Ono što 'oće da padne na pamet kad kreneš malo da razmišljaš... Radio si sve po dobronamernim savetima roditelja, rodbine, trenutnog trenda zapošljavanja i predviđanja kursa evra. Završio si dobar faks, od onih gde mož' čak i bez veze da se zaposliš, imaš platu koja pokriva prosečnu potrošačku korpu, al' još imaš i za ponešto. Naš'o si ženu, koja je obavezno lepša polovina u vezi, stižu i deca, nisi od onih š'o su žigosani kao sami, naglas ih sažaljevaju a potajno im zavide, a i ti sami sebi naglas zavide, a potajno se sažaljevaju... Ne bi trebalo da nisi srećan. Onda skontaš da je sreća relativan pojam. Sreća koju živiš je nekakva sreća koja se plasira po televiziji, svakom romanu od hiljadu strana što su pisali dokoni Rusi kad nisu smeli da promole trepavice od minusa ili neke engleske usedelice uz čaj sa mlekom dok je prolazio lokalni lord na konju. Brate, i ljudi furaju jedno te istu stvar, ma ne dvesto godina, već hiljadu godina nameću iste standarde za sreću. Ajd' ovih sedamdes' posto što nisu srećni, ali kažu sebi to tako mora, oni su još normalni, ali šta sa onima što stvarno krenu da traže sreću? Ko je tu lud, a ko pametan, to se ne zna. Možda čovek i treba stalno da bude nezadovoljan, da smo bili zadovoljni onim što imamo, ne bi se ni spuštali sa drveta.

On nigde ne stiže na vreme. Zakasnio je svuda gde se može kasniti: prvi dan škole, na prijemni, zakazane posete zubaru, prvi seks. Verovatno bi zakasnio i na sopstvenu sahranu da je moguće. Sreća njegova pa neće ići u vojsku, inače bi ribao klonju svaki dan.

Kraj jedne ruke u remiju. Trenutak kada igrač složi svih deset karata a jedanaestom pobjedonosno zatvori špil i ostalim igračima stavi do znanja da je vrijeme da se vidi đe je ko, saberu poeni i upišu u tefter.

I nova ruka može da počne. Nova podjela, nova sreća.

U originalu Eyjafjallajökull, vulkan ne tako neobicnog imena, ukoliko znate nesto islandskog. Imaju oni i zajebanijih imena... Sam Island se zove Fjalladrottning sto znaci "Kraljica planine". Ili recimo najvece jezero - sreca je sto spikeri u Srbiji se verovatno nikada nece sresti sa Þingvallavatn. A kako bi tek izgovorili ime drugog vulkana Fimmvörðuháls?

Životno pitanje lika koji nije siguran ko mu je otac, pa čini sve da to sazna. Ne okleva da postavi ovo pitanje svakome koga upozna, sve dok ne otkrije istinu. DNK analiza ne dolazi u obzir zbog isuviše potencijalnih očeva, a ni majčino "Kakva je bila žurka, sreća što ne laješ" ne zadovoljava njegovu znatiželju.

Izraz koji označava postavljenu crnu ili sivu magiju na takav način da je neki prolaznik ili ciljana osoba mora bukvalno nagaziti stopalom kako bi se prenelo delovanje. Obično se, u našem narodu, koristila da se neko oslobodi bolesti prenošenjem na drugog ili da se nečija sreća sruši jer nas čini ljubomornim.

Propao Superhikov plan da se krade od siromašnih (300 miliona proletera iz prikolica, poreski obveznici USA) da bi se davalo bogatima (kockari koji su doveli finansijski sistem do kraha, iskoristivši nedostatak regulative, odnosno doslednu primenu liberalnog kapitalizma). Rezultat je bio krah berze. Konačni rezultat - videćemo.

Zvuči bajkovito kao što je pepeljuga, trnova ružica, snježana i ostale cure iz svima poznatih nerealnih priča, al ovo je zaista fenomen koji se pojavi s vremena na vrijeme. To da sreća ne bira ni mjesto, ni vrijeme, ni koga pokazuje činjenica da ovu osobinu ima i kamara grobova.

Izraz koji koriste prekaljeni smekeri prilikom opisivanja neke devojke i u stvari znaci "Odvaljuje se od kurca".

Ljudi koji po raznim forumima ostavljaju komentara obraćajući se raznim predsjednicima, sekretarima, političarima itd. sa godspodine i ravnoprvavno učestvujući u nepostojećim raspravama sa istim. Uglavnom se stavljaju na stranu potlačenih i djele neku socijalnu pravdu. Ne treba ni reći da su najpametniji i sve znaju. Sreća pa se ništa ne pitaju.

Dvostruka sreća.
I jare i pare u isto vreme. I sisata i plavuša. I jedna i druga bliznakinja.

A s druge strane može biti dvostruka nesreća, zavisi sa koje strane gola se nalazite.
Ni jare ni pare. Ni plavuša ni sisata. Kurac od jedne bliznakinje, kurac i od druge.

Nešto kao kao uporan, tvrd, prodoran, kažnjavajući, vruć, supermenski pogled. Sva sreća te ne postoji, inače bi neke žene bile preplanule tokom cele godine, profesori i učenici bi svaki dan “stekli” po koju novu opekotinu, a većina političara bi doživela sudbinu Jovanke Orleanke ili bi barem bili kremirani na pristojan način.

Klinja koji misli da je Srbija njegova zemlja,da uzmes pusku ubijes siptara,otmes Kosmet i resio si stvar... Sreca pa redovne Vojske vise nema,inace bi i on gurao babe na VMC... Spreman da se svadja sa svima da bi dokazao da voli majku Srbiju vise nego svi mi zajedno...

Osoba koja u sekundi uspe da ti sjebe raspolozenje. Izaziva zelju za davljenjem, odsecanjem ekstremiteta i sutiranjem do iznemoglosti.

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Osoba koju večno prati loša sreća. Fizika nije na njegovoj strani, vetar nije na njegovoj strani, ništa nije na njegovoj strani. Promašaj od čoveka. Rodio se na levu nogu i od tad mu ništa ne ide.

Ludaci. Nostradamusi. Geniji. Majstori. Legende. Oni su šta god požele da budu. Doktori. Kraljevi koji su predvideli ovoliki napredak kompjutera u zadnjih 25 godina, i koji su mesecima molili direktora Politike da im pozajmi neku kintu da pokrenu legendarni časopis na temu kompjutera, konzola i igrica. Sreća pa su bili ubedljivi.

Odraditi nešto s mukom, zbog moranja. Vojska, zatvor, brak, život, kako za koga, preciznije kako već koga usere. Čovek koji može da kaže da je odslužio šta je trebao, uvek to izgovara izdišući spokoj. Ni sreća, ni zadovoljstvo, kamo li seta ili nešto slično, već puko olakšanje.

Slobodno se moze uvrstiti u popularne zelje : zdravlje,sreca,pare pri cestitanju rodjendana.
Nije zgoreg dodati - al k`o covek, jer iako se skrpis da stopom za tri dana stignes negde a onda neku baku molis da ti smanji cenu preconista ,onda bar da imas tamo svaki dan za kafu.

Sreckovic. Mozda samo 2 % ljudi imaju neverovatnu srecu koja ih prati tokom celog zivota.
Nebitno je cim se bave,sta rade,kuda idu, bitno je samo to da imaju previse srece. To je ona "nasa" sreca sto nama uvek malo zafali, e ona je sa njima po celi dan, tako do kraja zivota.