Особа која убацује речи из других језика, а очигледно не зна њихово значење.

Vojnicka radost

Vojnička frizura.

Način na koji raspuštena devojka daje do znanja momku da nije potrebno da je muva, već da pređe na konkretno.

Fraza kojom samoproklamovani gospodari kuće pokušavaju nametnuti svoj alfa-mužjak status lepšoj polovini.

Da otklonim zabunu u samom startu - naravno da me je kupala golog, ali pridev u rečenici ima za cilj da pojača utisak i doprinese samoj atmosveri; i drugo, priča se čitaocu može učiniti komična a nikako potresna, ali jedino stoga što i sam nije morao da prolazi kroz tretman trljanja tela matorim smežuranim rukama. Ali da predjemo na stvar.

Dogodi se tako te poživeh dovoljno da me upišu u treći razred, što je, s obzirom na to da sam bio živahno i radoznalo dete koje je gutalo klikere i kog je konj svojevremeno ujeo za glavu (i još pregršt raznoraznih dogodovština iz kojih sam izašao sa ponekim ožiljkom, i ponekad čak malo kraći), samo po sebi predstavljalo svojevrsan uspeh. I negde u drugoj polovini školske godine, odluče da nas vode na sedmodnevnu ekskurziju, pod radnim naslovom "Nastava u prirodi". Istina da smo videli probilje prirode i vrlo malo nastave, ali da ne žurim. Prvobitno trebalo da nas vode na Goliju, zatim nas iz nekog razloga preusmere na Goč, što je meni u to vreme bilo apsolutno svejedno...Dan polaska, majke šalju decu u veliki svet, prvo odvajanje, suze, povraćanje u autobusu, četvrtaci maltretiraju trećake i sve što uz to ide. Dali mi za to vreme astronomskih 42 dinara da ih podelim na nedelju dana, mada sam ih realno spičkao u prva četiri na plastični bodež, ljigavac (koji su mi oduzeli jer sam ga bacao devojčicama u kosu, pa sam morao da kupim još jedan radi istih potreba), i ostala sranja. Posle sam klošario tri dana i jedva čekao da me vrate kući, shvativši da nikada neću umeti da se služim novcem...

I stignemo nekako na odredište. E sad zamisli čopor dece odrasle u ravnici, koji prvi put vidi brdo veće od pola metra - prvo što smo uradili po izlasku iz autobusa bilo je da se razmilimo po planini kud koji. Jedva su nas nekako navatali. Ja sam bio sa grupom koja je osvajala nekakvu čuku, posle smo jedva nekako sišli dole...Smestili nas u sobe (po 6 - 7 komada u jednoj), ostavili stvari i pohitali na obližnju pijacu (šta obližnju, odmah pred hotelom) da arčimo mamine i tatine novce. Večera. E posle večere se ide u improvizovanu diskoteku za nas male seljake, gde je, bar dvaes puta na veče, dvesta na sat gorelo more i topile se planine. Ali izmedju večere i djuskanja usledio je kobni dogadjaj, o kom sam izmedju ostalog i nameravao da pričam.

Večerasmo, spakovasmo se po sobama - u jednom trenutku, dolazi učiteljica i veselo vikne - ajmo deco, kupanje! I odvede drugara u nepoznatom pravcu (ne sećam se ko je bio prvi, ja srećom nisam, imao sam vremena da se psihički pripremim - nisam doduše znao šta mi se tačno sprema, ali svejedno nikad ne valja ići prvi). I mi ostadosmo u čudu. Sedi nas pet u sobi, ćutimo, ne progovaramo. Svi u mislima prevrću neke strahove što su prethodno pokupili iz priča ili filmova, jednog su vuci otkinuli od čopora, družina prstena se raspada...Vrati se ovaj posle 5 - 10 (najdužih mogućih) minuta iščekivanja, nekako krut i izmenjen, staklastog pogleda koji je jasno odavao da je dečko upravo preživeo nekakvu torturu. Gledamo ga, gleda on nas, i, naposletku, sa usana mu se otkide nekoliko slabašnih reči - Damire, idi dole da te učiteljica okupa. Mi ostali se upišali više od njega. Ovaj šta će ode, moraš da slušaš učiteljicu. Mi ostali da ćutimo, ovog ništa ne pitamo, niti on progovara. Vrati se damir, samo što se nije upišao od smeha (njemu bilo lepo), i pošalje trećeg...E sad jebiga, deca ko deca - idemo da vidimo šta se dogadja (usput Damir ispričao svima živima šta nam tamo rade, i 20 klinaca se nacrta ispred vrata kupatila uz obavezno "ćuti majmune" i ostali repertoar). Istina da nisam stigao ni da gvirnem kroz ključaonicu, ali svi smo jasno čuli - raširi sine noge da ti učiteljica opere miška. E tu smo pukli od smeha i razbežali se svi u sobe, uvereni da nas je matora prljavica provalila.

I dodje red na mene. Silazim dole drvenim stepenicama, idem na randevu sa svojom prvom mačkom, srce mi u petama - kao Kijanu Rivs kad ide kod Al Paćina na kraju Advokata. Sve nekako strašno svečano, najradije bih igrao pang nafićomatima, ali što se mora mora se...Stupam unutra, ona - čeka. Skidam se na komandu i ulazim u nekakvu improvizovanu tuš kabinu. Jebena stvar - stojim ukočen, izložen, da sam bar mogao da sednem u kadu i da se skupim, možda bi prošlo bezbolnije. Sećam je se sa onom njenom crvenom kosom i polu - muškom frizurom kakve je tada probila mislim Mira Škorić; miluje me po mom mladom, golom telu boje varikine svojim punačkim, naboranim rukama. Srećom ne sećam se noktiju, ali jasno se sećam zgužvanih podlaktica (narukvicu mislim da sam projektovao kasnije, ne znam). I to traje. Podla uspaljena veštica, kako se samo nasladjivala! Ovi znam da stoje s druge strane vrata i pišaju od smeha. Srećom, bi mi dozvoljeno da se sam obrišem peškirom, valda joj je trebalo i malo voajerisanja a ne samo akcije, trebalo se spremiti i za druge dečake (začudo nije okupala ni jednu devojčicu). Ove što su virili sam prezirao iz dna duše jer su bili po drugim odeljenjima i imali druge učitelje i učiteljice. Prethodna ekskurzija je čak imala tu zgodu da učitelj naguzi učiteljicu sa neke druge ekskurzije, što su ovi čak i posmatrali jer su vrata bila odškrinuta. Eto. Neko gleda taslačenje, a mene zlostavljali sve u 16...Osećao sam se jeftino i iskorišteno preko svake mere.

Stojim tamo i mislim - jebem ti, ko će ovo preživljavati čitavih nedelju dana! Na svu sreću, jedan drugar koji je bio očigledno pametniji od svih nas, kada je došao red na njega rekao ozbiljno - učiteljice ja se i kod kuće kupam sam. Kakav stend ap pred autoritetom, i danas mu skidam kapu zbog toga - naravno da smo se svi kupali sami kod kuće, al gde ćeš to reći učiteljici. Spasao je čak još jednog drugara koji evo danas, živ i zdrav, očitava vodu po kućama - čak peva dok ide ulicom. I ova se skroz zbunila! Drtina matora, sigurno je shvatila da tu priču baš i ne treba širiti, jer u normalnom svetu ove radnje podilaze pod kategoriju zlostavljanja i neko bi mogao da te tuži zbog toga. Tako da smo se narednih dana kupali sami. Da smo bili normalniji, kamenovali bismo je kao Micu Trofrtaljku u Ranama, pa nek nas pitaju zbog čega deco učiteljicu kamenom u glavu.

Do koje mere je ovo ostavilo brazdu u našim dečijim dušama, jasno pokazuje činjenica da ovaj dogadjaj nikada nismo pominjali. Pre par godina, kada sam u društvu (svi bliski, nas 7 - 8) pomenuo dogadjaj ovom što mu je trljala miška, prvo nije mogao da se seti, a zatim se grčevito branio da on sam nije učestvovao u ovoj nasladi. No kada sam mu pomenuo miška, toliko je ispao iz takta da sam čak u jednom trenutku bio siguran da ćemo se potući...I to je kraj tužne priče, gde četa goluždravaca oseti prvi dodir ženske ruke na svojim preponama. Matoru smo i dalje vidjali maltene svaki dan, iz prostog razloga jer nam je bila učiteljica. I svi smo je mrzeli. Nikada nisam bio sa starijom ženom od sebe, niti ću - to mi je najmanje privlačna kategorija, ravnodušan sam prema njoj kao prema...Ne znam čemu zapravo. Ne znam ni kako su prošli dečaci na potonjim ekskurzijama...

E da, da dodam kako sam za tih sedam dana uništio ribok patike kupljene baš pred polazak, bazajući po šumi i igrajući fudbal. Moji me po dolasku kući zamalo udavili i napravili sebi novo dete.

FIN

Vojnicka verzija poznatog crtanog filma.

Profesionalna deformacija prodavačice, robotizova mantra koju ponavlja kao u transu, kao jeftina kineska lutka koja priča, reaguje na stisak.

Ono kako moja baba naziva kurac, kad priča sa svojim prijateljicama.

Општи услови за посао код приватника, уз евентуалност да је кандидат женско, типа плавуша, слободнијих схватања, 'оћна и одузета ( није заузета).

Začin uz koji i stara vojnička čizma može postati potpuno jestiva i ukusna.

Варијација познате бабине "Док се једе не прича се" у сексуалном контексту мушкарца при полном односу са трендсетерком. Ништа спика, ништа срце пиле душо јаче брже спорије, ништа романтика. Прво правило опште културе, јер, да сам хтео да ти слушам глас хотовали би преко Панасоника.

Rečenica koju sto miliona puta ponove babe i dede unučadima za vrijeme jela.Totalno je besmislena jer svi poslovni ljudi poslove ugovaraju na ručku,parovi izlaze na večeru a zamislite zabavu na kojoj se ćuti kad se jede...

Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...

Rečenica kojom sagovorniku dajemo do znanja da je priča preopširna te da nam se ne da dalje izlagati.

Nekada vojnička a sada robijaška izreka kojom se označava kraj služenja kazne.

Неписано правило понашања за столом које крше све пословне вечере, осим ако се под термином ''пословна вечера'' не убраја импровизована трпеза од два неуништива балвана и фосне за комшије и сличне нераднике после цепања 15 метара најфиније прошлогодишње храстовине.

Одговор ортаку који нас је упитао зашто се не јављамо на телефон.

Dakle, drugim rečima ako vas uhvate da ste sređivali neku životinjsku vrstu, važno je da vas nisu uhvatili sa istim polom te vrste. Jer tek onda će te se naći u velikim problemima, ako jesu...

Onaj koji ne dozvoljava nikome da prepisuje tikete, niti priča puno o tome šta je igrao, već priča o normalnim stvarima iz SVAKODNEVNOG života.