Ljudi koji su opsednuti psima i kojima su psi sve u životu. Mogu satima da pričaju o njima drugim ljudima koje to malo ili nimalo ne zanima. Imaju krštenice i porodično stablo svojih ljubimaca i bolje ga poznaju nego svoje sopstveno. Spremaju im poseban jelovnik, sa specijalnim komponentama i vitaminima koje mnogi ljudi mogu samo da sanjaju u svojoj ishrani. Duboko su ubeđeni da savršeno razumeju svog ljubimca i da ih on podjednako razume. Veoma su osetljivi na prizor zgaženog kučeta, dok ih prizor zgaženog čoveka često ostavlja ravnodušnim. Svoje ljubimce vodaju po raznoraznim manifestacijama gde se okupljaju drugi njima slični i onda ih šetaju u krug, pa onaj koji se najbolje šeta dobije pehar.

Kad se davnašnje prijateljstvo (ili smo se nadali da je to zaista i bilo) svede na :

- pozdrave koje nam prenose zajednički poznanici,
- mejlove koje besomučno primamo (pročitaj i pošalji 459 adresa ne bi li te poslužilo zdravlje, ljubav ili pare),
- stupidne stihoklepačke SMS-ove povodom praznika (obično verskih, to je inspirativno).

Naši retki pokušaji istinske reanimacije prijateljstva nisu uspeli (nema se vremena, mala su deca, roditelji kilavi...).
Na kraju se svede na pitanje : "Šta bi sa......ne viđam ga?"
Nakon toga i mi odustajemo.

A onda se desi da im zatrebamo. Jave se, zamole, mi im učinimo (ili ne, svejedno je) i opet nastupa period tišine.

Krug se zavrti i sve krene iznova : pozdrav, dosadni mejl, stupidna poruka...

Својевремено је Душко Трифуновић у својој песми, коју је прославило “Бијело дугме“, дао један од најбољих описа зависти, а она гласи: "Шта би дао да си на мом мјесту, да те мрзе, а да ти се диве? Шта би дао?" Да, то је завист, најподмуклији порок. Ако су похлепа, гордост или бес лако уочљиви, завист је оно што се ћути и крије. Завист је тихи гнев, али и гласно оправдавање лењости.

Међутим, поглед, осмех па и нека наводно лепа реч могу да одају скривене мисли. Да се приметити фацијални грч од тог извештаченог осмеха, види се грч јагодица и подочњака који очи чини ситнијим, док из погледа извирује злоба. А све то неретко док се упућују чесититке, усмена подршка и остале изјаве препуне куртоазије које су само целофан и украсни папир у које су упаковане мање или веће дозе отрова. Оно што се помисли, а не каже се, остаје да кљуца и једе изнутра, али ипак понекад се тај задах наличја нечијег понашања може итекако осетити.

Не боле људе нечија уложена средства колико нечији остварени циљ и неизбежно питање које следи: зашто он/она, а не ја? Иако је то можда нечијих пет минута славе и среће, иако стоји цели живот препун неких нових могућности, баш ти тренуци налажења у нечијој сенци представљју скривене вирове који вуку на дно лоше животне пливаче. Јер многи се лако предају вировима, ретки мисле само како да и даље пливају.

Превага субјективног у односу на објективно сагледавање неопходности обављања неког посла.

Utjeha bećara koji se sa još jednog zbora vraća neobavljena posla, odnosno bez snaše. Jadni čovjek radi po tri mjeseca u šumi da bi mog'o pod šatorom rukati pivu od pet marona, jesti vruće janjetine što se lijepi za prste, gledati Moldavke kako se njišu, kulirati uz Preldžije i nadati se da će nakon 40 proćerdanih ljeta i ko zna kojeg zbora dovesti staroj majci zamjenu. Al paprika, neće mladice na selu da ostanu, nije nju mama od'ranila da bi ona muzla komšijske krave, već da bude gospoja. I tako u krug, zbor za zborom, godina za godinom...

Argument na lepotu i seksipil devojke koja prodje pored vas .

Jedan od simptoma malog grada. Imate korzo dužine maksimum 200 metara i imate stotine ljudi koji šetaju tuda svakodnevno. Šeta se po principu 15-20 krugova pa onda odlazak na piće u jedan od 50 kafića koji se nalaze sa strane. Posle toga se vraćate u krug i šetate još 15-tak krugova. Obavezno je šetanje u grupi 2+ ali ne preporučuje se da šetate u grupi od više od 5 članova, jer će vas prozvati seljacima ili ćete da popijete batine. Naravno ako neko šeta sam postaje lokalni šizofrenik i svi ga izbjegavaju.
Iako postoje drugi pogodni prostori za šetanje, oni se izbjegavaju, jer pobogu samo narkomani i kurve šetaju tuda...
Ekvivalent šetanju je vožnja kolima, naravno samo ustaljenim kružnim putanjama.

Likovi - prikaze koji nose muške torbice preko ramena.

Prototip šabana sa kintom. Seljak koji ništa u životu ne zna da radi osim kurčenja po kraju. Do kinte je došao nekim mutnim radnjama ili mu je ćale neki veliki budža. Nema obrazovanje, glup je k'o tocilo, ne zna da sastavi dve prosto proširene rečenice, ali ima džip od 50 soma evra kojim pali žiljave klinke i lokalne kurave koje bi da se pojebu za svakim za jedan krug. Naduven je k'o da ga je izujedao roj pčela ubica jer se pali na Kristijana, pa se ne vadi iz teretane i pije pola Zorke Šsbac dnevno. Mišići su mu progutali vrat, pa mu je ćelava obrijana glava nasađena direktno na ramena, što mu ipak ne smeta da nosi dva kila lanaca i katanaca u podnožju svoje glave. Uzor je svim malim šabanima koji hoće da budu kao on kad porastu.

Kad krenes iznervirano da nabrajas sve ono sto ti se ne svidja,i toliko to mrzis da mislis da ne zasluzuje ono pristojno itd,ti ga imenujes kurac palac.

Одавно је познато да је Србија земља највећих крајности и највећих апсурда. Тако је могуће да у земљи, где се већина људи изјашњавају као верници, да се истовремено многи диче успесима грађеним на свим библијским смртним греховимa.

Похлепа, као можда најуочљивији порок међу Србима, се може гледати и као последица вишевековног ропства под разноразним освајачима које је пратила глад и велико сиромаштво па су људи жељни свега и свачега грабили за себе да би имали за црне дане јер мир и благостање на Балкану никад нису дуго трајали. Међутим, турске спахије и хабзбуршкe и угарскe феудалцe су врло брзо заменили наши српски. Спрега српсхих спахија са влашћу је била основа многим нашим писцима за писање приповедака, драма и комедија које су постале ванвременске, односно и данас актуелне социолошке аналазе порочности Срба. Уз то стечена лењост тј. чекање да нешто падне с неба у уста, као последица уживања у благодетима америчких кредита које је Тито узимао, развила је код многих људи све већу потребу за тражењем “хлеба без мотике“. То је све често водило до све масовнијег сампослуживања туђим, пре свега државним ресурсима, увек по изговором, да од вишка глава не боли и да све то треба чувати за већ поменуте црне дане који долазе.

Страх од немаштине изазван причама наших старих о сиромаштву и гладовању наших предака и "како је некад много тешко било", код нашег човека условиле сталну потребу за гомилањем материјалних богатства, али и до небирања средстава за стицање истих. Криминал, зеленаштво, мито и корупција су само неки од синонима за похлепу. И не само да се гомилају новац или некретнине, гомила се и граби чак и оно што је непотребно, граби се и отима свака ситници јер штоно кажу, ваља да се узме, да се има.

Узми оловку или неку свеску из канцеларији, има у фирми тога колико хоћеш, треба ти за дете, да не трошиш паре по књижарама.
Прегради међу, узми комшији још који метар, требаће ти можда кад му будеш градио свињац испод купатила.
Узми службени ауто, иако код куће имаш два, да купиш воће и поврће за зимницу, да идеш у швалерацију, нема везе, ионако фирма плаћа гориво и сервис.
Закини некоме, нема везе што је тај посао одрадио за тебе, ко му јебе матер, ти си мозак операције, прво узми за себе колико ти је потребно, нису те паре пале теби са неба, не знају људи да цене твоје напоре да обезбедиш посао, неко би им дао и мање.
Дели се нешто бесплатно, иди узми обавезно, требаће ти, ваља се, тако кажу стари људи. Узми, чувај то за црне дане па нека је то и гранчица неког дрвета за које никад ниси чуо.

На дај, Боже, да некоме нешто приговориш, пљуваће те како си љубоморан и неспособан. Неки ће се бранити речима: "Нисам ја, мајке ми!". Неки ће скочити као поливени врелом водом и упутиће ти гомиле претњи типа: "Знаш ти ко сам ја? Је л' ти знаш ко су моји другови, пријатељи, браћа, кумови? Знаш ти ко је моја теча, а?" Или још чешће имаће изговор: "То и други раде, нисам ја ваљда најглупљи па да једини увек будем поштен." Још један апсурд у земљи где се свако заклиње у сопствено поштење.

Однос лаког узимања за себе и тешког давања другима.

Opaska na dečije opomene koje se upućuju odrasloj osobi.

Osoba koja u zatvorenoj prostoriji punoj dima od nelegalnih travčica, udiše isti taj dim, i stvara sam sebi skoro isti efekat kao da je te travke i pušio...

1. Tri kljucna igraca se odmah prodaju, a dva se zadrzavaju "da bi im porasla cena". Dovode se tri bivsa igraca sa prosekom starosti 35 godina i dva igraca iz trece cileanske lige.
2. Evropske ambicije se pretvaraju u euforiju nakon visoke pobede nad nekom poluamaterskom ekipom.
3. Ispadanje iz evrokupova nakon bar tri gola primljena u gostima od prve ozbiljne ekipe na koju se naleti. Protivnik se uglavnom nakon poraza naziva evropskim velikanom, iako je u pitanju ekipa C klase u evropskim okvirima.
4. Prodaja dva igraca koji su cuvani "da bi im porasla cena" za duplo manje pare od onih koja su ocekivana na pocetku sezone.
5. Fokus se prebacuje na domaca takmicenja.
6. Navijaci se udruzuju radi ostvarivanja nekog plemenitog cilja - petnaeste smene uprave u poslednjih sesnaest godina ili uzdizanja nekog od krimilaca sa tribine na nivo stradalnika ili sveca.
7. Kraj domace sezone. U slucaju da je titula osvojena, to je zato sto voljeni klub ima najbolje igrace i igru. U slucaju da titula nije osvojena, to je zbog kriminalaca iz Fudbalskog saveza.
8. Prezentuje se ambiciozni plan za sledecu sezonu, koji neretko obuhvata izgradu novog stadiona i kupovinu privatnog aviona za svakog od igraca.
9. Uobicajena medjusezonska smena trenera - sto da Real menja trenera svake sezone a nama stalno da budu jedni te isti?
10. Ispostavlja se da je plan iz tacke 8. zapravo pogresno prenesen od strane medija, da je "novi stadion" zapravo "novi WC" a "avion" zapravo "trotinet"

I onda u krug...

Kažemo za nekog ko ne samo da gura kocku u krug, nego istu stavlja u telesne šupljine.
Osoba koja čačka uvo zaoštrenim delom olovke jer je taj deo jedina alternativa nesrećno polomljenom noktu na malom prstu.
Neko koga ne možeš poslati po hleb, jer bi se vratio posle tri dana, zato što je umislio da je zaboravio pare, koje su mu inače u džepu od pantalona. Ko bi se setio da proveri sve džepove.
Kada bi mu neko kupio avionsku kartu do Australije, morao bi lično da ga trasportuje u avion, jer bi za njega bio preveliki zadatak otići do aerodroma. Stigao bi do Surčina, video avion u vazduhu, seo bi na livadu čekajući da ga pokupi pilot i tako čekajući na kraju umro.

Kad ponovo stigneš do nule.

Knez Mihailova ulica u Beogradu.

Slovenska antiteza osveživačima u spreju s mirisom pokošenog sena popularnim na ovim prostorima tokom devedesetih, obesmrćenim ovim stihovima:
Nit' je seno, nit' je pokošeno,
niti sa njim kakve veze ima,
već ga smuti apotekar ljuti,
da domove uznasmrdi svima.
Za razliku od opevanog prostornog dezodoransa čiji miris stvarno nije imao apsolutno nikakve veze sa pravim senom, miris nepokošenog sena je miris 100% prirodan, miris detinjstva, miris beskrajnih prostranstava i neukroćene divljine. Miris nepokošenog sena je i zbir i razlika svih mirisa kojih se sećamo i onih što nam naviru iz atavističke svesti predaka koji su jurili nepreglednim savanama obučeni u životinjske kože, jer on je apoteoza života, života koji je baš tu, na toj poljani, obrnuo pun krug.

Ovakav fenomen događa se kada se prvi put nalazite u nekom objektu (obično poslovnoj zgradi/banci/školi sa više ulaza i spratova) i kada ne znate da nađete put do određene sobe/kancelarije ili u najčešćem slučaju WC-a jer , bože moj, zašto bi neko tražio najbližu zgradu sa slobodnim WCom osim zbog potrebe za olakšavanjem?! Elem, da ne dužim, za petlju su potrebne tri osobe:
Prva osoba ste vi.
Druga je neko zaposlen u toj zgradi.
Treća je neko drugi zaposlen u toj zgradi.
Prva osoba vas obično šalje kod druge , koja vas opet šalje kod prve, te se tako dobija začarani krug iz koga je nemoguće izaći.