Nije to ni osećaj, više strašna pomisao i zebnja. Bojazan da se u svakom trenutku, apsolutno svi, razbijaju od jebanja. Svi, sa izuzetkom vas.
Sedim tako kući, lepim sličice, Sverir Ignason izvučen po petnaesti put, no big deal, gledam svoja posla, planiram da stavim onaj čaj sa osamnaest biljaka, puštena kompilacija white noise od osam sati, tražim neki svoj zen posle dugog dana, i evo je:
Kao strela, prođe kroz glavu ta užasna misao. I dobar deo nje ostane u lobanji zariven, na duži period.
Neko se bre sada jebenda. Ne, precrtaj to. Svi se u ovom trenutku jebendaju. Precrtaj. Ne mogu svi, ovi ljudi na ulici koju gledam kroz prozor (a moraš panično da pogledaš kroz prozor kada dođu ovi momenti da vidiš da li je svet još uvek tu) se očito ne jebu. Ali su na putu kući, gde će to da rade. Komšija zaštitar iznad mene sada prca. Upravo sada prca onu njegovu dupatu. Skinuo je neku retardiranu seriju sa njom, tipa neki Kvantiko jebeni i na pola epizode je rešio: ''Hej, zašto ne bih ovu guzičaru malo trpao''. Likuša sa trafike gde kupujem papirne klonove Sverira Ignasona je upravo zatvorila i otišla kući, ne da kuva ručak za sutra, ne da briše prašinu, nego da se neotesano, napatvoreno, neobuzdano kara, da joj neki sasvim prosečni kurac glupavo ulazi u pičku, kilometar kurca po odnosu, dobro, ne kilometar, ali svakako daljina koju sam pešačio od škole do kuće kao klinac, a nisam blizu živeo.
Kako pada noć, misao je sve intenzivnija. Jer noć je, tradicionalno, doba za kresanje. Apsolutno sve ribe sa kojima sam bio, koje sam muvao neuspešno, koje sam želeo, upravo u sebi imaju meso, solidni komadi mesa u svim njihovim šupljinama, a to nije moje meso. Pre samo par godina sam im slao sms-ove gde ih zovem na piće, epilog: Ovog trenutka stenju pod težinom nekog drugog čoveka, šta to radiš čoveče, pa dosta si ti to radio, daj sad malo ja. Ne daje. Ni ne obraća pažnju na mene dok ne svrši. Posle me samo onako pogleda podrugljivo, kao što pogledaš nekog kada mu zalepiš najbrutalniju bandžu na basketu, a previše si velika faca da bi vikao ''BANANAAAAA, OBRIŠI SEEE'' kao orangutan.
I ne samo one, žene. Svi moji drugari sa posla, iz škole, likovi sa vukajlije upravo imaju žestoke seksove. Autor Debilko i Moronko ima seks sada. Sverir Ignason, taj vikinški nadčovek razbija svoja čelična muda o neko dupe.
Krene mi krv u glavu, vrućica neka, lice mi ima milion stepeni, odem da se umijem. Skucam par bromazepama. Jedan sažvaćem i progutam. Drugi se otopi pod jezikom. Pustim osmočasovno zujanje fena na jućubari. Ošamarim se konsekutivno jedanaest puta, jer to je moj srećan broj.
Pogledam kroz prozor. Svet je i dalje tu. I ljudi su tu. Sada izgledaju malo manje pohotno. Kriza je prošla.
Do sledećeg puta.
Dobra ideja, plus, ali zamorno, dugačko...
Moglo je par efektnih primera-misli i to je to.