Razlog je nekada manje, nekada više opravdan, ali poziv na tako nešto se ne odbija.
Kada te domaćin pozove na čast, jer je kupljena neka prinova ili je povod neka druga radost u kući, moraš se odazvati, jer nedolazak se može svakojako tumačiti. Bolje da dođeš, pa šta god da je u pitanju.
Posle ispane da nisi hteo.
Nekima je sasvim uobičajena stvar kupiti novu veš mašinu i tome se ne pridaje poseban značaj, ali postoje i ljudi koji je nikada pre nisu imali ili je tek sada menjaju novom, posle 20 godina mučenja sa starom Obodinkom.
Izvinite molim vas, ali pre 20 godina je za takvo nešto trebalo izdvojiti popriličnu sumu maraka i nije svako mogao priuštiti svojoj ženi takvo zadovoljstvo.
Slavlje u tu čast, može trajati i po nekoliko dana.
Dan kada stiže novo čudo tehnike u ovom slučaju je crveno slovo u kalendaru, a priredba se organizuje u kupatilu.
Posle nivelisanja, povezivanja i detaljnog čitanja (naglas) instrukcija iz uputstva za upotrebu, pristupa se premijeri stavljanja u pogon mašine.
5 kg starih stvari je ubačeno, jer: "Jebo ja njoj mater, prvo nek ona opere ovo što se može i baciti... zajebi ti to, što je ona nova!" Nisi valjda lud da prvo ubaciš košulje za svadbe ili jedini sako 1. Maj Pirot.
Stočič, stolice i zdravica su već instalirani, ali zbog tesnog prostora neko mora i stojeći iz hodnika da prati fabulu.
Gorenje WA 60085 je spremna, a domaćin u to ime diže čašicu i red je da se nazdravi.
# E, pa komšija neka je sa srećom i da te služi i duže nego ova stara! Do duše ja preferiram Končar mašine, ali i Gorenje je dobra, ima delova...Hvala komšija, Dragice stisni PLEJ!
...3 minuta potpune tišine...svi zadivljeno gledaju u bubanj kako se okreće..
@ Auu, radi, a jedva da se čuje. Ma ja, nova stvar je nova. Dragice, vidi dal nisi slučajno stavila na 90c, ovde piše da prvo pranje ne sme preko 60c, nemoj da je sjebeš odma!
= Nisam, es'lud, vidiš da sam stavila program na "šareno".
...
# Komšo, Ja bih morao da krenem, evo već je proslo pola sata i stvarno lepo radi, ajd prijatno...
* De' ćeš sad čoveče, evo sad će centrifuga! Draganče, ajde do pijace da kupiš onu zaštitnu navlaku za ovaj model.
Zovni i majstora Velju, kad već ideš tamo i obavezno mu naglasi da smo kupili novu, da ne bi čovek slučajno poneo i alat, jer smo ga zvali samo kad se ova stara kvarila.
Reci lepo,... čika Veljo, izvolte doći na čast.
Kućna žurka organizovana kako bi bi se eventualno ponovilo sve ono što se događalo tokom slavnih osamnaestih. Eh to je bilo vreme... Kad je Deni spandrčio Anju (lokalna radodajka u razredu) u wc-u, kad je Puki u'vatio Anu za sisu, kad je Mare peglirao u fontanu itd. Sve je to nekad bilo. Bilo pa prošlo. Sad kad je prošlo pokušava da se oživi u godinama koje slede, a što godine prolaze to su rođendani sve gori. Na rođendan su pozvani svi oni koji ne bi smeli više zajedno da borave u istoj prostoriji. Na repertoaru su sledeći gosti: najbolji drugovi iz srednje, najbolji drugovi iz kraja, drugarice iz srednje (ribe koje nije mogao da opali, ali priča kako je mogao a nije hteo jer su mu drugarice), devojka(VIP) i rodbina (braća i sestre).
Dolazimo jedno sat ipo kasnije jer nam auto izgubio petu brzinu pa samo autoputem morali da guslamo četvrtom, ali opet stigli smo.
Ulazimo u dnevnu sobu, piči neki house, a kad tamo bal vampira iz srednje škole.
Ja: ŠKK, od kud one ovde, ovaj kreten mi nije rekao da će i njih zvati
Stefan: Jebem ga u usta!!! Jel zna on da smo mi sa njima na mars u pičku materinu.
(nema veze ulazimo kao da je sve normalno)
Ja: E ćao pa i vi došle aaa? lepo lepo baš vas dugo nisam video. (u sebi:izdrži par minuta pa pali za kujinski sto da ih ne gledas, dosta si ih gledao 4 godine)
Stefan: Ooo pa zdravo, a ja se pitam da li je i vas zvao, baš vas dugo nisam video. Kako je na faksu?
Ja (u sebi) : aj skrati ta sranja majke ti, daj pozdravi se pa da palimo za sto dok nisam izgubio apetit.
Slavljenik: E ljudi šta ćete da popijete, kokakolu aa?? može evo sad ću da donesem
Ja: pa ono mislio sam nešto ljuto al može i kokakola kad si već...
Stefan: meni...ma nema veze ode...
Posmatram atmosferu i provaljujem da su se grupe već formirale. Vampiri tračare,verovatno nas. Ortaci iz kraja pričaju neke svoje priče. Rodbina uglavnom pomaže oko pića i meze.I dalje piči neki house sa youtube-a dok DJ surfuje facebook-om
Sedamo za sto, kad dolazi ONA ljubav njegovog zivota, sa nama se pozdravlja sa samo cao i prolazi kao da je svi vec znamo. Seda sa društvom iz kraja i sa njima razgovara. E tu se žurka za slavljenika završava, od kad je ona tu on se od nje ne odvaja.
Ja: A ovo je znači ta nova riba. Dobro je pa smo se upoznali.
Stefan: Aha. Sad se sam služi nema vise posluge, kad ti fali nesto samo idi do frižidera.
Ja: Ma pali brate ispoštovaćemo jos ovaj oval hrane pa palimo, vidiš da ce večeras ovde samo on nesto da spandrči. A nema ni pica pa da bar Mare opet peglira.
Reših da ostavim poslednji trag Srba onim narodima koji ostaše. Voleo bih da nikada niko nije imao tu nazovi - čast. Voleo bih da se makar ovo sve desilo mnogo kasnije, ali tako je - kako je.
Ja ostadoh poslednji Srbin otkad mi pre dvadesetak godina tetak stade na zaostalu neutronsku nagaznu kapislu iz grenlandskog rata... Uvuče ga ono sranje, ostaše samo gumeni vazdušni Đonovi Air Muhameda3077, retro edicija.
Ispričaću vam kako smo se obreli na Grenlandu u pokušajima da spasemo našu malu hordu od 150 preživelih Srba Trećeg svetskog rata, koji dedovi vojevaše zajedno sa celim svetom do pre dvesta godina. Koliko je rat bio uspešan za nas Srbe možete već i sami izvesti zaključak.
Vučem prst preko ekrana, a prst drhti..
Čitajući istoriju sveta, žalim što nisam živeo u nekim lepšim vremenima. Nekada je sve bilo bolje. Badava nam ovi teleporti kad samo gospoda može da ih priušti, a mi sirotinja se i dalje guramo po konzervama za tunelovanje iz pretprošlog veka.. I to na bonove, ojj živote, protraćio sam ovih sto osamdeset leta na seljakanje, bežanje od bombi i kojekakvih čuda za koja ni sam ne znam kako funkcionišu, al' žeži u pizdu materinu.. Stalno nerviranje, cimanje, obećanja - ''biće bolje''.. Da sam znao da će mi ono sokoćalo koje ti ubace u krv samo produžiti patnju ne bih nikad pristajao na to. Ljudi su bili srećniji dok su kraće živeli.
Kažu spisi da je taj Treći svetski rat počeo u Jajcu, u jednoj pekari. Ko je tu šta kome rekao, ko je koga ubio nije nikad razjašnjeno, tek ubrzo posle toga svetske sile počeše da bacaju zabranjene bombe, koje se ispostavilo da je mnogo jače nego što su mislili,... ehh da se tu stalo... Ne bi nam Zemlja sada ličila na ogrizoljak jabuke.. Nastavili su da tuku jedni po drugima dok konačno ne prestaše pre dvesta leta, uz ogromne žrtve na svim stranama fronta..
Mir je došao, ali ne onakav kakvim smo ga zamišljali i očekivali. Onde gde je život mogao da se nastavi, dolazilo je do velikih sukoba preživelih. Ja sam rođen u jeku takvih borbi u jednom ogromnom krateru koji je imao povoljnu dozu radioaktivnosti u čijem centru se obrazovalo divno prirodno jezero, a koji uz to bio opasan pojasem šumske vegetacije. ''Zemlja slobodnih'', tako smo nazvali našu oazu mira gde su bili uglavnom ljudi sa prostora ex-Balkanskog poluostrva, Arapi, Indusi, Kinezi, nešto Hrvata i nešto Srba. Ovi ostali su se ili pokinezili ili poarapili.
Za kratko vreme preživeli sa svih krajeva sveta su uspeli da se udruže, obnove sva znanja i okrenu novu, vedriju stranu istorije.
Ali ne i mi iz Zemlje slobodnih. Pre pedeset leta, nakon dugog mira, ali doduše pritajene tenzije, puklo je sve u jednoj pekari.. Ko je kome tu šta rekao, ko je koga ubio ni danas nije poznato, tek izbi građanski rat u krateru i mnogi od nas krenuše da beže i spašavaju glave...
Grenland je jedno od retkih mesta koje je preživelo udare bombi tokom Trećeg svetskog rata i jedno od retkih mesta gde je demokratski sistem bio na visokom nivou. Tamo smo krenuli da tražimo azil. Pola nas se podavi u onoj konzervi što tuneluje jer smo se zgurali više nego što je predviđeno, a kad tamo stigosmo, dočekaše nas komšije Hrvati koji su stigli ranije i počeše da nas gađaju nekim laserima, pobiše nas ko zečeve. Teško sa njima izađosmo na kraj, osta nas dvadesetak kojima dadoše azil, skloniše nas na sigurno lokalne vlasti, a od onih Hrvata ni dan danas niko nije odgovarao za zločin koji su počinili.
Godine su prošle, jedan po jedan smo odlazili, da se razmnožavamo nismo mogli jer su nas sve do jednog sterilisali. I evo, nakon silnih godina ja ostadoh poslednji da napišem poslednje slovo o Srbima. Šta reći... Šteta jebiga..
Dragi moji,
posle puno razmišljanja, premišljanja i ostalih vidova ispijanja velikih količina piva, odlučio sam da i pored ogromnog pritiska većine zemalja sveta da to ne činim i nekoliko vrlo maštovitih pretnji smrću od država sa prostora Balkanskog poluostrva, ipak napišem i četvrti, nikako poslednji nastavak "Stereotipa po nacionalnosti". U isto vreme, razlog ovolike vremenske pauze između trećeg i trenutnog dela ove značajne istorijske studije, upravo leži u činjenici da sam zbog burnih reakcija svetske javnosti nakon izdavanja jedinog ali ekskluzivnog primerka Trećeg Volumena bio primoran da se povučen na sigurno, bezbedno mesto, na kome će moja revolucionarna glava nekako ostati pripojena sa ostatkom tela. Odatle vam, uostalom, sada i pišem. U atačmentu vam šaljem novu lista omraženih nam naroda i narodnosti sa ključem razumevanja te iskonske ali opravdane mržnje. Nadam se da ćemo se uskoro videti, dragi moji. Čuvajte se od ovijeh vrućina i slušajte vaše majke. I ako se meni nešto dogodi, Stefan Kostić je.
Vaš Th___
Tip mržnje koji osećamo prema čuvenoj kraljevini "s onu stranu" Lamanša nikako se ne može svrstati u red onih svakodnevnih, uobičajenih, klasičnih hejtova. Pre svega, on je relativno skorije prirode, odnosno datira iz vremena naše inficiranosti komunizmom i čuvenog slogana "Amerika i Engleska biće zemlja proleterska". Doduše, nije pomoglo ni to što je tadašnja srpska kraljevska porodica iz ratom zahvaćene zemlje i sa koferima punim zlata zapalila upravo na teritoriju gorepomenute monarhije. I uopšte ta čitava stvar sa monarsima ( NE sortom leptira; prim.prev.)...Koji su, bre, oni kurac pa da ih ja slušam i pokoravam im se?! Uostalom, neka im njihovi dabldekeri, zagušljivi pabovi, Bitlsi, fudbal sa sve Dejvidom jebenim Bekamom, prokleti čaj šurnaest puta dnevno i kraljica koja nikada ništa teže od šešira nije podigla! Mi smo, bre, ruska gubernija!...pardon, REPUBLIKANCI. Za sada, barem...
Francuski pederčići. I muslimani. I crnci. I modni kreatori. I francuska kujna. I Asterix&Obelix. I Žak Širak, krv mu nepristrasnu jebem! I David Guetta. I fudbalska selekcija čamuga. I Ajfelova kula. I "vidi Pariz i umri". I smrdljivi sirevi. I Toni Parker smuvao jebenu Evu Longoriju! I "La vie en rose". I lepe žene...pardon, NAJRUŽNIJE ŽENE NA SVETU. I slovo "R" kad pričaju. I profesorka francuskog iz osnovne, kurva raspala! I "Impresionisti". Et enfin, c'est fini.
- IRSKA
Zeleno, zeleno, zeleno, zel...a, da. Celt je već objasnio neke stvari...
- ŠPANIJA
Pre nego bilo šta kažem - ustanite. Jer treba ustati i odati priznanje tako moćnoj i staroj zemlji koja je i pored svojih unutrašnjih problema odvojila vreme da stane i na stranu nas sirotana ne priznavši samostalnu državu Kosovo! E, Španci, stvarno ste SRBENDE! Imate do jaja muziku, igrate najbolji fudbal na svetu, pičke vam uopšte nisu loše ( kada bi vam računali i one "kolonizovane" preko Atlantika, zajebali biste i našu ženskadiju! ), paelja je baš hranjlivo jelo a i pinjata - jer zvuči k'o da je vaša - nije loš trip! Oprostili smo vam i to što ste kraljevina i to što ste zagriženi katolici i to što je Barselona pukla i to što nas redovno prangijate na sketu. Po pitanju bikova smo, pak, i dalje neodlučni. Jebiga - jebu nas ove iz Orke. Uglavnom - Te Quiero, Espana!
Devojka sa sela. Devojka koja je antonim savremenih devojaka, kako u fizičkom, tako i u psihičkom smislu.
Potiče, kao što sam već rekao, iz nekog planinskog sela, situiranog Bogu iza nogu, u kom i nema mnogo ljudi. U grad je počela silaziti nakon navršenog četvrtog razreda osnovne škole kako bi nastavila dalje sa školovanjem.
Rođena u porodici u kojoj vlada patrijahalno vaspitanje, moral, vera, i stroga disciplina pri čemu svako zna svoje obaveze. Majka je sitna žena, mršava, izmorena svakodnevnim obavezama oko kuće, ručka i velikog broja gladne dece. Otac, kupan čovek, pravi seljanin, radi po ceo dan što na njivi, što u šumi, što u bašti pokušavajući da zaradi koji dinar da prehrani porodicu.
Devojka je fizički povukla na oca. Ima visinu između 170 i 180 cm, široka leđa, jaka ramena, krupna pleća sa čvrstim, ovećim grudima. Ruke su, takođe krupne, mišićave, sa žuljevitim šakama veličine omanje lopate. Nokti su, neretko, plavi, jer ih je prebila obavljajući neki težak fizički posao. Kosa je suva, slamasta i lomljiva, ali zato je lice uvek rumeno i sveže, što ukazuje na njeno dobro zdravlje i snagu.
Njen dan počinje u pola 5, pre prvih petlova, kada odlazi u štalu da nahrani, napoji i pomuze krave. Potom, oko 5 odlazi na izvor, gde se umiva hladnom, izvorskom vodom. Odatle nosi lonac pun vode majci za razne potrebe. Doručkuje obilno šta god se nađe tog jutra na trpezi i uopšte nije izbirljiva i ne gadi se čak ni na pihtije sa belim lukom. Doručak pored toga što je obilan, veoma je i zdrav. Hrana je domaćeg porekla, ono što su sami uzgajili i napravili. Uglavnom je tu domaći sir, domaća slanina, pršuta, ajvar, kajmak sveže povrće i tek ispečena lepena koju su umesile bakine vešte ruke. Sa dedom popije čašicu domaće rakije radi dezinfekcije, pa ide da se presvuče i spakuje knjige za školu u lovački ruksak. U pola sedam sa ostalom decom seda u kombi koji im je obezbedila opština da mogu da idu u školu.
U 15 do 8, nakon duge vožnje seoskom, vijugavom kaldrmom, stiže ispred škole. Ne skidajući ranac ni jaknu, zauzima miran vojnički položaj ispred kabineta. Njeno mesto u kabinetu je prva klupa, ako nije zauzeta, odakle svojim leđima zaklanja veliki deo table, a ako je zauzeta, povlači se na sami kraj učionice. Na času čuti kao zaklana i pažljivo sluša sve što nastavnik priča. Njen duboki, jaki glas se može čuti samo ako je nastavnik nešto pita. A i tada, rečenice su kratke i jasne,a reči bez većine samoglasnika koji se mogu izostaviti. Omiljeni predmet joj je biologija, jer mnogo voli i razume se u životinje, lekovito bilje, korov, i prirodu uopšte. Kad poraste, volela bi da bude šumar. Iako ne uči mnogo, već samo kada se ukaže prilika za to, kada nema puno posla (a to je žimi, kad se smrači, kad je crveno slovo i sl.), ima dobre ocene i pokazuje odličan uspeh. Na velikom odmoru, dok druga deca jedu, ona sedi i čita, ili uči jer je ona jela dok su njeni drugari spavali. Iako je deca gledaju kao običnog seljaka, niko se ne usuđuje da je začikava, jer svojim fizičkim izgledom odaje utisak da bi ubila čoveka jednim šamarom. Ali ni u tom slučaju, nikad ne bi udarila, jer je to toplo i emotivno biće.
Po povratku kući, ručava sa ostatkom porodice. Nakon ručka odmah izlazi napolje da namiri ostale poslove po imanju. Desna je ruka svog oca, a uvek će majci i baki da pritrči u pomoć. Nijedan posao joj nije stran. Sa 8 godina naučila je da vozi traktor. Dok čuva ovce držeći slamku osušene trave u ustima, čita knjige i radi domaće zadatke. Kopa kao da je navijena, a kad uzme sekiru barata njome kao kašikom kad jede supu. Da sat vremena iscepa metar drva za kuću.
Njen dan, završava se kad zbog zalaska sunca nije moguće obavljati poslove po imanju. Izmorena napornim danom, nakon gledanja večernjeg dnevnika i večere, leže oko pola 9.
Njen život, kao i njenjih ukućana, nije nimalo lak, ali ona svakim danom ustaje sa novom dozom entuzijazma i snagom za nove radne pobede. Mala zadovoljstva svakodnevnog čoveka ne poznaje, a nisu joj ni potrebne, jer ona ima sve dok je sa svojom porodicom u toplom, seljačkom domu. Čokoladu jede samo kada je neko ponudi, ili kad neko od gostiju, koji su uvek dobrodošli u njen dom, donese. Njeni slatliši su darovi prirode, sveži ili prerađeni onako kako to samo baka ume - osušeni, u slatkom, marmeladi ili zapečeni. Zato, opet treba naglasiti njeno zdravlje i rumeno, jedro lice. Gotovo nikad nije bolovala, a i tada trajalo je svega dan, ili dva. Pravi je dar Boga svojoj porodici koju mnogo voli i spremna je dati život za njih.
Svako jutro kad ustanem oko pola 7, ja odmah pomislim: hvala Gospodu što sam ustao živ! Pre odlaska na počinak Mu se vazda detaljno pomolim i on me, eto, svakog jutra, uvek miropaže tajnom života. Nakon što se čio i vedar dignem iz ležaja na kojem spavam (jer me Bog miropomaza), stanem pred ikonu Isusa Našeg Krstonosioca i stanem je celivati. Ne znam kako to drugi bogobojažljivi ljudi rade ali ja, na primer, dok celivam, ja praktikujem tihovanje jer to čine i monasi u Hilandaru a moj mi je duhovnik, otac Nikolaj, kazao da oni najbolje znaju šta je "bogougodno". Kad završim sa jutarnjom molitvom, otidnem da sa Božjim blagoslovom obavim i jutarnju higijenu. Imam peškir koji štiti od napuštanja blagodeti, četkicu iz manastira Ravanica a lavabo mi je, još prošle godine za Slavu, lično osveštao otac Zafir. On mi je poklonio i brojanice bez kojih ne idem nikuda. Spustim se dole u kujnu; majka moje dece je već odavno ustala, napojila stoku, sredila kuću, spremila doručak i čeka me smerno, ponizno, skrušeno, kako i dolikuje jednom grešnom biću iz Starog Zaveta. Odalamim je jednom preko usta da me ne bi napustila blagodet (savet oca Mihajla iz manastira Rukumija) i sedam za sto. Danas je post po julijanskom kalendaru te reči "Bog čuva jaganjce koji pasu travu sa livade odricanja" krase stolnjak iz manastira Grabovac nad kojim jedemo. Ja te reči i ne razumem baš najbolje ali me je otac Hinastera uverio da štite od prelesti.
Utom stižu i deca. Sva su krštena, Bogu hvala, a u školi su odlični đaci iz veronauke. Dva nastarija sina već pomažu jermonahu Danilu u obližnjoj crkvi a mlađa ćerka peva u crkvenom horu, u slavu Svevišnjeg. Jedino se brinem za ovu najstariju a i otac Nikolaj me je savetovao da je što pre pošaljem u jedan dobar ženski manastir da ne učini veridbu sa đavolom, s čime bih se i ja bacio u uninije a to bi bila teška prelest. Doduše, u mobilnom telefonu (blagoslov oca Makarija iz Valjeva) imam u automatskom biranju (blagoslov ali u upozorenje oca Zafira) čak trojicu sveštenika koji su spremni da, u hitnom slučaju, odmah dođu i spreče eventualni odlazak blagodeti, ižejesinanebesi. Nakon što svršimo sa doručkom, svaki ide na svoju stranu - deca u školu, ja na posao a majka moje dece na ispovest. Odalamim je još jednom, ovoga puta za njeno dobro. Zna da je zgrešila pa dobrodeteljno ćuti. Ako.
Dok se kolima vozim u firmu, slušam radio-stanicu "Slovo Ljubve" i uživam u dobrim, starim himnama, troparima i psalmima. Često između uhvatim i neku poučnu emisiju a među omiljenima su mi definitivno "Veronautika", "Saputnici na putu za Damask" i "Crkvena kuhinja". Nikad ne vozim 66km/h i kad čekam na semaforu uvek mrsomudim brojanicu. Ponekad mi se desi da me zaustavi milicija i ja im tada pružim staru vozačku i saobraćajnu dozvolu, jer ove nove nose žig Đavola i isisavaju blagodet iz čoveka...što je opet prelest po crkvenim knjigama. Jako se uplašim kad vidim neku saobraćajnu nesreću jer mi je otac Atanasije iz Paraćina jednom rekao da je Antihrist onda obavezno negde u blizini i da vreba nas miropomazane bogosvedoke. Tada gledam u ikonu Svetog Luke na retrovizoru i hrabrim se molitvom Bogomladencu.
Na poslu imam dobre odnose sa svim kolegama, mnogima od njih sam i krstio decu...a sutra ću, ako Bog da, možda i tvoju. Neki od njih su bili i na Hilandaru pa su mi odatle donosili krstove, ikone, sveće...na čemu sam im ja veoma bogozahvalan. Iako bih jako voleo i da ga lično posetim i u njemu zakonačim, znam da je moja poseta Hilandaru nemoguća dokle god su u funkciji ovi novi pasoši koji nose žig Zveri tj. pečat Sotone. A i fotografisanje je pogubno za zadržavanje blagodeti (otac Zafir). Kad završim sa poslom odlazim kod oca Nikolaja na ispovest. On je obično zadovoljan mojom čvrstinom Vere i volim kad mu poljubim ruku pred rastanak. Kada dođem kući i završim sa ručkom, uzmem da čitam neku od knjiga iz crkvene biblioteke a trenutno listam "Pečat Istiniti" Arhimandrita Emilijana. 66-tu stranu uvek preskačem. Večeramo opet svi zajedno, izuzev majke moje dece koja se već povukla u naš ležaj i čeka me da je izbičujem 12 puta, koliko ima i Svetih Apostola Princopratilaca. Ja to činim nerado ali se ne usuđujem da preispitujem savete mog duhovnika, oca Nikolaja.
Konačno, ležem i ja u blagosloveni krevet, vedar, čio i neokrnjene blagodeti. Jer - uskoro ću sanjati Tvorca a to je dobro protiv prelesti...
Subotom opštim sa ćerkom, nedeljom glasam za našeg Acu.
Kao što na kraju većine velikih video-igara dolazi susret sa "bos" protivnikom, tako se i pri kraju studija uglavnom naleće na jednog "bos" profesora.
Ovakvi ljudi se uglavnom mogu pronaći na ne naročito teškim studijskim programima, a njihov zadatak je jednostavan: da u roku od dva semestra učini ono što njegove kolege nisu uspele ni za deset: svesti broj studenata koji će diplomirati na neophodni minimum.
I dok se na teškim fakultetima i teškim studijskim programima, selekcija onih koji će diplomirati, naročito onih koji će diplomirati u roku, sama po sebi svodi na odgovarajući broj, na odsecima gde predaje "bos" profesor, ispitni rokovi se pretvaraju u ispitne masakre.
Kategorije "bos" profesora:
1) Strog, al` "pravedan"
Kurac pravedan. Izigrava legitimistu, drži se slova zakona kao pijan plota, ocene daje "precizno" u promil. Ne uzima u obzir aktivnosti studenata, kvalitet seminarskog rada, drugačija interesovanja. Neko može da se ubija od truda, da ima prosek 9,89 u dotadašnjim studijama, ako se nije naspavao pre ispita (jer je, primera radi, celu noć učio predug članak iz stručne enciklopedije), može da dobije šesticu i tu je kraj svake diskusije. Nisi zablistao, tvoj problem. Neretko se iza ovakve maske "poštene strogosti" kriju neviđeno zakulisne radnje. Dovoljno je da neki kolega/rođak/kum/prijatelj namigne da je njegovom malom potrebna prolazna ocena, i u istom ispitnom roku ima taj isti profesor da protumači slovo zakona veoma kreativno- najbolji studenti dobijaju šestice, "proteže" sedmicu.2) Teški neurotik
Kod ovakvog profesora je jako bitno imati u vidu: vremensku prognozu, da li je posekao prst (pozdrav za studente FMU ako znate o kome pričam), kakav mu je bioritam, da li je ušla kontrola u gradski prevoz... Ako je slučajno ustao na levu nogu: pada cela generacija u ispitnom roku. Opet, ako mu je dobar dan, sa istim nivoom naučenog gradiva, svi prolaze sa osmicama, devetkama, čak i desetkama. Tada ponekad odgovaranje traje 2-3 rečenice...3) Profesor koji predaje levi predmet
Najopasnija sorta. Na većini studijskih programa se na kraju nalazi neki predmet koji ne spada u stručne- npr. ranije popularna "Predvojnička obuka", koja je u prosek ulazila podjednako koliko i daleko važniji predmeti, a danas razne sociologije, psihologije, filozofije, ali na fakultetima sa kojima imaju samo simbolične veze. Interesantno je da studenti u proseku i imaju niže ocene iz ovakvih, u odnosu na daleko teže predmete. Jednostavno, ovde se treba setiti da je svakom profesoru njegov predmet najvažniji, odraditi to što se traži i ne raspravljati se mnogo (sa budalom).4) Bos zato što mu je predmet zaista težak
Sorta koja izumire, naročito kada se uporedi sa onim prethodnim. Nekada je reč o velikim stručnjacima, koji se bave predmetom sa zaista teškom materijom, koja se mora savladati... Ali, u današnje vreme je to prava retkost. Uglavnom se ovako nešto kombinuje sa prve dve kategorije, pa neka je studentima Bog na pomoći, jer moraju da gataju i raspoloženje, i da uče pretešku materiju.
Beznačajni ples komadića prašine u zraci sunca.
Pored otvorenih balkonskih vrata, na malom stočiću obasjanom jesenjim suncem, u potpunom miru i čarobnoj atmosferi koju su pravile grane poluogoljenog velikog divljeg kestena, nalazila se stara ukrštenica umazana polukružnim tragom osušene kafe.
Na toj stranici bila je slika Sereme Vilijams. Primjetih veliko naguženo dupe koje čeka servis i odlučih: ako je ispunim do kraja i bez greške - jebaću Serenicu. Zavalih se na trosjed odlučan da je spapunjam i umočim u mlađu od sestara Vilijams. Pred sam kraj, na zadnjih par riječi se zamislih i počeh da se dvoumim: pa i ne znam baš, nije da je ne bi ali i nije mi nešto, možda je bolje da ostavim neispunjeno koje slovo... Na momenat mi pažnju odvuče pogled kroz prozor. -Kakvo iznenađenje! Dobar dan gosn. Kadinjski, moram vam priznati da mi je mnogo žao što ne sviram violinu, da vas ugostim kako dolikuje. Ali nije ni bitno, ako mi ostavite malo narandžaste, zelene i crvene slobodni ste, rado ću vas se sjetiti. Mogu da navučem roletnu ili da...
Kišobran! Znao sam da ću zaboraviti! Jebeš hipopotamuskinju i ukrštenicu, moram da vratim kišobran. Ali sija sunce! HAH! Odlično! Zar mogu nešto bolje sada da uradim nego da hodam po sunčanom i vedrom vremenu sa kišobranom?
Izašao sam napolje. Smrknut i napućenih usana. Noge su mi stajale uspravno, povijen u kuku prema napred pod uglom od četeresipet stepeni, prosijeda brada mi se vukla po podu a šešir je išao u špic šezdes centima i imao je hrčka sa išaranim gipsom na nozi koji je svirao trubu, umjesto kopče kao kod Okultisa. OH! Pa kako to izgledam, začudih se ja, mada mi je bilo svejedno a srećom nikome također to nije bilo čudno iako su svi ostali izgledali, ono štatja znam, normalno.
Dok sam šetao marševskim korakom vrteći kišobran, neka žena u klimaksu me je pogledala ljutito. Pomislih koji joj je moj, kad ugledah da trči prema meni. Ja zino, kontam vidi budale. Naskoči mi na leđa, obujmi me nogama oko struka i gurnu ruke u prednje džepove od mojih pantalona. Ritao sam se, da je zbacim. Ne da, drži se ko pijavica. Zaletim se u rikverc i otresem je od zid - ništa! Pokušam je prebaciti preko glave, kakav, nema šanse. Kad me ugrizla za vrat, ritnem nogu iza leđa i nabodem je mamuzom u pičku! Ona cijuknu, ispusti lokvicu krvi i pobježe.
Stigao sam. Izvolite kišobran dobri gospodine kome ne znam ni ime. Ispričao sam mu šta mi se dogodilo. Ponudio mi je kašičicu sode bikarbone ali ja sam tražio da mi da papagaja, odbio je, i na kraju smo se našli na čaši vode. Popio sam vodu i krenuo u carstvo divljeg kestena.
Bilo mi je dosadno da se vraćam kući ali srećom to je primjetilo jato gavranova. Smijući se, spustili su se do mene i počeli da me vuku za ruke kljunovima i nogama, kao da poletim a ja sam se kao batrgao i smijali smo se baš puno, a joj da vidiš šta smo sve radili. Ali bar su mi bile slobodne ruke, nisam vise nosio kišobran, tako da sam sa njima došao do kuće za čas.
Sunce je bilo pod drugim uglom, prozor je bio običan. Onaj lik mi nije ostavio boje. Ali ja imam lampu! Op, op kakva sreća. Pa sa lampom može mnogo toga da se uradi!
Eto, došlo vreme da se posle prvog i drugog dela i ovaj serijal privede kraju. Mogao sam, doduše, da navedem još neke česte slučajeve, kao npr. izlazak pred sudiju, kada murkan za isti prekršaj nije kaznio 10 ljudi ispred vas, ali ste baš vi ispali baksuz; ili pak beskrajna suđenja, kada kablovski operater/internet provajder/EDB/"Infostan"/Vodovod ne snosi odgovornost što plaćate ono što ne dobijate, ali ste vi krivi kada 2 dana zakasnite sa plaćanjem računa.
Da vam ne objašnjavam sad, sve je to manje-više kombinacija 6 (ili pak 5) prethodno navedenih slučajeva, a ja sam porazmislio o tome šta je uzrok srpske ljubavi prema parničenju i došao do sledećih zaključaka.
1. Trošenje viška slobodnog vremena i energije
Kao što sam već rekao, nacionalni hobi br. 1 (rat) po prirodi troši negativnu energiju kad se ova nagomila. Ali, šta kad rat nikako da izbije (doduše, nije da ga nama Srbima istorijski manjka, od Prvog srpskog ustanka na ovamo, sve generacije su doživele barem jedan)? Međuvreme se popunjava malim privatnim ratovima- parnicama.
Zar zaista mislite da je prvom komšiji bitno da li će taraba ići metar tamo, ili metar ovamo; ili što ste "naružili" izgled zgrade rešetkom, koju ste postavili na terasi? Ne! Samo hoće da vam napakosti i potroši višak energije; ili se pak sveti što ste vi pokrenuli isto tako besmislen proces. Doduše, što se tiče ove rešetke, naravno da je i vama i njemu jasno da ste je postavili, da on više ne bi prelazio sa svoje na vašu terasu, i krao vam kiseli kupus, te da će ona predstavljati ostatku komšiluka jasnu potvrdu glasina da se tako nešto zaista događa.2. Omiljeni penzionerski hobi
Iako se u parnicama nađu i ljudi mlađi od 65 (pod ovim podrazumevam nekrivična dela), sudovi žive od slučajeva koje pokreću pripadnici ispisničkih generacija. Kao što u Srbiji ništa nije normalno, ni penzionerski hobiji tu ne zaostaju. Ako slučajno niste u toku, pa ste mislili da su to stvari, kao što su šah, boćanje, putovanja i slično, varate se. Ovde je suđenje apsolutno omiljen penzionerski hobi. U stvari, ne hobi- profesija! Iz nekog razloga, sede glave misle da mogu da se transformišu u vrsne advokate, sve bez pravnog fakulteta. Samo su potrebni slučajevi! A šta su slučajevi? Uglavnom je reč o komšijskim parnicama- zato što, primera radi, komšinicin sin vežba klavir u vreme kućnog reda (a ja se sve plašim da nekom penzosu zaista remeti san sviranje od 12 do 5), komšija iz prizemlja je pustio psa lutalicu da prespava u njegovom stanu kad je napolju bilo -20 i slično,... Ukratko, veoma slično prvom slučaju, bilo šta može da posluži kao razlog za pokretanje parnice, na koju će otići dobar deo ionako male penzije. Ali, svi mi žrtvujemo ponešto zarad hobija, zar ne?3. Nemogućnost dogovora
Mi Srbi, duboko u sebi, smatramo da je diplomatija za pičke (i zbog takvog stava smo mnogo puta ispaštali- počev od Kosovskog boja, pa sve do današnjice). Koliko puta smo samo u poslednjih 20ak godina čuli od naših predvodnika, da je bolje da se svi kolektivno žrtvujemo zarad principa, nego da pristajemo na trule kompromise? E, takav stav se prenosi i na sudske parnice. Ukratko, konstruktivan predlog za dogovor se zamišlja po principu "ili će biti po mom, ili nikako neće biti, ščuo!?".
Tako, dakle, od dobrovoljnog pristajanja na vansudsko poravnanje, iliti "medijaciju" (gotovo) nikada nema govora. Stoga je država rešila da pokuša da uvede neki red, uvođenjem obavezne medijacije, odnosno obaveznog pokušaja da se oko nekih manje vitalnih slučajeva sudovi rasterete. Međutim, kako se i ovo slovo zakona svelo na čuveno srpsko "nemamo mi o čemu da razgovaramo", sudovi nastavljaju da bivaju pretrpani predmetima, od kojih je barem 60% u nekim normalnim okolnostima moglo da se reši dogovorom.
PAZARAC(22.12.-21.01.):
Rođeni u ovom znaku ne vole sredinu. Ili su skromni, dobri ljudi, ili teže ka ostvarivanju bogatstva. Snalažljivi trgovci u oba slučaja. Prodaju ti za čas dva broja veće patike, ti im budeš zahvalan, osjećaš se kao faca, i daš pare unaprijed za još jedan par. Može i na veresiju. Vole modu. Ne vole modu prošle sezone. Vole Samsung uređaje bez ruba(edge). Imaju NP registracije plus broj. Slažu se sa rođenima u znaku Konobarice. Ne vole knjige, bosanske ćevape, Tutince i rođene u znaku Žare i Goci. Njihov simbol je troduplo slovo P, izvezeno zlatnim koncem(Philipp Plein Pazarac).
edit-dodatak: Pazarac ne mari za privatni konkurs, jer je na ženu. Ni za drugi. Ni za treći od bau-firme. Firma je na amidži, a stan na tašti. Ima brata u svakoj evropskoj metropoli.
BAUŠTELAC(22.01.-21.02.):
Ove osobe često najebu. Iako čvrstog karaktera u poslu, imaju svoje poroke. Često samci, pa sve što zarade, ostave petkom u obližnjoj kafani, jer misle da konobarica ima pik na njih. I tako mjesecima. Neće da shvati da konobaricu guzi neki firmaš sa X-peticom, koji je pokupi iza ćoška, nakon što ona izbroji Bauštelčev bakšiš. Kad shvati da će ostati suvog spolovila, ogovara je, pričajući da je teška kurva. Druga verzija Bauštelca sjedi u kladionici i još rijeđe trti. Kad dobije tiket, ide u studio "Ming-Ling", i jebe bubuljičavu Tajlanđanku za trideset eura. Na poslu sutradan laže kako mu je bilo super, iako nije svršio, i kako mu je kurva dala privatni broj telefona. Slaže se sa znakom Žare i Goci, a ne podnosi se sa Firmašem. Njihov simbol je sintetička majica sa V-izrezom.
KONOBARICA(22.02.-21.03.):
Rođeni u znaku konobarice su prepuni avanturističkog duha. Skloni sujevjerju i misticizmu, osim kad naiđe vidovita Ciganka, koju tada ismijavaju. Najčešće razvedena, preko 25 godina, sa djetetom "dole", zbog kojeg radi, jer kako kaže, ne voli da čisti švapska govna, a i bolja je para u kafani. Ili pak mlađa, stalno okružena muškarcima sumnjivog morala, ne vara dečka, nedaj bože je l', to radi jer ne može naći bolji posao, a i što da ne spoji izlaske i novac, a pušenje u BMW-u prije spavanja nije prevara. Slaže se sa svim znakovima i podznakovima, osim Bauštelca, a njen simbol je ljubavni par, Albanac i Slovakinja.
POŽAREVČANIN(22.03.-21.04.): nema opisa
FIRMAŠ(22.04.-21.05.):
Njihov zaštitnik je kreditni institut "Stefan & Meri". Vole da riskiraju. Odlikuje ih snalažljivost u neplaćanju redovnih radničkih plata, te u organizovanju skupih motornih vozila na "lizing". Ne podnose drugačije od njih, pa se uglavnom grupišu. Njihov moto je "šta će ti stotka za djecu, kad meni treba za dvije pjesme uživo". Nevole Bauštelca, plaćanje Krankenkasse, a slažu se sa Gošom Prevarom i Selfie-Boemom.
Njihov simbol je "kleiner brauner" i ispružen mali prst.
CIGANIN(22.05.-21.06.):
Izrazito osjećajne osobe, sklone depresiji, ukoliko im ponestane Asbacha. Inače vesele i snalažljive. Ovo je najsujevjerniji znak. Štede mjesecima da bi platili veselje, na kojem onda sve pare daju na armuniku i ćemane. Za razliku od rođenih u znaku Vlauca, ovi znakovi se tada iskreno, i iz duše izvesele. Psuju majku jedni drugima na youtube, jer se ne slažu oko toga, ko je bolji, Aca Čergar ili Dejan Kostić. Po mišljenju naše redakcije, Kostić je ispao šupak jer je upao Čergaru u foršpil kad su svirali zajedno, a Čergar ionako jede govna sa predugim improvizacijama. Skala gore-dole. Mrš u kurac!
Slažu se sa osobama u znaku Žare i Goci, Bauštelcem, Konobaricom, mrze Vlaucu, a njihov simbol je, u zavisnosti od plemena, "GRAND-sala", "Kazablanka" ili autoplac u 21. Bezirku.
VLAUCA(22.06.-21.07.):
Najvrijedniji znak u našem horoskopu. Ujedno i najštedljiviji. Voli cvijeće žute boje, kao npr. suncokret. Voli zlatno prstenje. Ponosi se srpskim rodom i hrvatskom domovinom. Ček, ... ne, ...to je bio Nikola Tesla, koji također rođen u ovom znaku(10.07.). Radi više poslova odjedno i to voli da pokaže statusnim-simbolima, poput zlatnog lava koji ubija zlatnog tigra na zlatnoj Versace-ogradi. Sa muzičarima se prije veselja dogovara oko kasnijeg vraćanja bačenog bakšiša, da se trotz raskoši ne ugrozi zidanje petog sprata na njegovom domu. Ne podnosi pijanice, raspikuće i nevjerne žene. Slaže se sa rođenima u znaku firmaša. Njegov simbol je žuta, na dva sata iznajmljena, dugačka limuzina marke "Hummer".
CAFE-CREAM(22.07.-21.08.):
Ovaj znak odaje najveće poštovanje svom zdravlju i izgledu. Samoprozvana elita i nešto kao metroseksualni-htio bih biti-mangup. Još-ne vegan ili vegetarijanac, jer potomak balkanskih mesoždera, ipak pazi šta će tokom radne nedjelje pojesti, ne bi li što manje uvlačio stomak prilikom ulaska vikendom u najpopularnije bečke fancy klubove. Ukoliko ne diže ruke u trećoj generaciji na "sve je postalo pepeo i dim", svoje vrijeme provodi sa istomišljenicima istih frizura, najčešće u "Fit-Inn-u"- Ottakringerstraße, te u solariumima sa prefiksom "turbo", "turbo-max", "turbo-turbo-pharaone", itd., slušajući na mp3-playeru i Dr.Dre "beat" slušalicama turbo-folk. Odlično se slaže sa Vlaucom, ne podnosi Bauštelca i Ciganina, a njegovi simboli su očev Audi A6, Rasta i Ana Nikolić, te maslinovo ulje, te majica na bretele.
GOŠA PREVARA(22.08.-21.09.):
Jedan od najtajantstvenijih znakova. Bečki Džejms Bond nula, nula, nula. Svuda ga ima, a niko ne zna gdje stanuje, za što postoji debeo razlog. Naime, ovaj znak je sklon upućivanju neistine sagovornicima. On vreba friško meso u gradu, naivne bauštelce, konobarice, osobe koje ne vladaju njemačkim jezikom, birokratijom, te im obećava šarenu lažu, poput sređene A2 diplome, bugarskih papira, mađarskog pasoša, sređenog stana, te raznih drugih bajki, za koje se dobroćudni naivac može uhvatiti. Naravno, traži jedan dio para unaprijed, a potom se pravda još većim bajkama ili se jednostavno ispari, kao prdež-mamurac.
Slaže se sa Selfie-Boemom, Cafe Cream, mrzi Bauštelca, Konobaricu i obećanu riječ. Simboli su mu tašna-aktovka i Baron iz filma "Kad porastem biću Kengur".
PAPIROLOVAC-OPTIMISTA(22.09.-21.10.):
Znak sklon optimizmu i u najtežim trenucima. Muzički jako nadaren. Kao Vojvođanin, on vlada svojim emocijama poput hladnog špricera, ne shvatajući realnost oko njega. Svoju pozitivnost projicira na druge, pa nerijetko uspjeva u svojim namjerama. Ne kao drugi, zabrinuti i uspaničeni, on zamišlja već čim uđe na teritoriju EU, kako će naguziti debelu Švabicu i sa njom opušteno provesti pet godina, a potom dovesti familiju. Ženi će reći da ju je platio, a da ga muči CIA da joj sve prizna, ...neće ništa reći, ...jer mu je mrsko. Slaže se sa svim znakovima. Njegov moto je "daće bog", a simbol mu je jezero Balaton.
ŽARE i GOCI(22.10.-21.11.):
Teška dobričina od horoskopskog znaka. Kao od brda odvaljen, zdrav, pije, puši, a ima sve zube, koje mu čuva vedri duh. Mrzi drogu i malo pivo podjednako. Tuguje za rodnom grudom i zlom sudbinom što ga natjera da zatvara kafane u tuđini. Kad ga pitaš što se ne vrati, kaže "idupičkumaternu, vrati se ti". Kad si njegovog mišljenja, voli te k'o brata, grli te, tjera da pjevaš i časti sve redom. Ako se ne slažeš "šnjim", onda ga nisi dostojan, nisi "čojk", a iza leđa si ponekad šupak i peder. Njegov moto je "eeeeeepaaaa", "ojhaaaa" ili "držse mala držse", slaže se sa Konobaricom i Bauštelcem. Ne podnosi Pazarca, ne podnosi kad neko pije na crtu pa ne plati. Simboli su mu tespih, tetovaža manastira Ostrog ili krunica svetog Ante, u zavisnosti od plemena.
SELFIE BOEM(22.11.-21.12.):
Umjetnička duša željna pažnje. Voli napredak i tehniku i stavlja je ispred duhovnih vrijednosti. Uvijek opremljen najnovijim inovacijama, u kući i u džepu. Jako komunikativan znak, naročito preko društvenih mreža. Pazi veoma na higijenu. Ali ne kao Cafe Cream, ovom znaku je više bitan izgled na društvenim mrežama, nego uživo. Legenda kaže da se ovakve osobe mogu naći i van Beča. Voli da fotografiše naručeno piće, najradije kantu Red Bulla s ledom, kantu s Vodkom, kantu sa Heinekenom, ...uglavnom naručuje na kantu. Kad kanta opremljena vatrometom stigne na sto, ovaj znak se naglo oraspoloži, slika kantu iz svih uglova, onda sebe, onda sebe sa pićem, onda sebe i društvo sa pićem, onda sve to objavi munjevito na Instagramu i Fejsu, zatim se opet smrkne, skloni kes, i nastavi čeprkati po mobilnom uređaju. Sa ovim znakom je provod zagarantovan. Super se slaže sa Cafe Cream, iako ga ovaj ogovara. Također se slaže sa Vlaucom. Ovi znakovi su u astrološkom smislu čak u srodstvu. Ne podnosi rođene u znaku Žara i Gocija, te Pazarca, unatoč sličnim karakteristikama. Njihov moto je "samo jednom se živi", a njihov simbol je japanski turista iz Fukušime.
Dakle evo, posle prvog i drugog dela, naiđe i treći, kao što sam se već zavetovao, a i kao što je red.
U prošlom delu sam se zaustavio u trenutku kada su Srbi rešili da Prvi ustanak ipak okončaju oružjem, pošto su nas Rusi ispalili na pregovorima sa Turcima. Naravno, ustanak je okončan pogubno. I sad, nemojte zaboraviti da su ustanički lideri, najpre, i otpočeli sa vojevanjem da bi spasili svoje gilipterske glave, a slično su postupili i sada. Ukratko, sa izuzetkom nekolicine, pobegli su glavom bez obzira- neki u Austriju, neki u Rusiju, a neki u neku treću pizdu lepu materinu. Međutim, ovog puta, poenta će upravo biti na toj šaci jada koja je ostala, rizikujući glavu pred prilično nervoznim Sulejman pašom Skopljakom. Među njima se isticao jedan mladi vojvoda, koji će uskoro postati knez (iliti knjaz), a za koga je stvarno sramota što nema niti jednu poštenu defku, a da nema nekakve veze sa kiselom vodom, ili šprcerom.
Miloš Obrenović
Ono što je uradio Miloš Obrenović, tako je tipično za njega, a tako netipično za Srbe. Dočekao je tursku vojsku u Beogradu i predao se. S obzirom da su šanse da izvuče živu glavu u takvoj situaciji bile 90:10 u korist toga da je neće izvući, može se reći da je ovo bio znatno hrabriji potez, nego da je poput svog kuma Karađorđa i kompanije stao na skelu i zapalio put Beča. No, s obzirom da je bio slatkorečiv (neki bi rekli pizda), Turci su rešili da ga poštede. Naravno, uz izvesne uslove (da sme da napusti Beogradsku tvrđavu samo uz pašinu dozvolu, da guši sve mini-pobune koje bi narod organizovao i slično). No, jednom prilikom, Miloš je iskoristio pašino odsutstvo iz Beograda, izvukao se iz tvrđave koristeći smotanost turske administracije, pobegao u Takovo i pokrenuo Drugi srpski ustanak- za koji često umemo da zaboravimo koliko je značajan- naime, za razliku od Prvog, ovaj je uspeo, pa je, opet, znatno zaboravljeniji. Sad, Miloš nije bio neki vojskovođa- kada bi Turci nagomilali veliku vojsku u nekim mestima, imao bi običaj da se krije kod kuće, pa bi ga žena terala da se vrati u boj. Elem, posle svega tri bitke- na Ljubiću, Dublju i kod Požarevca- Turci su opkolili Srbiju kao i na kraju prvog ustanka. Ali, sada, za razliku od Karađorđa, ista ona pizda koja se predala Turcima i skrivala od bojeva, uradila je nešto nezamislivo. Otišao je kod turskog paše (koji mu je spremao kolac) i dogovorio- mir i autonomiju za Srbe. Ustanak je dakle, okončala diplomatija. Sada su Srbi dobili i svoju narodnu skupštinu, u kojoj su sedele viđene glave izabrane demokratskim putem- Miloš ih je izabrao većinom glasova u dogovoru sa svojom ženom i rođacima (e, sad, što je među prvim odlukama ove skupštine bilo i to da se Karađorđe, koji se vratio da pokrene Treći srpski ustanak, skrati za glavu, posebna je priča). Korak po korak, uz retko puškaranje, Miloš je dobio veću autonomiju, naslednu kneževsku titulu (naravno za sebe), hatišerif kojim se garantuje da se Turci neće mešati u unutrašnje stvari Srbije (naravno, ako im se plaća porez), nezavisnost crkve, pa čak i prvi ustav... Doduše, sam je bio protiv njega. Naime, iako je za druge Miloš bio veliki diplomata, samu Srbiju je tretirao kao svoju livadu, a Srbe kao svoje roblje. No, parlamentarizam je sve više jačao i ustavobranitelji, među kojima i neki Miloševi dojučerašnji prijatelji, uspeli su da ga skinu s vlasti i proteraju u izgnanstvo. Naravno, to im je upamtio, s obzirom da je odmah počeo da programira svoj povratak. Ali, to će pričekati punih 20ak godina.
Naime, Srbi, poneseni trendom jevropskog liberalizma, smenili su i njegovog sina sa vlasti, čim su nanjušili da i ovaj hoće da ih davi, a onda su izabrali Karađorđevog sina, koji je tek imao karakter kišne gliste. I onda dolazimo tu do sledeće scene- Srbi i demokratija (i to baš u kontekstu koji sam linkovao). Iako se poštovao ustav, iako se pazilo da se ne uvredi ni turski paša, ni Jevropa, zemlja je posle 30 godina napredovanja počela da stagnira. Konačno, ista ona skupština koja je oterala Miloša donosi odluku o suicidu iz zasede, tj. da se isti ovaj čovek (sada u godinama dostojnih Metuzalema) vrati na vlast i da mu se daju najšira ovlašćenja. E, sad, znate onaj osećaj kada vam se pruži prilika da se iživljavate nad nekim, bez izgleda da vam taj može uzvratiti. E, tako je Miloš uspeo da pobije svakoga ko mu je došao pod ruku, a za koga je procenio da mu je makar nekad rekao neko slovo iza leđa. To mu je verovatno bila i poslednja želja, jer je naredne godine otegao papke.Mihailo Obrenović
Zahvaljujući onom spomeniku u centru Beograda, koga zovu konj (pri čemu nije Mihailo konj), mnogi znaju podosta o ovom vladaru- čuli su da je pokupio neke ključeve od Turaka i da su ga koknuli u Topčideru (iako je zapravo reč o Košutnjaku). O čemu se zapravo radi?
Milošev mlađi sin je došao na vlast tako što ga je posrao golub. Naime, Milošev prvorođeni sin- Milan- bio je imenovan za kneza kada su mu taticu poslali u dijasporu, ali je posle nepunih mesec dana otišao kod Sv. Petra na konstultacije, i nije se vratio. Bilo kako bilo, Mihailo je seo na kneževski presto i pokušao da stegne kaiš poput Miloša. Bezuspešno. Uskoro je i sam kupio kartu za skelu i kočije do Beča. Dvadeset godina kasnije, kada se ispodešavalo sve o čemu sam pričao u prvom delu ove defke, Mihailo je mogao mirne glave da se uvali u presto- koji je doduše još uvek bio kneževski i drveni.
I Mihailo je, kao i ćale mu, preferirao diplomatiju, ali je umeo da koristi i silu. Primera radi, kada su Turci ranili (a ne ubili, kako je posle to preuveličano!) srpskog klinca kod Čukur česme, izbio je ustanak u samom Beogradu, pa je pašina vojska počela topovima da bombarduje grad (prvo od šurnaest bombardovanja najbombardovanije prestonice u Jevropi). Mihailo je sve iz Mačve, gde je bio na bleji sa Vukom Karadžićem, dovukao naoružanje i primirio Turke. No, narednih godina, sve se svelo na pregovore. Posle pola decenije, otputovao je u Istanbul i dogovorio: Turci će simbolično predati ključeve svih gradova u Srbiji Srbima, a potom spakovati kofere. U Srbiji najzad više nije bilo Turaka. Ali, ostao je jedan problem: Turci i Srbi su na različitim mestima zamišljali gde se završava Srbija, a gde počinje Turska (konkretno, Srpski bermudski trougao je još uvek bio pod Turcima). Osim toga, ni jedna zemlja nije priznala Srbiju kao nezavisnu državu, niti ju je crtala na mapama izvan Osmanskog carstva. "E, a ko će sada o tome da misli?", reče Mihailo, pripremajući se za slobodno popodne u Košutnjaku sa svojom ljubavnicom i prijateljima.
No o tome šta je bilo posle ovog izleta, u narednom delu.
Farmacija - nauka o farmi (i slicnim rijalitijima), iza koje stoji cia (snajka).
Farmacihejter - narodni heroj u borbi protiv farmacije i farmaceuta.
Pack it up, pack it, let me begin.
Farmacihejteri ne prate farmaciju, vec su to odgovorne jedinke ovoga nam drustva, to su stubovi ove nam stamene Srbije, nikad jace drzave, koja je toliko jaka i stabilna jer stoji bas na tim stubovima.To su ljudi koji su, s obzirom da ne prate doticnu laznu nauku farmaciju, u svoje slobodno vreme usresredjeni na prave vrednosti i resavanje gorucih pitanja.
Oni brinu svakodnevno i to mnogo, jako mnogo, vrlo mnogo, stereo mnogo, dolby surround briga. Brinu za rebalans budzeta, i kako u klinc sa MMF-om. Brinu o evro-atlanskim integracijama, kao i o evro-azijskim instalacijama, mozda vise od svega o evro-gastro-intestinalnim putevima, kao i svim drugim evro-pickematerinama. Brinu i o tome zasto se Mima Karadzic jos nije ozenio, ili neki drugi saban kojem je vreme. A zapravo, Mima ceka geo stratesku priliku.
Prava je steta sto ih niko nije pitao i zamislite samo kad bi se profesionalno bavili ovim pitanjima, gde bi im bio kraj i kako bi briljirali. I sve to samo zato sto je nas farmacihejter skoncentrisan na prave vrednosti i nikako ne dozvoljava da mu tamo neka farmacija pomuti misli i skrene paznju sa gorucih i bitnih problema nase nam fucking zajednice.
Oni takodje ne mogu ni upasti u depresiju, jer je to rezervisano iskljucivo za farmaceute. Psihologiju, sociologiju i slicne nauke nas super heroj farmacihejter ima u malom prstu (noznom), to je obicno pokupio negde usput, tako s' nogu, i naravno vrlo precizno postavlja dijagnoze. Jasno je da nam nacija sve vise tone u depresiju zbog 'te' kvazi nauke farmacije, jer ljudi su utonuli u 'tu' farmaciju i nista im ne preostaje nego da budu depresivni, umesto da su skoncentrisani na prave vrednosti i goruca pitanja.
Opste je poznato (u visokim farmacihejterskim krugovima) da je put do depresije utemeljen time sto se narodu skrene paznja sa gorucih pitanja i nacionalnih interesa iskusnim navodjenjem na farmaciju i onda ih tim drogama drze u depresiji. Inace sve te probleme koji more naseg super heroja farmacihejtera, isti ti ljudi bi resavali, nego im je paznja odvucena, jebi ga, 'tom' kvazi farmacijom. Prema viziji naseg super heroja, umesto sto studiraju farmaciju, milioni srpskog zivlja bili bi u fabrikama, poput malih vrednih Kineza koji sklapaju gejPhone, samo sto bi se ovde radilo na resavanju gorucih pitanja. Ako bi tako vredni uspeli da rese vecinu ili sva goruca pitanja, pa mis'im nasao bi se vec neko ko bi ih proizvodio u vecoj meri. Evo ja se odmah javljam za poziciju rukovodioca u proizvodnji gorucih (ili gorecih, 'bem li ga) pitanja. Dajte mi nekoliko ludaka na bitnim drustvenim i drzavnim pozicijama i da vi's koliko gorucih pitanja i drugih sranja mogu da napravim, pa ni svi Kinezi i Indijci da se skupe ne bi mogli da ih rese a kamoli ovih par miliona farmaceuta u Srbiji (brale). Ja bih, doduse, najvise voleo da imam neko reset dugme, kako bih se zezao:
Farma, farma, farma, farma... reset.
Farma, skocko, farma, skocko... reset.
Farma, hrvati, siptari, skocko... reset.
Farma, gmo, gmo, Rados Prosvetitelj Spasitelj... reset.Nas super heroj, srpski farmacihejter, svoju enrgiju fokusira na borbu protiv te posasti zvane farmacija, jer mu ti farmaceuti truju decu, omladinu i komsije. Do komsija, sve omladine ovoga sveta i sve dece ovoga fucking sveta nasem farmacihejteru je posebno stalo. Istina je da vecinu komsija prepodne uglavnom prezire jer su malogradjani i nisu izdignuti kao on, ali popodne, nakon citanja novina tokom pauze na poslu, citajuci clanke o farmaciji i pregledavajuci snimke sa Jutjuba, gde provede vise vremena u tom stivu nego taj malogradjanin koji tu farmaciju direktno prati, srpski farmacihejter dobija zelju da tog malogradjanina zastiti od paranauke kakva je 'ta' farmacija. Dan nastavlja tako sto ispred ogledala ponavlja "ja 'to' ne gledam, ja 'to' ne pratim..." (tako u krug 5-6 puta), pritom primecujuci u ogledalu kako raste 3-5cm. Za najbolje rezultate ovaj recital ritualno se obavlja 3-4 puta tokom dana sa 5-6 serijskih ponavljanja.
Ja, preskocih nekoliko puta ovaj ritual i odmah uhvatih sebe da gledam farmaciju uzivo. Nakon toga budem lud, iako sam prethodno bio normalan. A recimo neki
film kad pogledam, sa scenama brutalnih ubistava i silovanja, idem unaokolo i silujem i ubijam (casna rec). Znas sta najvise volim... ponekad nocu, cisto iz zezanja, po periferiji ubadam spricem slucajne prolaznike, ali nista serijski, uostalom to su neki farmaceuti ruralni, nebitni su skroz. Skoro sam sreo kolege Cica Glogovca i Radosa Bajica, akcijase tu po Vranicu.
Noc. Selo Vranic kod Beograda. Godina 2013. Rados jase Cica Glogovca. I tako.Ljudi definitivno rade na baterije, napajaju ih i prazne. Iste stvari cujes kao sopstvene stavove od 90% ljudi, kao da ih kloniraju negde. Ah, zapravo to i rade na fakultetima, skolama, strankama... jos ih utaknes u RTS ili neki slican DB-ovski pogon i onda je jasan toliki nivo kloniranosti. Sami najsecsce lice na ucesnike rijaliti programa kojih se toliko groze, jedino sto nedostaje jesu kamere koje ce ih pratiti u stopu. Evo priznajem, ja bih gledao povremeno iz puke radoznalosti. Veliki brat, koji im fabrikuje misli, vec postoji. Srbija je iz jednog turbo-nazi-rejverskog, metalni-kais--rodjeni-cale-hoce-da-ga-vodim-u-akciju-rodjaci stanja iz '90-ih, gde je pritom cela zemlja bila geto, presla u drugu sobu gde je veliki brat i dalje prisutan samo je atmosfera 'nako malo lajt. '90-ih smo morali mrzeti Hrvate i "Siptare", a danas farmaceute (ko izda >>> pizda). Devedesetih se Drecun javljao sa Kosova, a danas Amidzic sa farmacije. Cela nacija reprezentacija, dok je za moral zaduzena religija i mu mu duhovnost (ma mislim, sve dok nije voodoo dobro je). Velikog vodju i poglavicu (Karlobag-Virovitica-mekana-usnica) za narednu deceniju-dve vec imamo (hvala DB-u, pravi izbor, odnegovali ste ga od pelena), a znamo i koje pojave u drustvu se moraju mrzeti... ta-ta-ta-ti-ra drugari, ode ja predaleko... dace mi ovi duhovni mnogo minusa ovde, bolje da stanem. Cekaj bolje da prepravim malo... … ... e tako, sad je blaze malo.
Naime, okupio nas DJ Sveti Nikolau skoro. Sedeo sam do svoje tetke koja u jednom momentu pomenu farmaciju, ali ono drugo (sad vec arhaicno) znacecenje: farmacija - drugs (bez seksa i rokenrola). Resih da se nasalim i rekoh "farmacija... to je ovo o farmi". Zacrveni se tetka, maltene kroz zube prozbori: "Ja 'to' ne gledam". "Dobro" rekoh, "nego... farmacija, to je ono o farmi". Pogledam ka sestri, sa kojom je tetka inace pricala, i ponovih "farmacija - nauka o farmi". Sestra obori pogled, namrsti se i usne joj se skupise, izusti: "Pa... ne gledam ja 'to'... zar ti 'to' gledas?". Sad, shvatam ozbiljnost situacije i koliko cu nisko pasti, ali odvazih se i rekoh:"Gledam!". Tetka tu vec nastavi "sta tu da se gleda, djubre najvece, katastrofa..." itd. itd. vec neka ustaljena prica prekog suda i kako je potrebno biti iznad gledanja 'toga'. Ja nekako brzo probah jos jednom da nadjem podrsku od strane zeta koji je sedeo u blizini, sad vec onako sa vidnim osmehom i razvlacim kao da sam iz Novog Sada: "faaaaaaarmacija... nauka o faaaaaaarmi". Medjutim, i on je covek vise cuo tetku nego mene izgleda, doduse krajnje smireno dodade: "to su sve montirane svadje.... vredja inteligenciju coveku...". Tetka jos koju spoji na tu temu, tad su joj vec izrasli rogovi, mozda nije meni bas sve za verovati ali zakleo bih se da je tako bilo. Vidim tu da djavo salu nosi, shvatim da je vreme za stratesko povlacenje, gledam sta ide posle corbe, valjda ce se i tetka malo o'laditi pa ce nesto drugo pricati.
Sad, ja sam neko ko TV bas i ne pali cesto, neretko i po 15-20 dana. Nismo u svadji, vec pored Interneta i radija, zasluzuje visoko 3 mesto. Ovde ne racunam to sto je tv najcesce upaljen za vreme rucka, dorucka i tako toga. Tako da nakupi se satnica za analizu sadrzaja. Gledam i farmaciju, i Miru Adanju, i Olju Beckovic (ta sam vrsta ludaka, mada nikako sve to u istom danu, ne usudjujem se. Zapravo u poslednje vreme namerio sam se da odgledam ovo Jevandjelje po Radosu, da saznam kako je 'to' zapravo bilo. E sad, jedno sam utvrdio tom svojom analizom, a to je da je ostatak TV programa vise onako prolivastog karaktera, dok je farmacija vise tvrda stolica. Problem je znaci do gustine. Zato preporucujem miksovanje, npr. pustis malo Gangulu, a malo Vanju Udovicica. To je onda prava mera. Ili jos bolje sad sa ovim tehnologijama, namontiras pikcr-u-pikcr, gledas farmaciju a u uglu ekrana ti cuci Bosiljcic i razblazuje gustinu.
Lagano nam ovi iz farmacije sve vise proizvode GMO. Sad ce jos malo svu enrgiju da fokusiraju na GMO. GMO ovo, GMO ono, GMO ovo, GMO ono… Odmah znam da nema sanse, ono cega se ovi po Srbiji dohvate da bore protiv, znam odmah da sanse nema. Pomiri se izgubio si bitku protiv Hrvata, Siptara, farmacije, evo odmah ti kazem ne's uspet' ni protiv GMO-a. Pomiri se potomci ce ti imati 3 ruke i 6 sisa. Nije to toliko ni lose ako je zensko. Mislim, trebace joj te ruke, jer to sto svira to su ruke. Ko zna mozda bude imala 3 sise i 6 ruku, ljubi je majka buduci golman rukometne reprezentacije. Drugari ce je zvati - hobotnica.
Dosta brate, hteo sam par recenica ono ispade roman. Ima da sibnem link tetki, bila je dobar triger za pricu. Mada za sledece familijarno okupljanje ima krisom da postavim kamere i da emitujem "Rijaliti tetka". Ne preporucuje se za uzrast ispod 16 godina, jer neko ko jos nije psihicki oformljen gledajuci ovaj rijaliti moze da dobije zelju da ubije nekog farmaceuta. Gud gajs iz RRA bi trebalo da mi zavrse nacionalnu frekvenciju, ocekujem dobar rejting i rekordnu gledanost.
Ee... mislim da tetka ima taktiku... ee... narod sve vidi... ee... verujem da moze da pobedi... ee... ona bi pola para dala u one svrhe... ee... ja joj nista lose iza ledja nisam pricao... ee... videce na JuTjubu kad iz soa izadje.Sad stvano dosta, s' obzirom da cenim da su jedno 95% posetilaca i korisnika fucking Vukajlije farmacihejteri, ne bih bas da duzim.
Tastatura kompjutera moga. Dugme enter. Brouser marke Hrom. Desni gornji ugao. Crveno dugme X. I tako.
