Biti talentovan za manuelne radnje. Tebi to izgleda lako, ali svi ostali to vide kao veliku sposobnost koju samo ti poseduješ. U stanju si da vidiš i dočaraš i one najsitnije detalje koji drugima izmiču. Na tebe je spušten blagoslov isti onaj koji je imao Van Gog kada je slikao svoja remek dela. Imaš ruku za nešto? Ne traći tu predispoziciju već je iskoristi najbolje što možeš, jer život je kratak, a dan koji prođe nikada se više ne vraća...

Lista tj. kompilacija ljudi kojima si obećao kumstvo u trenucima gde mozak, pod uticajem alkohola, nije bio prisutan.

Sedam je sati ujutru, budi te kineski sat koji može da zvoni dok se baterija ne isprazni. Otvaraš oči i ugledas na stolici prebačen debeli plavi dzemper, farmerke i tregeri naravno. Imaš osam godina i ne pada ti na pamet da se buniš jer svakako će te mama ubediti da je napolju hladno i da ti dzemper odlično stoji. Preko potkošilje mama ti ga oblači a ti vrištiš u sebi koliko te bockaju fino obrađeni završrci vune. Dodatni efekat dodaju tregeri koji nežno prijanjaju vuneni materijal na grudi i ramena gde te potkošulja nikako ne štiti. Sve vreme se česes na prirodi i društvu, dok ti na pamet ne pada da se nasloniš na stolicu. Posle velikog odmora shvataš da si se oznojio, da si samo povecao muku i da jedva čekas da dodjes kući kako bi se što pre presvukao.

Održava se svake četvrte godine u Srbiji. Pobednik dobija ekskluzivno pravo da naredne četiri godine jaše celokupno glasačko telo, zloupotrebljava državni budžet i svakodnevno nam se podrugljivo smeje sa TV ekrana.

Leđenda urbanosti i borac protiv svih oblika primitivizma kojim je brdoviti Balkan i njegova pokretačka sila Srbija preopterećena.

Retko napušta krug dvojke, a kada to čini, nosi specijalni skafander koji je za nju dizajnirala Snežana Dakić u kooperaciji sa Biljanom Srbljanović i preko tog skafandera Sajsa dobija dovoljno količine tečnosti i urbanosti kako ne bi zanemoćala. Inače skafander je poznat i po tome što Sajsa može da se i olakša u njemu, a mokraća onda ide u specijalan filter koji je prečišćava i ponovo može da se koristi za piće. Što se tiče sranja to nije problem. Sajsa ne sere.

Urbane poruke Sajsa uglavnom prenosi putem slike i zvuka, a početni pokušaj da ih prenosi nekim urbanim hausom zamenila je nečim što ona naziva rep, jer putem te vrste muzike može mnogo više da kaže u jednoj pesmi. Spotovi su krcati antiestablišment porukama i u njima Sajsa srednjim prstom poručuje državi, šabanima, seljacima i svim ostalim grupacijama koje nisu urbane, da mogu da joj samo sisaju. Naravno dok to radi okićena je k'o mongolska mlada, a celo izlaganje upotpunjava mršteći se k'o da sisa limun.

Uz nju obavezno ide i njena sestra koja je poznatija kao Sajsina Sestra i neki feminizirani lik koga svi znaju kao Sajsin Isfeminizirani Drug, te tako oni čine u principu ženski trio, jer ipak je trebalo vremena da se provali da je Sajsin Izfeminizirani Drug muško.

Gledaš video-kasetu. Bunar, merdevine, ogledalo, drvo, slika, žena. Pa, opet. Zvoni telefon. Javljaš se. Sa druge strane žice, mazni glas od koga se pune gaće ti kazuje ove dvije riječi - seven dejs.

Sedam dana kasnije, dok gledaš "Utisak nedelje" na svom pola-zida televizoru, nestaje ti slike. Psuješ sve po spisku korejskom proizvođaču i u tom momentu iz televizora izlazi bosonogo djevojče, raspletenih rusih kosa, spremno da ti jebe sve do majke.

Ovo je sažeta radnja japanskog smeća od horora koje je postalo i holivudsko smeće od horora. Zašto sam vam sve ovo ispričao? Pa, zbog rečenice iz naslova, koja se koristi za spuštanje na zemlju nekoga ko palamudi o paranormalnom i očekuje da mu povjerujemo.

Uputstvo za upotrebu: Izgovarati što sablasnijim glasom.

Mjesto koje je bi trebalo napraviti covjeka od nas.

Na ovoj našoj plavoj planeti koja u skoro svakom smislu juri NAPRED ( „Kuda?“ ili „Ka čemu?“ bi, doduše, bila poprilično nezgodna pitanja za odgovoriti ), idiomatski sinonim za i najmanju grešku koja može - ali i ne mora - osujetiti određeni zacrtani plan. Slikovit termin za svaku devijaciju rute ka željenom cilju koja za svoj rezultat ima udaljavanje od istog. Eufemizam za „zaser“, od, jel‘ tako, glagola „zasrati“. Uglavnom, pomalo osiromašeni antipod izrazu „koracima od sedam milja“, inače tako aktuelnom u dalekoj ali bratskoj nam NR Kini ( samo se vi smejte, biće vam posle krivo što niste naučili kineski na vreme,你们这些白痴! )

O tome, pak, gde je idiom iz naslova aktuelan - ne bih vas nešto posebno zamarao. Siguran sam da ćete se toga i sâmi setiti...tj. ukoliko već niste.

Trudbenički hleb.

U moru ministarstava koja i tako ne rade svoj posao, ovo se izdvaja kao ubedljivo najgore organizovano. Na stranu to što je spojeno sa ministarstvom za omladinu, i što se više fokusira na doniranje najnovijih modela lego kockica privatnim (?!) vrticima, nego sportu, koji je do skoro bio jedna od retkih stvari koja je funkcionisala u ovoj zaebanciji od zemlje. Pravi problem je sto ga vode: Ministarka Snežana Samardžić-Marković, koja je zavrsila knjizevnost i radila u srpskoj ambasadi u Norveskoj, i koja u životu nije potrčala, niti je digla nešto teže od kašike. Zatim, načelnik odeljenja za sport, Dragan Atanasov, ulični siledžija koji je jednom zalutao na trening džudo ekipe, i ostao jer mu se svidelo da može da bacaka ljude oko sebe, i još da navijaju za njega. Tu je jos i mnogo sekretara, direktora, načelnika koji ni fizičko u školi nisu radili, a kamo li se bavili nekim sportom. Sve dok ovakvi ljudi odlučuju o sportu u Srbiji, biće sve manje terena za baset iza zgrada, jer pobogu, moraju da se grade teniski tereni, biće sve manje betonskih terena za fudbal, jer ponosne babe moraju da skidaju kilograme trčeći po novoizgradjenim trim stazama. I onda nije ni čudo što deca ne izlaze napolje da se istrče i vide koji sport im leži i gde mogu da uspeju, nego sede za kompjuterom i kolju čudovišta. I biće sve manje medalja, trofeja i ponosa zbog sporta.

Vrsta prčvarnice, obično smeštena u blizini autobuskih stanica u manjim gradovima. Birtija gde pivo košta 60, a porcija girica 80 kinti, a po mirisima koje girice emituju ćeš je najlakše i naći. Četiri stola, 16 do 18 stolica i konobarica sa više očiju nego zuba, sa podjednako pozamašnim sisama i bicepsima. Iako se naziva šoferana to ne znači da se ovde okupljaju isključivo šoferi. To je više utočište za sjebane likove koji su na korak do potpunog očaja, nešto između Geri Rafertijeve Baker street i Tomine Dotako sam dno života. Mesto gde možeš da utoneš u polusan nad svojom rakijom i zamišljaš kako je sve u redu dok te ne trgnu zvuci razbijanja flaše o vuglu za susednim stolom. Tada znaš da je blizu fajront i da je vreme da se polako odteturaš kući.

Reč koja se u 99% slučajeva koristi u pogrešnom značenju. Naime, sreća predstavlja trenutno psihičko stanje u kom čovek može da se nađe, ako je recimo kresnuo dobru ribu posle 6 meseci, položio ispit posle sedam gekanja i slično, a nikako ne može da bude povod tim događajima. Sreća je posledica nekih događaja, a ne uzrok istih. Tako da je izuzetno glupo reći da je neko povalio nešto ili položio ispit, samo zato što je srećan. To se može pripisati znanju, šarmu, inteligenciji, i naravno sticaju okolnosti. Sreća ili nesreća proističu iz toga. Najjadniji su određeni sportisti i sportski komentatori koji nas stalno ubeđuju kako Federer ima sreće i češće pogađa linije nego ostali, kako Partizan nema sreće u izvlačenju grupa u bilo kom sportu i slično. Majku mu, a da nije možda stvar u tome da je Federer tata svog sporta i precizniji od ostalih, te stoga i češće pogađa linije? Ma jok, on je samo miljenik sreće, kao što je Partizan "nemiljenik". Osećaj sreće mora da se zasluži.

Disciplina kulturih i moralnih patuljaka današnje omladine. Dobro, neću da generalizujem, ali ovakvih primeraka ima na svakom ćošku. Nažalos'.
Elem, došla nova vremena. Što si nepismeniji, to si veća faca. Što manje čitaš, popularniji si u društvu. Naravno, ne računaju se SMS poruke, statusi na fejsu, nalepnice na deterdžentima i drugim dezinfikacionim sredstvima ili Bravo girl. Ne bih ja računao ni ''štiva'' kao što su Kupoholičarka ili Grabljivica, al' aj sad, bolje išta nego ništa. Ma i ''Amouage'' (Amoaž prim. prev.) Marijane Mateus neka uzmu, valjda ima nečeg poučnog majkumustaru.

- Poslednje što sam pročitao bila je Bela griva i to samo zato što me je (m)učiteljica naterala.
- Haha, a ja Vuk i tri praseta, i to pre nego što sam saznao da postoji i crtani!
- Taj rad!

Simpatično. I bilo bi, da ovo ne izgovaraju konji od 18+ godina. Cenim da su ovo ljudi kojima je film bolji od knjige. A ako nije izašao film? Ma opušteno, kad tad će ga neko snimiti. Onda kupiš kokice, zavališ se u fotelju i... Ček', da l' sam pomenuo pivo? Ne? Dakle, kokice i pivo, zavališ se u fotelju i uživaš. U jednoj ruci pivo, u drugoj kokice. Imaš li treću ruku za okretanje strana na knjizi? Ne? Molim lepo. A i zašto bi čitao knjigu mesec dana, kad film možeš sabiti za cirka 2 sata? Prosta računica.

Izgleda da im ipak bolje ide matematika od književnosti.

Pičke.

Komada sedam. Sveti broj, a mi nemamo mudrace, pa smo padeže uveli.

Nepotrebnost. Ajde jedan, dva... Ali pazi onaj vokativ recimo, jebla ih imena da ih jebala. Anaaaaaaa! Markooooo, ej, Marko! Što Uroša da ne zovem Urooooooš, nego mora e na kraju. Ili onaj instrumenal. Šta te bre biga s čime se ja zanimam, ili čime, ili kime? Sas padeži!

Žene su krive. Porcije pičke naših naroda su bile minijaturne. Ne pičke, nego porcije! Pička kako pređe dvadestu vapi za krpljenjem... Nego nije to tema. Tema je dosada naših naroda. Toliki ratovi, bez razloga i pobjednika. Ali ni to nije tema. Tema su oni kojima se nije ratovalo, niti jebalo, pa su izmislili padeže. Koji vam je bre kurac bio? Čak i Rusija onolika ih ima šest!

Bivše djevojke s kojima nisi imao sreće. Ponekad samo bivše djevojke.

Način da otkačite nekog ko vas u kontinuitetu zamara svojim "poduhvatima".

Glagol koji opisuje najniži stepen lol izraza (he,he), koji se pojavljuje u gradaciji he,he - lol - lolčina. Tiho, pritvorno smejanje ili podsmevanje.

Pitanje koje svaki muškarac mora da postavi prije ili kasnije samo da bi saznao da li ima više iskustva od svoje djevojke.
Isto pitanje može da izazove bijes kod djevojke

Morate kod doktora jer izraslina postaje sve veca. Glavom pocinju da vam se vrzmaju one najzloslutnije misli, tipa: "Sigurno je rak/sida/kuga/kolera, takve sam ja srece", "Logicno, onolike godine opijanja i fiksanja moraju da se plate" ili "Valjda nisam opet zaboravio da iskljucim peglu, picka li joj materina". Korak vam je tezak, pokusavate da sakrijete uplasen izraz lica. Stanje u cekaonici vam ne pomaze jer prokleto mesto izgleda kao da je pretrpelo bar dva napada atomske bombe. Kad konacno cujete da vas prozivaju, kroz glavu vam prolazi "Ovo je kraj", i pripremate se na najgore.

...sve dok ne cujete magicne reci.

"Koristicete ovu mast dva puta dnevno, sedam dana."

Pri izlasku iz ordinacije nastaje promena. Primecujete da je vreme lepo. Smesite se od uva do uva, kao da ste upravo pronasli cup sa zlatom na kraju duge. U glavi pocinje da vam se vrti "I will survive" od Arete Frenklin. Nastupa trenutak potpune srece.

Majka. Troje djece, sve jedno drugom do uva, rodila je do svoje 27. Udala se u devetnaestoj za lika s kojim fura od osnovne. Cijeli život joj se sveo na njih troje i njega. Sad u trijesosmoj potajno je željna svega što nije prošla kad je trebala da prođe, a sad je već kasno: studentskih dana, ljetovanja sa prijateljicama u Bečićima, izlazaka, mjenjanja frajera (da ima s čim/kim da ga uporedi), šoping vikenda u Beču, Budimpešti, Veneciji....

Dani klize sporo; danas je isto kao juče, a ni sutra ne obećava nešto više. Ustaje u 06:04 (sujevjerna je i nikad sat ne navija na "okrugle" brojeve) sprema jedno po jedno, pet na broj, zadnju sebe.
Pos'o k'o pos'o! Radi u prodavnici mješovite robe od sedam do tri, od dva do deset, svaka druga nedjelja slobodna. Nema sveca, nema praznika, gazdarica stalno kenja, ali ko ga jebe, izvukla se iz kuće!