Vreme trajanja: oko 2h. U glavnoj ulozi je obično buržujka starosti oko 18 godina, koja ostaje sama u kućetini za koju ni Donald Tramp ne bi imao para. Sve što ne bi čovek pri zdravoj pameti uradio sastavni je deo svakog horor filma, dakle: obavezno sva vrata kuće ostavite otključana; čim čujete neobične zvuke spolja vi obavezno izađite da proverite šta se dešava (ako baš nemate sreće čeka vas ubica iza vrata i ubiće vas odmah). E, sad, ako ugledate ubicu na pristojnoj razdaljini vi bežite u kuću, jer će vas tu lakše uhvatiti, ali ne uzimajte nikakav nož ili oružje, jer bi vam to pomoglo u samoodbrani, već obavezno krenite da trčite uz stepenice, jer nipošto ne bi brže bežali po ravnom. Kad vas ubica, za nekih pola sata preskakanja stvari i lomljenja kuće, stigne najbolje što možete da uradite je da mu skinete masku, da bar vidite ko će vas za par sekundi zaklati.

Nadrealno idiotska reklama za neki od milijardu zdravih keksova kojim nas bombarduju u reklamama i gađaju iz rafova radnji, ubeđujući nas da je dovoljno da gricneš malo tog sranja i naredna četiri dana ne moraš da jedeš ništa.

Iritiantni pokušaj "marketing stručanjaka" da ubede sve nas kako je moguće gricnuti tri-četiri keksića i onda lagano obaviti ceo radni dan, skoknuti u teretanu, na pivo nakon toga i kući samo pojesti jabuku pred kunt i to sve u zemlji gde masa ljudi pojede burek u deset i već oko dvojke presvišnjava od gladi, jedva čekajući da se dokopa nečeg konkretnog.

Naravno, ova reklama me ne bi preterano nervirala da samo reklamira taj sektaški žito-raž-pirinač-integralni kurac-palac, nego lik je napravio gotivan ogromni sendvič, sit bi ga pojeo i ostavlja taj sendvič sa strane, kako bi uzeo jedan komad ovog đubreta koje ne bi moglo ni petnajs minuta da me zasiti, pritom ispuštajući zvuke zadovoljstva kao da jede jagnjetinu ispod sača i jebe Moniku Beluči u cvajtu, dok mu u istom trenutku prolazi tiket od sto iljada golom u devedestom minutu.

Svako kome se desi sledeca stvar.
Posle napornog dana dolazis kuci, mali odmor a zatim tusiranje. Ocekujes opustanje i relaksaciju, ulazis u kupatilo, podesavas vodu koja odgovara samo tebi i nikom drugom, osecas se srecno, skidas se, ulazis u tus kabinu/kadu a onda pocinje... Utrljavas sampon u svoju kosu, uzivas, masiras teme glave, lepo ti je, ali onda otvaras oci. Nastaju problemi. Shvatas da se pena od sampona sliva u tvoje oci, one peku jacinom koju nikad nisi osetio i onda pravis jos vecu glupost i refleksno rukama pocinjes da trljas oci, ali time jedino pomazes peni da udje u oci, bol postaje nesnosan i ti pocines da se treses. Zbog trenutnog slepila kolenom udaras u slavinu i okreces vodu na "extra hot", jos uvek ne vidis ali osecas da se peces. Bol u ocima i na kozi je presao sve granice ljudskog bola i ti iskaces iz kade/tus kabine, ali tu nije kraj... Skaces na mokre plocice i okliznes se. Proizvodis zvuke tipa AGRAAAAAHHHAAAAAA i ostajes da lezis. Slusas vodu kako tece i osecas bol, ali neces da ustanes jer ce se jos neko sranje desiti.

Dobrodošlica u vidu skrivene 'saću da te oderem od pičke' zamisli i plana seksualne predatorke. Da, PREDATORKE, lepo si pročitao.
Dok ti na prvu primećuje tenziju i napetost u očima, odmah skapiraš da je mnooogo više iskusnija od tebe i da zna sve one germanske reči i izraze koji su ti promakli dok si gulio krvavu kožu svom mankiju na seoskog poštara koji rčuje i hamerfistuje ucveljenu seljančicu u ambaru negde u okolini Koblenca, tadašnje Zapadne Nemačke.
U stanu u potkrovlju primećuješ podne lampe i trakaste zavese koje se verovatno naručuju preko eBay-a, kožna garnitura "Emmeti design" (koja vredi inače najmanje šes' puta više od ćaletovog Escorta) na kojoj kulira čistokrvna danska doga sa onim jezivim naćuljenim ušima koji ti šmercuju i najmanji zvuk koji ispuštaš...ako uopšte i ispuštaš bilo kakve zvuke. Ja bogami, ne bih...
Svakakve misli ti se vrzmanju po glavi tada, od onih kao u filmovima ''The Crush'', preko ''Otpozadi'', da bi na kraju ukapirao da će pre ličiti na jebeni ''Hostel'', jer si primetio u najtamnijem uglu sobe aparat za autogeno zavarivanje...i padne ti kamen sa srca jer znaš da takvom nisu potrebne elektrode...

To je onaj koji ima dva mobilna telefona - jedan za koji svi znaju i drugi koji mu služi samo za švaleraciju. U taj drugi gura minimum deset različitih kartica koje krije od ostatka porodice. Krije i ceo telefon, najčešće u nekom džepu sakoa u ormaru ili ispod kreveta. Podrazumeva se da je uglavnom nedostupan a kad je dostupan telefon mu je podešen na silent. Priča isključivo kada je sam kod kuće ili kada je u WC-u, uz zvuke vodokotlića koji mu pomaže da bude nečujan ostalim ukućanima. Briše history i temporary internet files svaki put kada ustaje od kompa.

Njegovoj švalerki (ili švalerkama) je zabranjeno da se parfemišu i karminišu kako na njemu ne bi ostao neki trag. Podrazumeva se da su zabranjene i šljokice a poželjno je i da vezuju kosu u rep ili barem da se farbaju u istu boju kao njegova žena - za svaki slučaj.

On nešto trenira. Možda i više sportova. Tako ima mogućnost da izlazi iz kuće par puta nedeljno bez objašnjenja. Na treninzima je nedostupan jer baš tu, slučajno, nema mreže. Podrazumeva se da čim dođe kući uleće u kupatilo i ne izlazi dok se ne opere od glave do pete.

Ubeđen je da je genijalan i da mu nema ravnog. Dok se, iznenada, ne uveri u suprotno.

Osoba koja je ovladala tajnama i misterijama prdenja. Postoji i određena hijerarhija u ovoj inače neorganizovanoj kasti.

Iniciirani prdež nindža - Ovladao je tehnikom tihog prdenja. Naime, u maloj tihoj prostriji punoj ljudi kadar je da pravilnim disanjem, kontrolom abdomenalnih mišića i sfinktera prdne, a da pri tome ne proizvede zvuk veći od zujanja komarca. Ipak, pošto tihi prdeži smrde na kraju će biti provaljen. U daljem treningu ovog stepena uče se tehnike obmane, tj. kako pogledima, gestikulacijom i ostalim raspoloživim sredstvima nabediti ostatak ljudi u prostoriji da je to neko drugi uradio, čitaj nabediti na nekoga drugog od prisutnih, bez da žrtva bude toga svesna da se krivica svaljuje na nju. Apsolutni vrhunac ovog stepena je kada nindža postaje osetljiv za kretanje vazduha u prostoriji i koristeći to kretanje, kao npr. promaju, prdne, a oblak toksičnih materija bezbedno izlazi iz prostorije bez da je iko išta primetio.

Prdež nindža majstor - Nije svaki prdež isti, tako da u nekim situacijama nije moguće prdnuti tiho, da li zbog konzistencije prdeža ili nezgodnog položaja tela u kom se nindža trenutno nalazi. Majstor tehnike sposoban je da se i ovde galantno izvuče iz situacije. U relativno tihoj prostoriji sposoban je da prdne glasno, ali da to niko ne primeti. Koristeći zvuke okoline i uskladjujući svoje telo sa njima, ili proizvodeci sam zvuke (pljeskanje, glasnije pričanje u krucijalnom momentu, kašljanje itd.) prdnuće u deliću sekunde, medjutim niko od prisutnih neće biti svestan. Ovo je veoma rizično jer i najmanji asinhronitet razbija iluziju i nindža će, na svoju sramotu, biti razotkriven. Pošto glasni prdeži ne smrde toliko, dalje prikrivanje nije potrebno.

Prdež nindža velemajstor - Na ovom stepenu nindža više ne radi toliko na ovladavanju svojim telom, koliko radi na tome da ovlada umom i duhom. Nindža je sposoban da toliko gromoglasno prdne da se zidovi tresu, a od vibracija koje se pronose vazduhom prisutni ostaju paralizovani i nemi na nekoliko sekundi. Ipak, ono što karakteriše ovaj stepen je promena u svesti nindže koja se ogleda u totalnom odsustvu srama. Okolina je u prvom trenutku šokirana, ali pošto nindža ne pokazuje ni najmanji znak krivice prosto ne veruju da je on to uradio. Na ovom stepenu nindža je takoreći sposoban samo snagom svoje volje da ubedi ljude da se ništa nije ni dogodilo.

Legendarni prdež nindža - Priča se da su nekada davno postojale prdež nindže koje su živeći u harmoniji sa prirodom naučili sve njene tajne. Tako i da proizvedu i u svom organizmu sadrže toksičnu materiju zvanu "Vruć Vetar". Legenda kaže da su tiho ispuštajući Vruć Vetar bili u stanju da naprave genocid nad čitavim naseljima. Niko ne bi osetio ništa, sve dok ne bi već bilo kasno. Prvi simptomi kod žrtava su bili peckanje u očima i vrtoglavica, onda bi videli da se tapete po zidovima ljušte i malter otpada, cveće vene, drveće gubi listove, a zatim je nastupala lagana i mukotrpna smrt od gušenja. Ovo je ipak u domenu mitologije i istinitost postojanja ovih tihih Andjela Smrti nikada nije dokazana.

Neuspeli (iliti svi igrači izginuli), razlozi za svakog igrača respektivno:
1. Mačka skočila na monitor.
2. Beba zaplakala, morao da promeni pelene detetu.
3. Najgori healer (član koji treba da leči ostale ako su blizu pogibije) na svetu koji menja igrača čija je baba u bolnici.
4. Lečio ga gorepomenuti.
5. Živi u Turskoj, gde je sada 4 ujutru, zaspao.
6. Igrao na laptopu na svom venčanju.
7. Nervozan, jer pokušava da se odvikne od pušenja.
8. Uhvatili ga roditelji da igra posle 9 uveče.
9. Ima Telenorov "super brz" internet.
10. Izašao iz igre, žena mu izbacivala stvari iz stana dok je igrao.

Uspeo raid, razlozi opet respektivno:
1. Dao mačku na usvajanje
2. Dao bebu na usvajanje
3. Rekao roditeljima da pozdrave babu.
4. Ubedio gorepomenutog da, na kraju krajeva, ima jos jednu babu.
5. Sav živahan u 4 ujutru zahvaljujuci spidu.
6. Zakleo se na celibat.
7. Puši dve pakle dnevno da smiri živce.
8. Pravi glasne zvuke masturbacije da bi zadržao roditelje van sobe.
9. Preselio se u Englesku, bliže serverima.
10. Odrekao se porodice i žene, igra iz hotela.

Eto. Zapamtite, sve je u prioritetima, zapamtite sta je najvažnije u životu, lako je zaboraviti.

predstavlja stanje uma usled nesvesnog isterivanja ociju i pokazivanja pune beline beonjaca kada neko u pet izjutra prozdire burek i zaliva ga jogurtom pride,da se ne udavi, a ti nemas jebene pare,inace ne bi cekao jutarnji bus, dok ti stomak peva becki valcer uz konstantnu salivaciju niz bradu na pod .

Kada odlučite da više ne odlučujete o svom životu.
Kada počnete slušati isključivo JUŽNI VETAR.
Kunete se u vokalne sposobnosti Kemala Malovčića i nosite utrpane majice sa Sinanovim likom i bez rukava.
Šišate se isključivo 'a la Tarzan' i nosite oker mokasinke na bijele čarape.
Zlatan zub je egzibicija ali ako se dočepate para i to dolazi u obzir.
Zlatni pečatnjak na malom prstu sa znakom MERCED'SA.
Prodate svoj mini moris i kupite nadasve raspalu askonu ili kadeta-suzu-trula-višnja iz koga će da trešti isključivo JU-VE komerc.
Pijete zidarsko i istresate sline po ulicama.
Rokćete na svako iole dobro žensko a zviždite na svako žensko koje ima guzicu.
Preko ljeta hvatate crne rukave na građevini u Obensmajnskustenkirhenu ili kod strica u zadrugu kopajući kanale za telefon ili vam tetka jednostavno pošalje koju paru da se ne mučite.
Ne žalite se jer vam je dovoljno ono što imate.
Više ne brinete o poslu, magistarskom radu, ženi, djeci, plati...
Bitno vam je samo ono zidarsko pivo, drugovi sličnih razmišljanja i kafanska tuča uz zvuke zurli.
Dokazano je da zurle bude ratnika u čovjeku.
Više ne odlučujete jer ste odlučili.
I ne trošite živce.

Za sve one koji su bez sna ove noći, opet puštamo tužnu muziku... Noć nije vrijeme za radost i čuće je samo oni kojima nije mogao da dođe san na oči ili koji su pod pritiskom košmara morali da se probude. Nemir... Kažu da ga osjeća samo nečista savjest . Lažu. To je skup svih naših patnji i čežnji za koje ne moramo da budemo krivi. Mogu da budu samo prenešena bol naših bližnjih ili tuge koje osjećamo, a koju nismo prouzrokovali. Sudbina...govore da ne postoji, a ipak je samo val koji nas preplavi bez obzira na naše batrganje. Učini nas nemoćnim i svu snagu koju smo maločas osjećali pretvori u vihorno kovitlanje sjemena maslačka na vjetru.
Za sve one koji noć ćute nepodnošljivom i koji žele da je učine boljom ili gorom otvorene su naše linije. Možete nas pozvati i u etar nam sasuti svu gorčinu vašeg bivstvovanja. Tu smo da vas podarimo , ne utjehom, nego saznanjem da niste sami u nepodnošljivoj teškoći postojanja.
Čuvamo noć od budnih, uz zvuke saksofona...

Kad sam bio jako mali tok misli mi se kretao u pravcu od Pokemona i Betmena do klackalice u parku i toga čiji je ćale jači. Onda je bilo vreme VHS kaseta i raznih govana koja za razliku od nove tehnologije imaju vek trajanja tri i po miliona godina. Stalno sam preko njih presnimavao crtaće i filmove da bih mogao kasnije ponovo da puštam u nedogled. Voleo sam te kasete jer su imale nekakav čudan miris koji podseća na benzin i pravile su kliktave zvuke kad ih okrećeš i mrdaš. Malo kasnije su se na tržišnu scenu probili kompakt diskovi iliti "cedejke" kako ih je moj tajo zvao i sve se promenilo. Zamenili smo u kući najpre satelitsku za kablovsku, a zatim VHS resiver za "defaude" plejer. Nema više mirisa koji dopire iz kasete, nema više okretanja trake olovkom, klika kad se ubaci u to mesto što liči na slot za mikrotalasnu i od tog dana sam sigurno odrastao za 14-15%, mada sam i sad na nekih 58% zato što i dalje gledam Betmena. Onog starog, gde Džek Nikolson glumi Džokera...

Definicija je validna isključivo u intervalu od 1. juna do datuma prijemnog ispita.

1. Kuku tip: uglavnom ženskog pola. Lakira nokte, overava sve kafiće po kraju i šire po ceo dan. Samo kuka, prepričava naslove lekcija iz te jedne knjige izgovarajući ih kao najveće misterije čovečanstva ne bi li zadivila neku neuku besposlenu osobu koja sedi preko puta barskog stola i svejedno nema pojma šta je to. Procenat prolaznosti uglavnom oko nule.
2. Ma ae opušteno tip: uglavnom muškog pola. Krenuo je s učenjem pre pola godine, uči par sati dnevno, iskulira, popije pivo, popuši pljugu, trpi kukanje okolnih neuroznih maturanata govoreći „ma ae opušteno“ kad god neko pomene prijemni (dakle, na svakih 30 sekundi). Dobaci uvek do nekog samofinansiranja, ako ga ukenja, i na budzet.
3. Opsednuti tip: provodi 25 sati dnevno nad knjigom, zna svaku štamparsku grešku napamet i ispušta uznemirujuće zvuke visokih frekvencija kad shvati da je naleteo na pitanje na koje ne zna da odgovor u nekom od dva miliona testova koje je pokupio od ljudi koji su tu muku otpatili pre godinu/dve. Ne treba pokušavati sa psihoterapijom ili bilo kakvim mirnim razgovorom, ujedaju. Ignorisanje je jedini prihvatljiv metod. Procenat prolaznosti je oko 100%.
4. Nadmeni tip: bivši vukovac ili djak generacije, učio je, zna da zna i da nema šanse da ne prodje, ali ipak manično prevrće stranice knjige kad god je kod kuće. Naravno, pred drugima je kul, ne pipa knjigu i boli ga uvo. Ne smeta mu aktuelna tema prijemnog ispita, preferira da ležerno ispituje ljude koliko su učili i da ih sažaljivo gleda šta god da kažu dobacujući utešno: „pa dobro, biće valjda ok“. Ova vrsta je retka i gadna. Procenat prolaznosti: 100%.
5. App tip: tip maturanta koji vidi svetlo na kraju tunela u obliku svetleće boce tekile. Vodjen načelom: ako prodjem pijem, ako padnem pijem. Uglavnom, krucijalna motivacija je da se napije da udavi svetski bol, a ne dozvoljavaju mu mama i tata dok ne prodje prijemni. Naporna vrsta. Procenat prolatnosti oko 70%.
6. Umereno-opsednut tip: uči po ceo dan, „pa šta mu bog da“. Kasno se setio, al jebiga sad. Relativno umereno smara okolinu, nije nepodnosljiv i optimističan je jer mu ništa drugo ne preostaje. Stepen prolaznosti: 80%.

Da malo posmatamo stvari i sa vedrije strane. Mozda će se ova pesma pevati na svadbama i veseljima za 50 godina, kada budemo uživali u blagostanju, kurvama, dobrim kolima i švapskim parama.

Najveća govna od ljudi realno. Konstantno ometaju gledanje milog nam kanala izvlačenjem razne rude iz pupka i gaća.

Oni koji zasmejavaju čitavo odeljenje (osim profesora, naravno). Pajaci, komedija!
Dakle, to su ona dva ortaka koji vise u zadnjoj klupi do prozora i stalno zure kroz prozor gledajući i neumesno komentarišući guzove i sifone prolaznica a kad nema ni jedne da prođe, onda se upoređuju profesorka engleskog i profesorka istorije. Često ispuštaju i neidentifikovane zvuke odazivajući se tako na zov divljine.
Gađaju se žvakama, non stop udaraju jedan drugom penale, macole, kokavce, šljange, izmiču stolice, vezuju rance za stolice, vezuju rukave od jakni u čvor, mešaju knjige sa ovima ispred, šaraju kredom onaj deo prof. stola ispod ploče pa onda prof. isprlja pantalone i još sijaset drugih gluposti.
Na odmor izlaze prvi, kroz prozor a na čas se vraćaju poslednji, nakon profesora.
Njima su taj naziv dala ona druga dva ortaka koji vise u zadnjoj klupi do zida, osim kada nisu na času jer imaju opravdanje da je kasnio bus ili da su vadili zube pa je bio dug red.
Interesantna stvar je da ih ova dvojica tako zovu dugo vremena a Oran i Gutan i ne ukapiraju zašto su zapravo njih dvojica Oran i Gutan.

Točak.

Nadimak dobio po ocu Točkonji, majstoru kolaru. Gitaru počeo da svira u devetoj godini. Po legendi, sviranju ga je učio tadašnji čačanski boem Jarak, koji je tu veštinu opet naučio od izvesnog ruskog emigranta belogardejca. Bez trzalice, samo prstima i vibrato.
Njegovo sviranje je munjevita harmonija svih deset prstiju koji cede neverovatne zvuke iz Aria Diamond gitare. Na prvim koncertima ljudi su ostajali otvorenih usta slušajući gitaru koja ih je uvodila u haos i izvodila u harmoniju. A on povijen, znoj se cedi sa njega. Nije lako poroditi umetničko delo.
Neko je rekao da je Točak izuzetan gitarista zato što kod njega nikad ne znaš koji će ton uslediti. Kao da je u Moravi ruke oprao. Kažu i da je Riči Blekmor popizdeo kada je Smak na koncertu 1975. u Beogradu bio predgrupa Dip Parplu i zasenio i same Engleze, da je Erik Klepton rekao da je samo on bolji gitarista od njega, kao i da je Sleš, na pitanje ko je najbolji gitarista na svetu, odgovorio: "Ima neki na Balkanu, ima istetoviran točak na ruci". To su verovatno samo urbane legende, ali je Točak gitaru doktorirao i ravan je gore pomenutima.

Po već prihvaćenim načelima, zombi je živ mrtvak kome su aktivne samo najosnovnije motorne i psihičke funkcije i jedini cilj njegovog bitisanja je hrana i potraga za istom.

U velikom broju horor filmova su glavni antigonisti, spori su i non-stop se vuku ali se uvek dočepaju da gricnu svaku osobu koja nije glavni junak. U nekim filmovima (kao u "28 dana kasnije") su brzi kao da su se dopingovali konzumiranjem NBA i NFL zvezda.

Ispuštaju neke neartikulisane zvuke, krkljanja i poneki polu-krik i pored toga odlično se razumeju pa tako organizuju odličan napad u kom mogu da rasture elitnu jedinicu američke vojske. Uvek idu u grupama iako nije utvrđeno da li su svi (dok su bili ljudi) bili u redovima za hleb, mleko i ulje ili su se vraćali sa utakmice lokalnog kluba. Uvek ispred njih ide jedan solista koji je uvek najružniji, tobože da snima situaciju, a u suštini da prvi gricne ako se šta ima gricnuti.

Uglavnom se ne objašnjava odakle su došli i kako su to postali (sem u nekim filmovima kada je u pitanju genetički inženjering ili neki opaki virus opet povezan sa genetičkim inžinjeringom), oni su jednostavno tu, da seju strah, šire paniku i da lagano, veoma lagano dohramlju do svake svoje žrtve. Nisu ni dobri ni loši, oni su jednostano malkice gladni. I vi ste stavka na njihovom meniju.

Nehatno izbegavajući strob svetla, pomerajući ovlaš ramena uz zvuke Trentmulera okušao si se kod najbliže devojke u lokalu. Onako poseljački zahvatom za struk, što je uslovilo da sledeći bude za flašom piva. Efes draft, majku mu jebem. Sutra je nedelja, prekosutra se radi, preostala muzika bila je krš, a daska u wc-u posrana. Ženskom naravno. Lik iza tebe te non stop gura, onaj pored u Fubu majici epileptičnim pokretima dostojnim samog Iana Kurtisa prosipa random beveridž, baterija na telefonu odumire, svetlo se pali, fajront. Prosipa po tebi. Pogledom bezuspešno tražiš ortaka, nastavljaš solo, naručuješ rolovano belo. Pljusak, seo si ispred banke da jedeš, pitajući se zašto, ali zašto kombinacija urnebesa i ljutenice. Pa vegeta. Pakuješ u kesu da nosiš za kera, kupuješ mu šumeći ranitidin, nema taksija. Da nazoveš, kako, o univerzume, nema žive duše, jebem ti lažni fast charge i kineski android. Krećeš pešice, osećaš prljavi dašak svežine izazvan prolaskom taksija kroz obližnju baru. Springfild majica, dobio od ujne. Jebi me ujna. Svo očekivanje laganog vikenda i barem trunčice meditativne senzacije in uterus, figurativnim povratkom u majčinu utrobu i bukvalnom penetracijom u neku prolaznu simpatičnu stidnicu, palo je u vodu zajedno sa tobom. Svanjava uz katatonični doboš kišnih kapljica, plejada omanjih prizmi uhvaćenih u koštac sa šizofrenim vetrom. Nazire se početak ulice, vonj pokislog psa i utešni osmeh na licu. Ključ treba ući u bravu, ključa nema. Ključ je u jakni. Gde je jakna?

Recept za gromoglasnu noć.

Vrh. Ideal. Sve što jedna majka poželeti može. Za sina ili zeta. Kakav Stefan Milenković. On je pička klošarska za onog malog. Ćaleta boli kurac. Ima fudbal na areni.

Ovaj božiji brat, predvodnik ljudskog roda sa IQ-om od otprilike 400, najčešće živi kod komšije, kevine najbolje prijateljice ili s vremena na vreme iskoči iz televizora okićen nekom medaljom, sa međuplanetarnog takmičenja u astrofizici sa primenom matematičke hemije. I da, svira sve instrumente i priča sve jezike. Čak i leskovački.

Kod majki i devojaka iz njihovih priča, izaziva lučenje raznoraznih hormona i vlage. On jebe pogledom. Baci koji parcijalni šmek i devojka je bezgrešno oplođena.

Kod sinova i ćerki, majke koja luči, izaziva gađenje, prezir i neverovatnu želju za samoubistvom napalmom, uz vešanje sa kasetnom bombom. Povraćanje na standardno, vidite kako je onaj mali savršen super kul, a vi ste govna bezvredna i možete da umrete, je postalo svakodnevna rutina. Ćaleta i dalje boli kurac.

Ženski roditelj se, posle svog sanjarenja, zapita kako od onih milion spermatozoida njenog muža, nadrkanog matorca u majici na bretele, koji se u 6 ujutru budi uz zvuke Fazlije iz mlađih dana, nju nije oplodio neki koji će joj podariti onog malog.