Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.

Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.

Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.

U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.

Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!

Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"

Ritual, bez kog svadba, krštenje ili bilo kakva vrsta slavljenja ne može da prođe. Ovaj, pomalo čudan, ritual je naravno normalan u nas, ali kada to stranci gledaju i nisu baš tako oduševljeni, naravno, naviknu se i na to, kao i na sve ostalo. Na svadbama to najviše radi kum, koji je i najviše pripit, a koji posle neće platiti štetu domaćinu ili gazdi lokala u kom se slavi svadba. Kao što oboljeni od Turetovog sindroma ne mogu da se suzdrže od psovanja, tako i vatreni slavljenici ne mogu da se suzdrže ovoga. Ponekad nastrada i flaša, zavisi od atmosfere.
Naravno, tu je pucanje iz pištolja, gađanje jabuke, kupovanje mlade i još mnogo toga...

Međunarodna jedinica za atenšn-hor. Majli je u stvari kao farad, prevelika količina očajničke želje za pažnjom, pa se u praksi koriste manje jedinice: miliMajli i mikroMajli.
Sindrom je prepoznatljiv u kliničkoj praksi kao “nećuvišedabudemdobradevojčicapostaćufufa”.
Kao deo Diznijeve franšize “Hana Montana”, njen dugokosi bejbifejs je donedavno bio na svim mogućim printovima: od patika do navlake za jorgan. A onda je kvrcnulo. Sise su malo nadošle, friz skratio i šou može da počne. Naskakanje, guženje, toples, botomles. Keženje. SVEE.
Mali ekran je silovan, ali to nije dovoljno, Majli želi još, pokušava da iskoči iz tv-prijemnika poput likuše iz “Kruga”, i nasadi se gledaocu na falus. Kažu da šokira. Kažu da je egzibicionista. Kažu da pomera granice. Uz podršku tatice.
Ja velim da jutrošnja gibanica želi napolje. Sad odmah.
E, da, ona i peva nešto.

Nekada sasvim pristojan kanal koji je svoj zenit doživeo kada je direktno prenosio Francuze i Holandjane i kada su im u emisije dolazili i ljudi van klike *Karasi-Mile Kos-Raka Djurović*.
Otada su pali na dno,pa još koji nivo ispod (zgrada CK sindrom).
Danas su verni Dragiši ostali samo Topalović na čijem se licu konačno ocrtavaju posledice zaljubljenosti u proizvode Rubina iz Kruševca,Nebojša sa vazda fensi frizurom i ribe koje gone ljude da pogode koliko je trouglova na slici dok u dnu ekrana idu poruke:* GROBARI PUSITE GA, UVEK BEZITE* sa replikama kao npr* SISE CIGANSKE KAD JE SAVIJA DOSAO NA BLAGAJNU PROTIV LACIJA STA JE BILO??*.
I dok je zvučna izolacija u studiju (inače na zapadu Marakane) sve slabija pa se navijanje cigana čuje u emisijama čak i kad je sever glasan kao i protiv Boltona,menadžent se hvata za zadnju slamku spasa i nudi kuće na aukciju preko gorenavedenih poruka. (WTF??)

Novi medicinski izraz kojim se definise maligna pojava nastala na prostorima balkana pocetkom '90 godina.Prema pracenju naucnika svrstana je u malignu neoplazmaticnu tvorevinu koja razara "tkivo drustva" nastajuci iz hronicnog zapaljenja na mestu mozdanog akusticno-receptornog podrucja zvanog "Sindrom LepeBreneISlatkogGreha" (ak. LBISG).Primarne intoksikacije koje je malignitet infiltrirao u tkivo mozdanog kortexa relativno krhkog balkanskog mentalno socijalnog prosecnog stanovnika manifestovao se kao primarna maligna neoplazma zvana "Socionom ZAMom".Zasad je nazaost samo dostupna dijagnostika doticnog oboljenja mozga iz razloga sto se hiruske intervencije nisu pokazale kao efikasne, neki naucnici predlazu kauzalnu terapiju neki govore o tome kako je zracenjem moguce odstraniti prvobitne znake maligniteta ali sva ispitivanja su jos u toku i nadamo se skorom pronalazenju odgovarajuce terapije. u sluzbi gradjana MZU Laza Lazarevic...

Tabu tema.
Sinonim za nešto o čem' se ne smije pričati, ni pod razno!
Svi znaju šta je u pitanju, al' bolje da se ne priča o tome. Najlakše je iskoristiti ove tri nevine riječi, čime će većina kojoj se obraća shvatiti značenje, a eliminisaće se ona grupa koja i ne treba da zna za to.

Ogromna laž. Glomazna, nemerljiva. U rangu sa onom Poštenom nalazaču sledi nagrada.
Prilikom izgubljene lične imovine, novčanika, torbe, tašne, kofera, izgubi se i dobar deo keša, a ujedno i prateće dokumentacije. Uspaničeni, znajući da je sav novac već dospeo u nečije ruke, a pošto u Srbiji žive samo pošteni ljudi koji odmah trče da vrate sve što nađu, već se opraštamo od izgubljenog. Ali uvek postoji prijava policiji, ili neka druga vrsta nade da se nekako vrati novac. Jer, nada umire poslednja. Možemo samo mi da umremo pre nade.
Ali tu otpočinje sindrom. Neobjašnjivo je zašto ne priznajemo da nam je stalo do izgubljenih par hiljada više nego do ostalih papira koji su bili zajedno. Verovatno ću to saznati kad budem prvi put izgubio novčanik.

To je ono što piše na ambalaži špageta, pirinča, tunjevine ili nekog drugog 'spremno-za-13,5-minuta" jela. Zapravo, istina je da u tom pakovanju ima jedva dovoljno da se sam najedeš kao čovek. Jasno je da je zemlja porekla proizvoda neka emancipovana europenska zemlja u kojoj ljudi pojedu taman toliko da se zasite, ali zaboga, zar nikad nisu čuli za pojam "ispitivanje tržišta"?!

Kad završiš sa ovako nekim pakovanjem i navino poveruješ u praktičnu upotrebljivost informacije o količini namirnica, nađeš se u situaciji da kada sve to bude prokuvano, spremno za serviranje, sa tugom pogledaš u sadržaj šerpe/tiganja, shvatiš da na scenu stupa sindrom "mala bara puna krokodila", i kao svaka normalna hedonistički rastrojena osoba otperjaš svog gosta na večeri, pustiš omiljenu seriju i prioneš na has.

Jebi ga brate, malo je ovo za nas dvoje.

Други по реду момак с којим је одређена женска особа имала сексуалне односе. Кад је реч о курви, она у току дана (или ноћи) одради целе квалификације и шампионат.

Uobičajena taktika za rat sa komarcima nakon što legnete u krevet ukoliko nemate Autan i niste pročitali tekst u Blic Ženi "Šta da radite ako nemate Autan" (ili ste ga pročitali ali niste voljni da se mažete krastavcem).

Najčešće se legne na stomak a glava okrene na stranu, kako bi slobodno uvo moglo da ima ulogu radara. Odgovarajuća ruka stavi se u pripravnost u visini nosa. Nakon kratkog mirovanja, vaš radar počeće da hvata dobro prepoznatljivo zujanje koje se polako pojačava. Uz malo strpljenja i izgovaranja mantre "Ajde sleti, pičko!" u sebi, osetićete golicanje, nakon čega slobodnom rukom treba razvaliti sebi šamarčinu od koje zuji u uvetu. Nakon toga vraćate se u prvobitni položaj i čekate novog malog gada koji će se upecati u vašu zamku.

Bitka traje dok vas ne savlada san, a rezultati (naduven obraz, rog na čelu, otečena usna i opšti manjak krvi) se saznaju izjutra. U zavisnosti od pretrpljene štete, narednog prepodneva može se javiti sindrom prepadanja od zrnaca prašine koja lebde po sobi.

Некул лепша половина, није за у кућу. Није домаћица а притом и гракће к'о сврака на кристал мету. Хистерична као Ђорђе Давид када изгуби гумицу за косу. Неће човека већ патофну, да може да га шиканира и малтретира. Тип жене који дође у кафану да вришти на дечка/мужа зашто је оставио кући да сама гледа финалну епизоду прве сезоне Сулејмана Величанственог. Она која ти у омоте од цедеа Дауна подмеће Сашу Ковачевића јер то би требали, по њој, да слушају добри момци. Није ни за код казана, кога слична несрећа нађе прво препоручујем проштак па ако ни то не успе онда држалица за будак, да се сотонин изасланик пошаље тамо одакле је и дошао.

Не да није за у кућу, него није ни за у шталу.

Ovo unuk asoc kaže dedi kada ovaj krene da kenja kako bez kralja ne valja.

Joozley (eng. noun) - Đuzli

Mali izdrkani Amer. Njegova keva je bila na privremenom radu na plantažama u Brazilu pa verovatno se i odatle smatra neka veza koju mali Đuzli ima sa Teglinjom. Braća po međukontinentalne linije, il' tako nešto.

Po izgledu isti k'o međukontinenatlni mu burazer iz Brazila, po ponašanju sušta suprotnost. Ime Đuzli dobio je po tome što, jelte, nosi đozluke. Nije "Đozli" zbog toga što se ta njihova dva "o" čitaju kao "u" kod nas. Predmet sprdnje zbog ćoroskopa.

Nizak je i debeo. Fura neku plavu kapu k'o Kartman iz Saut Parka. Smisao za humor mu je na nivou deteta od 2 godine. Ispod prosečne inteligencije, IQ-a oko 55, što se može svrstati u red debila. Pati od Turetovog sindroma i kako kaže: "Boli ga kurac!"

Ванаби психијатар. Особа која ће вам поставити дијагнозу за све што сте изговорили, а дотична се „не слаже”. Од вас ће направити монструма, врло вероватно ће вас и испсовати, тако да се нормална особа запита да ли та индивидуа има Туретов синдром и то све са циљем да њему слични други морални дијагностичар полиже шупак, одоздо, на горе.

И док због количине лицемерштине саговорника будете избацивали утробу кроз нос, он ће вас гледати као да сте му оца убили. Наиме, такве особе можете срести било где, јер чине велику већину. Док им је све по вољи представљају се као либерали, а кад их не дај Боже исправите, претворе се у окорелог нервозног радикала који није умочио киту још од доласка „комунизма” на ово необично подручје, такозвани Балкан.

У суштини особа која негира постојање „морбидних мисли”, а размишља о томе како би вас било лепо пробуразити зарђалим ексером.

Бити похотно погледан од стране неке рибе.

U ono vreme, kada je za sreću bilo potrebno tako malo, primarni cilj svakog ponosnog tatka je bio da postane još ponosniji deka, i da u svojoj zasluženoj starosti ljulja na krilima svoje unuke, lični ponos a i diku cele porodice. Naravno, pre toga je trebalo oženiti svog bizgova, što u ono vreme nije bilo nimalo lako, pogotovo za mlađanog đuvegiju, jer se on blago rečeno, ništa nije pitao o tome. ''Pičku si video, vojsku si služio, aj sad da te oženim'' je bila filozofija matorog koju si hteo-ne hteo, morao da ispoštuješ bez pogovora i prava na repliku. Naredba koja je ostavljala trajne posledice na ondašnju mladež, a u selima odjeke: Kuku mene, babo - kuku mene, majko!
Dakbe i u ono vreme, jer nisi mogao da znaš da li je izabranica ''očevog'' srca bila hoćna bomba koje nema ni u šes' atara sela ili je pak bila daunovka iz žute kuće krečene u belo na kraju sokaka.

Ako ne najstarije, onda sigurno jedno od najstarijih oldskul sleng poređenja kada je u pitanju stepen nečije navalentnosti. Možda i jedini vid nasrtljivosti koji ispunjava većinu uslova za kliničko kategorizovanje. Naime: zec je gladan pa navaljuje na kelerabu; jedan penzioner mora nekako dispuni mučne pauze 'međ Dnevnicima pa razdragano juriša na šaltere k'o nekad na Švabe 45' ( da, da - goloruk; prim.prev. ); gospodin Kosač i baba imaju neke račune još od ranije, dok jebenog Goluma i njegovo insistiranje na mrtvom prstenu uopšte neću ni da spominjem! S druge strane, pak, BLESAVOM je - kao što vrlo dobro znamo - neobično teško objasniti i predstaviti da nešto ne može i NEĆE biti te on, siromah, uporno i uporno udara glavom o zid, navaljuje i nasrće protiv svih zakona fizike, hemije i verovatnoće i ni jednog jedinog trenutka ne zastaje da se priupita od čega mu to jebeno krvari lobanja, a u vezi sa gorepomenutim zidom. Otud i gorepomenuta klinika.

Eventualno razumevanje javnosti za ponašanje subjekta inicira isključivo akutni sindrom zagorelosti III-eg stepena kod istog ( drka na sestru ( od tetke ); prim.prev.), u čijem slučaju ima i važnijih problemčića od jedne pišljive razbijene glave. Laku noć.

Zarazna bolest. U punom obliku se prevodi kao "Vukajlija sindrom". Bolest se prenosi putem monitora na kompjuteru ili putem zvucnih talasa koji putuju do usne skoljke.

Manifestuje se u vise faza.

Prva faza je faza hibernacije, u kojoj zarazena jedinka jos uvek kontrolise svoje postupke vezane za vukajliju.

Druga faza je metafaza, u kojoj zarazena jedinka ucestalo posecuje sajt i trudi se da vidi sve novopostavljene sadrzaje (dakle, tu je oko sat vremena dnevno, minut-dva po poseti sa razmacima od 10-15 minuta)

Treca faza, tako reci parafaza, ili finalni stadijum je onaj kada zarazeni, sada stvor, provodi vise od 3 sata dnevno na vukajliji hvaleci kvalitetan sadrzaj i pljujuci los, istovremeno praveci/posedujuci vudu lutke svih neprijatelja vukajlije, kao i pevajuci mantre dok igra ispred monitora uz neke africke bubanj-ritmove. U ovoj fazi stvor se ne usudjuje da napusti okrilje tople vukajlije, jer je sada ona, umesto sunca, njegov izvor zivota.

Periodi inkubacije su zaista razliciti, ali kada jednom dodjete, nebitno koliko vremena prodje, povratka u pravi svet nema!!!

Koristi se kada nešto što nije poželjno da znate ipak znate, a pomoću pogrešnog izgovaranja imena ispadne suprotno. Često se odnosi na imena i pesme treš pevača, fora iz Kursadžija i Selo gori a baba se češlja.

Pizda nad pizdama. Žena zarobljena u telu muškarca. Majka priroda se grdno zajebala kad mu je u međunožje uručila stojka umesto flaše sa uskim grlom. Možda je njegov sindrom ''jebe, ali ne jebe'' pa još mora da poveže neke stvari sam sa sobom, ali to ne menja činjenicu da je nesposobni debil koji u krucijalnim trenucima nema snage da stisne zube i skupi muda pa da udari k'o Preldžija šakom od sto i zavede red.

Mnogi doživljavaju transfer blama kada vide da okolina junošu tretira k'o govno na prtini, iako bi on itekako mogao da se odupre, ali neće jer je pička. Ortaci ga podjebavaju, žena se negde između dva jebanja sa strane udostoji da mu održi bukvicu i time ga dodatno otera u jebeni ambis pun kompleksa i psihičke torture koju godinama doživljava. Ko ga jebe, i treba mu tako! Ako hoće da nađe krivca za sranja koja mu se događaju, neka pogleda u ogledalo, odvali sam sebi dva šamara i krene dalje. A možda ipak ne... Jer, nije dostojan ni toga.