Kao i svakog običnog dana, sedeo sam posle obilnog ručka pred televizorom, udobno zavaljen u svoju fotelju.
Iz laganog dremeža me je trgnuo ženski glas koji mi je nudio tri puta dnevno po hiljadu evra. Otvori sam oči. Isti glas mi je rekao da mogu osvojiti i glavnu premiju od peeeeeet hiljadaaaaa evraaaaaaaaaa ako pošaljem poruku na broj taj i taj. Sav radostan hvatam svoj mobilni i u transu radim što mi je rečeno.

Stiže mi poruka zahvalnosti, a za njom i ona druga u kojoj mi žele više sreće u sledećem izvlačenju.
Hvatam telefon u nameri da ih pozovem i kažem da to nije u redu. Da mi je novac potrebniji nego nekom tamo i da sam izgubio posao, da nemam nikoga ko bi mi pomogao da nađem drugi posao, da niko ne želi da zaposli debelog čoveka i da nemam baš, baš nikoga ko bi mi pomogao u životu.
Sve znam šta želim da im kažem, ali..
Ali ljubazan ženski glas mog mobilnog operatera mi ljubazno saopštava da na kartici nemam više kredita te stoga ne mogu da obavim željeni poziv.
Bacam telefon koji se razbija na sitne komade.
Dolazim k sebi i shvatam da nemam para da kupim sebi drugi mobilni.
Ponovo se zavaljujem u svoju fotelju i razmišljam o tome kako bi bilo kada bih dobio novac u nekoj igri na sreću. Život bi mi bio lep da lepši ne može biti.
Zadremao sam ...

Ako niste pogodili ko sam, sada ću vam reći.
Ja sam onaj debeljko iz reklame za Mobtto, a reklamu sa mnom su snimili samo dok nisam poslao SMS kojim su mi ispraznili račun na kartici.

konferencija za štampu nakon SP u Rusiji:
Novinari svi u glas: Ko je kriv za ovaj neuspeh? Zašto se nismo nadigravali sa protivnicima? Šta treba promeniti? Šta se dešavalo u svlačionici? Imamo li alternativu na desnom beku?
Jedan od malobrojnih selektorovih asistenata: Polako gospodo novinari, jedno po jedno pitanje moliću.
Random novinar iz mase: Šta je dovelo do ovoga?
Milivojević: Atmosfera u ekipi je bila loša. Niko nam nije rekao kako da igramo protiv Brazila. Pred odlučujući meč meni su misli već bile u Engleskoj kako se sa Zahom svađam oko izvođenja penala.
Sergej: (Drži telefon u ruci) Izvinite, Mateja mi upravo poslao sms, kaže da mi je dodeljena pogrešna uloga. Plaćen sam da radim šta mi trener kaže ali na SP-u sam bio prepušten samom sebi. Međutim to ne menja činjenicu da mi je ogromna čast da budem deo ovog kolektiva.
Gaćinović: Jel vi mislite da pored selekora ja treba preko medija da saznam da nisam na spisku?
Rukavina: Kao prvo gospodin Krstajić ne može sve sam. Da ode i u savez i na trening, da zapamti sve što su mu rekli i da to isto prenese a da pored svega još i sam odredi putnike za Rusiju. Da je selektor biti lako, selektor bi bio svako!
Nastasić: Vi stvarno mislite da sam ja bio povređen pred SP?
Opet onaj isti novinar: Koliko mogu da primetim na osnovu svega ovoga ali i onoga što se priča po državi treba nam neko ko zna šta radi, ko drži konce u svojim rukama, neko ko će nas odvesti na neko veliko takmičenje...
Krstajić: Ma, šta ti znaš o tome?!

SMS
Je l' imaš 2000 kinti na zajam da vratim Mikiju Pegli dug? Hvala unapred, tvoj drug iz vrtića, Zoki.

FORUM
-E ljudi, izašle su mi neki zeleni mehurići na glaviću koji se iz sata u sat pune nepoznatom žutom tečnošću koja mi peče kožu, probao sam da istisnem, pa mi je tekućina prsla u oko i vid mi je postao zamagljen. Mislim da sam dobio kataraktu. Ako neko može da mi kaže šta radim?! HVALA UNAPRED!

Pismo
Dragi moj tata,
odlučio sam se da Vam pošaljem pismo jer to smatram najelegantijim načinom da Vam saopštim da sam konačno odlučio da pre svega postanem čovek, a uz to, naravno i produktivni član društvene zajednice. Posle devet godina mukotrpnog rada u leglu korupcije i uskovidnosti, dragi tata, tvoj sin će konačno krenuti da stvara. Činjenica da sam okinuo i zadnji ispit me je jako frustrirala bacajući me u apatiju, jer i pored mog velikog zalaganja shatio sam da ono što me sputava je neobrazovan predavački kadar koji ne shvata moje ideje i drugačiji način tumačenja gradiva. Jednostavno sam ispred svog vremena. Napustio sam tu unazađivačku ustanovu. Sa ponosom ti to kažem jer se konačno osećam slobodnim. I duhovno i telesno (Nisam više u Domu, naravno). Trenutno živim sa njom u garsonjeri. Dolazimo ti za godinu dana. Svo troje. Pošto je i ona napustila fakultet zbog tvog unuka prvenca! Bili smo na ultra zvuku! Onu što pomenuh, na početku, da sam odlučio da stvaram, potkrepljeno je mojom strašnom idejom za biznis koju ću ti izložiti verbalno uz topao porodični ručak, u našem malo skromnom domu, na selu, čije sam zvukove goveda i opojne mirise uvek nosio u srcu, među ovim pustim betonskim blokovima prestonice. Do tada, ne bi bilo loše da nam pošalješ po koju crvenu da bi nekako mogli da bivstvujemo u miru dok najlepši cvet moje bašte ne da nov izdanak koji će produžiti tvoje srećno porodično stablo. Unapred hvala!
Tvoj sin, jedinac

1.
-'Oćemo u subotu na žurku kod Saleta?
-Meni se ide, zvao sam i Mikija, al' on nešto neće, kao smor su mu kućne žurke, njemu se izlazi ovako negde...
-Ma jebeš budalu, taj stalno nešto zakera. Idemo ja i ti, a on neka ide gde hoće

2.
Scena: kafić pored nekog fakulteta, pun. Ulazi studentkinja, snimi dve poznate koleginice sa fakulteta (videla ih pet puta za tri godine studiranja), pita da li može da sedne. Seda i počinje priču...
-Sinoć sam raskinula sa dečkom! Znaš ga bre, Milan, sa naše godine, samo drugi smer...zamisli kretena, varao me! I još me laže, đubre jedno, a znaš kako je čudno sve ispalo! Prvo mi rekla moja Milica - to je inače moja drugarica iz srednje - da ga je videla jednom u gradu sa nekom plavušom i ja ga lepo pitam, a on mi kaže da to uopšte nije bio on. I vidim počeo da krije od mene telefon, iako mu nikad nisam čačkala po porukama, to mi je stvarno jadno, ali opet mi bilo čudno što ga stalno stavlja u džep i nosi i kad ide u WC. I kaže mi posle ova Jelena sa faksa, znaš je bre, ima dugu crnu kosu, što je dobila 10 iz sociologije u prvom roku u prvoj godini...znaš koja? E ona mi je rekla da ga je isto videla sa tom plavušom, a to je zapravo njena komšinica iz iste zgrade, samo drugi ulaz, a on to nije znao. Ta riba je njoj pričala kako su se oni smuvali, i on joj uopšte nije ni rekao za mene, nije ni Jelena znala da je to on dok joj ona nije rekla, a skontala je ko je tek kad je spomenula fakultet, pa je pitala da li ga zna pošto su na istom faksu. I tek juče Jelena to provali kad joj je ova mala rekla, i pusti mi sms, i ja pitam onog kretena "Što me bre lažeš, znam šta se desilo?" a on me gleda u oči kaže da nema pojma o čemu se radi, a ja mu kažem da je gotovo, malo pre ispred studentske službe, rekla sam mu da je stoka i da crkne, je l' da da sam mu dobro rekla?
-(jedna od nesrećnih koleginica, ona koja je bliže zvučniku iz kog piči muzika pa ne može lepo da zadrema, pokušava da prikrije zevanje) Aha...jebeš budalu, šta će ti on uopšte (nosite se u majčinu i ti i on i Jelena, koja god da je, cepa mi se suknja za sve vas. Kud sam ti i rekla da možeš slobodno da sedneš sa nama.)

Druga nesrećna koleginica spava.

1. ШОЉУ ДРЖИТЕ ЗА ДРШКУ - Класичан тип који цени традиционалне вредности. Нисте склони ризику. Битнија вам је функционалност од естетике. Веома сте ефикасни и по вама је најједноставније решење уједно и најбоље. Не ослањате се на друге јер верујете у своје способности. Levi's 501, кратка црна сукња ala Одри Хепберн или недељни породични ручак су само неке ствари према којима гајите вечни култ обожавања. Више волите да зовете него да шаљете SMS.

2. ШОЉУ НЕ ДРЖИТЕ ЗА ДРШКУ - Оригиналност је ваша карактерна црта. У вама пламти авантуристички дух спреман да вас поведе ка неистраженим пространствима људског ума. Веома сте креативни и духовити. Све што радите мора бити посебно и другачије. Имате алтернативне погледе на живот. Увек underground никад mainstream. Оригиналност и непоновљивост у свакој прилици. Убија вас стереотип и понављање. Copy/paste је ваш смртни непријатељ.

3. ШОЉУ ДРЖИТЕ ПРИ САМОМ ДНУ - Интелектуални тип склон истраживању, експериментисању и ризику. Стално се нешто питате. Занима вас по којим принципима свет функционише. Иако је вероватноћа да ћете просути то што пијете 99%, ви нећете одустати већ ћете развити посебну технику пијења не би ли дошли до неког друштвено-корисног и универзално-примењивог решења. У слободно време смишљате савршен начин како да преварите ГСП контролу.

4. ШОЉУ И НЕ ДРЖИТЕ ВЕЋ САМО УСНАМА ЛИЦКАТЕ - Екстра сензуални и емотивни тип. На првом месту су вам духовне вредности. Не хајете
пуно за материјалним стварима. Предигра и тихи разговор поред камина су вам сто пута узбудљивији од самог чина. Интересујете се за поезију,
књижевност и филозофију. Посећујете позоришта и галерије. Пуно размишљате, склони сте интроспекцији и тежите самоспознаји. Имате веома
префињен и истачан укус у свему.

5. ПРОСПЕТЕ СВЕ ПА ОНДА ЛИЖЕТЕ СА СТОЛА - Ваш животни мото је "Зашто једноставно кад може компликовано". Волите да импресионирате и шокирате околину својим поступцима. Увек идете до крајњих граница и не питате да ли боли. Ви сте рођени шоумен, забављач и егзибициониста. Храните се туђим погледима, коментарима и аплаузом. Поред вас никад није досадно.

6. НАБИЈЕТЕ ОТВОР ШОЉЕ У УСТА А ОНДА ЈЕ НАКРЕНЕТЕ - Ви сте веома... овај... ви имате изражене склоности ка... то јест... ви највише волите кад вам неко... мислим... у суштини сте добра особа...

Ti si alfa mužjak, ti si bezosećajan, nikada nisi bio zaljubljen niti ćeš biti, nema te koja bi tebe zaludela, ali nailaziš na nju. Zabavljaš se s njom baš dugo, voliš je, obožavaš je, ti nju ne jebeš, ti s njom vodiš ljubav, ni sa jednom dosad ti nije bilo tako lepo, već zamišljaš vašu svadbu, kuću, decu, ali ona se u zadnje vreme promenila, počinješ da sumnjaš. Ne javlja ti se ceo dan i onda ti stiže poruka. “Ej, imam nešto važno da ti kažem“. Klecaju ti kolena, znaš da je to, ali ne želiš sebi da priznaš, naredna poruka te dokrajčuje. Bol, sine, bol, lomio si i ruku i nogu ali ne boli toliko, pokušavaš da cviliš, moliš, ali ne vredi. Ne možeš da veruješ da ti je to uradila, i to čak preko jebenog sms-a. Ode kuća, ode svadba, odoše deca... Ležeš u krevet, ne možeš da spavaš, razmišljaš zašto? Izdala te, prodala te, ali je ipak voliš, ili je možda mržiš, ili možda mrziš to što je voliš ili voliš to što je mrziš. Plače ti se ali se suzdržavaš jer muškarci ne plaču, izjadao bi se drugarima ali se sa drugarima o osećanjima ne priča, pomisliće da si pička, gutaš sve u sebe i ideš dalje, ali kako bez nje? Prolaze dani, nedelje, meseci, ali ništa se ne menja, boli te kurac za faks, izlaske, PES, sve si zapostavio, a izgovor ti je da te mrzi. Skontaš da neće lako da te prođe, nalaziš drugu, startuješ je direktno, odmah, jer te boli kurac da li će da te odbije, ljubite se, zatvaraš oči, ta mučenica misli da si romantičan, ali ti ustvari zamišljaš nju. Ne ide, nalaziš treću, ista priča. Zamišljaš sebe u starosti kao onog lika iz “Kengura“ koji viče ”Slađanaaaaa”. Samoubistvo postaje jedna od opcija, međutim, prolazi vreme i tebe polako popušta, počinješ da izlaziš, da igraš PES, dao si ispit. Šetaš se gradom sa drugarima i nailaziš na nju sa dečkom. Pričaš sebi da te je prošlo i da je ne voliš, vraćaš se kući, ležeš da spavaš, i dalje pričaš sebi da je ne voliš, ustaješ ujutru u 6, nisi spavao celu noć, i dalje pričaš sebi da je ne voliš, puštaš radio i na radiu kao na kurac ide pesma uz koju ste se vi prvi put poljubili. Počinješ da plačeš, plačeš kao kiša, kao tromesečno dete bez sise, kao glumica u španskoj seriji... Isplakao si se, prošao je još jedan dan, svanulo je novo jutro, budiš se i osećaš se odlično, skontaš da ti je svo ovo vreme samo trebao ventil jer si sve gutao u sebe, ponovo si se rodio, počinje novi život...

Imao si 5 godina kada ti je tata doneo bicikl. Naravno, nije se imalo i dobio si polovan. Pedale su otpale i morao si da naslanjaš đonove na preostalu šipku. Znao si da to nije TO. Kad si dobio svoju decu, skontao si da je ćale mogao da kupi i namontira ti nove pedale.

Bio si bubuljičavi pubertetlija koji je jedva čekao masne fote na rođendanskim proslavama. Jedinstvena prilika da se ljubiš sa najlepšim curicama. U tebe se zagledala samo bucmasta Snežana. Samo je ona htela da se ljubaka sa tobom. Nije to - TO.

Zamomčio se kad si shvatio da ćaletu mož’ da mazneš samo drljavi Tomos. Nije to - TO. Svi drugi su mažnjavali ćaletov auto.

Svi su studirali. Ti si uveliko radio kao automehaničar u Zastavinom servisu. Dojadile su ti metalne kasete sa posterima obnaženih devojaka, večito masne ruke i crno ispod noktiju. Tvoji drugari iz osnovne škole su te se setili samo ako im se auto pokvario. Tada su te, nakon popravke na parkingu, vodili na ćevape. Želeo si da se družite, a oni su te otaljavali.

Jednog dana ti je kvrcnulo pa si vanredno upisao prava. I diplomirao. I dobio posao u struci. U preduzeću su te svi oslovljavali sa Majstore…Prevrtao si spise, prekucavao ugovore i shvatio da otaljavaš sopstveni život iako te kući čekala tvoja Danica i dvoje pubertetlija. Para nikad dovoljno.

Zastava je davno propala i našao si posao u Fordovom servisu. Nisi bio zamazan ali ni to nije bilo - TO. U medjuvremenu si prodao očevinu, dovršio svoju kuću i kupio plac do nje. Rešio si i sazidao servis uz Dankinu podršku. Sopstveni servis!
Nisi se mešao u izbore svoje dece ali ispalo je da je najbolje da radite svi zajedno u servisu iako imaju fakultetske diplome, mastere i sve što su želeli.

I baš juče ti sine prava stvar! Danica i ti ste lagano ispijali hladni nes na terasi i prebirali po glavi gde bi bilo najbolje da odete na odmor. Dovoljan ti je bio letimičan pogled i da vidiš da se u tvom servisu radi punom parom. Deca se javljaju da je na Baliju “baš super”, a vama dvoma je Grčka sasvim dovoljna. I baš tada te poziva drugar iz osnovne škole. Traži da ga šlepaš od Zlatibora do Beograda. I da mu posle popraviš auto. Od poslednjih ćevapa u lokalnom bircizu se niste se ni čuli, ni videli preko 20 godina. Otkud mu broj?! Naviru ti uspomene….da si ti onaj od pre, skočio bi i očas posla mu sve učinio za “DŽ”. Ovako, tvoja apgrejdovana verzija pošalje mu SMS gde lepo stoji: šlepanje toliko i toliko, opravka po cenovniku i sve to može odma’, poslaćeš svog radnika i odradiće pošteno.
Telefon je zamukao. Danica, tvoja predivna Danče, je našla aranžman, sedate u auto I idete da uplatite letovanje i uživate u večernjoj šetnji.

To je - TO.

Sedim tako kući, lepim sličice, Sverir Ignason izvučen po petnaesti put, no big deal, gledam svoja posla, planiram da stavim onaj čaj sa osamnaest biljaka, puštena kompilacija white noise od osam sati, tražim neki svoj zen posle dugog dana, i evo je:

Kao strela, prođe kroz glavu ta užasna misao. I dobar deo nje ostane u lobanji zariven, na duži period.

Neko se bre sada jebenda. Ne, precrtaj to. Svi se u ovom trenutku jebendaju. Precrtaj. Ne mogu svi, ovi ljudi na ulici koju gledam kroz prozor (a moraš panično da pogledaš kroz prozor kada dođu ovi momenti da vidiš da li je svet još uvek tu) se očito ne jebu. Ali su na putu kući, gde će to da rade. Komšija zaštitar iznad mene sada prca. Upravo sada prca onu njegovu dupatu. Skinuo je neku retardiranu seriju sa njom, tipa neki Kvantiko jebeni i na pola epizode je rešio: ''Hej, zašto ne bih ovu guzičaru malo trpao''. Likuša sa trafike gde kupujem papirne klonove Sverira Ignasona je upravo zatvorila i otišla kući, ne da kuva ručak za sutra, ne da briše prašinu, nego da se neotesano, napatvoreno, neobuzdano kara, da joj neki sasvim prosečni kurac glupavo ulazi u pičku, kilometar kurca po odnosu, dobro, ne kilometar, ali svakako daljina koju sam pešačio od škole do kuće kao klinac, a nisam blizu živeo.

Kako pada noć, misao je sve intenzivnija. Jer noć je, tradicionalno, doba za kresanje. Apsolutno sve ribe sa kojima sam bio, koje sam muvao neuspešno, koje sam želeo, upravo u sebi imaju meso, solidni komadi mesa u svim njihovim šupljinama, a to nije moje meso. Pre samo par godina sam im slao sms-ove gde ih zovem na piće, epilog: Ovog trenutka stenju pod težinom nekog drugog čoveka, šta to radiš čoveče, pa dosta si ti to radio, daj sad malo ja. Ne daje. Ni ne obraća pažnju na mene dok ne svrši. Posle me samo onako pogleda podrugljivo, kao što pogledaš nekog kada mu zalepiš najbrutalniju bandžu na basketu, a previše si velika faca da bi vikao ''BANANAAAAA, OBRIŠI SEEE'' kao orangutan.

I ne samo one, žene. Svi moji drugari sa posla, iz škole, likovi sa vukajlije upravo imaju žestoke seksove. Autor Debilko i Moronko ima seks sada. Sverir Ignason, taj vikinški nadčovek razbija svoja čelična muda o neko dupe.

Krene mi krv u glavu, vrućica neka, lice mi ima milion stepeni, odem da se umijem. Skucam par bromazepama. Jedan sažvaćem i progutam. Drugi se otopi pod jezikom. Pustim osmočasovno zujanje fena na jućubari. Ošamarim se konsekutivno jedanaest puta, jer to je moj srećan broj.

Pogledam kroz prozor. Svet je i dalje tu. I ljudi su tu. Sada izgledaju malo manje pohotno. Kriza je prošla.

Do sledećeg puta.

Kum kuma pozvao na večeru. Suhomesnati i mlečni proizvodi. Krupne teme su prelistane. Sada se mezi sočno. Milozvučje sa Pinka fino upotpunjuje neprijatnu tišinu. Spontano nastaje jedan sasvim običan razgovor, tako-reći čavrljanje...

Domaćin: Jaaaaaaa, usta gu se poserem na ovuj Zoricu, još peva eba gu usta. Sto godine ima, vidi gu kakva je rašrafena.
Kuma: (...iju, Bože kakav prostak, ne mogu verovati, kako ga nije sramota... c c c...)
Kum: Nemoj tako kume, žena baš lepo peva.
Domaćin: More pevala ona na Ibarsku magistralu sa noge uvis, a sad će mi tu napirlitana glumi neku važnos. Sve to ista bagra, sve su one počele tamo gdi su startovale. Kurve raspale nedoklepane. I ne samo teja pevaljke, sve je to ista nekrst kume moj. Veće poverenje imam u mojega Rokita (mešanac jazavičara i zenke nemačkog ovčara, ko zna pod kojim uglom, čuvarkuća) nego u teja ženetine, veruj mi na reč.
Kuma: Oh Bože kume! To su zapravo zastarele predrasude o nama ženama. Ne mogu se sve žene staviti u jedan isti koš. Ima i onih koje vole svoje porodice i žrtvuju se za njih. Ali mentalitet naših muškaraca je prosto zaostao, te stoga oni, usled nekih sporadičnih slučajeva misle da su sve žene neverne. (...u tom trenutku kumi stiže sms od „Micke“ - zapravo šifra za Miću-Kikireza, blagajnika u mesnoj zajednici Vrtište, sadržaja: „Nemogu da do čekam da te vidim. Oću da ti mesim toplinu dojke. Dolazim sutra po tebe na poso, na pauzu za TOPLI OBROK hehehehe.“ Kuma odgovara: „o kej“)
Domaćin: (...slušaj gu be ova kakvo lomoti. A juče sam video kako gu dovozi Mića-Kikirez. E, kume, kume, rogovi ti do grlo kroz guzicu nabutala...)
Kum pita ženu: Od koga je poruka?
Kuma vraća telefon u tašnicu: (...jao kako je dosadan sa tim pitanjima...) Od Micke. Treba sutra da idemo da kupimo pribor za decu, za školu ovo što polaze...
Domaćica sramežljivo stupa u razgovor: Ja se slažem sa kumicom, nisu sve žene takve. Ima i poštene.
Domaćin baca pogled u svoju ženu: Ma nije valjda? Ti otkad gledaš onu televiziju, odi onoga Verana, mnogo si se opametnila nešto, sve si ti naučila. More kad ti zašijem jednu preko klapne ima se potklobučiš ko iz pčelinjak med da si sisala. Mnogo si ti jezik oklembesila. Krati ga, da ti ga ja ne kratim! Će mi se ti tu meni... Aj donesi onu šljivu iz orman što gu čuvam za kuma, da izujemo jaj kum po jednu. A kume?...
Domaćica misli u sebi „more, da ti se naserem u brci tija tvoji požuteli, tiljčo tuljavi“ i sramežljivo dodaje: ...Evo sad će rakija da dođe!
Kum: (...jadna ova žena sa ovim neandretalcem...) Pa može kumice, al samo jedna čašica.
Kuma svome mužu: Ti ne možeš da piješ! – na šta muž ćutke povija glavu.
Domaćin razmišlja „Vid gu be ova krvopija, izgleda gu ne opravlja dobro Mića-Kikirez. Sve će upropasti ovoga zlatnog čoveka. Stvarno si be kume somuran.“ Ustaje u kumovo ime, kum nije dugme: Dobro be kumice, neće mu ništa fali od jednu čašicu. To je dobro za cirkulaciju.
Kuma: Dobro može, ali samo jedna.
Domaćica donosi rakiju. Sipa prvo mužu pa kumu. Kucaju se. Kum sikće kao da su mu u anus sipali sumpornu kiselinu: Ssssssssssssssssssssss, auuuuuuuuuuuh, jaaaaaooooooooouuuhh, auuhh bog te vido. Ček da udahnem vazduh. Ovo razgrađuje dijamant, ži mi ti...
Domaćin ponosito: Lično sam je peko. I ostavija sam dve flaše samo za tebe i mene. Da dezinfikujemo kad dođeš.
Kum se vraća u život, u licu liči na nekog ko ima crvena krvna zrnca za izvoz: ...Auh, mislim, ne znam čime sam zaslužio kume. Hvala ti! (...ovaj oće da me otruje...)
Domaćin baca svoju tešku ruku na leđa svoga kuma: Nema na čemu, kume moj!
...

I tako iznova i iznova, okupljaju se u večnom vraćanju istog ...
By Friedrich Nietzsche

Upoznao si neku vrh ribu, koja svojom mimikom tj. femkanjem očigledno pokazuje da si je zainteresovao.
Želiš što pre da je vidiš, ali pokušavaš da ispadneš Džek, pa je ne cimaš odmah, nego čekaš večernje sate sledećeg dana, da drndaš po dugmićima svog telefona.
Prospeš neku foru koju si pokupio sa Vukajlije, koja je nasmejala celo tvoje okruženje, a ona, ledena kraljica, ti odgovori tipa: ja sam fina devojka i ne volim vulgarnosti.
Tad obično dolazi do „Malog praska“ u tvom mozgu, ali izgled ove ribe očarava, tako da pokušavas ipak da iskuliraš i ponavljaš u sebi: „Sve ću dvore da ti kupim, samo kurcem da te lupim“.
Zakazivanje sastanka sa ovom, iz tvog ugla „Ribom nad ribama“ postaje borba sa vetrenjačama. Moderni tokovi i civilizacija, doprineli su tome, da i žene imaju mnoštvo obaveza.
I dok ti pokusavaš da se potpuno iskombinuješ i odjebavaš sve ostalo da bi se video sa njom, ona ti cepa klempe pričom da ima puno da uči, da mora da pomaže kevi, ćaletu, da ima obaveze, da ide na manikire, da radi i još 100 kojekakvih kuraca….
Ti kuvaš. Pominješ familije Dinkiću i Merkelovoj.
Čak joj i kažeš, da te to malo nervira.
E tu si se zajebao… Na tvoje zaprepašćenje, ona kreće da te napada: „Ti si netolerantan, previše impulsivan i osetljiv“.
Kao po običaju spuštaš loptu i pokušavaš da vratiš sve u prvobitno stanje, iako osećaš da ti polako puca film.

Konačno se nalazite u nekom kafiću i nakon dugog monologa, naravno proizvoda njene divne mašte, o tome kako je ona oličenje poštenja, morala, dobrote i privlačnosti, uspevaš da je poljubiš.
Ispratiš je lepo do kuće. Nakon rastanka krećeš da pevušiš. Odjednom počinju da ti se sviđaju pesme Sergeja Ćetkovića, Vlada Georgijeva i ostalih pičkopaćenika…

Narednih par dana se odigrava scenario jurnjave mačke i miša. Ona odgovara na tvoje poruke na takte od po 2 sata. Tebe potera inat pa kreneš i ti na 2 sata da odgovaraš na poruke.
Naposletku ti stiže od nje poruka kako se ponašaš čudno u zadnjih 2 dana. Ti se naravno vadiš, kako imaš malo više obaveza ovih dana i da ne možeš odmah da odgovoriš na poruku.
Neverovatno je da riba sad počinje da produžava taktove odgovora sa 2 na 4 sata.
Ti si naravno u međuvremenu izvadio par pasusa iz pesama gore navedenih pičkopaćenika, spremnih za iskazivanje najdublje romantike, koja je tvojoj duši trenutno potrebna i koji čekaju da ih prepišeš na sms poruku….
-…Ona može tek eventualno sledećeg vikenda da se opet nađe sa tobom.

Sad ti definitivno puca film i pokušavaš opet da joj to saopštiš. Uzimaš telefon u ruke, odlučan i zoveš.
Ona opet kreće sa napadima, kako si preosetljiv. Ti počinješ da se pitaš, da li stvarno sa tobom nešto nije u redu.
„Meni je potreban dečko koji će da mi toleriše neke stvari“ (misleći time da joj treba junac, koji će da trpi, još i da gotivi to što ga neko vuče za rogove i da bude tu samo kad se njoj digne mali prst na desnom stopalu ili je nešto zasvrbi).

Srećom shvataš da te ona smatra za većeg magarca nego što si bio do sad u tom vašem odnosu.

I sada nastupa „Bracin prasak“, kao u filmu „Kad porastem biću Kengur“.
-„Kenja mi se od vaših dijeta, bokova, kukova….Jebite se manekeni, jebite se!!!!“
Oteraš je naravno u neki od dva ponuđena polna organa, sa obaveznim atributom „lepi, lepa, krasni i krasnu“.

Sutra ujutru krećeš na posao i kaješ se zbog svega, nervozan i skenjan…pokušavaš da stupiš u kontakt sa njom i iz tebi nepoznatih razloga postaješ još veći magarac nego što si bio, ali nije ti ona Iris pa da ti se ponovo javi, dok ti sediš polu go na krovu solitera sa ortacima iz kraja….

- Ko zna koje veče provodim u tišini sopstvene dosade. Palim tv, a tamo priča o nekakvim pregovorima. Menjam kanal, polugola pevaljka vrišti. Ponovo stiskam dugme next na daljinskom, ali opet neki horor. 24 pritiska na next nisu promenili ništa, sve je nekako isto. Tako očajan, setih se ćaletove priče kako za njega nije bilo veće sreće, od onog momenta, kada je njegova majka u inat komšinici, spiskala celu platu, i kupila prvi crno beli tv u selu. Kaže imali su jedan tv kanal, ali je to bio spektakl za ceo srez.

- Shvatam da tv nije način za ubijanje dosade i uzimam u ruke drugi genijalni izum, evoluiranog čoveka, mobilni telefon. Redjam par brojeva u primaoce, i šaljem serijski sms sa istim prostim pitanjem, "šta se radi?". Nadam se da će mi bar prijateljsko ćaskanje pomoći da skratim agoniju u koju sam zapao. Ali slaba vajda, sa svih strana stiže gotovo preslikan odgovor, "evo ništa SMOR".
Možda me ti odgovori ne bi začudili i zabrinuli, da nije bila subota veče. A pogotovo što nismo na nekoj vrškoj čuki, živimo u prestonici. Klubovi, kafane, splavovi... Možeš da biraš. Ma šta da biraš, da izvoljevaš! Ali nešto ne štima pa to ti je. A onda opet fleš bek, pred očima ponovo ćale i njegove odiseje:
- eee crni sine, istruli ti meni u kući, na moje oči. Pa robe ljuti, samo u našoj ulici imaš 3 kafane i jednu diskoteku.
Kad se setim moje mladosti, sve što smo imali je ruinirani dom kulture, izorani fudbalski teren i prodavnicu. Ali zato subota veče, niko ništa ne organizuje. Skupimo se spontano nas 5-6, ja ponesem rakiju, Mile kupi par sokova, Srba vino. Uzmemo od Zoke gramofon i par ploča. Udjemo u dom i zasednemo. Ma nismo ni nazdravili, eto ide još 5-6 ljudi. Ne prodje 2 sata, ne možeš da udješ od gužve. Tu stari, mladi... Ma svi skupa, jedni piju, drugi igraju, treći jure devojke i tako non stop.

- Trgnem se iz fleš beka koji mi je izazvao mučninu, zbog silne nemoći i mizerije, koju osećam dok se prisećam ćaletovih doživljaja. Ustajem i sedam za vrhunac čovekovog uma. Palim komp, logujem se na net, sumanuto otvaram stranice. Blic sam pročitao još jutros, Kurir me bombarduje nekakvim aferama i skandalima, Alo mi izaziva žuticu. Logujem se na FB, tamo neka deca zapala u trans. Palim Vukajliju, čitam par zanimljivih stvari i pokušavam da kreiram neke. Pišem naslov ne valja, taman nadjem dobar naslov za defku, napišem rečenicu, pa je obrišem.
Beznadežno bacam pogled po sobi, očajnički tražeći inspiraciju. Kad eto ti ga.
Na pregradi kafe stočića ugledam gomilu papira. Nije to bilo kakav papir, to su kevini Politikini Zabavnici, uredno poredjani po brojevima. Pored njih gomila šarenih salveta, zapakovanih u kesu.
Nisu ti zabavnici i šarene salvete nikakav bauk, ali opet se javlja neki truli osećaj u grudima. A kako i neće. Setio sam se kevine priče o njima.
Ta naizgled bezvredna gomila papira, je u stvari jedan mali spomenar života.
Keva mi je bila buckasta gimnazijalka. Nije odrasla na selu kao ćale i nije bila puna uspomena o seoskim igrankama. Ali su i njene priče i te kako vredele.
Zabavnike je počela da skuplja u trećem osnovne. Kaže svakog utorka i petka, došla bi iz škole, a na stolu u kuhinji bi je čekao novi broj.
Njena sreća je bila neizmerna. U početku bi pogledala zanimljive slike i odložila ih u svoj ormarić. Kasnije ih je čitala celokupne, ali gomila za odlaganje je bila ista.
A eto i danas 30 godina kasnije, to dete jeste nestalo, ali gomila je tu. Složena kao da je danas na nju stavljen novi broj.
Salvete su tek posebna priča. Roze, plave, zelene... Sa cvetićima, na kockice, sa slikama gradova... Kaže takva je bila moda. Skupljala je i menjala sa drugaricama. Takmičile su se medju sobom, ko će imati više različitih boja, dezena, šara...
- I mogu vam reći to je nešto fascinantno. Čak i za mene, za čoveka za koga je salveta, samo beli papir kojim obrišeš ono što si umazao. Divio sam se kevinoj upornosti, ipak su tu na stotine različitih salveta. U stvari nisu skroz različite, bez obzira na šare, sve su imale jednu istu stvar izatkanu na sebi... Gomilu lepih uspomena...

-Već izmoren sopstvenom apatijom i nostalgijom mojih roditelja, užurbano vadim nešto na šta i ja mogu biti ponosan! Vadim torbu sa 200 diskova, na svakom po 6 filnova. Medju 1200 naslova pokušavam naći najbolji za razbijanje monotonije. Listam redom. Hm horor? Jok. Drama? Taman posla! Akcija? Nemam koncetracije, za brojanje žrtava!...

Pokušavam da pronadjem nešto, dok mi se glava ne napuni pričom, o ćaletovom i kevinom prvom odlasku u bioskop. Uzbudjenju dok čekaju u kilometarskom redu za karte. Utiscima o kojima bi danima posle bioskopa pričali.
- Napokon shvatam, da mi nema druge nego da se predam. Odbacujem diskove, ležem nazad u krevet i prepuštam se.
- U grudima me sve jače steže pomisao da ja, dete 21 veka, imam sve a u stvari nemam ništa.
- Pokušavam da shvatim kako to da jedan raspali gramofon, masno bioskopsko platno, papirne salvete,igranka u seoskom domu kulure... Mogu ostaviti dublji trag i veće uspomene od najvećih ljudskih dostignuća, koja ja danas koristim.
Pokušavam shvatiti, kako to da su kevine polaroid fotografije, mnogo lepše, od mojih digitalnih.
Kako je moguće da je ćale nasmejaniji na slici pored svog Fiće, nego ja pored mog Golfa 4?

- Sedim i pitam se, da li sam problem ja, ili cela moja generacija? Ili čak kompletno vreme u kome mi živimo? Da li smo se prezasitili? I što je najgore, odakle meni nostalgija za nečim, što nisam video ni osetio? Kako ja mogu osećati nostalgiju za mladošću mojih roditelja?

Kako moja generacija iz 21 veka, može zavideti nekome iz prošlog?

Ali na kraju sam shvatio, da to što mi osećamo, nije nostalgija. Niti je problem u vekovima.
To je samo strah, koji osećamo dok uživamo u pričama naših roditelja.
Strah od toga, da ćemo koliko sutra mi biti, ti koji treba da pričaju nekim narednim generacijama.
A sve što ćemo moći da im ponudimo., biće bakine šarene salvete i dekin gramofon, ukoliko ih ne zaboravimo.
Jer mi, mi izgubljena generacija 21 veka, generacija na dugme, koju mrzi da se druži. Koju mrzi da pamti rodjendan milih osoba. Koju mrzi da vikne kroz prozor komšiju na kafu.
Mi kojima će uskoro biti teško da se volimo...
Mi svoje uspomene jedino umemo da urežemo na diskove koji se grebu, umesto tamo gde su urezivali naši stari. Tamo gde ostaju zauvek. U naša srca!

Devojka: Halo dobar javljam se povodom oglasa za konobaricu.
Gazda: Koliko imas godina lutko?
Devojka: 19
Gazda: (uh uh vec su picke pocele da se javljaju) A kako izgledas? Opisi mi se.
Devojka: Pa, izgledam sasvim normalno, braon kosa, plave oci, visoka, normalno gradjena...
Gazda: (sto posto izgleda dojajno i jos mlada) Nemas decka?
Devojka:Pardon?
Gazda:Pitam, posto si mlada i to je normalno, pa sam mislio...
Devojka:Pa, nemam trenutno. Ako Vas to brine ja ne dovodim frajere na posao.
Gazda: Uh sto si medena. Nego meni nije jasno zasto hoces posao konobarice kada mogu da ti ponudim i vise (ce se primi, ce se primi, ce se primi, ce primi uh ce se primi)

E, sad neke se prime, a neke spuste slusalicu.

Devojka: Dobar dan, javljam se povodom oglasa.
Slikar: Za ulicnog preprodavca slika predpostavljam
Devojka: (jok, da ti popusim smrade odvratni) Pa, tako pise u oglasu
Slikar: Kako si bistra. A, koliko imas godina srce?
Devojka: 18
Slikar: (aaaaaaaaaaa mora da je picka i po, ima tako jeboyovan glas): Divno, bas mi trebaju mladje osobe. Ajde javicu ti se kad budem imao vremena za razgovor.

Devojci stize poruka od zagorelog slikara.
Slikar: A, da ti meni lepo opises sebe. Boja ociju, kose, visina, tezina, mere
Devojka:(sto posto mu treba model, al ajde poslacu mu poruku da se malo zajebavam) Pa, plave oci, smedja kosa, 168, 60kg, mere 93-64-100. Jel to vazno za posao?
Slikar: Jeste. Nego ja razmisljam nesto. Zasto bi ti morala da radis ulicni posao. Mogla bi lepo da pocnes da se zabavljas sa mnom i da zivimo zajedno. Ja imam 39 godina, sam, bez dece, pored ovog posla imam jos jedan na kojem mi je plata hiljadu i po evra. Lepo bi zivela, lepo bi se oblacila, vozila bi se mercedesom. A, ako te to ne zanima, onda bi mogla da mi budes model jer su tvoje mere idealne. Ti si bas moj tip.
Devojka:(u jebote al je zagoreo, ovo nije za zajebanciju vise) Ja da sam htela da pronadjem sponzora obukla bih dopicnjak i otisla bih na Obilicev venac, mene zanima samo posao i nista vise.
Slikar:A, da se povremeno nalazimo u nekom hotelu?
Devojka: NIsam kurva da se nalazim sa muskarcima po hotelima
Slikar:Dobro, dobro, a jel moze u nekom drugom gradu, posto ne bih voleo da me drustvo vidi sa tobom!
Devojka: Nisam kriminalac da se nalazim s tobom po drugim gradovima
Slikar: Ne znas sta gubis
Devojka: Dostojanstvo sigurno, ne!

Devojka iz Beograda se javlja povodom oglasa za posao u Miskovcima koji su tamo negde u picku materinu.

Devojka:Dobar dan zovem povodom oglasa iz Beograda za posao kuvarice
Gazda:(uh uh uh uh u h svrs!) U super! Taman ovde imas stan i hranu i radis 6 sati dnevno.
Devojka:A koliko je stan udaljen od posla i da li cu imati cimera ili cimerku
Gazda: Imaces mene, zivecemo zajedno.
Devojka: Pa, sad moram da razmislim... (Joj, kuku meni necu)
Gazda:Dobro koliko imas godina
Devojka:16
Gazda:(aaaaaah svrs!): Odlicno, ja imam 33. Zvacu te ovih dana.

Devojka dobija sms-ove vec tri dana i ne odgovora na njih.

Pedofil iz Miskovaca:Ajde dodji, bice ti super. Ja i nisam mnogo stariji od tebe, bices bezbedna sa mnom. Povecacu ti platu sa trista na sesto evra samo dodji.

Pedofil iz Miskovaca:Nisam ja pedofil. Dodji.

Pedofil iz Miskovaca:Dolazim ja u Beograd i cekacu te na BAS-ovoj stanici. Ti dodji sa koferima. Ja cu platiti put. Samo dodji.

Devojka: Nasla sam posao u Lazarevcu.

Pedofil iz Miskovaca: Evo doci cu u Lazarevac po tebe. Sigurno te tamo ne placaju bolje.

Pedofil iz Miskovaca: Kako ti je na poslu? Kakav je jebac gazda iz Lazarevca?

Pedofil iz Miskovaca zove:(javi se, javi se, javi se...)
... Pozvani broj trenutno nije u funkciji.Pozvani broj trenutno nije u funkciji...

Devojka: Zovem povodom oglasa za posao konobarice iz Beograda sam.
Gazda:Super. Koliko imas godina?
Devojka: 18
Gazda: (joj al mi se posrecilo, ima da se podmladim za jedno 30 godina) Lepo. Imam i ja cerku tvojih godina. Dodji na razgovor sutra u pet.

Gazda pogleda u sina koji ima 20 godina kako cascava koktelima razne kurave u dopicnjacima i svog brata koji skockan izlazi iz BMW-a.
Gazda: O, ne! Imam i sina od 20 godina! Na to nisam mislio! I ovaj moj prokleti brat se vratio sa sluzbenog puta i lepsi je od mene sto puta. Zvacu je sad i reci cu joj da ne dolazi.