Teškom mukom reći. Na jedvite jade izgovoriti. Krajnjim naporom kazati.
Ako posmatramo reči kao bujicu vode a usta kao branu koja te reči zadržava, lako je zamisliti fantomski bol duše koji nastaje pritiskom te, najteže stvari na svetu. Težine reči.
- E, brate...
- E, 'de si...
- Šta je? Što si mi nešto smoren?
- Ma, pusti...Sreo bivšu na poslu, jedva sam joj ime prevalio preko usana...
- Jel' to ona što te prevarila sa najboljim ortakom kad si iš'o na operaciju slepog creva...?
- Jok, bre, nego ona što je poginula pre dve godine.
- Aaaa, kapiram...-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
- Kevo, aj' daj neke pare...
- Iju, crni sinko, kako se usuđuješ da tako nešto uopšte prevališ preko usana?! Znaš da jedva sastavljamo kraj sa krajem...
- Evo, sine, tata će da dâ. Uletelo Leće prvi put u životu, valja se! A ti, ženo, skidaj tu kecelju i oblači se - vodim te u ''Zlatno Burence'' da jedemo k'o ljudi!
Sviđa mi se. Mi taj izraz uglavnom koristimo u sličnom kontekstu, kad nešto teška srca kažeš, ali se pritom odnosi na neko obećanje ili zakletvu teško datu, tipa: "- Više nikad neću otići kod kuma u goste! - Ajde, ajde, već ćeš sutra se čuti sa njim! - Ma, neću, ja kad nešto ovakvo prevalim preko usana, to je kraj!"
+++