U komediji i smislenosti. Gde je izlaz? Svetlo je na kraju tunela. Tuda prolazi voz. Nema mesta za hodanje. Karta je preskupa. Putnici putuju na sopstvenu odgovornost. Palanka osuđuje - reč je kazana, vrti se u krug, razvija, nadograđuje i postaje priča. Ili pak bajka. Nisi sam. Oči posmatraju danas. Sutra osuđuju. Preksutra si u vozu. Putuje u logor. Nisi kriv, a nisi ni jevrej. Apsurd ti se smeje, Kafka je pisao za tebe. Postoji i drugi put; pustinja. Dine, i ravno, nigde ničega. Mrtvi pesak. Nema ni vode. Oaza presušila. Voda je osnov za život. Gde je onda izlaz? Ideal je umro. Niče i Dostojevski su u ringu. Bezvremenska tuča. Možda da postaneš monah, iskoristi teritoriju. Ili umri u samoći.

To je osećaj koji se dobija kad gledate ljude iz Elektronske Industrije Niš, kako štrajkuju i ljute se protiv vlasti.

Ali je i isti onaj osećaj koji se javlja kad gledate tu istu vladu kako ne ume da objasni tim istim ljudima da je izmišljen čak i iPhone. I da niko u svetu ne želi da kupi njihov TV. Niti želi da im kaže da su izmišljeni plazma i LCD televizori.

Onda je veća tuga što se umeša i treća strana i radnici na kraju dobiju svoje plate, pokrenu proizvodnju i nastave da proizvode EI-Niš televizore. Onda država otkupi te televizore, da ne bi ljudi iz te fabrike gladovali i pokloni ih deci radnika koji su izgubili posao...

I tako sve u krug svi "srećni" i "zadovoljni"... E, to je tuga.

zene su analiticna bica.imaju tu neverovatnu,skoro organsku potrebu da sve analiziraju,da svemu nalaze uzorke,razloge i potencijalne posledice.zasto je nesto tako,ako nije zasto nije.sta bi bilo da je on uradio ovako,da je ona onako,a on na to tako i sve u krug.iz tih pobuda cak organizujemo citave konzilijume (tzv.trac partije),sto u javnosti sto u domacoj atmosferi,na kojima dva ili vise zenkih clanova raspravlja o istom pitanju,iznosi svoje stavove i nove aktuelne teme,najcesce uz kafu i druge sitne slasti.
izmedju ostalog,cini se da bas u tome lezi kljuc u raskoraku izmedju nasa dva pola.oni mnogo toga rade jednostavno tako,bez nekog velikog razmisljanja i poente,a mi uporno trazimo dublji smisao,svuda pa i tamo gde ga nema.

Voli da vari, al ne voli da deli. Sam rola, sam konzumira.

Popularna "igra" u svakog guštera po dolasku u vojsku (tačnije jedinicu). U 90% slučajeva se "igranje" nastavlja do kraja vojnog roka.

Poenta "igre" je da za jedan određen, nerealno kratak vremenski period krevet iz crnog stanja (nenamešten) dovedeš do belog stanja (namešten k'o pod konac). Naravno, tu su razvodnici ili desetari koji će vas terati da propišate majčino mleko sa brojem ponavljanja, odnosno vraćanja posteljine iz jednog u drugo stanje.

Ako kojim slučajem postaviš novi rekord nameštanja posteljine i kada se kovani novčićodbija "za medalju" od površine kreveta, znaj da ni to neće valjati (80% slučajeva), te ćeš dobiti ostav i nastaviti da sa "uživanjem" "igraš" novi krug.

Zanimljivo je da se od tolikog nameštanja kreveta preznojiš kao da si radio ko zna kakav fizički posao.

Pojava koja se dešava isključivo kod muškaraca, pogotovo kod onih koji su izbirljivi jebači.
Javlja se u trenutku očnog lutanja po vidokrugu. Na prvi pogled, vidiš avion, onda obiđeš koji počasni krug za svaki slučaj, sledi start. E tu dolazi do preokreta radnje. Usled mračne prostorije kluba ili jednostavno mesta sa slabom rasvetom, i pored izvedenih obletanja mete, dolazi do ove situacije. Onaj prvobitni perfektni avion, spejs šatl, sad se pretvara u tenk koji pleni svojom negativnom lepotom, sa nekom vrstom mešavine orka i oktopoda na faci. Do ovakvih razvoja događaja može doći i usled dejstva alkoholnog soka na mozak subjekta. Naravno u ovakvim situacija osoba koja je prevarena biva ukopana u derpesiju.

Cinjenica je da su 90-e, koliko god smo ziveli u nemastini, bile zlatne godine za filmsku industriju kod nas.Zapravo, mozda su ti filmovi i najbolje oslikali taj period.

dokaz da su brze pruge srbije stvarno brze
koliko god voz isao sporo vama ce se citniti ko da je isao 300km/h i koliko god daleko isli bice vam neobicno koliko ste brzo stigli

Kada bong ili džoint idu u krug, obično se već posle prvog kruga nađe lik koji se, kada sprava opet stigne do njega, baci u neku istripovanu priču, ponesen osećajem nadimljenosti i pripadnosti ovoj maloj grupici ljudi koji se trenutno navaruju.
Tada zaboravlja da on u stvari trenutno ne drži cigaru, već vuju koja uzalud gori i dimi dimom koji govori: "deset dinara - nestade! - dvadeset pet dinara - ode!", a lik i dalje razglaba svoju priču, povuče koji dim s vremena na vreme i zaboravlja na to da ga ostali sve vreme čekaju da šalje dalje.
Na svu sreću, uvek se nađe neko najprisebniji da ga probudi iz tripa i zamoli da prestane da bejbi-situje.

Vrzino kolo je kolo bez kraja i početka. Ovo je ujedno i jedino kolo na svetu koje može da igra samo jedna osoba. Takva osoba ima svoje malo Vrzino kolo, a u društvu sa sebi sličnima ta osoba čini veće Vrzino kolo. Takvo društvo traži sebi slična društva i oni sačinjavaju još veće Vrzino kolo i tako dalje.
U Vrzinom kolu se sve okreće u krug. U njemu nema kolovođe, ni keca.
Ovo kolo nema svoju muziku ni svoju koreografiju već ga svako igra po sopstvenom ritmu i svojim mogućnostima. Zbog toga često dolazi do sudaranja igrača, a ni saplitanja nisu retka.
Istorija nije utvrdila ko je bio taj Vrza, ali postoje indicije da je to bio jedan do zla boga zaguljen čovek kome je sve u životu bilo dosadno.

Pljevanje je jedna vrlo zanimljiva igra. Mozhe da se igra u dvoje, ali uglavnom je to petoro ili shestoro ...
Prvo jedan igrach stavi shaku na sto, pa drugi stavi svoju na njegovu (poklopi je ), pa tretji, pa chetvrti, pa peti ....

Zatim prvi igrach stavi shaku druge ruke na vrh ... pa drugi, tretji itd ...
Onda pochinje pljevanje ...ovaj prvi igrach shto mu je ruka na dnu, izvlachi istu i udara onog na vrhu.... zatim drugi izvlachi ruku i udara ovog prvog i tako u krug ....

Igra se zavrshava kada jedan od igracha odustane...
Poenta je da udarash, udarash i udarash dok ovome ispod tebe ne popucaju kapilari i ne poplave ruke ...

Valjda tjete razumeti .... (:

teranje; đirung; upravljanje vozilom/komandnom konzolom.

Пунишић који никад није пробао млечне производе младеновачке млекарe.

Grozno mesto gde se ljudima rade grozne stvari. Tradicionalno gledano, religijski, mesto pod zemljom gde idu duše na večno pečenje u vatri i drugi sadistički provod. Međutim, uporedo sa sazrevanjem svesti, spoznaje se da svako mučenje može da se obije o glavu mučitelju jer ako predugo traje, žrtva se navikava i otupi, postane imuna.
Prema novijim shvatanjima, zato, pakao dobija psihološku dimenziju jer je dovoljno žrtvu izložiti besomučnom ponavljanju jednog te istog u krug. Čak i ako je nešto što žrtva voli, posle nekog vremena će sigurno doći do zasićenja i pretvoriće se u praznu ljušturu čoveka, automat bez duše i sa greškom u programatoru. Neće trpeti nikakve fizičke muke i bolove, a ipak će biti tamo.

Bilo je to toplo leto 1990 god. Na ulicama nasih gradova osvanula je nova igracka konzola "Sega Mega Drive II" iliti popularnije "sega-mega", san svakog prosecnog deteta. Sa svojih 16bita, 7,67Mhz i 64 kByta RAMa Sega je pocela polako da osvaja Balkansko poluostrvo. Prepoznatljiva je bila po 2 narandzasta ili plava dugmeta i jednim otvorm na sredini za tkzv. ketridze. Dzojstici nisu bili Bog zna kakvog kvaliteta pa su matorci svake nedelje odlazili na pijace, buvljake, supermarkete kako bi svojoj deci kupovali druge. Set "Sega Mega Drive II" je obuhvatao 2 dzojstika i jedan pistolj (ne, nije pravi). Menjanje/djoranje ketridza, sedenje ispred TVa ceo dan drkajuci dzojstik obicno starijim osobama je bilo neshvatljivo. Igrice poput "Marija", "Tenkica" "Kauboja" "Patki"... non-stop su se vrtele u krug na seginom menu-iju iako se nama cinilo da ima 999999999999999999 igrica. Sve u svemu sega-mega je bitan faktor naseg detinjstva koji, nadam se, nikad necemo zaboraviti.

Nesto sto bi, sudeci po RTS-u, svi trebalo da naucimo napamet. Ne ulazim u kvalitet istih, nekom se svidja, nekome ne, ali i da su najbolje koje postoje, posle toliko repriza ce se svakom normalnom smuciti.

Instrumenti za vaspitavanje dece koje ovi današnji roditelji upotrebljavaju na potpuno pogrešan način.

Akustična gitara, ali ne bilo koja; ova akustara ima kilometražu. Nosi se van kuće, na plažu, na kampovanje, na ekskurziju, u dvorište. Svuda ide gola, bez torbe ili kutije. Akcija joj je previsoka, pa se na njoj uglavnom svira iz osnovne pozicije, a bare-hvati su mogući do možda petog praga maksimalno. Često fali barem jedna žica, a ostale su zarđale i svako malo se raštimavaju. Čivije škripe. Farba joj je izubijana, izgrebana i ponekad ispisana. Daje se svima koji je traže, ide u krug. Ako je poznajete - želite je dok je drugi sviraju, ali se trudite da to ne pokažete. Dok se svira - svačija je i nije ničija. Kada je u elementu, zrači čistom magijom. Muzička kurva i svetica, majka i maćeha. I magnet za ribe.
Ko ne zvuči dobro na komunalnoj akustari, nikada neće da zvuči dobro ni na najskupljoj, vrhunskoj gitarskoj opremi.

isto sto i razdrndan, rasturen...

Gasna komora u Aušvicu je kompliment u superlativu za tramvaj broj dva ili ti popularnu dvojku. Ako ste ikada imali to zadovoljstvo da obrnete krug čuvenim tramvajem koji prolaz centrom Beograda shvatate o čemu govorim. Kulmincija nastaje onda kada se nadju dva prijatelja, pobratima, iz nekoga karton naselja koji se nisu kupali "tri godine i imaju vaske u glavu kao pirinac" i kada počnu da šire oko sebe zarazni oblak poput Pudge-a iz DotA-e, ova pojava za sobom povlači razne reakcije nesrećnika koji su primorani da istu liniju koriste kako bi stigli na odrediste. Ko se i jednom vozio ovom linijom ima predstavu o tome kakvo zverstvo je bio Aušvic ali isto tako ima dobru predispoziciju da ako do nekog novog Aušvica dodje bude jedan od preživelih.