Kad te neko izvređa i jedini način da se iskupi za to, jeste da ti plati piće.

Osoba koja voli da spava više no 'leba da jede. Osoba koju ni polivanje vodom iz kofe ne bi previše uzrujalo. Ustvari, uzrujalo bi je dok vas ne otera u tri lepe, a posle bi se vratila kuntanju.

Kuntanje je za nju način života - ako ne odspavaš 12 do 14 sati dnevno, to nije spavanje. Nije u pitanju lenja osoba, daleko od toga. U pitanju je osoba koja je hronično neispavana.

Sad, to što među njima ima zaista lenjih, to je neka druga priča. Ovde se govori o onim osobama koje u suštini imaju totalno sjeban san. Uglavnom su najveći deo dana (i noći) budni; ako spoje dva do tri sata sna to je za njih ogroman uspeh.

No, kada uspeju da se totalno iscrpe od nespavanja, obavezno dolaze do perioda kada prespavaju više od pola dana. Tu, kao i svakom segmentu života, nastupa Marfi.

Ah, taj Marfi, ne pušta te da odrasteš. Upravo tada svakog, ali svakog krevetofiličara neko zove na fon, pušta im SMS-ove, mejlove, šalje golubove pismonoše... I niko ih ne pronalazi budne. Nema odgovora, ništa, samo tišina.

Krevetofiličari umorni, neispavani, nesvesni svega oko njih. Bolje da ih ne budiš. A kada se probude i kada vide sav taj haos, sve te prouštene poruke, SMS-ove, mejlove jednostavno požele da se nisu ni probudili.

I taman kada se vrate u normalu, kada raspreme sav taj haos, ponovo kreću stazom hronične neispavanosti, sat-dva sna, nervoza, umor, konstantna iziritiranost. I opet se vrate krevetu. Krevetofilija - boles' najmilija. Sladak, dug, dug, dug san. I opet sve ispočetka...

Kaže se za osobu koja ima frizuru kao da su je lizale krave,a takva je jer ju je onaj koji je pravio mislio da je to i dalje "in",a pošto pravljenje ne traje dugo,zašto da se ne stavi.Najčešće se govorilo za decu,kojoj su pravili ovakve frizure staromodni roditelji,ne znajući da će mu dete surova deca zajebavati duže vreme zbog te home made frizure koja je "in"

Polu-zainteresovana devojka za tvoju žvaku. Nije sad da si joj ti skroz nezanimljiv lik, ali opet nema nečeg posebnog što bi ona želela da sazna o tebi. Čudne su te devojke, nisi siguran da li te štekaju za "Crne sušne dane" pa se trude da nekako održe kontakt sa tobom ili su pak fino vaspitane, pa ti uzvrate pitanje čisto iz kurtoazije. Nisu preterano interesantne, ali taj nedostatak prikriva njihova lepota. Žudiš za takvom lepoticom, ali opet kad pomisliš na to da je konverzacija izmedju vas apsolutna nula, prosto ti dodje da digneš ruke od svega.

Najsažetiji i najdetaljniji opis zajedničkog života momka i devojke, stvoren od strane strina i tetaka, treći dan po njihovom preseljenju u zajednički stan.

Nekada davno, dok nije bilo interneta i generalno računara deca su živela to njihovo detinjstvo punim plućima. Jeste bila su druga vremena, ali iako su materijalno imali manje bili su daleko bogatiji nego bilo koje današnje dete koje prvo nauči da krekuje Majnkraft na tabletu pa tek pertle da veže.

Da, da, znam, pre je bilo bolje a sad ne ali nije to ovde poenta nego kako se više maštalo. Nije bilo sirovog pogleda na stvari, striktne hijerarhije a i receptori čula za vid su registrovali daleko više boja od crne i bele. Najveći je problem što sad imaš gomilu staklorezaca koji se nazivaju roditeljima čije se staranje ogleda u savršeno oblikovanom staklenom zvonu u kojem drže svog mezimca kao šarenog papagaja kojeg po potrebi prekrivaju kako bi ga zaštitili od tobože surove realnosti, jesena i javora.

Dobro si pročitao, te semenke pomenutog drveta su služile kao helikopteri jer su bile specifičnog oblika i lepo su leteli na blagom povetarcu, ali to više nije ni važno.

Uglavnom upuceno od strane druga,kome si upravo pokvario gledanje filma.

Ulazimo u prodavnicu.Tek svršena punoletna radnica nas pozdravlja kiselim osmehom.Vraćamo istom merom,moja žena govori,ja ćutim stojim sa strane.Prodavačica klima glavom,sve razume.Počnem i ja instiktivno da klimam glavom,i ako ništa ne razumem i ne kapiram.Onda prodavačica počne govoriti,moja žena se ubacuje,slušam stereo.Tri hiljade sedamsto trideset i sedam reči,dalje ne brojim.Spominju dizajnere,kreatore,silikone,bradavice,pubičnu oblast.Mene ne primećuju.Prodavačica ne izgleda loše da obrije brkove,izgledala bi k'o manekenka za ortopedske pomagala.Prepuštam se maštanju,budan sanjam o pivu,mračnoj sobi toplom krevetu i kokicama uz neku kvalitetnu Švedska produkciju.Današnji plan,ne tražim puno od života.Nikada nisam ni tražio,ne želim piti ona sranja od antidepresiva.Želim viski,vinjak,pivo,vino...svejedno šta se pije samo da me depresija ne nahvata k'o zima Cigana u prolazu na Zelenjaku.Prodavačica podiže majicu pokazuje svoj brus,moja žene opipava.Poželim i ja al' se neusudjujem.Onda moja žena podiže majicu prodavačica pipa.Pada mi napamet da ih ostavim same....Žena nešto prokomentarisa uz širok osmeh mongoloida,prodavačica se smeje.Duhovito je...valjda.Iako ništa nisam čuo i nemam pojma o čemu se tu radi smejem se i ja.Dobro mi ide.Svi se smejemo glasno k'o blesavi jedino moj smeh odskače od njihovog kao da je izvežban.Neprijatna tišina ispunjava prostoriju...

Dokaz neispoljene muškosti, kurčevitosti. U liftu prde svi, tako je, ali kada su sa nekim u liftu taj procenat dobrano opada. Eventualno neki tihomir padne.

Prdež u liftu je simbol vapaja za slobodom, dokazanošću, da u životu iskažeš sebe kao šmekera, mangaša. Ali nisi u mogućnosti jer si đana. Zato prdiš u liftu. Kad si sam.

Veoma bedan osecaj koji proistice saznanjem da je vec 27.avgust...porazavajuce, iako znas da si celo leto zujao, napijao se, "vatao", valjao se ne-pitaj-sve-gde i radio sve ostale kul stvari...ostali simptomi ovog sindroma su : gorke suze u ocima, melaholija, zelja za samoubistvom (krajnji stadijum) ...

Izašao si sa ribom u 19 h, planirao se vratiti kući do derbi utakmice zadnjeg kola LŠ. Ali svidjela ti se. Malo šetnja, topla čokolada i preslišane sve teme od Kosovskog boja na ovamo. Pogledom na čuku utvrđuješ da je već 22 h, što dalje implicira da imaš još dva sata do pregleda večerašnjih utakmica LŠ. Odvezeš je na najskromnije osvjetljen parking. Dok ne nađeš svoje mjesto nastavljaš i dalje praviti se lud i zbunjen na njeno pitanje ,,Gdje idemo?'', a potom i ,,Zašto smo ovde?''. Šmekerski nastavljaš razgovor čim ugasiš motor. Samo lake teme sa sve više i više dvosmislenosti i seksualne konotacije. Čuka kaže da je već 22:44. Vrijeme je izbora. Ćutiš, gladiš rukama po volanu i razmišljaš o njoj. Ne gledaš je iako sjedi pored tebe. Čekaš nalet adrenalina. Preuzeo si igru, tišina dominira enterijerom tvog vozila i izbor je samo tvoj. U naletu adrenalina probudi se radikal u tebi, izvadiš mališu i skršiš sva pravila izborne tišine. Ako ga uhvati rukom na prvu, prešao si izborni cenzus!! Ako ti opali šamarčinu, gubiš mogućnost kandidovanja kod nje na neodređeno vrijeme. Šanse su ti minimum 50-50, a tvoja politička uvjerenja ostaće i dalje čvrsta sve dok su ti puna jaja biračkog tijela. Na kraju krajeva, u oba slučaja je happy end jer stižeš na pregled utakmica LŠ.

Ukućanin koji je najdominantniji u davanju odgovora na pitanja, pri porodičnom gledanju kviza Slagalica.

Budiš se ujutru, odradiš sve jutarnje rituale i krećeš da ploviš kroz život. U busu se sudaraju preko tebe, hoće da prođu kroz tebe jebote sunce pa gde će te? Dođeš na posao, za tebe nema zadataka. Šalješ ribama poruke, nijedna ne odgovara, ma kakvi neće ni da ti se jave kad prođu pored tebe. Zove te neki nepoznat broj i ćuti. Brate šta je ovo, jesam ja umro, jel ovo neki paralelni svet??

Upitna rečenica koju će najčešće izgovoriti roditelj, a biće upućena starijem detetu u slučaju da ih je dvoje. Upotrebljava se kada starije dete ispravlja mlađe u govoru ili ponašanju. Neretko se pojavljuje i u verziji: Jesi li i ti nekad bio mali!?

Dobar deo naših poslovica, poređenja, zagonetki i drugih narodnih umotvorina zvuči kao solidan sinopsis za horor roman ili film.
Jako tešle za prevođenje, svedočanstvo su još teže istorije!

Situacija kada primetite da se jedan vaš drug, koji je inače žešća kenjara i koji sere više nego Sloba, sprema da oplete po nekoj glupoj i nemogućoj priči, tipa, kako je ona kada je išao u lovu poštedeo nekog jelena i da mu je taj isi jelen dan kasnije doneo gajbu piva.

Najdebilnija stvar koju mozete reći kad se neko nečeg seti ili smisli pre vas.

Vidi, ja sam muško, i imam je. Mator sam konj, te možes bataliti priču, "Ti bi nju samo trsio, pa je tešiš kad' je drugi ostavi u nadi da ćeš da umočiš". Neću da umočim. Mislim hoću, jer sam kao napaljeni jednorog ovih dana, ali ne njoj. Zašto ne? Jebiga, je l' bi ti skakao na sestru? Pa?

Beše neka ekskurzija, i iz nekog nepojmljivog razloga (ni dan danas ga ne znam), nisam otišao. Trodnevna, jebemliga, ali kao da je trajala mesecima, kažu. Žene, alkohol, doživljaji koji se prepričavaju unucima, poznate ličnosti, pičke materine, ma bili ste i vi na takvoj sigurno, da ne dužim. Najbolja ikada. I nikada u životu mi neće biti draže što sam propustio sve to. Tada sam je upoznao.

Ne kažem, imao sam i ja kvarne misli. Ali u početku. Pa kako i ne kada je lepa, i zgodna, pametna, dosadna kao i ja kada joj objašnjavam da je pogrešila, a tvrdoglavija od bika; nepromišljena u mnogim situacijama, ali sa dozom tog famoznog x faktora koji je i u takvim momentima čini beskurpuloznom dobricom.

Atipičan pristup prilaženja devojci.
Interesantno je što su žene, takve kakve su, blesave, u stanju da u ovoj izjavi pronađu neko skriveno značenje koje im deluje privlačno.

Izraz može glasiti i "Loše jebem, ali zato imam mnogo mali kurac", u zavisnosti od situacije.

Vrhunski klimaks u srpskom jeziku.Pojačava utisak uspeha.Našao je široku upotrebu,posebno među omladinom koja ne propušta priliku da počasti prijatelje uz sočnu psovku.Ali ne manjka ni među starijom populacijom.