Misao koja ti se mota po glavi kad slušaš kokodakanje.

Žalosna hronika o mladiću od 25 - 30 godina koji je čitav svoj život podredio treninzima i makrobiotici, ustajao u cik zore i, nakon meditacije i solarne joge istrčavao deonicu od 10 kilometara gore - dole po planini gde je čitav vek proživeo, (na voću povrću pirinču kozijem mleku i zdravom vazduhu potoci čisti ko suza zavatiš rukom i piješ) i to samo da se zagreje - jer bio je vrhunski sportista i bavio se gimnastikom, plivanjem na 400 metara prsnim stilom i kik boksom, redovno sparingovao sa lokalnim medvedom a jednom se oprobao i u desetoboju, pokazavši zavidne rezultate. Trebao na olimpijadu sad da ide kad ti kažem. Ko od brega odvaljen, nikad popio, nikad cigaru zapalio - razboleo se nešto odjednom i, živote varalice, za pet dana umro.

Kec u rukavu struke, argument, obično poslednji, kojim se naglo i neopozivo okončava svaki dalji nagoveštaj rasprave, i jednom za svagda obesmišljava bilo kakvo osporavanje stavova i odluka iste. Struka takodje podvlači da je mladić bio kršten (što će mu tamo gore svakako biti od koristi), ali ne i redovno pelcovan. Ljudi koji se pak drznu da i dalje gaje bilo kakvu sumnju bivaju stigmatizovani kao ravnozemljaši, antivakcinaši i dejanlučići.

Momak, doduše, nije vodio baš do te mere zdrav život (jbg, živ stvor, voleo da dune prskanu šiptarku s vremena na vreme, a bije ga glas i da je ipak pržio paklo i po socijalnog tumora sa filterom dnevno), ali 25 je cvet mladosti i ulaziti u takve diskusije je apsolutno bezukusno i nedopustivo - jednostavno peri ruke da ne bude kurac na sir, ostanikodkućehešteg i zdravo...E sad postoji tu i jedan drugi čovek kog je takodje upucao kanter strajk kiborg sa korisničkim imenom "kovid - 19" - frajer koji je svojevremeno preplivao Amazon u komadu (izjele ga doduše pirane ali se nekako odupro gamadi), i dobio na keca džambasa Vojteka (koji je obarao bikove uhvativši ih jednostavno za rogove!) na šabačkom vašaru, čemu su prisustvovale hiljade svedoka - bio jak u pičku materinu, al stradao u četres devetoj, od već pomenutog kiborga. E sad tih 49 ga je malo bacilo u zasenak ali svejedno ume da posluži kao argument u žučnim raspravama.

pravi pravcati dokaz o tome kako izopačene priče koje nam roditelji pričaju kada smo djeca mogu biti

Ceca: "Nisam kriva majke mi,evo i oca mi moga i dece mi moje, ma mog mi naroda i publike cije sam ikona i krsne slave i marakane i usća i vile na dedinju i Mire Skoric i svega na svetu mi ... Moja estradna Srbija će ustati na noge i pokoriće vas sve i naterati da me oslobodite krivice jer sam nevinaaaaaaa!
Sudija: " E Ceki a da ti nama platis milionce ipo i mi tebe ostavimo na miru a ti prestaneš da njaške i ne ides u zatvor vec sa sestrom lepo na Kipar pa uzivaj"
Ceca: " Moze karticom ili samo keš !?"

Ne znam zašto, al' od malena me srce zapeče kad vidim nekog malog koji se sam gega u daljini, jede burek, a možda čak i dva (stereotip, sram te bilo) i gleda dole. A PODBRADAK SE OCRTAVA, EJ. Podbradak pojeo vrat kao lavina jedna. Vidiš jedan, drugi, treći....sedmi, osmi sloj pa prestaneš brojati.
Stegne me u grudima - ona kugla vatre, suza u oku, pa mentalitet spasonosnog kvazimoda proradi. Ja ću to sad da sredim, baš ja.
Imam onu naviku da uvek priđem, ja psiholog autsajder, u potrazi za žrtvom da joj ispiram mozak znanjem iz druge godine, psihologije naravno. I mali debeli - moj novi prijatelj može da bude i najbolji. Mali debeli nije druželjubiv, ja zaključujem - diraju ga, tajo ga tuče kaišem kaže JESAM REKO TRI SARME NE PET JESAM REKO JESAM LI AAA. Ništa on meni to ne govori jer me ignoriše ALI JA ZNAM. OSEĆAM. I ja ću da pomognem.
Međutim, mali debeli uvek nastavlja svojim putem bureka i neviđene netrepeljivosti prema meni, a ja serem. Serem i previše što će malog debelog navesti na zlo.
Kažem ja pred ljudima malom debelom: Znaš da je lepota u oku posmatrača? Jedan kilogram više ili manje ništa ne znači i nikad neće. Nikad nemoj razmišljati šta leži na tvojoj površini već u unutrašnjosti tebe! Pored tahikardije, u tvom srcu se nalazi dobrota, iskrenost, sjaj divnog čoveka. Čuvaj to, mali debeli. Čuvaj. I nemoj ti ništa meni da se brineš ja ću da razgovaram sa profesorom fizičkog ionako mislim da se fizičko ne treba ocenjivati, mislim, stvarno.... Pa ne može svako isto da uradi, JEL DA?
Mali debeli nešto promrmlja, podiže glavu i vide ljude oko sebe.
(Da mi je neko ovo rekao, ja bih rekla nemojte da ocrnite malog debelog to su dobri ljudi. )
Zatim, sevaju oči malog debelog i viđa se osmeh koji jedino povezujem sa sitošću. Okrene se mali debeli i izusti: ALO, kravo debela! Mnogo si pametna sa tih 300kg. Bolje što pričaš nešto da pojedeš,a!
E moj mali debeli, a mogli smo se družiti.
I tako, ne verovati malim debelim - prgava bića.

Živeo je skromno u svojoj kući u centru sela, u podnožju jedne planine.
Imao je nesrećno detinjstvo. Majku je izgubio kada mu je bilo samo tri godine. Sestra i polubrat su mu bili sve na svetu. Kada je završio osnovnu školu, odlučio je da nauči neki zanat. Vrednim radom i trudom postao je šnajder. Godinama se usavršavao, da bi postao zaista uspešan i cenjen u svom poslu.
Oženio se i dobio dve divne ćerke koje su mu podarile četvoro unučadi. Napravio je kuću u obližnjem velikom gradu i obezbedio dom svojoj deci. Neko vreme je živeo u gradu, ali se kasnije ipak vratio na selo, jer mu je tamo uvek bilo bolje i lepše za život. Celo selo ga je volelo i uvek je izbegavao konflikte. Svi su voleli da svrate kod njega u radionicu. Radio je svakog dana, osim nedeljom i praznicima.
Bio je druželjubiv, uživao je u društvu svojih prijatelja. Porodica mu je uvek bila na prvom mestu. Svoje ćerke, a kasnije i unučiće je naučio da pre svega budu dobri i pošteni, da porodica bude složna, naučio ih je skromnošću i da je život lep, da ga treba proživeti najbolje što umemo. Bio je ponosan pre svega na unuku i tri unuka. Voleo je i životinje. Po dvorištu se uvek šetala neka mačka koju je on krišom hranio, jer ih baka nije volela i uvek bi ih terala iz dvorišta. Svakog dana su dolazile u isto vreme i čekale starca da ih nahrani. Napravio im je i sklonište od kiše i lošeg vremena.
Svi su se iznenadili kada je osvanuo jedan prolećni dan, a starca nije bilo u njegovoj radionici. Zabrinuta komšinica je otrčala kod njega u kuću, međutim, njega tamo nije bilo. Njegova supruga je ostala sama i uplakana. Predhodne noći mu je pozlilo i hitna pomoć ga je odvezla u bolnicu. Niko nije ni slutio šta će se dogoditi. Ostao je to veče u bolnici, a ujutru se, kako doktori tvrde, bolje osećao. Doručkovao je, legao da se odmori i nije se probudio.
Na dan njegove smrti u selu je vladala tišina kakvu dugo nisu zapamtili. Suze su lile sa lica i niko ih nije krio. Muk koji je dugo trajao. Na dan njegove sahrane i nebo se rastužilo. Kiša je neprekidno padala. Nije bilo hladno, ali kiša je dugo trajala. Dok se selo skupljalo na groblju, jedan pas se ušunjao u dvorište starčeve kuće u kojoj nije bilo nikoga. Ostao je tu sve dok ga supruga pokojnog deke nije primetila. Ležao je ispred dekine radionice. Kao da je i on osetio prazninu i bol, i kao da je znao da je sada tu potreban. Iako baka nije volela pse, on je uspeo da se izbori za svoje mesto i ostao je tu. Ubrzo je i on dobio svoju kućicu, baš kao što je i deka pravio mačkama. Međutim, baka nikako nije mogla da se navikne na njega i uporno ga je terala, ali bezuspešno. Pas je postao član porodice. Unučići koji su dolazili kod bake u posetu su se brinuli o njemu. Bila je to draga kuca jer se pojavila niodkuda i to baš na dan dekine sahrane. Niko nije imao srca da ga otera.
I dalje je tu, u dvorištu stare, trošne kuće. Pas i baka grade jedno lepo prijateljstvo, baš kao što bi to činio i pokojni starac.

Последње чедо и чудо модерне технологије. Без обзира што се технологија мења из дана у дан, и што је оно од јуче данас већ застарело, ова ствар ће се држати врха мало дуже. Тога нема кад се купи код нас, имаш среће ако ти поклони тетка из Америке или из Немачке можда. Ал' опет, не долази до пуног потенцијала, јер још увек не знаш ни даљинац да користиш како треба.

Прича без краја,(уствари и без почетка јер се све своди на једно питање)чији је циљ да изритирамо саговорника.Још ако је он радознао успех је загарантован,јер суштина и јесте у томе да га што више исцимамо да би се сморио када чује крај.

Када одете у лов, нациљате јелена са друге стране реке, у тренутка када окинете обарач из воде искочи сом, метак му прође кроз око, погоди јелена у главу, викнете ТО, срећно дигнете руке и ухватите фазана који је био у лету.

Rekao sam što sam rekao i gotovo.

Redovno pitanje upućeno svakom vlasniku papagaja, ili slične živuljke.

Treći dnevnik državne televizije.

Ова је прича о сјебаном устројству Универзума. Све је почело када сам се заракијао код кума. Било је весело и певало се све од ``Синоћ сам пола кафане попио`` (од Жељка Бебека) до ``Не тражи је сине`` (од Синана Сакића), па је на крају дошло време да идем кући. Кренух низ степенице које иду до моје улице. Напољу је падала слаба пролећна киша.Иначе није било светла па сам тумарао по мраку низ степенице.Изненада чујем:- крццц!Сватих да је то био пуж! Мученик није имао среће...Дођох кући, састругах пужа са ципеле, испишах се и легох да спавам. Нисам могао да заспим, сморио сам се због пужа. Нити сам ја желео њега на својој ципели, нити он моју ципелу на њему. Е то је то Устројство универзума, или судбина....Ствари се једноставно десе. Он једноставно није могао ни да се измакне јер је спор....А ја га нисам видео, иако му нисам желео зло, послао сам га на консултације са његовим предацима...Ја сам у том моменту Универзуму послужио као џелат не знајући ништа о томе... Питање од кога ме стварно боли глава је:-Каква то космичка чизма, патика, ципела чека сваког од нас? Још више ме мучи чињеница да иако будем знао шта ми је суђено, можда нећу бити способан да се измакнем, као онај несрећни пуж...Он је само измилео на бетон, јер се радовао киши...

Ипак, Универзум зна да буде и милостив и да вас извуче из најдубљих гована.Баш када мислите да нема даље, деси се нешто невероватно што вас спасе....Погледајте пример...Колико верујете Куриру?

Foliranje nabeđene javne ličnosti koja jedva čeka da je novinar priupita o njenoj „svetinji“.

Особа која прича успорено, као ретард, вероватно под утицајем неких зајебаних супстанци попут пајда или вињака.
Као да објашњава специјалном одељењу интеграле или терорију релативитета, овај глобтротер гледаоцима прича о историји места која је посетио, као и о својим догодовштинама попут карања транвестита у Бангкоку или шмркању најчистије коканиђе у Колумбији. Обилажењем целог познатог универзума са својом емисијом је зајебао Чкаљу из оног филма кад глуми Јагодинца, али му је ниво елоквенције остао за нијансу бољи.

Rasprava navijača večitih rivala

Pozvonio sam curi na vrata, otvorila je njezina sestra.Rekla mi je da mi je cura otisla s njenim ocem srediti nesto i da se nece vratit cijeli dan. Nastavila je da udjem unutra,i da joj je dosadno, a ja sam neodlucno usao. Zakljucavsi vrata,bacila se na kauc i pocela skidati sve sa sebe, govoreci pri tom kako je slaba na mene,kako me oduvjek zeljela probati i da je krajnje vrijeme da to uradimo sada dok se nisam ozenio.. Ja sam stajao sokiran,crvenog lica,nepomican. Kroz glavu su mi prosle stotine misli,a onda sam pojurio prema vratima izletio van i potrcao prema svom autu,kad pored auta vidjeh svoju buducu zenu i njenog oca. Ona mi se bacila u zagrljaj i rekla: "Dragi,i mislila sam da si mi vjeran,ovo je bio samo mali test.." Njen otac me potapsao po ramenu s zadovoljnim osmjehom na licu. Pouka ove price je: DRZITE KONDOME UVJEK U AUTU.

Нешто или неко ко је посебан, сам свој човек (има их и који нису баш своји), а с'друге стране помало несхватљив за средину око себе. Неки би рекли чудак, други краљ, што га самим тим и чини занимљивијим на овај или онај начин за околину.

Кажемо за некога ко буквално уста не затвара. Не дај боже да направи паузу како би удахнуо/ла ваздух, када већ може да каже штошта док га удише.
Меље ко празна воденица, просто речено.

Реченица којом маме и баке завршавају бајке и самим тим на њих ставњају свој јединствен печат. Обично следи после вишеминутног успављивања детета за које ово значи крај приповедања.