Омиљена узречица великих барона не би ли неку измишљену или за потребе баронисања модификовану скоро истиниту причу учинили интересантнијом него што она стварно јесте.

Igra koju smo praktikovali kao klinci : vežeš novčanik tankim providnim silkom za pecanje, staviš u njega novčanicu da malo viri (obično su to bile one lažne novčanice od sto maraka koje su svi imali), sakriješ se na neko pogodno mesto i čekaš naivne prolaznike. Kada bi se neko sagao da ga uzme, brzo ga povučeš ka sebi, radostan jer si nekoga zajebao..

Nesto sto baba stavlja dedi u casu da ne bi ustajao nocu i pio vodu!

Rivalstvo koje se javlja tokom leta između onih koji vole bazen i onih kojima je draža reka.

O da, odrastu oni. Telesine i glavudže im svakako postanu veće, kao i ego, kao i intelekt. Promene se... reklo bi se na prvi pogled.
Promene se kurac moj! Kurac, ogroman veliki kurac na točkićima.
Znate ono podlo derište koje vam je teralo suze na oči? Ono koje je udaralo gde najviše boli, koje je bilo u stanju da vas sroza do najdubljih ponora vašeg nepotpunog dečjeg sveta? Sećate li se zlih sitnih i srećnih očiju dok vi sami sedite u dvorištu, onda kada je okrenulo sve vaše drugare protiv vas? Onda kada ste prvi put pomislili na osvetu, kada ste prvi put poželeli da mu nanesete bol, da mu iščupate pogani jezik i napunite mu usta govnima, a zatim ih zašijete. Ali niste dovoljno jaki, a i ne želite osvetu dovoljno, nekako, iako još nesposobni da to formulišete, shvatate da bi to bilo spuštanje na nivo tog malog demona.

I mislite da se nešto promenilo za tih deset,dvadeset, trideset godina koliko ga niste videli? Nije... Samo pogledate ispod maske tobožnje zrelosti, saosećanja, obrazovanosti, ljubaznosti, elokvencije, uglađenosti... i tu je, mali odvratni demon, sa svojim šiljatim, oštrim zubićima i izbuljenim, gladnim, zverskim očima... Jebena stoka...

Ljudi koji mogu da roštiljaju svaki dan, ljudi koji mogu da izadju na ulicu bez majice i da niko ne misli da su mentalno bolesni, ljudi koji hodaju u pocepanim stvarima ulicom a da im niko za to nista ne kaže, ljudi koji imaju traktor, ljudi koji znaju ceo kraj, ljudi kojima je žena u kuhinji, ljudi koji imaju svoje svinje, piliće, krave a ne moraju da ih kupuju u Maxi-ju za pare, ljudi koji jako često imaju zemljište veličine Novog Beograda u svom posedu, ljudi koji ne moraju u srednju školu i na kraju to su ljudi kojima ne treba više od onoga sto imaju.

Да се разумемо одма', разуме се да неки људи имају проблема са метаболизмом, крупним костима, спорим желуцем (или брзим, како год) и сличним стварима, али по некој слободној процени можемо рећи да је разлог за гојазност 90% људи заправо неумереност у храни и пићу, и то поготову у овом првом. Дакле, пасуљчина за вечеру, кило 'леба дневно у просеку, хасање месишта из куваних јела као да сутра не постоји, газирани сокови, масне пљескавице са гомилом прилога и слично. Воле људи да једу, јебига.

Е сад, свако од нас је милион пута у животу принуђен да једе "у јавности", са ортацима и ортакињама по разним пљескавџиницама, пицеријама, кафанама и осталим угоститељским објектима намењеним стрикно за ждерање. Они који су на своју линију поносни, или их за њу боли уво, у тој ситуацији јешће као што то и иначе раде. С друге стране, они који од разговора о својој тежини беже к'о Веља Илић од хране која не садржи барем 50% масти, у тим ситуацијама углавном глуме незаинтересованост или пак стриктно одбијају храну, испадају лицемершине нивоа Пижона кад каже да је сам састављао списак за пријатељску са увек неугодном репрезентацијом Сао Томеа и Принципеа.

Ај овако, враћаш се с друштвом са свирке, или са било ког провода који је захтевао макар минималну физичку активност у виду климања главом. Уморни сте и гладни, па је ред да се у пола ноћи бане у неочекивану посету некој рандом пљескавџници. Нормалан, уморан човек ће том приликом у циљу задовољавања сопственог желуца узети нешто типа "гурманска пљескавица пуњена ролованом пилетином и умотана у сланину, па све то у кајмаку". Дебељан ће том приликом одмахивати руком уз: "Нека, нисам гладан, нећу ја ништа..."

Еј бре!

Као да остали не знају да једва чека да дође кући и направи кајгану од 10 јаја са кило месишта и збирним бројем калорија које дуплирају оних 2000 дневно што стоје препоручени на флаши кока-коле. Као да смо јели стиропор па му/јој верујемо док нам прича да му/јој је тај мали понфри сасвим довољан за вечеру, док кеви куца поруку да греје суљпа.

Наручи оно што ће да те засити и на шта си највећу балу пустио гледајући мени, немој да глумиш Др Филгуда к'о да сви не видимо да ни сам не знаш где да сместиш тих 20 кила вишка.

Konstatacija kockara koji se vraća u pariju pokera nakon neuspešne "nabavke" (love).

Култна реченица из серије ''вратиће се роде'' коју говори управо конзервативни сељак Рака, и ово ''конзервативни'' , уопште није случајно, већ са поруком о томе какви су београђани, (с намером малим словом, јер поштовање треба да се заслужи), односно о прогресивној урбаности у поменутом граду, због које српство и традиција умире. А нарочито језик, јер нам из толико урбане средине долазе изрази попут ''шатро, тебра, торима'' и остали кул-да-куље-не-може-бити појмови. Једномречју, град из којег нам долази шљам попут Сање Маринковић, сплавара, сплаварки, Салета пепељаре Поповића, и њима сличне екипе.

И не само то, у реченици се примети издвајање београђана од осталих људи, које није случајно, већ управо због саме потребе грађана Београда да себе уздижу у небеса, и да својим его триповима буду увек на првом месту.

Dok voze kola,mogu da prate put ispred,a i u isto vreme da gledaju u retrovizor.

Deo psihijatrije sa šizofreničarima

Uglavnom svi. Da li zbog dodvoravanja mentalno zaostalom auditorijumu ili scenariste nesposobnog da karakterzaciju vrši kroz dijaloge, tek je ova pojava postala neizostavan deo skoro svake scene dragih nam ekranizacija. Međutim, ne lezi vraže! Nije im dosta što imaju ozbiljno retardirane infantilne likove sa odzvanjajućim monolozima što se titluju drugim fontom, nego ti monolozi moraju da budu i toliko debilni(odnosi se i na ostatak scenarija, da ne bude da ga zapostavljam), da bi i cenjeni gledalac ispod donje granice tupavosti(70 IQ) shvatio na najniži prag zapleta spuštenu fabulu. Praktično se stvorila konkurencija koja se nadmeće u količini eha koji pojašnjava svaki dramski momenat i potpuno uklanja eventualnu opasnost od zaključivanja i automatski uz male ekrane lepi veći procenat nedotupavnog geronto-tonto-nikad-ne-skonto stanovništva.

Iako je nešto toliko očigledno da su svi shvatili, mora da se nađe neko pametan, koji će to svojom nepotrebnom konstatacijom da potvrdi!

Žene.

Ima jedna gradska pošalica koja 'vako glasi:

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ko zajebanciju OZBILJNO shvata, njega treba OZBILJNO zajebavati
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Stvarno ne mogu da skapiram likove koji nešto mrsomude, polemišu, i filozofski objašnjavaju ovaj zajebantski sajt, definicije na njemu, i šarenoliko društvo koje se ovde okuplja. WTF !? Pri tome svršavaju od samozadovoljstva jer koriste gomilu stranih reči i izraza koji čak nisu definisani ni na Vukajliji ! A definicija im liči na seminarski.
Još manje mogu da skapiram likove koji se ozbiljno lože oko ovih fuckin pluseva i minuseva, kao da je svako od njih vredan maltene kao zlatna poluga ! Pa se pri tom i zakrve, izvređaju i sve uz to. Ma i pobili bi se za jedan +/-

Moj je život prilično zajeban i komplikovan, pa nemam ni najmanje potreba da ga dodatno komplikujem. Na Vukajliju dolazim samo radi zajebancije, da čitam tuđe provale i da se sam provaljujem.

Plus je zapravo kao kad kažem otaku "E baš ti je dobra fora" a minus je kad me ortak smori, pa mu iskreno kažem "E, ne seri brate više, smorio si".

Dakle, još jednom: Vi koji zajebanciju ozbiljno shvatate: ozbiljno ću da vas zajebavam !

Ako se radi o retkom, čudnom i nesvakidašnjem prezimenu, najčešće moraju da slušaju pitanja „e, a što tebe zovu (prezime)?“. Posle toga sledi odgovor „zato što se tako prezivam“, iščudjavanje osobe koja je postavila to pitanje, i svesnost koliko je glupa ispala. Sam sam postavio to pitanje barem četvorici, petorici likova, i svaki put se desilo isto. Ako vlasnici tih prezimena nemaju previše smisla za humor na svoj račun, može doći i do radikalnijih mera objašnjavanja.

Sirotinja.

Po ovom pitanju jednog turskog velmože, kad je kraj puta za Obrenovac video ljude nabijene na kolac, naselje u Opštini Obrenovac dobilo je svoje ime Konatice.

Prirodni sagorevači masti.

Za njih su jabukovo sirće i sauna laka kategorija.

Smarači. Teški smarači za koje ste ubedjeni da nose pelene, jer tako moze komunicirati jedino osoba koja se trenutno istovaruje. Problemi sa hromozomima nisu isključeni.

Расисти. Са лепим мишљењем о својој моралној исправности, које треба одржати, па макар и оваквим срањем иза ког обавезно следи нека контрадикторна, кретенска изјава.