Za vreme Tita to je bilo jednostavno. Dakle, da bi izbegao dotičnog sa grbače dovoljno je da se setiš nekog akcionog junaka iz njegovog perioda ili nekog bitnog datuma za taj period. Znači, dan kada se Tito prvi put obrijao, prvi put se napio sa Mošom Pijadom i terao ga da mu gurne dva prsta, ili da se setiš 1300 kaplara, 543 desetara, devera neznanog junaka.

Kako je dotični bravar umro, tako su počeli da se prate neki trendovi, pa si imao sindrom EX preduzeća (Genex, Vobex, Simex, Brankodex..itd). Znači, jednostavno recimo uzmeš neko ime nečega čega si se prvog setio ili si izmiksovao neke reči, tipa, spojiš opanak i kožuru i dodaš eks i dobiješ OPAŽUREX. Ujedno u tom periodu se može reći da i to EX označava i životni vek tih preduzeća, jer su trajala koliko i pivo posle roštilja.

Ako ćeš da držiš neke mini peciva ili da pakuješ prezlu i prodaješ, onda to mora da zvuči italijanski. Recimo npr. OPAŽURETI ili OPAŽURINI, možeš i da ubaciš dva N pa to izgleda kulje. Špedicija, farmacija, transport je jednostavno. Znači, za špediciju staviš šped - OPAŽURŠPED, farmacija - OPAŽURFARM, transport-OPAŽURTRANS. Ako otvaraš kinesku radnju (!?), staviš neki kineski grad, i par kineskih slova (možeš iz fazona kineskim da napišeš velikim slovima na radnji - fruštukovao sam riže). Pekara, semenkara, poslastičarnica - ako šiptari i goranci nisu zaštitili u zavodu Evropa, pelivan,...onda možeš to, a ako jesu ti stavi Afrika ili flamingos, albatros bem ga. Mesara je jednostavno "Đoka" i to mora da bude tako. E, da, picerija mooooooooora da zvuči italijanski!!

Jebena rabota. Treba u isto vreme da ostavi snažan utisak, zvuči kreativno i deluje praktično, te s toga u dve reči moraš da navedeš kakvu uslugu prodaješ, ubediš potencijalnu mušteriju da dobija najbolje za najmanje pare a opet ne deluješ jeftino, garantuješ da medju zaposlenima nema nekrofila, da saosećaš sa njihovim bolom a opet ga i ublažiš, izraziš da je pokojnik bio dobar čovek i da će mu duša spakovana u sanduk vaše izrade i prevezena vašim opelo karavanom sigurno biti dostavljena na Nebo - i sve to u dve reči.

Pošto je smrt siguran biznis a i postaje sve aktuelnija usled stresa, nezdrave ishrane, progresivnih bolesti i na ovim prostorima uvek mogućeg rata, pogrebna preduzeća niču na svakom koraku, otimajući se u grčevitoj konkurenciji o svakog preminulog, jer pogrebnicima su svi jednaki i uvek dobrodošli. S toga ona najzvučnija, proslavljena imena kao na primer armagedon, had, večni mir, crni petak, večni život.. Već su razgrabljena i nalaze se u procesu konstantne eksploatacije. Ne sme zvučati ni veselo ni previše tužno, već odmereno, ohrabrujuće i pouzdano. U sebi ne sme da sadrži prizvuk reči kao što su nevernik, pakao, lopov, grešnik, pizda od čoveka..

Izraz za koji se vezuje cinjenica da se u zivotu ruzna secanja duze pamte.

Kada sam imao godinu dana, u moju čast je priredjena jedna sasvim obična ceremonija, ceremonija krštenja.
Kao i svako drugo krštenje na ovim prostorima, i moje je išlo po propisima. Prvo pijenje, pa dogovor sa kumovima. Onda opet pijenje, pa dogovor sa popom. Zatim opet pijenje, pa krštenje. A onda i jedenje i pijenje i lumpovanje.
Tom prilikom nekom čudnom logikom, prvi čovek-prvi sin, kum reče nek se zove Adam... I bi Adam... A onda nakon svih tih ceremonija, muka i kumovog mozganja da bi ja dobio ime, to ime potpuno isčezava i više ga niko ne pominje...

Dok nisam krenuo u školu, svoje ime nisam znao. Do prve prozivke ispred škole, ja sam se kao kuče odazivao na sva moguća imena. Roditelji i rodbina su me svakako dozivali, samo ne Adame.
Bio sam relativno mirno dete, te su me uvek dozivali sa kuco, mico, maco, milice, pilice, Acko, Aco, brko... Bilo je i onih nemaštovitih rodjaka, koji nisu znali kako da me prekrste, nego bi jednostavno lupili dlanovima o kolena, a ja bih došao. Svega je bilo, ali Adam se nije pominjao...

Tog Adama je prvi put prozvala pokojna učiteljica Vera, tog sada već davnog 1.9.1993 godine. Te otuda i ne čudi moja reakcija, što sam nemo ćutao, dok je ona 15 minuta dozivala nekog tamo Adama. Da nisam ostao poslednji neprozvan i neodazvan, verovatno bi u dnevnik bio upisan kao N.N. učenik... Sva sreća pa je misterija nepoznatog učenika, vrlo brzo rešena.... Ali ni to nije dugo trajalo, Adam je opet nestao bez traga, učiteljica je pronašla novi nadimak od milošte, tako da sam vremenom ponovo zaboravio svoje ime....

E onda sam počeo da budem nestašan, a moj život je strefio niz dogadjaja, koji su to ime, tu traumu, zauvek urezali u moje sećanje....

Prvo su usledile prve majčine batine...

Beše neka jaka zima, ja pomislih da bi bilo zabavno, da majku zaledim, na isti način kao moj tadašnji heroj Duško Dugouško, polivajući je kofom vode. Kad gle čuda, na moje zaprepašćenje i iznenadjenje, majka se ne zaledi, nego porumene i postade besna kao ris. Tada sam od nje prvi put čuo da izgovara moje ime. Vitlala je nekim prutom oko moje zadnjice i besno izgovarala moje ime uz razne druge prideve, Adame konju, Adame mazgo, Adame magarčino. Ja sam ćutke plakao i pitao se u sebi zašto bije mene, ako je besna na tog bizgova Adama? Gledao sam je tužno i uplakano, pokušavajući da dobijem odgovor, zašto bije mene, svog brku, zbog tog Adama.

Zatim je usledio drugi dogadjaj, koji je malo poljuljao moj indeditet... Još zabavnje od zaledjivanja mame, učinila mi se ideja, da u tatu uperim njegov službeni pištolj... Tata nije bio agresivan i besan kao mama. Čak me nije ni dozivao sa Adame. Ne naprotiv, tata je bio mnogo tolerantniji od mame. Stajao je mirno, pun razumevanja i tepao mi na sve moguće načine... Acko sine, daj tati pištolj. Acika, pile tatino, spusti pištolj na zemlju. Kučence moje, ajde daj tati pištolj, pa idemo na sladoled... E onda sam mu ja, naivno dete, dao pištolj, jer ponudi sladoleda nisam mogao odoleti, a i tata me je baš lepo zamolio... Suvišno je reći da sladoled nisam dobio, a i svi ti nadimci su nestali bez traga... Ostatak dogadjaja ne bih prepričavao ovako javno, jer ja mog tatu danas mnogo volim, a danas se po evropskim standardima, takvi dogadjaji kažnjavaju i krivično gone.

Sve u svemu, nakon tog dogadjaja, ja sam i definitivno shvatio da je to Adam, u stvari moje ime, ali mi i dalje nije bilo jasno zašto svi toliko mrze moje ime. Pitao sam se godinama nakon toga, zašto su mi koj kurac davali to ime, kada me biju, kada god se zovem tako?

Odgovora nije bilo, ali su godine prolazile, a sa godinama su traume od krštenog imena sve više rasle.... Nakon trauma od roditelja, usledila je prva devojka, nazvala me Adame i raskinula.
Zatim Direktor srednje škole, nazvao me Adame, pa me izbacio iz iste. Onda me je legitimisao policajac prvi put, nazvao me i imenom i prezimenom, istreso me iz gaća i priveo.
Onda sam se zaposlio, pa je bilo Adame ovo Adame ono, Adame idi tamo, Adame dodji vamo....
I na kraju sam počeo da živim sa devojkom, a intezitet trauma je rastao iz dana u dan. Sve bude fino, kuco, maco, ljubavi... Ali barem jednom u toku dana, se mora pomenuti taj bizgov Adam. Adame operi noge, Adame podigni dasku kad pišaš, Adame ne budi svinja, Adame ne ulazi obuven sa blatnjavim patikama, Adame jel su ovo tvoji časopisi, Adame nije ti to igračka, Adame pogrešnu rupu gadjaš....

Dugo sam se plašio roditeljskog izgovaranja mog imena, ali dok nisam počeo sa ženama, nisam istinski shvatio, koliko kršteno ime ume da zaboli. Čak su i otac i majka neki put izgovarali to ime, a da nisam imao posledica, ali žena? A ne, ona tvoje ime ne izgovara, ako ne planira da te istraumira.

Zato se pitam i dan danas, čemu nama služe imenovanja? Tolike ceremonije i slavlja, da bi ti nadenuli ime, koje ćeš čuti samo kada ti se crno piše?
Pa po meni se to ne isplati uopšte. To su za mene bačene pare.
Ja ne želim da me zovu Adame. Ja se svog imena bojim. A onog kuma kada budem video ponovo, moraćemo on i ja ozbiljno da popričamo... Da ga pitam samo na šta je on mislio, kada mi je davao ime...?
Kako će me zvati ubuduće meni nije bitno, samo nemoj da me zovu Adame. Ja znam da ne volim Adama, Adam je djubre i konjina. Adama svi hoće da biju, Adama izbacuju sa posla, Adam nervira žene, Adam po neki put ne zaslužuje da živi....

Ako imaš jedno ime dugo vremena i u jednom trenutku života shvatiš da ti to ime ne odgovara, minijaturne šanse su za to da će te neko ko te poznavao zvati novim imenom.

Продукт споја досаде и егоизма. Почиње размишљањем "сигурно неко пише хвалоспеве о мојим кошаркашким успесима у основној", а завршава се бесом и разочарењем.

Неизоставни део жалопојки, за љубавима из школских дана/младим касиркама из Пекабете/промотеркама на Мерцедесовом штанду, које су прослављени музичари желели и волели, док су још били обичан плебс који нема за кирију. Ни сав пичји сафт, који сада могу да пакују у тетрапак и продају на велико, им неће угасити жељу за том једном Јеленом/Милицом/Маријом, која је сада са ко зна ким, ко зна где.

Оно што их враћа у време, када их нису салетале спонзоруше, када су имали само тај микрофон, гитару, три цигарете у пакли нишке "Дрине", и ватру у грудима. Одговор публике на овакве хитове, је у већини случајева позитиван, јер увек има ликова у "остави ме моја једина, ниједна није као она" емо моду, још ако се име девојке из песме поклапа, онда је све спремно за "тровање вињаком, срча на све стране" хавариски подухват. Не треба изоставити чињеницу, да одређени број Марија/Јелена/Милица свршава на овакве песме, што су многи мужјаци знали да искористе, бламирајући се полу пијани на караокама пред препуним клубом. Песме понесу и оне који су волели девојке са нешто непопуларијим именима, тако да они са празном флашом "Стомаклије" испред себе, вешто модификују текст, а пустим улицама, на бљештавом светлу мокрих тротоара, уместо Јелене, прошета се нека Валерија или Славица.

Očistiti mrlju sa pločice sa imenom na ulaznim vratima.

Традиционална радња у току полагања испита за који сте учили таман колико је ваша баба учила нуклеарну физику.

Svaka osoba koja ima "dva prezimena" ili "dva imena".

Čin prepoznavanja određene osobe u nekom dijalogu.

Ретардиран начин да се изведе закључак о некоме, али нема везе - може да гарантује добру зајебанцију с неким људима.

Najbolji dokaz da je ljudska mašta lukavo prljava i sposobna da sve pretvori u seksualnu asocijaciju. Niko nije siguran. Ponajmanje istorijske ličnosti.

Pošto se radi o sastavima skupljenim s koca i konopca, koji dolaze radi zajebancije, a ne da bi igrali fudbal, sve ekipe se trude da ponude kreativno ime koje će zasmijati gledaoce. Ime ekipe obično nastaje brejnstormingom oko jedne do dvije gajbe zidarca. Čak ni na ovim turnirima nije dozvoljeno pominjanje KPGS (što 'no reče Pušić Antonije), ali aluzije na to su dozvoljene.

По неком шашавом закону природе, то су углавном најчуднија и најтеже памтљива имена која је историја могла изнедрити. Као да сиротом и намученом студенту није живот довољно загорчан тиме што мора да савлада коинтеграцију стационарних временских серија, него мора да памти и сва та милозвучна имена доконих људи који су се прославили тиме, што ето, нису имали шта паметније да раде, но да смишљају разне теорије, законе, тестове и формуле и тиме газе жуљ будућим нараштајима.

Како се ниједан не презива Рч, маму му набијем, него све неки Лендерменови, Хајзенбергови и Молденбратови.

Uz svako ime ide neka karakterna osobina ili predrasuda koju pridodajemo u podsvesti.
Npr.
Ako čujete ime "Sandra" u glavi vam se odmah stvara slika devojke lakog morala, iako nije svaka Sandra takva...
Ako čujete da nekoga zovu Mile, tog lika ćete u startu zamišljati kao debelog kamiondžiju ili nekog rumenog, debelog, mesara koji zvižducka narodnu melodiju...
Primeri se mogu navesti za skoro svako ime, ali zašto je to tako, to će ostati misterija...
Pored toga, sigurno vam se nekada desilo da se upoznate sa nekom osobom i da nakon što čujete kako se ta osoba zove da u sebi pomislite kako toj osobi ne leži to ime iliti je pak tipično za fizički sklad te osobe...

Pseudonimi koje uzimaju sveštena lica, kako bi mogli da prave malverzacije i razna druga sranja, a da gradjani u stvari i ne znaju o kome se radi. Crkveni lobi će kasnije kod suda uraditi svoje.

Завршни део рибања током којег се име починиоца грешке наводи три пута узастопно, тишим, резигнираним гласом.
Јер, напад попиздитиса јењава и преостаје питање: шта и како. Да ли баталити све или рехабилитовати виновника и пружити му прилику да се поправи.

Очајнички покушај да се дјетету подари ексклузивитет а затрпа своје сељачко поријекло и "рогобатно" име. Распрострањено на естради и осталом "Џеј-сету"
Мајка: Даринка, Сока, Милева, Живадинка.
Кћер: Ања, Ина, Уна, Теа, Миа, Леа...
Син: ПТТ, НИС, ЕДБ, МУП, КБЦ

Nedokučiva kreativnost vrednih kuvarica.

Zašto su nju sušene kore, fil od mlevenih, seckanih oraha i šlag podsetili na Španski vetar, a dve kore sa seckanim orasima, krem od vanile, krem od čokolade i šlag na Dinastiju, a sve to samo još i plazma na Grčku, a sve to samo još i ananas i višnje na Moskvu, pa na Ljubu, na Aleksandra, na Vasu, na Cicu, Micu i sl., ostaće večna misterija koja se prenosi sa recepta na recept.