Za razliku od pričanja u deminutivima koje i Mileta Testeru olako pretvara u njanjavog Milančeta koji redovno fenira šiške ulevo, polira lakovane cipelice, nosi leptir mašnu dok kupuje nemasni jogurt i nikad ne zaboravlja da spusti dasku posle vršenja male nužde (ne možeš zamisliti Milenčeta da šora), pričanje u augmentativima ima kontraefekat.
I najprostijim rečenicama daje dozu zajebanosti i oštrine, rendom nalupane reči obmotava čaurom smislenosti, ostavljajući gorak ukus u ustima slušaoca, jer mu jasno stavlja do znanja da o izgovorenom nema polemisanja.
- Gagi, Pera i ja smo ti doveli kurvu, eno čeka te ispred. Tvoje je samo da skineš mrakčinu, jerbo znamo da ne jebeš ni u psovkama. Udri sad, pokaži da si muškarčina!
- Ne mogu.
- A? Što? Je l' ti se ne diže? Šuriš li se u plinaru možda?
- Ne, bre... Želim da ostanem devac do braka.
- A? Ne zajebavaj, matori, nisi ti riba pa da to ima neku poentu.
- Seks van braka je greh, Džoni, a ovaj... Pred Bogom smo svi jednaki.
- Pero, ovaj se ne sprda. Aj' mi iskoristimo onu, a ti Gagi, matori... Šta da ti kažem. Celivaj mi bludišu.
- Molim?
- Reko' napuši mi se kurčine, ostaćeš nevin, ne brini!
