio je ne našavši ništa. A šta mislite šta je bilo u toj kutiji maramica? Jeste, epruvetica iz Jurijevog čmara s Plutonijumom 65 koja je prešla veću kilometražu od Jovanča Micića.
A to je samo jedan banalni primer, hladni rat je trajao više od trideset godina. Hehe, ludi Rusi.
- I, si je jebao na kraju, a?
- Beži bre, nju je prešaltalo više tipusa kroz prangiju nego buljuk Rusa epruvetu iz perioda hladnog rata.
Izgovor kurve kad je pitaš zbog čega radi taj posao.
Prva kosidba trave na old skul način.
Izraz koji koristimo kada se susretnemo sa izuzetno čudnom i specifičnom prikazom. Naime, u pitanju su osobe ženskog pola, oronule od seksualnih odnosa, uvek izgledaju kao da su svršile, jer su raščupane i razmazane.
Reč je o nenormalnim baksuzima. Ljudima koji se pojavljuju taman kada vam malo krene i ruše sve vaše nade u vodu.Protiv njih ne pomaže ni luk ni izvrnuta čarapa, crven konac pobeli od muke, a krst se u polumesec pretvara.
-Juče bato čekam poslednji par za 12000 i dolazi onaj baksuz Milan, kaže nemoj se nadati džabe. Meni dolazi do 90. minuta i ovi izjednačuju iz ofsajda. Ja skočio da ga bijem, okliznem se i slomim nogu. Pera uzeo neku čašu da ga gađa, kad ona puče u ruci iseče se čovek. A ja onako šljakav krenem ka kolim da uzmem pajser i ubijem budalu, kad ono, odneo mi kola pauk.
sarkasticno zajebantski surogat pozdrava,primenljiv na osobe koje dugo nismo videli,na osobe koje nam nisu bas jako simpaticne i osobe ciji momentalni izgled ne odgovara memorijskom zapisu poslednjeg vidjenja.
Trenutak,kada vodite svoje dete prvi puta na analizu urina u laboratoriju.
Brutalan nacin da se nekom drugu opise koliko mu je devojka jos uvek klinka.
Najveća mana nas Srba. Ogleda se u hrani i piću. Uvek se kupi barem duplo više. Najgore od svega toga je što se na greškama ne uči. Pa se i sledeći put, ponovi isto.
Organizujemo roštilj. Društvo od 15 ljudi.
"Ja mislio da kupimo jedno 4 kile ćevapa, 6 kila bifteka ,Mićo će da ponese troje pilića.Ja bih možda još jedno dvije kile slanine da malo zamastimo , i po kilogram kremenadle i ramsteka. Uzmi i jedno 2-3 kile kobasice. Srebrenko najviše voli kobasicu, a znaš da najviše može pojesti. Ok, ti ponesi od kuće suvog mesa da malo čalabrcnemo dok ne bude gotov roštilj. A za pivo? Pa da uzmemo jedno četrnes gajbi klipača. I uzmi jedno 17 vrućih hljebova u Maxiju. On je lijep, može dosta da se pojede."6 sati kasnije:
Svi se najeli i napili, a ostalo mesa koje ćeš na kraju baciti, ali makar se pivo može iskoristiti za sledeći roštilj ....
Jebo im ja mater!
Šatro odsutne kolege, prevrtljive komšije, periferni poznanici, sada privatnici koji su ''uspeli u životu'', nabeđeni intelektualci koji su sigurni da su vas prevazišli u svakom pogledu i da više niste njihov nivo.
Uljudni samo kad im nešto zatreba. Zar je toliko teško klimnuti glavom ili procediti jebeno ''Zdravo''? Ili se uredno javi svaki put ili mi se skloni da te ne vidim, dok te nisam od sebe.
- Dobar dan, dragi komšija. Ne date se videti otkad uđoste u opštinsku skupštinu. Rekoše da ste Vi novi predsednik kućnog saveta, pa da Vam skrenem pažnju da treba da se zameni sijalica u hodniku na našem spratu, sandučići su nam bili na meti vandala, a i parkić ispred zgrade je zarastao, a mi imamo malu decu, pa ako biste...
- Hoćete reći da živite ovde i da se poznajemo? Ne bih rekao. Molim da mi se obratite pismeno i dostavite kopiju poslednjeg računa od infostana.
- Komšo bre, pa to sam ja, Ivan Babica sa trećeg. Zajedno smo se tukli protiv ovih iz 45-og, sećaš se! Nije valjda da si zaboravio?
- Ja nisam... Dakle, račun, pismena molba, pa sekretaru kućnog saveta. Doviđenja, prijatno.
Budim se. Jutro. Čuje se škripa đedovog đerma dok izvlači vodu iz bunara. Usput psuje majku fašističku onima iz vodovoda zbog redukcije. Kokoš ispusti posljednji glas prije tupog zvuka koji je proizvela sjekira udarivši u panj - čuo se samo klepet krila o trske u drvanici. Komšija prolazi biciklom i naziva Boga babi i đedu.
Majka nas pozva doručak. Oca nije bilo. Gledali smo tupo u onaj presnac umazan kajmakom. Nakon opomene da jedemo brže slistišmo onu tepsiju u minuti.
Uglavnom, tu sam veče išao sa starim na koncert Mitra Mirića. I nije bilo nešto.
