Sorta ljudi koji se ne ustručavaju da nezavidne situacije u kojima su se našli podele sa svetom. U publici uvek imaju one koji se groze i prevrću očima na njihove reči, pitajući se kako ih nije sramota da javno pričaju o svojim blamovima, i one koji pri svakom susretu sa dotičnim dobijaju upalu trbušnjaka. Pripovedač samo deluje kao da ga ovakve reakcije ne dotiču, iako se, u stvari, njima hrani.
(Publika: pet devojaka i dva tipa)
P: „... I odemo ti mi tako na svirku, smeste nas u hotelsku sobu, a mi ti bacimo one stvari i oderemo se od alkohola. Posle ne znam šta je bilo... uglavnom, budim se ja na podu, Miki me cima, i viče: „Ustaj konju, kako da sviramo bez bubnjara, pizda ti materina razvaljena! Diž’ se!“ Ja ustajem, kad ono – vidim da sam u petom krugu pakla: sve sam živo ispovraćao, i pod, i krevete, i kupatilo... Šta je, Milice, nije ti dobro?... kažem ti, napravio sam sataraš na sve strane...“
Milica: „Jao, prekini!“
Ostali: „Ahahahhahaha! I?“
P: „I nekako se odvučem na binu, sednem za bubnjeve i odsviram najgoru partiju u životu. Falširam, čudim se, falširam, pitam se: „Ko ovo iskače, mamicu mu?“, falširam, ovi iz publike me gađaju, ništa mi nije jasno... odvuku me u sobu, ja se srušim na krevet, kad vidim nešto čudno u onom satarašu... nešto okruglo... ja u’vatim palicu za bubnjeve, čuknem, kad ono nesvareni krompir – čitav!“
Milica: „Fuuuuuuuuuuuuuj!“
P: „Šta je, Milice, opet si gladna?“
Ostali: „Ahahahahahhaahahaha!! I?“
P: „I ništa. U tom trenutku rekoh sebi: „Čoveče, moraš pod hitno da počneš da žvaćeš!“ Pa šta je sad, Milice? Idi jedi, ne može čovek od tebe ni avanturu da ispriča...“
