Najčešća transformacija male seljančice sa okolne planine u urbanu gradsku fenserku. Proces se vrši u par jednostavnih koraka: Skinu se opanci, marama, i narodna nošnja njenog sela, i sve se to zameni za dopičnjak, dokolenice, i štikle duže od njenog školovanja. Zatim se oprosti od svog rodnog kraja i društva sa kojim je provela ceo svoj farmerski život, i zaklinje se da se nikad neće vratiti svojim korenima. Ah, Fejsbuk. Pa koja mačkica koja imalo drži do sebe nema barem 3 profila na ovoj toliko poznatoj socijalnoj mreži? Sada, mora da nauči da bude arogantnija od Gadafija pred završetak mandata. Diže glavu u nebesa i ne planira skoro da je spušta. I na kraju, govor. Pa ko će da je sponzoriše ako krešti k'o svinja pred klanje? Naglasak nestaje(u retkim slučajevima se zadržava), više joj nije potrebno da bude grlata da bi pozvala komšiju sa okolnog brda na kafu i jednu domaću. Transformacija kompletirana. Čestitam, sada može da živi u uverenju da je riba i da je svako hoće pogledom. Mada je niko od njih ne bi dodirnuo ni bacačem grabulja.

Kaže se za onoga koji misli da je pobrao svu pamet sveta, a još mu mleko niz obraz curi.

Ako je o starijem reprezentativnom predstavniku reč, obično se radi o nekom mudroseru koji nikad nije podigao ništa teže od kašike, ali zato će vam kenjati o radničikm pravima kad god ga vidite.

Ili da se najjednostavnije izrazim: prepotentni, arogantni, iritirajući, neargumentovani serator. Onaj zbog koga se i Majka Priroda udari po čelu i kaže: "Koji moj ovaj troši dragoceni kiseonik na Zemlji?!"

"Dobro došli u muzej starih stvari."
Govor automata posle skeniranja čela da bi naplatili ulaz.
"Predmet koji upravo gledate je kućište pentijuma IV. Nekada je tako izgledao kompjuter..."
- Vaaaauuuuuu! Stvarno su imali ovo čudovište od kompa! Verovatno nisi mogao lepo da prođeš kroz sobu!
- Ma daaj! Verovatno si morao da ga preskačeš! Haha!
"Ovako je izgledala matična ploča i hard disk." Kroz vazduh preleću gomila nekih protona i neutrona u boji stvarajući slike.
- Uuuuu, jebote! Koliki hard disk! Čoveče!
"Jedan dinar manje na računu zbog psovanja."
- A tek matična ploča! Verovatno je bilo teško za održavanje. Ha, koliko su ljudi tad bili primitivni.
"Dva dinara više zbog pristojnog izražavanja."
- Hajmo dalje.
"Trenutno se nalazite u prostoriji u kojoj su izložena vozila XX-og i XXI veka."
- Šta je ovo? Kako se ovim upravljalo?
"Yugo, nekadašnja hit marka automobila u Srbiji, često ismevan u vicevima. Vozilom se upravljalo tako što su, prvo, vrata morala da se ručno otvaraju, nekada i ključem (demonstracija starim video klipom u vazduhu), zatim se moralo pažljivo ulaziti u vozilo zbog mogućih povreda glave i prepona. Ubacivanjem ključa u mesto namenjenim za to, jednim okretom pali se motor, zatim se povuče ručica na dole da se auto otkoči, onda se pritisne kvačilo do kraja, pa se popušta i daje gas. Tako se nekada vozilo."
- Brate, pa ja to nikada ne bih vozio. Suviše je komplikovano. Ne bih ja to mogao da popamtim. Više volim današnju tehnologiju, sve kompjuterizovano, ne moraš da se mučiš.
"Pet dinara više zbog pametnog izlaganja."
"Ovo što upravo gledate je frižider, u njemu su se čuvale namirnice životinjskog i biljnog porekla, prethodno termički obradjene na šporetu izloženim iza vas."
- (neki starac od 150 godina) Eeeeh, to su bili dani.

Jedan od poznatih i priznatih citata sa ovih prostora,moze se meriti sa latinskim,asteskim,japanskim i mnogim drugim filozofskim mislima. Niko jos nije provalio njeno znacenje i funkciju ali u tome i jeste njena m i m (mudrost i misticnost).Cesto se cuje u narodnim predanjima: "Idi kuci obuci se,lele dunje ranke..." ili "Ja tarzan a ti Dzejn,lele dunje ranke!"Ne moguce je naci tvorca ovog bisera ali se pouzdano zna da je u trenutku kad je ovo smosljeno Metuzalem bio mala beba.Vremenom se prenosila sa kolena na koleno sve do danas.

Iskoristivši šansu nastalu usled preokupacije pravoslavnih purista Srpskog jezika lovom na islamske turcizme i protestantske anglicizme, (koji bivaju labelovani kao strani i nepotrebni i kao nešto što uništava mili nam maternji jezik), u svakodnevni govor su se neprimetno uvukli najpre germanizmi, a zatim i italijanizmi - ovi poslednji - pozajmljenice koje svojom provaljenom, umiljatom melodičnošću i evropsko-mediteranskim apelom nikome ne staju na žulj.
Tiho su se ušunjali i pustili duboko korenje u svakodnevnom govoru i nemaju nameru da odu. Niko ne diže hajku na njih, niko ne pravi pitanje.

Ne može da bude da je to zato što dolaze sa katoličkog govornog područja. Ne može da bude ni zato što Italijane posmatramo kao neke dominantne, latinske ljubavnike, (mi smo zdravo samouvereni, da citiram Indeksovce, veliki ćirilski ljubavnici). Nije ni zbog njihovog pro-aktivnog fašizma u Drugom svetskom ratu, ni zbog njihove dobro reklamirane, jeftine "testenina i sos od paradajza" kuhinje, koja je, brat bratu, smešna u poređenju sa našom.
Istini za volju, koriste se italijanizmi i u mnogim drugim zemljama. Ali kako to da su stekli imunitet na progonjenje kod nas, ostaje pomalo nerazjašnjeno.

Mesto koje je dobilo ime po priči o Caru Trojanu i njegovim ušima i frizeru koji je morao negde reći ono sta je video dok je šišao Cara.

Na ovom mestu se oslobadjamo stvari koje ne bismo rekli ljudima u bližoj ili daljoj okolini ali ipak kao društvena bića moramo podeliti svoja iskustva sa drugim, to nije ništa loše, jednostavno, takve nas je priroda stvorila. Da li je neko prevario suprugu, uhvatio učiteljicu za sisu, napisao ocenu u dnevnik, izbrisao minus na poslu, uzeo zvučnike sa posla, kupio male pantalone a na njih bacio pola plate...i sl.

Ali kao i u priči obično sve izadje na videlo.

Film za koji su nam pričali da neizostavno moramo pogledati. Ruski klasik u domenu filma, čiji kvalitet je nesporan ali teško objašnjiv običnom smrtniku. Film koji jebe na toliko nivoa i u toliko pravaca da više uopšte ne jebe nego je postao izrazito kulturan. Odlična tema za razgovor u društvu u kojem ga niko nije gledao pa ne može da uzvikne čuvenu repliku "Car je go" u srpskoj verziji - "To je golo govno od filma".

Fudbalski termin koji je ušao u svakodnevni govor. Označava go kurac od utakmice gde se ništa ne dešava, smor živi koji gledaš pod kaznu. Do taktičkog odmeravanja dolazi iz dva razloga i to:

1) Obe ekipe ne znaju da igraju (npr. susret naše i neke druge reprezentacije istog ranga, što je, Bogu hvala, redak slučaj) ili iz nekog razloga ne žele, već samo metiljavo gurkaju loptu po terenu jedva čekajući da otaljaju i tih 90 minuta. Pomoći u podizanju tempa ovde nema. I

2) Jedna ekipa drugoj jednostavno ne da da zaigra punim kapacitetom. Daju sve od sebe da umrtve i opstruiraju igru; jalova dodavanja, laganeze šetnje sa loptom samo da bi je vratili golmanu, glumatanje teških povreda svaki put kad neko pored njih protrči... Majstori ovakve "igre" su gotovo sve reprezentacije romanskih (da ne kažem nekorektno romulanskih) naroda i tu ne očekujte više od 1-2 gola. Jedina šansa da bar privremeno dignete tempo ovde jeste da ipak date go ekipi koja igru guši k'o anakonda tapira.

Tekst koji bi svaki moderan čovjek trebalo da ima kod sebe. U dobu depresija, razočarenja, nervoza, neuroza, stresova i tako dalje, čovjeku često prilazi, u prvi slučajevima stidljivo, a kasnije sve smjelije, misao o tome kako bi sve bilo bolje kada njega ne bi bilo. Međutim, otići tako naprasno, nestati sa lica zemlje, bez poslednje riječi, bez završnog čina, malko je neukusno. Zato treba imati, za takve slučajeve, unaprijed pripremljen govor poslednjeg časa. Sročite tako, u jednom takvom inspirativnom trenutku, par rečenica, opišite razlog, kažite svojima da ne tuguju, pozdravite tu i tamo po nekog, poručite NJOJ da ona nije kriva; onda sve to uentostručite, pa pohranite u onaj maleni džep na farmerkama koji se nalazi unutar klasičnog džepa. Pošto ne znam koja mu je druga funkcija, kapiram da je baš tome namijenjen. Mislim, taj džep ni majka ne provjerava prije nego ubaci odjeću u mašinu za veš. I eto, pismo je u džepu, život je opet kučka, dobavio si revolver/cijanid/konopac, uvjerio sebe da ovako dalje ne može, i učinio svijetu uslugu.

Kažemo nekome ko se otvorio k'o vrata od poljskog zahoda, tj. ko previše priča.
Frizerke su poznate po tome da vole da ispituju svoje mušterije dok obavljaju svoj posao, te često i od onoga ko je povučen naprave pričalicu.
Već pri samom ulasku u radnju dočeka te jedna od radnica. Obično ima neku da-Bog-sačuva frizuru, šiške k'o da su tupim nožem isječene, boja iznijansirana, pravi kolorit na glavi. Em što se prepustiš takvoj osobi da te šiša, em iz tebe izvlači informacije k'o dobitnu kombinaciju na lotu. Sazna sve o tebi, počev od mjesta prebivališta pa sve do vremena kad si zadnji put podrign'o. Ne preostaje ti ništa drugo nego da se opustiš i pokreneš konverzaciju s dotičnom. Ko zna, možda ćeš je nekada povaliti, a možda i dobiješ neki popust.

Nekada - stara turska mera za težinu/masu, iz doba pre kilograma, grama...

Danas - mera za "težinu" predsednikovog obraćanja, odnosno govora. Preciznije, koliko taj govor sadrži drame.
U dram se računa svaki primer drame i dramoseranja koji u toku govora iskoči po principu jedan dram po primeru. Tako da dram obuhvata: samu temu govora, teme koje nemaju veze sa naslovnim obraćanjem, ali ih on ubaci, ispadanje jezika u toku govora, nameštanje naočara, dramske pauze, lupanje u čelo, čupanje kose, hvatanje za glavu, gestikulacija na nivou Adolfa, samohvaljenje pričama na nivou lovačkih i ribolovačkih itd.Na kraju se samo sabere broj dramova i to je težina obraćanja. Međutim, sami dramovi različito deluju na individualnom nivou kod gledalaca, pa se mogu ti gledaoci svrstati u tri kategorije.

I kategorija - iskreno oduševljeni, jedva čekaju novo obraćanje. Oni posmatraju sam govor gotovo bez treptanja i otvorenih usta, a fizički se manifestuje uzbuđenjem u gaćama i ispuštanjem sluzave tečnosti u iste (tip tečnosti zavisi od pola) često i bez da im je ruka u gaćama radi bludnih samoradnji. Nije iznenađujuće, jer i on odaje utisak osobe koja drka na svoj odraz u ogledalu, a sumnja se da i on sam naknadno gleda snimak svojih govora iz tog razloga.
II kategorija - najteža za definisanje, a jedino im je zajedničko da ne podnose njegove govore i dramove. Uglavnom to smatraju jebanjem u mozak, pa se osećaju mentalno trudnim od njega i zato dobijaju fizički osećaj mučnine. Iz navedenog se jasno vidi da dijapazon negativnih reakcija ide od nagona za povraćanjem do želje da se razbije TV jer je on stalno tamo.
III kategorija - U suštini ista kao i prva kategorija, s tim da su ovde u pitanju osobe starije od 65 i koje su Slobinu sliku u dnevnoj zamenile Njegovom. A pre toga Titovu Slobinom. Ovde nema seksualne manifestacije jer su mahom izgubili polne karakteristike i može se reći da su svi istog pola. Oni to fanatično gledaju, glasno komentarišu i svađaju se sa TV-om, psuju koje im on kaže da mrze itd. Često bi se i vlastite dece i unuka odrekli ako pokažu manjak ljubavi prema Njemu.
Iz svega navedenog se vidi da dramovi izazivaju različita osećanja, te je nemoguće reći da li je veliki broj dramova dobar ili loš, već ćemo ih samo konstatovati. Ali bi bilo lepo kad bi uveli bar upozorenje na broj istih, kao i starosnu granicu što su za određene programe.

To je to. Sve za šta smo se trudili je skoro završeno. San se ostvario.
Veliki trud i želja su se isplatili na kraju. Sve ide po planu i trebalo bi da ispadne bolje od očekivanog. Treba samo da cepamo dalje i da ne posustajemo.

Umreti. Rastaviti se sa životom. Slabije značenje je: umoriti se.

(lokalizam)

Sarajlija je rijec koja oznacava dva pojma.Sarajlije su ljudi koji zive u Sarajevu i oni koji su se rodili u Sarajevu.Problem je sto vecina Sarajlija koji su se u Sarajevu rodili u njemu ne zive a oni koji su se rodili hiljadu kilometara od njega zive sada u njemu.Oni koji su se rodili u njemu svugdje to ponosno isticu osim u samom Sarajevu jer ako u Sarajevu kazete da ste u njemu rodjeni nikada necete dobiti posao,upisati dijete na fakultet ili u skolu,poloziti vozaki ispit jer vam ona druga vrsta Sarajlija to uzima kao veliki problem.Opet i ove druge Sarajlije u Sarajevu ne spominju svoje mjesto rodjenja da ne bi prizvali nevolje pa se i vratili(ne daj Boze!!!) u rodna mjesta dok svugdje van Sarajeva ponosno isticu kako su Sarajlije (pogotovo u rodnim vukojebinama).
Sarajlija se sluzi posebnim jezikom-satrom ili slengom koji je specifican po tome da se maksimalno gube suglasnici a isticu
samoglasnici( S'a e=Sta je?)tako da postoji realna opasnost da se knjizevni govor u Sarajevu jednog dana pretvori iskljucivo u samoglasnike.Satrovackim govore sarajlije koje su htjele pokazati "papcima"ko je prava raja : Dragan Marinkovic Maca,Dr Nele Karajlic,Branko Djuric Djuro,Kemal Monteno a opet postoje sarajlije koje se nikada u zivotu nisu koristile satrom : Zdravko Colic,Dino Merlin,Goran Bregovic i drugi.
Elvis J.Kurtovich je svojevremeno izjavio da sarajlija ima svugdje u svijetu,cak i u Sarajevu.

Veoma sofisticirana reč koja se, njenim izgovaranjem stvaraju problemi i donose spontane neočekivane odluke u ponašanju. Autor i uzgajivač negovane tradicije: Radovan.

Prvi Vukajlijaš, original 100 %. Želeo da sakupi tadašnji sleng, srpsku šaljivu misao i definicije, te je krenuo da premrežava Srbiju.
Napori su se višestruko isplatili. Naleteo je na neke tvrde forumaše, neki Filip beše najjači među njima. Imao je izobilje materijala i o drugim temama (nacionalne, rodoljubive,seoski seks etc...) . S vremena na vreme smarao je Vuka toliko da su Vukove moderatorske moći bile na ozbiljnom iskušenju. Prvo mu je rekao: „Daj, Filipe ne smaraj!“ što Filip nije mogao dobro da razume, jer nije mogao da protumači govor tela Vuka Karadžića i davao mu je sve više i više, dok u jednom trenutku Vuk nije povikao:“Ne guslaj više, kad te molim, inače ću da te banujem“.
Vuk je bio lepo vaspitan čovek i nije želeo sukob sa Filipom, ali je želeo da završi posao po svome. Mnoge Filipove definicije su završile na groblju definicija i bile precrtane crvenom bojom-uz ocene“nije definicija“ i „nekvalitetno“.
Publika je kasnije odreagovala kako je i bilo logično. Obožavala je Kraljevića Marka, rodonačelnika jedne borbene i pravdoljubive familije, danas poznatije kao Noris, a kad su jednom i te definicije o KM završile na groblju narod je primetio i one „crvene“ i tražio da i one ugledaju svetlo dana. Tako je nastala zbirka „Crven ban“.

To je u Beogradu sve do samog kraja 20. veka bio jedini naziv za jelo od mlevenog mesa u obliku prsta. Beograđani su jelo i naziv u drugoj polovini 20. veka preneli i na Jadran odakle je obišlo ceo svet, a u Beograd su jelo i naziv doneli stanovnici južne Srbije u 19. veku, gde su se ćevapčići etablirali kao svakodnevna zakuska uz piće u društvu.

Ukusom (sastavom, pogotovo po nestavljanju jaja) i dužinom se razlikuju od sličnog bosanskog jela.

Beogradski ćevapčići (neki Beograđani kažu i ć(e)vapćići, kao kućići pored kučići) ne jedu se u lepenji, već naručuju kao porcije (= 10 ćevapčića) a zatim služe na sopstvenom tanjiru ili na poslužavniku sa lukom na sredini stola i jedu viljuškom i nožem opet na sopstvenom tanjiru. Prevashodno je reč o kafanskom jelu, dok se ćevapi u Bosni svakodnevno mese i po kućama.

Posebni lokali za ćevapčiće i ćevape nisu postojali do 90-ih godina, kada su ih, najčešće kao kioske, otvorile izbeglice iz BiH. Neumerene reklame "banjalučki ćevap" isl. unele su u beogradski govor i reč ćevap, koja je do tada korišćena samo za imiticaju bosanskog govora i bosnanskih prilika.

Beogradski ćevapčić je najčešće tanak kao vitak prst i dugačak oko 10-12 cm. Tipičan starogradski ćevapčić je garav i elastičan.

Opšte prihvaćen izraz za napirlitane starice koje i dan danas defiluju ulicama nekadašnjih kordoa ili njišući svojim bokovima konobarišu po ibaskoj magistrali.

Kad se cvet mladosti savije u vazni života, a poriv za devojačkim izgledom i dalje nastavi da prolama smežurano telo, produkt ne može biti ništa drugo do kombinacija antikviteta upakovanog u ukrasni papir sa šarenolikim motivima klinačke posteljine.

Ova balsamovana teles, umotana u zavoje živopisne istočnoazijske manufakture ne preza ni da svoje ostrugale pete uzdigne na dvocifren broj centimetara, skladno koračajući poput hibrida dame iz film-noira i razjarene zveri koja kao da se promolila iz anusa Borisa Karlofa, sve sa dekolteom Monike Beluči. Crven karmin je konstanta u estetskom prikazu, zajedno sa kosom kojoj bi pozavidele i mlađane pankerke sa poremećajem identiteta na lošoj vutri. Cigareta što duža i tanja, skidajući naslage karmina se stidljivo promalja dokačinjući, ovlaš, nevešto depilirane facijalne dlačice, tik pored veštačkog mladeža.
Vokabular provodadžijsko-kočijaški, govor razgovetan sa nazalnom primesom i priprosto dobrodušnim akcentom, krasi ovu pomodarnu, popunjenu, na turskom melosu odgojenu Evitu Peron, naviklu na dnevnu dozu kafanskih bahanaliju u sastavu sredovečnih udvarača već u dugogodišnjoj vezi sa delirijum tremensom, veranjem po stolovima, hvatanju za mikrofon i teranju seoskih džukela u kurac.

Neukroćena gracioznost među sirovom goropadnošću i pregršt pozitivne energije trejdmark je ove harizmatične dame.

Novi pravac u Srpskoj politici čiji je osnivač jedan pacijent zdravstvene ustanove "dr Laza Lazarević". Njegovo ime se ne sme saopštiti iz razumljivih razloga fizičkog od strane prve, a verbalnog linčovanja od strane druge populacije ekstremno pozitivnog mišljenja u odnosu na jednu od ove dve opcije. Naime, ovaj čovek je završio tu gde jeste jer je prešao granicu na kojoj je Tesla stao. Svima je poznato da genijalnost ima granicu posle koje se prelazi na teritoriju ponekad nepravedno osporavane ludosti. Dotični gospodin je uvideo istorijski princip duboko ukorenjen u naš i još neke narode(nisu sa našeg kontinenta te ih nije potrebno imenovati).
Shvatio je 2 principa "govor-delo", kao i "istorijski trenutak-delo":

Prvi princip(govor-delo) je primenio na prvi deo njegove maksime(ni kosovo), jer je primetio obrnutu srazmernost verbalno izražene želje za nečim i njenog realnog ostvarivanja. Jedan od dokaza njegove teoreme koju izlaže je da otkada se počelo vikati "Srbija do Tokija", ta ista Srbija je počela rapidno da se uvlači u sebe, te je on predložio, za početak, radi provere hipoteze da se krene sa izražavanjem želje za NEposedovanjem nečega te je tako nastalo NE kosovu, naravno posle toga sledi Metohija(čije ime uzgred budi rečeno je isčezlo iz usta ekstremista željnih smanjivanja Srbije izražavanjem one separatističke rečenice: "Kosovo je Srbija") i ostali deo sveta(mada on to ne savetuje zbog drugog principa).

U drugom principu(istorijski trenutak-delo) on nalazi nepotrebnu i podsvesno mazohističku tendenciju našeg naroda da se uvek priključuje ili ulazi u projekte koji su očigledno pri izdisaju i u trenutku kada se diljem sveta stvaraju nove i bolje konstrukcije. Dokazi koji, smatra on, potkrepljuju njegovu tezu jesu nepotrebno uključivanje našeg naroda u razne akcije velikih sila protiv još većih(uvek u pogrešnom trenutku), sa objektivno(globalno) neprimetnim učešćem(koliko god nama izgledalo veliko), a ogromnim gubicima koje nismo znali da unovčimo(opet zbog prvog principa) u vidu poštovanja prema žrtvama pre svega a onda i materijalno. On predlaže da Evropsku Uniju sagledamo očima čoveka iz bliske budućnosti i da se ne držimo ad hoc onoga što svi u okruženju rade, jurišaju ka njoj neznajući da je ona samo još jedan projekat koji se približava kraju. Smatra da treba da uradimo suprotno, da poštujući prvi princip, otćutimo Evropskoj Uniji, sagledamo situaciju, stisnemo zube, očistimo i sredimo ovo malo zemlje što nam je ostalo i na sva zvona vičemo(opet lukavo koristeći prvi princip): NE Kosovo, NE Vojvodina, NE boljem životu, NE platama, NE dobrim odnosima sa komšijama, i na kraju krajeva NE jako glupom, jugonostalgičarskom koraku u ovom trenutku - Balkanskoj Uniji.

Pijedestal koji je dovoljan ali i potreban rekvizit zakletom oratoru-seratoru i koji budi nepresušnu želju za držanjem govora prisutnima.