Okretanje na drugu stranu i nastavak veceri!

Nedavno osnovan od strane trenutnog trenera ser Aleksandra Vučića i finansiran iz EU fonda solidarnosti namenjenog za pomoć u rešavanju situacije oko poplave. Ne bre tih poplava. U Srbiji je oduvek bila velika poplava igračkih talenata i trenerskih magova. Elem, kao i većina lokalnih timova oni kreću polako od samog dna, kao i svi mali klubovi gde povreda nekog od 11 igrača zahteva da trener skine kopačke sa klina. Znači, kao što je rečeno u prethodnoj rečenici, oni kreću skromno, od prve lige Srbije sa 30 bodova prednosti. Jedan veći klub iz prve lige, čije ime iz bezbednosnih razloga i nacionalnih interesa ostaje skriveno za javnost, ustupio im je svoj teren sasvim dobrovoljno i preselio se u Morović nakon što su mu bankovni računi misteriozno presušili.

Neophodna dnevna doza vitamina za budale radi normalnog funkcionisanja. U obliku stegnute šake.
Zemun hemija ®

Jedna od onih stvari koje mnogo ljudi radi, a da nisu ni svjesni da to i ostali rade. Poznata situacija, čekaš bus/trolu/tramvaj, napadao je snijeg, pomalo te hvata dosada i glava zajedno sa pogledom počinje da ti pada prema dole, prema tvojim čizmama. Nakon nekog vremena, počinješ unutrašnjom stranom čizme da prebireš i grebeš po poluistopljenjom utabanom snijegu, i praviš malo brdašce. Upadas u blagi trans, misli idu svojim putem, ne vidiš ništa drugo oko sebe. Polako uključiš i drugu nogu u proces, a brdašce snijega postaje sve veće i veće. Na kraju kada je brdašce odgovarajuće veličine, staneš na njega tako da ti ostane pravilan i čist otisak đona, a zatim to sve razušiš i počinješ sve ispočetka, sve tako dok ne dođe sredstvo prevoza i vrati te iz stanja nirvane...

Sat ti već skače po ganglijama koliko zvoni, budiš se, pružaš ruku do ormarića da ga ućutkaš jednom zauvek, kad ono - patos. Tvoja ruka kojom pišeš, drapaš se, pomažeš sebi i drugima postala je tuđa, kao da više nije deo tebe, a trenutno ti se čini i kao da nikada nije ni bila. Ne osećaš je. Prvo se smeješ sebi i psuješ u isto vreme, zatim je gurkaš, pipaš kao neko strano telo, da - gumena je. Još uvek topla, ali ne reaguje. Hvataš svoju ruku za zglob i bacaš je na dole.Sa gravitacijom sarađuje bolje nego sa tobom. Već kreće da te hvata blaga prpa. Počinješ da je manijakalno stiskaš i masiraš - ništa. Trčiš do kupatila i stavljaš je pod vodu, držeći je drugom rukom, razume se. Blagi žmarci kreću da grizu, zatim da bole, dobro je, guma se polako pretvara ponovo u tebe.

Na prvi pogled uobičajen izraz. Upotrebljava se najčešće u sportu, ali i u umetnosti, nauci, čak i u politici. Na drugi pogled, samo značenje se menja u odnosu na subjekat koji opisuje. Odnosno, u odnosu na uzrast i starost tog subjekta:

Do negde 15-16 godina, izraz ima bukvalno značenje. Talentovani klinac, od njega se očekuje mnogo - u budućnosti. Ništa više, ništa manje.

Sa 18-19 godina, to više baš i nije klinac. Sad je vreme da talenat krene da aktualizuje i realizuje. Podrazumeva se da to još uvek nije učinjeno.

Već negde oko 22. godine, počinje da opisuje problematičnost. Ok, bio si talentovan, ali negde je zapelo. Saberi se, lupi sebi šamar, vidi šta ćeš sa sobom.

Posle 25.te , a naročito kad se krene u tridesete, mlada nada je sinonim za propaliteta. Od njega ili nje nema više ništa. Tu se onda prilepi kao prefiks i ono "bivša" ili "nekadašnja", kao krstača na grob. Budala koja je bila nadarena, pa pukla. Takvih je na tone.

Skup reči, izraza i rečenica, koje imaju za cilj da posmatrača vežu za mali ekran i RTS na njemu, makar do završetka dnevnika. Počinje upravo u onom trenutku kada nakon izveštaja o prolasku svetske ekon. krize, jeftinim puntima i taktorima, izgradnji makadama u dužini 3,5 milimetara na obilaznici oko Beograda, pažnja poštovanih gledalaca počinje polako da opada i kada počnu da se vrpolje, okreću oko sebe i traže daljinski upravljač ne bi li promenili program.
Oni nesrećnici koji ne stignu da promene program tokom ove rubrike ostaće narednih 15 minuta prikovani uz male ekrane TV prijemnika, skupljenih obrva, pogleda usmerenog prema desnom uglu plafona i otvorenih usta pokušavajući da shvate značenje i smisao makar jedne rečenice od onoga što su upravo čuli. Još nije poznato da je to nekom pošlo za rukom.

Biti veliki u porazu. Biti pokojnik, ali i pukovnik.

Ovca. Najveći blejač među životinjama. Ali, ako vi sebe smatrate čovekom, bez obzira šta vam ukućani, komšije i ona devojka iz kluba što ne da da je spavate kažu, a dobijete etiketu ovce, svakako da nešto nije kako treba. Prevara. Nasamarenost. Kao kad nekoliko visokih predstavnika EU kaže finim domaćim političarima, ući će Srbija u uniju. A kada fini političar napusti prostoriju i prione na krkanluk, gorepomenuti ružni, antipatični ljudi spomenu i nastavak trilogije Srbija u Eu, Kurac i počnu da se smeju kao baba na Kursadžije. Treći deo je u pripremi, a radni naziv je Hoće Kurac.

Znojiš se. Osećaš kako ti raste runo. Nažalost, nije zlatno. Vidiš da si uhvaćen u mašinu. Ne vredi se opirati. Nemoguće je. Već si na dnu. Prepusti se trenutku. Uživaj. Pokaži zube, nasmej se i pusti da te šišaju. Oseti kako znoj polako prolazi.

Ali nije ni odustao. Primer strpljenja pri izvršavanju zadatka kakav nema drugi presedan. Uzme crv da buši drvo i buši ga godinama, generacijski, bez prestanka. Strpljivo i tiho. I padne drvo, pukne greda, sruši se cela šuma.
Nije crv rekao kad će, ali srušiće ga sigurno.

Jednim udarcem sto kostiju kida!

Mnogi muškarci misle da je poenta igre da zabiju gol i provedu što više vremena u šesnaestercu. Možda oni i igraju na rezultat, ali žene svakako ne. Mnogo nam je važnija lepota same igre. Istina, direktno ubacivanje lopte u šesnaesterac ponekad i upali, ali nije svako Pipo Inzagi pa da ga zabija i iz ofsajda. Fizička spremnost je važna i ume da donese rezultat, ali da se mi pitamo, Murinjo bi sedeo na klupi betonligaša. Najvažnija je tehnika. Akciju treba graditi polako, biti strpljiv, lopta bi trebalo da se kreće po celom terenu. Treba menjati stranu, ubacivati loptu u prazan prostor, koristiti sve igrače na terenu, širiti napad. A onda, kada potpuno zbunite protivničku odbranu, kada ona potpuno popusti i kapitulira, lako je ušetati se u go. A publika koma.

Teška kategorija u svetu palamuda. Teža i od palamuđevine. Teška palamuđevina je osoba koja ne poznaje granice, te širi svoju mudrost kroz svaku moguću poru postojanja ne bi li njegova mudrost bila preneta na ostatak sveta koji ga okružuje, obično je taj svet u krugu od deset metara od palamuda. Po klasifikaciji, spada u vrstu koja se širi, usled lakog pristupa socijalnim mrežama i lakoći upravljanja njima palamudi širom sveta svoju mudrost pretaču na internet, stvarajući još veći okean. I tako ohrabreni rečima drugih palamuda oni evoluiraju u palamuđevine koji dalje evolucijski prelaze u teške palamuđevine.
Evolucijski se ojačaju temelji, uverenja u njihovu misiju, znanje, poznavanje i viđenje svega te uz preuzimanje argumenata i obrazaca od naprednijih vrsta palamuda oni polako napreduju na lestvici.

S obzirom da je unistavanje drzavne imovine dugo bio hobi kod nas, ovaj izraz se koristi kada svoju negativnu energiju usmerimo na predmet koji je u privatnom posedu.

Lik prema čijim djelima imaš pravo da iskažeš nepoštovanje.

San svakog studenta ekonomije, trgovine, preduzetništva ili nekog poslovnog menadžmenta - napredak, ugled medju kolegama, radnik meseca svakog meseca, šefova desna ruka..Postiže se vrednim radom, sticanjem novih znanja i sposobnosti, odlučnošću, sigurnošću i poštovanjem pravila radnog mesta - dolazak na posao na vreme, ispavan, obrijan, očešljan, ispeglan, ljubazan i nasmejan. Poželjni su prekovremeni sati na poslu, dodatno zalaganje, i stavljanje sebe na raspolaganje nadredjenima kada god je to potrebno. Posao je naporan ali nije prljav, roditelji i preostali prijatelji su ponosni na tebe, a plata pokriva sve tvoje kredite i polako raste : dobijaš povišicu pa unapredjenje, bolja kola od firme i plaćeno letovanje. Stavljaš plazmu i u spavaću sobu, novu kuhinju (mada ni staru nisi koristio), dižeš još jedan kredit za nov nameštaj, svodiš račune i u glavi ti uporno stoji jedna misao - Moram još da napredujem. Radiš još napornije, ubedjen si da živiš srećno, i osetiš se zadovoljnim sobom kada prodješ pored nekog klošara koji se nije trudio dovoljno. Ne razumeš ljude koji nemaju para za račune, i družiš se isključivo sa kolegama sa posla. Polako stiže i trideset peta, već si na dobrom položaju, dosta toga zavisi od tebe, i odavno si radnik za primer u svojoj firmi, nadredjen si sve većem broju ljudi, i osećaš da te ništa ne može zaustaviti. Stiže i četrdeseta. Sediš na sofi u dnevnoj, gledaš sve ono što si radom kupio, persijski tepih, kristal i mecesnu, osećaš se zadovoljno, ali lagana zebnja te proganja već neko vreme, i počinješ da svodiš račune.
Imaš četrdeset, postigao si toliko toga, ali ne i ono najvrednije : nemaš prave prijatelje. Ti i žena ste gradili karijere, za decu niste imali vremena, i sada je već kasno. Možda nikad nećeš čuti reč tata upućenu tebi. Toliko vremena ste proveli na poslovnim putovanjima, da se jedva i vidjate, retko stignete zajedno da spavate, a sve više počinješ da sumnjaš da te vara, da će tražiti razvod i uzeti pola od svega što si radom i zalaganjem stekao. Kod kuće te čekaju pas kojeg ne stižeš ni da vodiš u šetnju, i hladna večera u frižideru. Stvorio si toliko toga, uspeo si u životu, a osećaš se prokleto sam. Srećan?

dokona bagra

Plavi kamion sa prikolicom, natovaren, parkiran, spreman za pokret. Gazda nervozno šetka, očekuje da se pojavi vozač, koji stiže u tačno dogovoreno vreme. Na prvi pogled i ne liči na kamiondžiju, izbledele farmerke, teksas jakna, crna majica, duboke plave starke, nešto duža kosa koja vijori na tihom vetriću, fazonirana brada, avijatičarske naočare na očima. Hod i pokreti odaju čvrstinu i samopuzdanje, a ponašanje manire čoveka za kojeg bi se pre reklo da je doktor ili inženjer, a ne vozač.
Skida naočare i uz blag, ali iskren osmeh iz kojeg zrači poštovanje i ljubav pozdravlja gazdu. Dok se, predhodno upaljena mašina, uz blagu huk zagreva, gazda mu daje putni nalog, novac za putarinu i hranu. Način oblačenja, ponašanja, a i dubok, prodoran pogled tamnih očiju koji je u isto vreme oštar i blag, veseo i tužan govori da ovo nije jedan od onih masnih kamiondžija koji su postali kamiondžije po principu „loš đak - dobar vozač“. Ne, reč je čoveku kojeg život nije milova, o čoveku koji i u ovim teškim vremenima u svom rečniku ima termine kao što su čast, dostojanstvo, poštenje i koji zna šta oni znače. Završio je studije i to sa visokim prosekom, a morao je da radi teške poslove, da bi u tome uspeo. Kada je pomislio da je konačno svoj čovek, da je stigao do dugo očekivanog cilja, ispostavilo se da je tek na startu. Svi oni koji su mu obećavali posao, sad su se razbežali, svi oni „tatini i mamini sinovi“ koje je tokom studija nosio na svojim leđima i koji mu nisu bili ni do kolena, od kojih je bio inteligentniji i sposobniji, dobili su poslove po partijskim i rodbinskim linijama. Mogao je i on da se učlani u neku od stranaka i da posle nekoliko meseci ili godina poltronisanja dobije neko radno mesto, ali nije hteo. To je za njega bilo preveliko poniženje, koje nije hteo da trpi. U stranku nije hteo, vezu i pare nije imao, i eto ga kod jednog od retkih prijatelja koji je uvek bio uz njega kada mu je u životu bilo teško, koji mu je i ovog puta pomogao, vozi kamion. Kamiondžija sa diplomom fakulteta.
Ulazi u kabinu, i polako kreće, grdosija od dvadesetak metara, polako, kao zmija, vijuga se kroz uzane gradske ulice. Posle petnaestak minuta vožnje izlazi iz gradske gužve na otvoren put, koji za njega simbolizuje slobodu. Slobodu, kojoj je celog života težio i o kojoj je maštao, mada, ni u najluđim snovima nije zamišljao da će tu slobodu naći za volanom kamiona. Pred njim sunce koje polako zalazi, u ušima odjekuje zvonjava jakog motora, nižu se kilometri, a sa radija čuje se pesma: „Ja cijeli život sanjam kako odlazim uz rijeku starim parobrodom koji vozi skitnice na zapad i da nosim jednu davnu nikad prežaljenu ljubav, tanku, dugačku cigaru i par mamuza od zlata...“.

Rečenica koji uglavnom izgovara žena. Obraća se mužu, koji vozi kao da vozi krompire, prelazi punu liniju, itd...
Čak i kada muž, suprug, vozi sasvim normalno, i jednostavno mora da pretekne koji kamion, ili cisternu, ili će na svoje odredište doći 3 dana kasnije. Ako se ženi ne svidja vozačeva vožnja, a u kolima su deca, nastaje opšti haos.

Lik romske nacionalnosti koji je već dvanaest puta pao peti razred i sada je petak trinaesti put.

Već satima je kod vas. Sedite i ćutite. Blenete u neku emisiju na televiziji ili u kompjuter. Ništa se ne događa. Osećate kako vreme polako teče, nestaje, odlazi u nepovrat. Treba milion stvari da uradite, ali ne, ne možete, on/a je tu! Kad vas nešto pita, odgovarate kratko u nadi da će ukapirati! :Hajde, ukapiraj više da treba da ideš! Ja sam prijatan/na i ne želim da te isteram, ali...zar i tebi nije dosadno?! Zar i ti ne treba nešto da radiš?! Zar ti je zanimljivije ovako da sediš i NIŠTA?!: Počinješ da se nerviraš. Zamišljaš njegov odlazak. Pokušavaš nekom čudnom, samo tebi znanom hipnozom da ga oteraš. Ne, ne ide. Sedite tako i ništa. Opet ništa. I samo ništa. Ali, dolazi taj tren. On/a izgovara čuvenu rečenicu:"Trebalo bi da idem". Osmeh na tvom licu se rađa. Oči sjaje. Pokušavaš da se suzdržiš i ne obraduješ previše pred njim, nije kulturno, jelte. Ali...ALI...nekim čudom vaše usne, van vaše kontrole izgovaraju: "Sedi još malo". U trenutku shvatate šta ste uradili. U trenutku vam prolazi milion ideja kako da se samoubijete, ali već ste to uradili ovom rečenicom. Spora smrt. On/a se smeši: "Pa 'ajd, ostaću još malo"...