Činjenica koja se koristi kao argument i kec iz rukava kandidata na intervjuu za posao u situaciji kada se poslodavac uhvati za dužinu studiranja i kvalitet završenog fakulteta, kao Čarli Šin za porno zvezdu.

Naravno, satisfakcija zbog adekvatno upotrebljene argumentacije u ovakvoj, eventualnoj raspravi je minimalna, jer svaka iskusna i uporna zvezda zna da, samo hladne glave, mora dočekati veliki broj sličnih i zahtevnih scena pre nego što zasluži oskara.

Obično članovi sekti koji dobijaju zadatak da vrbuju nove članove. Istančani psiholozi. Vijetnamci bi jebali kevu Amerima da su imali njih da rade sa zarobljenicima. Ponavljaju prepoznatljive fraze i ne slušaju sagovornika, tako da imate utisak kao da razgovarate sa verglom. Prvo su fini, a kad vide da niste zainteresovani, kreće operacija Poslednji Mohikanac. Uspevaju da prezrivo izvređaju vas i sve u šta vi verujete - paralelno propagirajući ljubav i toleranciju prema bližnjem, a na vaše opravdano negodovanje pretvaraju se u žrtveno jagnješce. Kada je procenio da ste dovoljno popizdeli što razgovarate sa farisejskim modelom B92, dotični primerak IRF-a obavezno završava razgovor biblijskom izrekom punom ljubavi. Vi naravno ispadate the bitch, a on dobrica mučenik, još izgleda kako ste vi njega napali, i uopšte, poželite da imate najnoviji broj "Kule stražara" i da mu zabijete u čmar, onako neurolan, ukoliko niste već razlupali monitor glavom od udaranja. Ovoliki stepen iznerviranosti je apstrakcija ljudima koji sa IRF-om još nisu imali posla.

Ako ste nesrećnik iz provincije koji je posle sve akanje po Beograd na fakulteti i druge institucije tog tipa, još i posao našao u prestonici, ovo je standardno pitanje koje će vam postavljati mnogobrojna rodbina, prijatelji i ostali moji do mojega. Ako ste mogli sebi, što ne biste svima? Sad to što ste se akali i anđali godinama, nije njihov problem. Ako ste tako izakani još uvek u upotrebi, onda vas, logično, valja dodatno iskoristiti.
Zato je najbolje da, ako ste već ostali u belome gradu, radite pošten posao i pošteno krpite rupe na plafonu da ne prokišnjava, pričate kako za preživljavanje pušite kurčevine na kilo, nabadate se na iste bez po blama za kilo 'leba, ili, ako ste muškarac, zadovoljavate starije gospodže bez mužova otvorenih pogleda i pičaka, 'aljine i krpe vam kupio Šone Mafija, poznat po dugoj devetki i kratkom fitilju, neurotičan i šizoidan jer mu druga alatka sićušna i slabo se diže, ali i na to, jebi ga, mora se ukačite povremeno, makar prethodno žvakali satima, jer 'aljine su 'aljine, odela vam kupila ona baba što mož da vrlji sisu preko ramena. Makar im svima to bio posao snova, neće da traže veze, jer će komšije, kao i vas, posle da i' pljuju i psuju. I, što je najvažnije, odreći će vas se sami, tako da su vas rešili troškova odricanja. Odricanje u novinama preskupo, nikoga iz svoje familije ne cenite toliko da pljunete tolke pare. Nek se kurče posle kako su im čast i obraz i čojstvo i junaštvo i pičke materine važnije od keša i kolica. Na'ranite im sujetu, rod su, jebem mu mater, valja se pomažemo.
Zašto ovako? Zato što teško da oni 'oće posao čistačice ili portira koji vi jedva mož da nađete, na svaku takvu ponudu, dobićete odgovor ''ja si tej pare i'am i doma'', oni bi uglavnom instant svoju ''garniseru sa dva odelenja kulturna i na špijunku'', što bi, jelte, i značilo, instant dobitak na lotou. A što biste se toliko jebavali, kad možete da ostatak života provedete srećno, etiketirani kao kurva ili žigolo?
Problem griže savesti? Jebo grižu savesti. Dok si se akala po rupetine što prokišnjavadu, mučeći svoje jajnike i rizikujući kasnije rađanje junaka, vikao li te neki da te pita ''Kako si, mori, Milevo, šljakaju li jajnici? Kolko krvari ovaj mesec, da se nesu olenjili?''
Jok. Vikao li te neki da pita: ''Kako jaja, kako Miško? Da se nesi nagnječio po tija razdrndani dušeci i tej neudobne dašćurine?'' Njet more.
Pa koj te kurac grize savest koji moj? Ti samo 'oćeš da sačuvaš to malo jajca što ti ostalo za pokolenja, jer, ako nastaviš drugima da titraš ista, ispušio si za svaku sledeću lutriju.

Frekvencija javljanja neke pojave. Bez obzira na konstrukciju izraza, nevezana je za same obroke. Odnosi se na njihov kontinuitet i podrazumevanost.

Prosta rečenica koju naše žene (naročito one malo starije) izgovaraju kada spaze vojnike. Iz (barem meni) nepoznatog razloga našim ženama proradi majčinski instinkt čim vide vojnu uniformu. Ovo se odnosi samo na obične prašinare, ne i na oficire. Razneže se u istoj meri koliko i kada vide bebu. I ne daj bože da tom vojniku nešto fali. I teško onome ko maltretira vojnike u njihovom prisustvu.

Odbraniti se metodom "napad je najbolja odbrana", kada na neugodnu vest koju treba da saopštimo i zbog koje bismo trpeli izvesne posledice, iskoči nova vest, neugodna po nas, ali dobrodošla kao kec na jedanaest... Ona predstavlja naš sistem S-300 od verbalnog napada, koji bi usledio zbog naše greške.
U pitanju je jedinstven paradoks; obradujemo se, po nas, lošoj vesti...

Ne, nije vezano ni za kuvanje ni za pušenje već je reč o hrkanju. L&M, o čemu se tu zapravo radi a pritom i nervira. Hrkanje je specifična zvučna manifestacija, u toku spavanja, koja se javlja pri kretanju vazduha u toku disanja koje pokreće i dovodi do vibracije mekog nepca i ostalih tkiva u ustima, nosu, grlu. :preuzeto sa wikipedie jer ja ovo ne mogu da sročim lepo:
E, krčkanje i pućkanje su vrste ove iritantne pojave.
grlo - krčka, odnosno, hrče na slovo k
usta - pućkanje, hrče na p
nos - groktanje, ali ono se ne svrstava tu jer se meša više slova

Golubovi koji gamižu po uzavrelom pločniku, prhnuvši krilima hrle nebu. Vetar je topao i prži lice. Sunce nemilosrdno greje i nalazi se tik iznad krsta, koji stoji na vrhu crkve. Ogromni, ovalni časovnik otkucao je, pre nekoliko momenata 14 puta. Čitavim gradom razleže se duboko odzvanjanje zvona i nadglašava buku koju prave automobili, motori, ljudi, njihovi koraci.
Kod otvorene kapije, koja vodi u crkveno dvorište, sedi majka sa bebom u naručju. Ispod nje viri papirni karton braon boje. Tupim pogledom posmatra gomilu koja hoda ispred nje. Odavno ne pruža ruku, jer pouzdano zna da joj niko neće ništa dati.
Sva je ulepljena od znoja i kapi se polako slivaju niz njeno zajapureno lice.
Crnomanjasto dete odavno je zaspalo, ošamućeno od vrućine. Ispod majice, sićušne i uprljane proviruju njene punašne ručice.Majka je ljulja da bi imala miran san. Pitam se:" Šta ih to tera da na ovaj način pate?"
Ljudi iz gungule ih prezrivo gledaju. Znaju oni šta su cigani koji prose ispred crkve. Prevaranti i štetočine, smrdljivi gadovi i patetični skotovi koji koriste ime Božje zarad sitniša koji zvecka u njihovim džepovima. Da to su otrovi našeg društva.
Ali, oni ne shvataju zašto ona ima modricu na obrazu. Ne shvataju da je muž tuče, ako ne donese određenu svotu. Dobro je, danas nije kod kuće. Inače bi je umlatio, jer nije ništa dobila. Pobegla bi, ne mareći ni za šta, ali žao joj je deteta. Ne želi da ga stavlja na muke, kakve ona podnosi.
Ali, ne mogu oni tek tako da nekome daju pare. 'Ej i oni su se mučili da zarade. I oni sebe nazivaju hrišćanima. Pa, gde vam je sada to uverenje, kada treba da pomognete nemoćnima?
Gleda njihova hladna lica. Oni su odavno izgubili samilost i milosrđe, jer su zaboravili šta znači "pomoć" zbog pukog bitisanja i tvrdičluka .Zadovoljno se šepure gradom, jer kinta u kožnom novčaniku peva. To mu je nagrada što ga šef kreše na poslu u svakom smislu ili je bar spreman na to. Da li će izvući koju novčanicu i dati je?
Do nje, naslonjen na kameni stub sedi usnuli deda. Crne, dugačke brade i sa krpenim kačketom na glavi. Tu je, jer njegovu socijalnu pomoć razdele unuci, a njega ostave da skapava. Već drugi dan nije ništa jeo. Ovi prokletnici neće ništa da udele.
Majka bledim dlanom briše čelo i uzdiše. U nozdrvama oseća miris ruža, koje se nalaze blizu nje, na tezgi. Prodavac, pogrbljena baba dolazi do nje i u kutiju od sira spušta papirne novčanice. Njen celi dobitak od prodaje. Ljubi je u obraz i nežno miluje bebinu mokru kosu.

Urođen takmičarski duh kod Srbalja.
Alergija na ostatak planete, koja se manifestuje cijanidnom reakcijom, ukoliko pokušaš da nas potceniš u Jelu, piću, seksu i nekim sportovima.

Trenutak u kom se sve iz korijena promijeni. Emocionalno stanje se zarotira za 180 stepeni, obično prouzrokovano nekim događajem, dobrim ili lošim, ili pojavom neke osobe u tvom prisustvu. Koliko god da si srećan, ili tužan, poslije toga se sve mijenja, i više se ne može vratiti na staro, bar u skorijem vremenskom periodu. Čak i oni oko vas osjećaju promjenu, koja postaje obilježje cijele večeri, a vrijeme se računa do tog događaja, i poslije njega, a sve što se desilo prije biva zasjenjeno, i bačeno u poluzaborav.

Krvoproliće u susedstvu. Sankcije. Industrija utihnula. Obezvređena valuta. Plate zamenjene bonovima za hleb, džakom brašna i šećera, kartonom kokošjih jaja, kojom flašom zejtina i možda povremenim litrom mleka, ako se posreći. Kvarcovano tržište cveta. Snalažljivost, podmitljivost, dovitljivost, prepredenost, lukavstvo, vrline koje prerastaju u moral. Hvatanje odraslih za glavu je sve učestalije. Neko jednostavno nije prilagodljiv. Davno zapuštena seoska imanja predaka počinju da liče na spas. Put u nadi da je nešto ostalo. Ali Srbija... Tvoje prazne krošnje, tvoje puste njive, rumen obraz prvoga komšije. Tu se ne prolivaju suze, samo RTS1 i proklinjanje dojke ustaške. Stomak gradske pridošlice cvrči. Nedelom se uzima natrag oduzeto. Sa plodonosnih zaplanjskih padina ubiraju se, ko zna čijim znojem zalivene voćke i povrćke. Glad je zaobišla stid..
Roditelji se vraćaju. Dan je bio vreo. Ljube nas i govore - „Bili smo u kupovini!“ Prašnjavi su, dugo su hodali tragajući. Naivnost bi pomislila da nije ni čudo, samoposluge su prave pustinje. Baba im izlazi u susret. Uzima tri bele kese u svoje trošne ruke. Nešto je crveno u njima. Otac preko poda vuče dva praznjikava džaka u ostavu. Izgleda visok, možda zato što sam ja tako mali. Moje dve seste opominju da su gladne. Mati vadi brašno, uzima nekoliko jaja, lomi ih kao da su zlatna. Vruća pogača na stolu se puši. Gnezdo... Vrapčići razapinju kljunove, čekaju da im mati spusti crva u grlo.
Te godine došla je zima. Dnevnik objavljuje dinar = marka. Neki lakoverni slave. Meni su ruke promrzle od grudvanja. Pogodio sam sestru u glavu. Psovala me je. Utrčao sam unutra. Miris obgorelog drveta i toplina. Baba prvi put te zime vadi teglu slatkog od višanja. Otvara je drhtavim rukama i stavlja ispred mene. Tako sam zbunjen. Dugo nisam jeo čokoladu, a ovo je bolje. Baba mi daje kašičicu - "Kusni, pa zatvori teglicu, da ima za Sanju i Anu." – kako samo komično zvuči. Zahvatam kašičicom koliko god mogu. Radost! Višnje se tope u ustima, slatko je. Baba ostavlja teglu u zastakljenu vitrinu. Gledam u teglicu. Ne mogu da trepnem. U njoj ušećerene, ukradene višnje. Tako bih ih rado ukrao! Voda mi teče na ustima, suze mi teku iz očiju. Ne znam da li je to plač. Možda su mi oči osetljive od dima koji curi iz peći. Legao sam da spavam.
Kako sam samo bio mali. Poznavao sam samo snove. Sećanje me sada upoznaje sa prošlošću i njenom javom. Seljaci su se verovatno pitali ko im je ukrao višnje. Ja se pitam gde je nestalo moje detinjstvo? Ko ga je ukrao od mene?

Klinac

Najčešća kategorija, po mnogima i stereotip ljudi u teretani. Klinac dolazi sa ortacima iz škole ili kraja. Nosi zlatan lanac sa krstom ili (i) brojanicu, i sa drugarima se ljubi u obraz pri susretu i rastanku.

Na mobilnom mu je podešeno neko ultrajako zvono, uglavnom neki house hit. Dere se kad priča i upadljivo se smeje. Redovno sa ortacima komentariše evidentan napredak na svom telu.

Nakon svakih nekoliko serija vežbi stoji naspram ogledala i steže mišiće, tokom čega ima namršten pogled. Najčešće priča o seksu, povremeno o onoj maloj koju je "odvalio", češće o onoj maloj koju bi "otkinuo", a najčešće o nekom porniću koji je gledao.

Osim seksa voli da prepričava tuče od prethodnih dana, bilo da je u njima učestvovao, ili ih je samo posmatrao. Voli da citira forice iz domaćih filmova. Radi samo vežbe za masu.

Autentični bilder

Autentični bilder je u teretani na domaćem terenu i on je predmet strahopoštovanja. Iako većina ne bi želela da izgleda kao on, svako će ga gledati, čega je ovaj svestan i sa čime računa.

Zbog toga autentični bilder ima prenaglašen nastup, užasno se dere kad vežba, često baca teg posle završetka serije. Vrhunac humora mu je da podrigne posle neke vežbe. Obavezno nosi kaiš. Bilderu je sve dozvoljeno.

Čak i kad radi neke vežbe koje na prvi pogled deluju retardirano, i kada uradi neku seriju sa tegićem koji bi skoro svakog drugog člana teretane bilo blam da podigne, njemu se niko ne smeje, jer je njegovo telo dokaz da sve što radi, radi pravilno.

Bivši sportista

Bivši sportista je prepoznatljiv po najdužem zagrevanju od svih članova, jer je svestan koje sve opasnosti nosi trening bez adekvatne pripreme.

Bivši sportista takođe zna više od svih članova, i često će staviti ljudima do znanja u čemu greše prilikom vežbi. Nije previše komunikativan, ali je većini drag. Uvek ima najbolje patike.

Matori krimos

Matori krimos ne dolazi sam, već sa nekoliko mlađih pulena koji, iako mogu da podignu veću kilažu od njega, to nikako ne smeju da pokažu.

Matori krimos radi masu, najčešće grudi i ramena, uglavnom se ne zagreva jer je to za gejeve, i obavezno svojim pulenima pokazuje neke vežbe koje niko živi u teretani ne praktikuje, a koje je naučio u nemačkom zatvoru.

Nikada ne postavlja pitanje da li neko radi na nekoj spravi i da li je neki teg zauzet. U pauzi između vežbi uglavnom pulenima priča na koji splav će ih voditi za vikend i sa kojim kurvama će ih tamo upoznati.

Prikriveni gej

Prikriveni Gej je u najvećoj opasnosti u teretani. Pred njim su svi opušteni, jer ne znaju njegovo seksualno opredeljenje, zato što većini nikad nije palo na pamet da bi u njihovoj teretani mogao da se pojavi neki gej. Da znaju šta je, u najboljem slučaju se više nikad ne bi presvlačili pred njim i davali mu materijal za bolesne fantazije.

Ako trenira mesecima, svestan je da će u nekom momentu ipak posumnjati u njega. Prikriveni gej se zato trudi da glasno prokomentariše neku ribu, ali ne njenu frizuru ili tašnu, već dupe i sise, što čini prilično nevešto. Od vežbi, najčešće radi definiciju, noge i trbušnjake.

Pitanje koje postavljamo (mi, "bakuzi") Svevišnjem kada nam se desi neki baksuzluk koji je izrazito nerealan da se desi baš nama, baš u tom trenutku, baš na tom mestu, iako već pomenuti nema ništa sa tim.

Predmet pronađen tokom (npr.) "velikog spremanja" kuće posle mnogo godina skupljanja prašine. To može da bude stari sat, slika pradede na solunskom frontu, Sega Mega Drajv, ili vaša omiljena noša sa volanom.

Misao koja svakom muškarcu prođe kroz glavu bar jednom u životu. Nakon ko zna koje po redu izgubljene svađe pogled lagano luta u drugu dimenziju, čula se gase i visokofrekfentno pištanje bledi u daljini. Nižu se slike dva lika koji u gaćama gledaju tekmu sa kauča. Sitni detalji mame blagi osmeh: cela gajba znojavog piva, stomačine do poda, prvljave čarape umetnički razbacane po sobi, noge na stočiću, jede se čak i van kuhinje...

Seda za sto. Kočoperi se u sintetičkoj košulji odvratnog dezena iz koje mu viri stomak. Pantalone mu stegle dupe i izgleda ko neka debela snajka. Priča tanušnim glasićem nešto o nekim tupavim crepovima i ciglama. Vadi ove nove digitalne ključeve sa znakom BMW i stavlja na sto pored telefona, cigara i neke pederuše. I sve postaje ok. Jednim potezom ruke je izbrisao ovo prethodno i pokazao da on nije ustvari seljak gedža, već perspektivni biznismen.

Ovako izgleda svet iz ptičje perspektive glupe sponzoruše. One drže ovu filozofiju u životu.

Ali, ova priča nije o ovom debelom gore. Nije ni o sponzorušama. Ova priča je o tebi, studentu koji je prihvatio ovu filozofiju a zajebao fakultet, izmolio ćaletovog polovnog-novog fiata stilo karavan, naprčio neku tupavu šarenu na roze košuljicu, obuo lakosta patike i bele pantalone, i krenuo u grad da jebeš.

Nećeš jebati.

U tvojim mislima je dovoljan ćaletov auto i sponzoruše će odmah da vlaže. I sa tom mišlju, ti i drugari lepo izađete u grad obučeni ko pederi, a one neće. Ne da neće da vlaže, nego neće ni da pogledaju. Džaba ključevi na astal. Džaba parkiranje ispred i ljubljenje u obraz sa ortacima da izgledate mafijaški. Zalepiće se za nekog bilmeza.

I tako napaljeni i jadni, izaći ćete pijani, i krenućete da se trkate sa drugima, eventualno vozeći jednog od ortaka na zadnjem sedištu koji sedi sa dve ribe i žvalavi se sa nekom što izgleda malo ružno, dok ga ti i suvozač zajebavate. Ustvari sad kad je zagledate, i nije ružna. Jebozovna je skroz. On će jebati.

Ti nećeš jebati, zato što si glup. Zato što ne kapiraš da tupava košuljica i ćaletov auto ne privlače sponzoruše. Zato što ne vidiš od tih sponzoruša najmanje 4-5 koleginica koje bi ti tako fino naduvale kurac i samopouzdanje. Zato što novi porodični auto ne može sakriti tvoje neiskustvo, koliko god se jadan trudio. Treba još nešto.

Sponzoruše koje promovišu ovu filozofiju ćeš gledati, zamišljati i drkati na njih. Ali nećeš jebati. Nećeš zato što to nije tvoja filozofija, ti je ne kapiraš, a pokušavaš da je slediš. I sledićeš je dosledno ako se ne opametiš.

Kupiće ti ćale Opela samo za tebe. Nećeš završiti fakultet. Otići ćeš do Beča na godinu dana. Vratićeš se sa minusom. Ostaćeš prazan, šupalj i dosadan. Pokrenućeš neki svoj posao preprodaje ili usluga. Pogledaće te sreća, krenuće posao i naći češ jednom tako praznu šuplju i dosadnu ženu, polu-kvalitetnu sponzorušu koja je izgledala lepo, ali je ladna ko frižider. I kupićeš najzad BMW na koji ćeš drkati. I razvešćeš se. I postaćeš debeli seljak gedža sa dobrim automobilom. Ložiće se klinke na tebe. Neće ti se baš uvek dizati, i brzo ćeš da se umoriš i završiš, jebi ga, holesterol, pušenje i alkohol ne štede baš. A i ne možeš baš da se pohvališ nekim iskustvom...

Ali, izbacićeš ključeve na sto dok pričaš sa nekim preduzimačem kako da zajebete drugog nekog preprodavca, da mu uvalite onaj škart crep, i prenašminkana klinka sa susednog stola će ti se nasmejati.

Čestitam.

Omiljena zabava nadrndanih alapača koja se sastoji u tome da se "zakače" za neku sagovornikovu reč pa je onda "razvijaju" dodajući joj novu, obično zlobnu konotaciju.
Ovu verbalnu gimnastiku, i to ne samo ujutru, večito nezadovoljne žene naročito vole da upražnjavaju u razgovoru sa svojom jačom polovinom.

Slučaj kada su na fejsu pojedine osobe na svim slikama uvek u istom profilu, okrenute na istu stranu ili drže kosu preko jedne polovine lica (ako su u pitanju ženske osobe ili metalci). A ovo iz razloga što najčešće imaju neki neki nedostatak, defekt ili pak višak, npr. ružne mladeže (jer ne mogu svi da budu Merlin Monro), ne baš tako lepe uspomene u vidu dubokih ožiljaka, zečje usne, konjske zube i ko zna koje još životinjske i vanzemaljske tvorevine.

„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“

Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.

I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.

A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.

Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?

Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.

„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.

Nema dalje, kraj. Još samo atomska bomba da padne. Dotaći dno života iz ove perspektive izgleda super. Čak ti i oblačan dan ide na ruku da budeš još sjebaniji. Negde si zajebao, možda i nisi kriv ali sigurno ćeš ga najebati kako god okreneš.