Pitanje koje se postavlja širem društvu nakon neke žurke, izlaska, rođendana ili Nove Godine, na koje se dobija jedan od tipičnih, dole ponuđenih odgovora...
Neki ljudi će isto napisati na statusu na facebook-u iako ih niko ništa nije pitao...
Odgovor zavisi i od karaktera osobe...

Izraz koji koristimo nakon pokušaja da nešto popravimo, sredimo, restauriramo ili poboljšamo na bilo koji način.
Nakon što završimo i zaključimo da to nije ispalo onako kako smo zamislili, kažemo:
Ma bolje je nego što je bilo.
Izraz obično koristimo subjektivno, radi utjehe.
Kad bi objektivnije pogledali i bili iskreni, kritike bi bile mnogo oštrije.

Није љубомора, већ логично питање које лебди као последица управо завршеног првог пољупца. Све иде глатко, свиђа ти се, а и она тебе жели (па како 'друкше'?), не мораш више да баронишеш, мала је пала, одвојио си је у страну. Десном руком јој провлачиш прсте кроз косу, а левом је хваташ за браду коју, са све рупицом, привлачиш к себи, док је нетремице гледаш у очи, све до часа када обоје зажмурите...
И крљаш је језиком што најбоље знаш, све пазећи да је твоје бале, проузроковане жлездом ''нејебичарком'', не угуше или не изађу напоље. Уши ти се црвене колико се она добро љуби, манта ти се у пределу чеоне режњаче где је некад био мозак, а сад је само сивкаста каша која центрифугира. Мислиш да си се заљубио. Одмичете главе са блаженим полусомехом и ти је већ видиш како меси славски колач док је два одојчета вуку за кецељу, а ноздрве пара мирис искипеле кафе са шпорета смедеревца... Волиш је!

Ал' не лези враже. Идилу прекида подла мисао која је све време била ту, потискивана тренутним уживањем и вештачким ставом прогресивног, европејски оријентисаног омладинца који би да раскрсти са средњевоковним култом мачо-балканикуса. Симпатична је теби хипи-комуна и музика из тог периода, капираш да је дваеспрви век, да је конзерватизму и фундаментализму одзвонило , да су светске тенденције изнад тог малограђанског лицемерја и лажног моралисања... Поглед ти лута ка зиду и остаје прикован за икону Светог Георгија Великомученика како убија аждаху. Божји знак! Обрве ти се скупљају, чело се мршти и бујица креће. Даље нећеш моћи. Синдром ''Другог'' те је узео под своје.

Pisac je hteo da kaže kako mnogi ljudi ne biraju šta će reći u određenim situacijama, pa je tako veoma česta pojava vređanja, laganja i druge zloupotrebe reči koje su, na svu sreću, za Dž, a i ko nam može naplatiti reči? Dobro, može advokat, ali nije to poenta.

Koliko god to paradoksalno zvučalo, ovo je pitanje koje smo imali običaj da često postavljamo u vremenu kada nisu baš svi imali novca za ručne satove (doduše, nije ni danas ništa bolje), ali danas svi imaju dovoljno novca za mobilni telefon. I dok se mi tako sa setom (ili bez nje) prisećamo 90-tih, klinci koji su rođeni nakon 1997. godine, verovatno ne mogu ni da pojme da si nekada, za jednu podrazumevanu stvar, morao da pitaš druge ljude.

Kratko pitanje, koje se, pored primene u raznim raspravama radi odbrane sopstvene časti i fizičkog integriteta("ša je bilo, čobane, ša me gledaš"), čuva i za najdraže prijatelje kao uvod u ono glavno pitanje koje vašeg prijatelja zatiče u nezavidnoj situaciji i daje mu šansu da se kako-tako izvuče.

Najčešće pitanje cigančića koji su u nekoj žurbi, naravno odmah posle
"E seko,imaš samo jedan dinar?"
Šta li im je bitno da znaju koliko sati?
Da li da bi videli kakav sat ili telefon imaš?
Sumnjam, jer me nisu još ni jednom zaskočili iza ćoška da me opljačkaju. Kakav je to misteriozni sabor koji održavaju, za koji im je vreme tako bitno.
Ovo je prava misija za Izzija!

Pomisliš kad odeš na neko mesto koje je nekada bilo skroz dojajno, oaza za dušu i telo, mesto gde su se okupljali fini ljudi, dobrog ukusa i još boljeg smisla za humor, uvek raspoloženi, željni dobre šale, mesto gde se cenila i dobra muzika i pametan dijalog.
Vidiš da ih je u nekom trenutku, u nekoj invaziji koju nisi ni primetio, gomila klinčadije potisnula u drugi plan sa svojim nedotupavim razmišljanjima, zezanje se svelo na napušavanje, piči sranje sa granda, glavna tema je farma, ekrem, djus, fejs...
Možeš da se trudiš koliko hoćeš, i ti i još neki, da im u njihove male, zakržljale mozgove utuviš da je taj fazon prepričan milion puta, bolje i lepše, da je degutantno pričati o jebenom djusu, o smrdljivom fejsu, o šabanskom grandu, da to što šatro ismevaju ustvari pokazuje da su u tome, da to prate, da su im te teme vrhunac zabave, ili da pobegneš odatle i nađeš neko drugo mesto.

Nešto kao desilo se. U stvari, šanse da se tako nešto desi ravne su šansama da Romulanka ostane intakta i posle dvanaeste, ali kad već moram da slušam tvoju smaračku priču daj da te barem malo podjebavam. Takvih slučajeva niti je bilo niti će ikada biti, al' 'ajde kad već misliš da sam idiot ne pada mi teško da glumim idiota još neko vreme. Bolje i to nego da ti jebem sve po spisku, barončino smrdljiva!

Neverovatna pojava da ljudi koji veruju skroz ili onako pomalo veruju u postojanje prošlih života, svi do jednog znaju da su u prošlom životu bili velike vojskovođe, prinčevi, princeze, čuvene dvorske lepotice, naučnici, muzičari, slikari, pisci, kraljevi, plemići, hrabri vitezovi ili čuveni ratnici bilo koje vrste koja je tada postojala, i kako god nađu neki test ili neko ozbljno štivo koje se bavi time da nekome kaže šta je bio u prošlom životu, postoje samo te neke velike stvari i onda se zapitaš ko je u prošlom životu bio svinjar, prljavi i izmetom premazani prosijak, gubavac, ružni čuvar tamnice sa velikom čirčinom po sred nosa, plašljivi dezerter kog su zbog dezerterstva i streljali, kmet koji je savijao kičmu na polju i plaćao skoro sve što zaradi kao porez plemiću na čijim poljima radi, siromašna pralja sa grubim rukama koja je dan-noć prala veš u potoku, rob kog su šibali po leđima ceo dan, lopov, dželat, prostitutka, dečačić kog su karali u Staroj Grčkoj feminizirani političari, običan stražar na kapiji zamka koji je imao kući desetoro musave dece i jedva je uspevao da ih prehrani od plate koju je dobijao za službu, neki nebitan rimski vojnik kog je ogromni brkati German probo kopljem i niko mu ni ime nije zapamtio, a verujte mi ovih drugih je sigurno bilo daleko više nego onih prvih.

Pisani dokaz koji govori o istoriji linvistike gde se Srbi smatraju za narod koji je izmislio ironiju. Naime još od doba Kraljevića Marka, proteže se ta ironična nit, koja je i danas prisutna međ" narodom.

Sve bi bilo drugačije, bolje ili nešto slično.

Izraz koji se koristi čisto radi reda,to pitaš,ali i bez njegovog odgovora,ti ćeš reći šta je bilo...

Kad neko prica sa budalom ili nekim tvrdoglavim i skapira o kakvom liku je rijec kaze se vidio je koliko je sati.

Rečenice koju izgovaraju dva lika, od kojih ni jedan nema dovoljno muda da udari prvi i započne tuču. Propraćene su međusobnim gurkanjem rukama, ponekad i glavama. Svaka strana obavezno ima po jednog ortaka koji ce da ih vuče i govori: "Nemoj brate, nemoj brate", iako ne postoji ni promil šanse da gurkanje pređe u fajt.

Za Vas vece kao i svako drugo. Niste ni primetili kad je pao mrak jer ste upravo citali Kurd-ove definicije, a i Artemida je raspalila po nekom hotu. Vreme neprimetno prolazi dok JTU i posle ponoci ocajnicki doziva Azis-a. Ali to vece je bilo posebno. Odlazite od racunara i s lakocom radite ta 3 skleka koja su vas mucila prethodnih dana. Naravno da ste ostavili upaljen net. Pre odlaska na spavanje jos jednom pogledate ima li nesto novo, i tad se to desilo!!! Popularnost vam je naglo skocila na naverovatnih 50000 i dobili ste rank "Boziji izaslanik". U tom trenutku cudna svetlost obasjava Vasu malu sobicu. Senka koja se osijvala na zidu neverovatno podseca na svetog Petra, ali niko nije ni sanjao da ce on progovoriti zenskim glasom:"Znas li ti koliko je sati?". Osecate jako drmanje i shvatate da Vas keva budi u podne uz srceparajuci govor:"Je l' vidis kol'ko je sati? Opet nisi otis'o u skolu, a nije ni cudo kad celu noc blenes u taj kompjuter, jebo ga ko ga kupi. Sad ja moram d' idem u skolu d' opravdavam..."

Obično uzrečica profesora kada ih neko prekine za vreme predavanja, obično se deru toliko da zažališ jer si uopšte progovorio.

Ključno pitanje kojim deca do svoje 10. godine saznaju koliko je neki auto dobar.

Mjerilo na osnovu kojeg mala djeca prosuđuju kakav je posmatrani automobil.Što je brojka u km/h veća samim tim je i auto moćniji.

Najčešći odgovor na pitanje:" Odakle ti ta fleka"? ili "Kakva mi je ovo fleka"?