Ružnoća na n-ti stepen. Kada je ugledate, menja vam se pogled na svet i počinjete drugačije da gledate na sve ono što vam nekad bilo odvratno kod školskih drugova i drugarica. Možda čak počinjete i da se kajete što ste nekog zezali zbog bubuljice na vrhu nosa, lenjeg oka, žutih zuba ili dlakavog mladeža na obrazu. Osoba koja se u zbilji može opisati ovom doskočicom je nešto nezamislivo, dok se ne ugleda golim okom.
A: Pogledaj onu nakazu, jbt, ne bih na nju biciklu navalio...
B: Ćuti, poigrala se priroda. Da je lepša, zvali bi je groblje....
Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...
Jako zajebana bubuljica na sred čela koju ako i pokušaš da neutrališeš sa svoja dva kažiprsta napaviš još veće sranje i ona će se proširi za nekih 20% i izgledaćeš kao da si dobio headshot u paintball-u.
Nastaje uglavnom uvek i samo onda kada imaš dejt sa devojkom/dečkom kako bi efekat useravanja u život bio što veći.
Druga moguća alternativa za rešavanje ovog problema jeste da promeniš veru i staviš onu crvenu tačku na čelo koju imaju indijci, odeš u Indiju i radiš kao tech support.
Najveći mogući iskaz poštovanja prema jednoj osobi kad si malo popio.
Dobro poznata situacija iz svima omiljenih američkih akcionih filmova:dobrica i zloćko se valjaju po podu/travi/prašini/rizli/šoderu/blatu(poželjno je,radi dramskog efekta,da pada kiša);zloćko pokušava od dobrice da otme pištolj(ili obrnuto);u žaru međusobnog vatanja,pištolj ispada i otkliže se,a oni se takmiče ko će ga pre dohvatiti;naravno,pljušte udarci,a publika vežba vrat prateći malo jednog,malo drugog.Kraj akcije može biti:
1.)Pištolj pada sa sprata/krova/litice,nijedan ga ne dobija;nakon što razočarano konstatuju da pištolja više nema,nastavljaju da se vataju-hoću reći,bore ručno.
2.)Dobrica uzima pištolj;pošto je dobrica dobar,on će zloćka samo izudarati pištoljem dok ne naiđe dežurna patrola(koju su baš omeli u jedenju krofnica).
3.)Zloćko uzima pištolj-pošto u ovim filmovima zloćko ima stila,on neće odmah skenjati dobricu,nego će ga držati u neizvesnosti tako što će mu prisloniti cev pištolja na slepoočnicu ili čelo,samo što će u ovom slučaju patrola(pomenuta u varijanti br.2) ostaviti krofnice u patrolnom autu i pokušaće da zloćku priđu s leđa.Naravno,savladaće ga.
U svakom slučaju,dobrica odlazi u hepiend,zloćko u zatvor,panduri pojedu svoje krofnice i svi srećni.Do sledećeg nastavka...
Baš me zanima kako bi izgledalo kad bi se naši tako otimali oko tetejca.
Način na koji poneki profa stavi do znanja zgodnoj koleginici koliko joj orijentaciono treba stigne do šestice.
Tepanje kojim baba počasti unuka, nakon što unuk udene baki iglu kroz konac.
Izraz kojim osoba nagoveštava drugoj da dve stvari ili dva događaja nisu ni slična a kamoli ista. Uglavnom je izgovaranje izraza ispraćeno prevrtanjem očiju.
-Dodaj mi varjaču.
-Drži.
-To je kutlača, rekla sam ti varjaču.
-Ma isto je to.
-Da, k'o oko i dupe.
Najveći prirodni fenomen. S 10 metara vidi plavu dlaku na svijetlom sakou, a s pola metra ne vidi okvir od garažnih vrata.
Oko matore komšinice koje registruje svaku kretnju kroz prozor ili špijunku, pribavljajući informacije od ogromnog značaja za trač partije sa ostalim koleginicama babama.
Kaže se za osobu koja ima jako širok osmeh. Osmeh koji te nasmeje i ulepša dan koliko god ozbiljna stvar bila.
Dečko:"Mislim da ću pasti godinu, keva mi sere da će da me preseli kod ćaleta, znas kako mi je sranje".
Devojka:"Ma daj, nije tako strašno".
Dečko:"De nije, kad ću te viđati onda, znaš ti gde je to".
Devojka:"Ma pomoći ću ti ja da učiš *razvlači osmeh od uveta do uveta*".
Decko:"Haha, a jebem ti taj tvoj osmeh, uvek me razveseli. A valjda ću proći".
Natprirodni organ koji pomaze mojoj majci da primeti prljavstinu koju nije moguce primetiti golim okom (a kamoli mikroskopom).
Tri organa u ljudskom telu koja će zvučati isto i ako ih izgovoriš u nazad.
Jedina sigurnosna oprema kod Juga.
Najžešći bedak. Kao dete bez osmeha, zima bez snega, veza bez seksa. Sve je tu, ali ipak nešto fali. Nije to ono najvažnije, može se igrati i igra se bez mrežice, ali ona je neki šlag na torti koji presudjuje na kom će se terenu igrati.
Lik1: Ajmo na školski teren, biće valjda basket.
Lik2: Ma daleko brate. Ajde kod mene u naselju ima koš.
Lik1: Ma jok, nema mrežice.
Lik2: A da, to je maler. Ajde nadjemo se na raskrsnici oko petice.
Odlazak iz krajnosti u krajnost.
Česte, ogromne greške koje prave sportski komentatori prateći utakmicu i ocenjivajući pojave. Sjajan primer možemo videti kod Slobodana Šarenca, legende komentarisanja košarkaških utakmica, kome je dugotrajno proučavanje košarke očigledno oslabilo vid.
- Navaro, NAVARO! I, pogađa! Ostaje nam da vidimo da li je ovo bio šut za tri poena! (Španac je prešao liniju za čitavih pola metra) Čini mi se da je nagazio. Da, bio sam u pravu. Dvojka za Špance.
- Teodosić! Bravo, Teo majstore! Nova trojka za Srbiju! (pogodio je sa ''reketa'')
Neee, ipak je to bio šut za dva poena. Šteta.U slučaju da legenda ne primeti da je pogrešio, kasnije će okriviti organizatore za očajno vođenje statistike na celokupnom turniru.
Često brkana stvar sa bubuljicom na predelu čela između obrva, ne kažem da nije, ali ja iskreno mislim da je to samo omiljeni časopis Saše Matića, do duše on je ionako to sam rekao....
Osobina koja se najbolje ispoljava posle škole, kada se vraćaš kući, sedaš u autobus na zadnje sedište u sam centar, i u vozačevom retrovizoru vidiš bubuljicu na svom čelu veličine pomorandže! I shvatiš da si ceo dan u školi proveo sa tim. Naravno jutros u ogledalu se nije videla.
