Neretko se dešava da sretneš nekog u busu/ na ulici / u kafiću ko ti je strašno poznat, a u prvi mah ne možeš da se setiš odakle. Okrećeš se da ga opet vidiš, učini ti se još više poznatiji, prosto ti je na vrh jezika njegovo ime i prezime!
I onda ukapiraš da ste ustvari prijatelji na facebook-u. Ćaskate tako povremeno na chatu, ne znate se lično, ali mu znaš ime i prezime, gde je izašao prošle, pretprošle i one tamo subote i još mnogo štošta jer se s vremena na vreme ispričate k’o da se znate sto godina.
Blam te je da priđeš, a opet glupo da mu se ne javiš jer se baš dobro gotivite u toj virtuelnoj komunikaciji. Šta ćete uraditi, zavisi od vas samih…
Na moru, avgust 09. , CG
Drugarica: Eeeeej, čekaj… Onaj lik tamo mi mnooogo poznat! A tebi?
Ja: Ne, prvi put ga vidim. Aj bre požuri, vidiš da sam izgorela…
Drugarica: Ma čeeeekaj da se setim…Hmmm…. Jaoooo, mislim da znam ko je to!! To je onaj Slavko Stanišić, pa prijatelji smo na fejsu, ladno! Mi se stalno kuckamo, extra je lik. Baš mi je pričao da hoće riba da ga otkači, mukica. Nismo se čuli od tada. Baš me zanima jel ga šutnula, fuksa jedna… Dal da mu priđem, a?
