Priča

Satkana od snova, dolazila je i nestajala kroz vekove poput vetra lutalice. Znala svoju sudbinu. Dete se radovalo kad je čuje i sanjalo o dalekim zemljama gde dobro pobeđuje i gde postoje ale i vile, veštice i čarobnjaci, vukodlaci i aveti. Gde princ odvodi lepoticu i žive srečno do kraja života. Slušalo o slavnim vremenima, o velikim bitkama, gledalo ih shvaku noć po nebu i jurilo za njima da ih dosegne. Pitalo se kako se to skida zvezda sa neba i kako je taj veliki kralj stavlja na prst. Jeste ona mala, odavde, ali tamo, tamo mora da je sigurno velika i sjajnija nego ovde. Mora da je taj kralj što je nosio na prstu zvezdu veliki čarobnjak. Nema to u priči ali mora da je tako. Pokušavalo da razume nemušti jezik što zmija govori. Kako, kako da razumem životinje. Imaju toliko toga da ispričaju. Možda još neke lepše priče. Zašto se nisu sagli i pokupili zlato? Al' opet bi se kajali. Kako je taman taj vilajet kad je zlatnicima prekriven? Zar oni ne sijaju u noći? Dinosaurusi su živeli pre 65000000 godina. Čoveče, koliko je to života. Pa kako oni znaju da su oni postojali kad je to bilo tako davno? Mora da su ti naučnici neki mnogo mudri ljudi čim to znaju. Da, znaju oni sve. Znaju i kako se skida zvezda sa neba, i kako se uči nemušti jezik, znaju i kako tamni vilajet nije blistao od zlatnika, ma znaju sve! Dete je poraslo i postalo čovek. Barem to tako zovu ostali ljudi. Priča je dolazila i nestajala kroz vekove, satkana od snova poput vetra lutalice.