Ove navijacke grupe bodre tim u poslednjoj ligi ,imena za svoje grupe uglavnom uzimaju iz svoje okoline pa se ovakve grupe zovu "Ratari", "Alasi" "Braca ludaci lebac ti jebem","Stocari" i tome slicno.Kao i sve ostale grupe i one imaju svoje pesme kojima pomazu timu .Ove pesme su najcesce prerade navijackih pesama iz visih liga. "Tuzno je biti navijac Poljoprivrednika ,sedeti kuci i raniti bika, pa posle slusati po kraju kako FK Mokra bara vase momke na terenu kara" Uz ovako kreativan tekst mora da ide i bubanj.Bubnjar je po obicaju propali seoski muzicar pa do svog petog piva ,bez obzira sta navijaci pevaju, svira mars na drinu a posle petog samo povremeno osine u bubanj, cisto da bi se javio da je tu. Zastavu nemaju, zato sto je blagajnik sve pare koje su skupljali proneveri na singl.Na gostovanja se putuje klubskim tamicem. Samo najvatrenijima je dozvoljeno da idu , to jest onima koji su najbrzi i uspeju da uskoce u tamic dok jos ima mesta u prikolici.Novi clanovi ,kao kod svih navijackih grupa prvo treba da se dokazu.Da bi to postigli moraju dva puta u toku utakmice da opsuju protivnicke igrace.Omiljena zanimacije ovakvih drupa je vitlanje sudije po terenu .Svaku utakmicu se tradicionalno juri sudija bez obzira na ishod utakmice i njegovo sudjenje.Moze da svira i tri penala za domaci tim, navijaci ce i dalje pokuasvati da ga lincuju zato sto nije svirao korner. Najneustrasiviji zahvat ovakvih grupa je lupanje ulucnih bandera,svrljanje po okolnoj posti i slicno.A da niko ne sme da se zaze sa njima pokazuje situacija kada je par njih prebilo dezurnog alkoholicara ispred prodavnice zato sto je rekao da Joca Pizon nema pojma. Tim dogadjajem se jako dice i prepricavaju ga svuda po selu .Kada se razbesne na upravu (to se uglavnom,sasvim slicajno ,desava kada neko od velkikih klubova iz prve lige ima problema sa upravom)napiju se na terenu i razbacaju flase svuda unaokolo, doduse to rade i kada nisu besni ali sa malo manje energicnosti.

Sin školske table, otac projektora. Preko dvadeset godina neprikosnoveni deo inventara svake učionice, amfiteatra i konferencijske sale.

Ove godine, preko noći, primećena je neverovatna učestalost oglašavanja muzičke numere ZaZ-Je veux (a ni jedne druge pesme od iste pevačice), na zidu profila ogromnog broja ljudi. Prosto je neverovatna pojava kako donedavni bilmezi veruju da su nakalemili na svoju ličnost malo kuture. Ova neverovatna kultuloroška insuficijencija naroda je nastala kao posledica napada virusa Pinkus Rozalius i Grandus Paradus. Ova dva virusa napadaju direktno centralni nervni sistem i kao posledica njihovog decenijskog delovanja, nastala je žestoka otupelost i suženost percepcije, a moć rasuđivanja i mišljenja svedena je na minimum potreban za osnovno preživljavanje.

Donedavni turbofolkeri sada se pretvaraju u hipstere, noseći Klark Kent naočare (što sam sigurna da većina i ne zna koje to), umesto zlatnih lanaca, i u svakom slučaju, trude se da nabace malo stila u svoj imidž. Ljudi plitkih duša koje su se oduvek zadovoljavali jeftinim emocijama i umetnošću, pokušavaju i rade sve što je u njihovoj moći da izgledaju dublje, obrazovanije, osećajnije i kreativnije.
Ovo je sve iz razloga zato što su primetili da ih inteligentna manjina posmatra kao bilmeze i primitivce. Ranije su se tukli sa takvima, a sada pokušavaju ipak, da izgledaju kao oni. Pravi primer jeste masovna histerija ZAZ, koja je ustvari bila prava prilika da umesto postavljanja pesme "TREZAN, a za sebe ne znam", postavi na zid "Ja želim ljubav, radost, dobru volju". Činjenica što je još na francuskom, podiže nadu da će izgledati još intelektualnije.

Poenta celog teksta jeste : to što štancujete jedni od drugih, SAMO jednu istu pesmu, pokazuje koliko i dalje nemate smisla za kulturu i ukus, i ukopava vas dublje. I dalje ste turbofolk. Pokazuje da vaš smisao za lepo i zanimljivo ne ide dalje od onoga što vam se servira preko masovnih medija na tacni. Svi ste i dalje isti, nažalost.

p.s. Onaj koga ovaj tekst naljuti, znači da se pronašao u njemu i da je balvan. Kome je svejedno, taj nema problem što mu se možda i dopada ZaZ, jer je to samo jedan od takvih bendova na koji naleće svaki dan.

Pitanje sa početka kultne reklame za neki herbicid iz osamdesetih godina. Postalo je simbol za nešto nedefinisano (sama reklama i dijalog u njoj su bili surealni) ili za nešto što ljudi kažu kada su u potpunom zbunu. Reklama nije jasno reklamirala proizvod kome je namenjena, on je bio toliko u drugom planu da je pitanje da li je iko shvatio o čemu se tu zapravo radi. Izrazu je posvećen i grafit blizu "Dadova" u Beogradu. U primeru je verno prenesen tok reklame.

To je pojava korištenja množine za imenice koje se odnose na jedan jedinstven objekat i kao takve ne mogu imati množinu, u cilju izražavanja prezrivog ili obezvređujućeg stava prema tim objektima ili prema osobama koje su sa njima u nekoj vezi. Često se koristi i kao izraz zavisti.

Umetnički kapaciteti glumačkog kadra sa kojim može da računa jedan prosečni srpski reditelj, budući potpisnik sledećeg čemernog bioskopskog hita u čitavom regionu. Bazirano na prethodnih 312 takvih ostvarenja…a i zablejah na par setova u grešnoj mi mladosti, dapače.

Nešto što odbacijete kada je imate a grcate za njom kada je nemate.

90ih godina klinci su se zabavljali gledanjem crtanih filmova na VHS-u. Radovali smo se svakoj novoj kaseti koje smo dobijali najčešće za rođendan. Retko ko je imao više od desetak kaseta, pa je onda gledao ponovo te crtaće koje ima, pa ponovo... i posle nekog vremena, par nedelja, shvatiš da znaš ceo crtani napamet! Neki dijalozi dugo, dugo ostanu u sećanju.

Oni su primer beznađa napaćene mlađe generacije i pre svega, lošeg školstva. Gradivo koje uče je preobimno i ne fokusira se na prave stvari. Kada smo upitali jednog od mladih polaznika da nam navede gde je najbolje zaseći glavu, oni su nam kao iz puške rekli da je solidan stepen instant ubijanja ako dobro zasečete između sedmog i osmog pršljena, međutim, kada smo ih upitali da nam to pokažu na modelu, nijedan od učenika nije znao. Takođe je velika većina njih znala za značenje termina ''sub rosa'', a i alrmantna većina učenika je zaista pismena (što je veoma zabrinjavajuće jer vodi do formiranja slobodnog mišljenja). Da se zaključiti da učenici sve češće palamude po školama, potpuno nespremni za život i svoj budući poziv.
''Knjige su izuzetno loše'', navodi mladi, PISMENI (potajno ćemo ga markirati za pogubljenje) Džejmi, ''nemaju mnogo slika, sve se svodi na suvoparan tekst''. ''Moj otac je'', nastavlja on, ''kao lekar za kugu imao mnogo iskustva sa ljudskim telima, i trudi se da mi pokaže kritične tačke, pošto u školi zaista dobijamo malo obrazovanja'', žali se mladić. ''Čak drži i privatne časove mojoj drugarici Justiciji (u koju nisam nimalo zaljubljen), pošto ni ona kao veštica nema dovoljno prakse iz anatomije. Ponekad i pet puta nedeljno.'' Nažalost, ovo nisu jedini problemi sa kojima se mladi šegrti susreću. Mnogi od učenika su tu ubačeni preko veze, a ne zbog svog talenta. Ambiciozni roditelji žele da deca po svaku cenu pođu njihovim stopama, ne mareći za njihove želje i snove. ''Ja sam želeo da umesto rada kao kmet koji odrubljuje glave, samo budem obični kmet poljoprivrednik'', žali nam se jedan učenik, koji želi da ostane anoniman, ''ali moj otac se nikako sa tim ne slaže''. ''Ti ćeš da mi biraš na koji način ćeš biti potlačen'', govori on.
Tu je i problem privatne prakse. Naime, mnogi feudalci koji treba da budu pogubljeni, plaćaju basnaslovne sume novca kako bi obezbedili iskusnog dželata koji će ih ubiti iz prvog puta. To ne ostavlja mnogo prostora za rad mladima, kojima, na žalsot, u ovo vreme poltronstva i zapošljavanja preko veriga, ostaje samo da vežbaju na tikvama i da se nadaju boljoj budućnosti.

Nešto što je zaista krenulo iz pozitivne želje, da pobudi kod članova ovog sajta sećanje na detinjstvo, a zatim se pretvorilo u puku trku za "preko potrebnim" plusevima.

Ni nema ih mnogo. Uglavnom se sve odnose na seks ili alkohol ili oba pomešano. Tekstovi Turbo-Folk pesama govore o teškim socijalnim problemima kao što su: snalaženje na javnim mestima u alkoholisanom stanju ili kvantitet i kvalitet seksualnog odnosa. Najčešće prvu vrstu pesama pevaju pevači a drugu pevačice. Izdovjiću nekoliko izvođača i za svakog po jednu pesmu:

Dobro poznavati nekoga. Najčešće se koristi sa negativnom konotacijom.

"Kod Srba se do danas zadržao običaj da se uoči Petrovdana pale lile, koje se prave od mlade kore divlje trešnje ili breze. Paljenje lila obično se obavlja na javnim mestima i u tome učestvuju deca i omladina...Paljenje vatre i lila ima za cilj da podseti na vremena kada su vladari mnogobošci progonili i mučili hrišćane."

Ovo je uobičajeni tekst iz novina koji opisuje stari hrišćanski običaj paljenja lila uoči Petrovdana. U sam značaj običaja neću ulaziti, ali očuvanje nekih lijepih običaja sigurno nije loša stvar, bez obzira na značaj koji se njima pripisuje.

Međutim, u poslijednje vrijeme (vjerovatno od početka rata), umjesto lila djeca i omladina pale stare automobilske gume. I to ne malo guma. Ne u smislu da malo pojača vatru. Ma jok! Pali se mnogo guma, baš mnogo. Danima, a nekad i mjesecima uoči Petrovdana se skupljaju gume po kojekakvim autootpadima, servisima automobila, raznim zabitima i ko-će-mu-ga-znati-gdje-sve-ne. Mnoge od tih guma nisu ni bile namjenjene za baciti, već su ih nestašni klinci prosto ukrali. E kad se tako propisno snabdiju gumama, spremni su za njihovo paljenje. U Bannjaluci, "spektakl" počinje oko 18-19h jedanaestog jula. Na područiju cijelog grada i okolnih naselja na bar pedesetak različitih mjesta se pale gume. Na jednoj gomili zna da bude i preko 100, a nekad i znatno više guma. Kada se one zapale, sa svih strana se vidi crni dim, a kvalitet vazduha u gradu se rapidno pogoršava. Na nekim mjestima gume gore i do kasno u noć, a nekad i do same zore. Po količini ispuštenih štetnih gasova, slobodno se može govoriti o lokalnoj ekološkoj katastrofi. Epilog svega ovoga je da se po gradu može pronaći 50-ak ni najmanje privlačnih zgarišta.

O tome ima li ovo smisla ili nema, nema smisla ni govoriti. Ali bez obzira na sav idiotluk ove piromanske "akcije", svi su klinci volili učestvovati u tome. Znali su da je to nestašno, i to je bio neki uvrnut tip klinačkog dokazivanja. Čak i oni koji nisu palili, dolazili su da gledaju i da "navijaju".

Na svu sreću, ova praksa sve više i više gubi popularnost. Sada više nije ni blizu tako rasprostranjena kao u godinama rata i neposredno poslije rata. Tih godina, 1992-2000. otprilike, paljenje guma je imalo najveću popularnost.

Uz jednako zvučni šit meseca, četiri jahača Apokalipse programskih šema na lokalnim radio-stanicama i, ujedno, čvrst dokaz da Darvinova Teorija Evolucije sobom definitivno nije zahvatila baš sve majmune na planeti Zemlji. Neki su, naime, i preživeli pomenuti proces.

Preživeti, doduše, muzičko-radioaktivne kategorije iz naslova spada u daleko teži i opasniji poduhvat. Bar za jednog iole homo-sapiensa, mislim.

Jer, koliko oštećenje ili tumor na mozgu moraš da imaš da bi kroz svoje uši propuštao emisije u kojima se pušta verovatno najkancerogenija muzika još otkako je J.S.Bah napisao svoj opus magnum, da ne kažem petočasovni ciklus fuga i kanona na jednu temu, odgovarajuće nazvan "Umetnost žrtve"? Odgovor je verovatno onoliko koliko odgovara +30-ogodišnjem redovnom konzumiranju domaće i najčešće prepečene rakije. Otprilike rečeno.

I dok na Grandu ili na talasima narodnjačkih radija sa nacionalnom frekvencom možemo posmatrati tj. slušati koliko-toliko umivenu muzičku produkciju, koja ipak zadovoljava opšte standarde i tradiciju odnosa izvođač-slušalac, na valovima seosko-brdskih-od-lokalnog-maligana-sponzorisanih emitera radio-signala muzika je upravo namenjena upotpunjavanju gorepomenutog oblokavanja džibrom...ali nikako NE! svojom atmosferom, sentimentom, porukom ili, nedobog, lepotom kao u, na primer, zdravoj provinijenciji jedne kafane ili rendom privatnog slavlja, već pre kao zvučna podloga izumiranja nervnih i ostalih ćelija tokom čina "utapanja duše".

Foršpil odsviran k'o levom nogom, tekst napisan k'o levom bradavicom Marine jebene Tucaković, refren otpevan k'o...pa, otpevan je isuviše optimistična reč za nešto što pre liči na riku vepra ili njakanje magarca nego li na artikulisani zvuk jednog ljudskog bića (verovatno i drugovi umetnici cepaju onu rakiju od gore;prim.prev). Uglavnom - svi potrebni elementi da se popuni programski prostor između čestitanja kumovima na kupovini novog kombajna i najsvežijeg izveštaja AMSS-a za teritoriju pičke materine kroz koju verovatno ni jebeni Mirko Alvirović nije prošao testirajući nasumični model Dačije.

Još da napomenem da razlika između pojmova iz naslova i nije nešto specijalno istaknuta; voditelji sleš vlasnici ionako sami i glasaju i vode evidenciju. I uzimaju eventualnu kintu od ambicioznih pevača i pevačica koji bi da se proslave svojim novim šito...pardon, hitom...

Put u nepoznato koji se nikad ne zna kako će se završiti.

Postavljanje slike iz bujne mladosti stogodišnjem preminulom jer verovatno, na prošloj slikanoj, dvadeset pet godina pre smrti, nije baš lepo ispao.

Život sporednih glumaca u sapunicama. Život glavnih glumaca je previše zamršen.

Pank rok - sve u svemu to je hard rok, sviraju power akorde, energični bubnjevi, teški bas i akcenat na sam tekst gde skoro svaka pesma počinje sa nekom pobunom i nezadovoljstvom
Primer bendova: Ramones, Sex Pistols, The Clash, Green day...

Anarho-pank - Sve isto kao predhodni, neki bendovi malo agresivniji ali se stavlja akcenat na tekstove koje promovišu anarhizam i haos
Primer bendova: Anti flag, Code 13, The Mob, Political Asylum, Dirt...

Hardcore pank (ili samo hardcore) - Mnogo brži i agresivniji, vokal obično nema melodiju (ne peva, nego se "dere")
Primer bendova: Black Flag, Minor Treaht, Necros, Bad brains, Conflict...

Oi! - Često shvatan kao nacistički ili rasistički, ali to uopšte nije tačno, predrasude su nastale dolaskom nacističkih skinheada (boneheadova ili kako ih ja nazivam mrtvi napaljeni nacisti), energični, ponekad i u horu peva više vokala
Primer bendova: Cockney Rejecteds, Sham 69, 4 - Skins, Evil Conduct...

Crust pank (da to su oni što ne peru pantalone više godina)-
Baš brzi bubnjevi, gitara uvek neka jednostavna jer je pod uticajem DIY etike, vokal je isti kao i kod hc panka
Primer bendova: Amebix, Electron Hippies, The Filth, Nausea, Aus Rotten, Driller Killer...

D-beat - Hardcore pod uticajem metala, ali bubnjevi jako agresivni, ime pod žanra je dobijeno od benda Discharge koji je prvi započeo
Primer bendova: Discharge, Disclose, Disfear, Anti Cimex, Doom...

Street pank - Započet u eri panka UK82 (početkom 80-ih), ima upečatljive refrene, napeve, kratke soloe na gitari, tokstovi su većinom anti-establišment, politika, pobuna..
Primer bendova: The Exploited, The Casualties, GBH, Street dogs, The Virus, Unwanted Noise...

Ska pank - samo ime kaže, pank pod uticajem ska muzike, uključujići trubu i trombone u ritmu panka
Primer bendova: Against all authority, Rancid, Operation Ivy, Banda Bassotti

Skate pank - Brzi pank rok, sa dosta rifova, ponekad i neka solo gitara, pevanje (iskreno uživanje uz vožnju skejta, barem meni)
Primer bendova: Blink-182, Simple plan, Sum 41, The Offspring, Face to face...

Melodic hardcore - Hardcore samo sa melodičnim vokalomi instrumentacijom
Primer bendova: The Descendants, Bad Religion, Rise Against...

Horror pank - Goth pank stil sa mračnim zvukovima, tokstovi na temu horora i melanholije
Primer bendova: Misfits, Balzac, Murderdolls...

Post pank - Pank ali mnogo složeniji i ne tako agresivan, pevanje, a ponekad stavljanje eha na vokalu da bi zvučao što mračnije i melanholičnije, ovo je eksperimentalni žanr pa često ubacuju i synt (sintisajzer)
Primer bendova: Joy Division, The Cure, Banshees, Easy action...

Korisna višeznačna kovanica. Moguće je protumačiti je kao nešto pozitivno ili negativno u zavisnosti od konteksta u kojem se našla. Pomešiva sa rečju opervaženo.

Najverovatnija imena glavnih likova u niću sa egipatskom tematikom