Onu strana brda koja je osunčana tokom celog dana, naš narod zove prisoja. Za razliku od osoje, ona je pod uticajem našeg toliko voljenog sunca, poprimila takve karakteristike koje su upravo ono što čovek prvo pomisli kada mu spomenete prirodnu idilu. To je uglavnom proplanak okružen brojnim listopadnim drvećem poput breze, hrasta, bukve, javora... Prepun raznobojnog, mirisnog cveća i najzelenije, najmekše trave u koju bi se čovek uvaljao, ušuškao i spavao kao u devojačkom krilu. Okupan vrelim letnjim suncem, i istovremeno osvežen povetarcem koji na proplanak izbija noseći svežinu koju je pokupio milujući nežne vlati trave, šumsko lišće, i mirisne behare, svaki živi stvor oseća svu ljubav naše majke prirode. To je mesto koje nekom iskonskom snagom vuče ka sebi sva živa bića, nesebično dajući neku okrepljujuću prijatnost i preko potreban duševni mir. To mesto smiruje, opušta i istovremeno puni nekom unutrašnjom snagom koja toliko naliči na plamen ljubavi i strasti.
Nju poseću srne, srndaći, raspevane ptice, umilni zečići i lukave lije. Ali i jedan mladi momak goneći svoje malo, belo stado. Šta on zapravo radi tu? Vodi ovce na ispašu i da odspava? Ne, on je tu došao privučen pesmom. Umilnom pesmom koja dolazi iz prelepog, belog grla, rumene, plavooke pastirice. Prilazi joj da zajedno pevaju na prisoji, tom jedinstvenom čudu prirode.
Stari Miroljub ulazi u dvorište, suče brke i podiže šešir u znak pozdrava.
''Pele, druže stari, Miro, kako ste, šta radite?''
''Evo, kao što vidiš, ugrabili malo slobodnog vremena da uživamo. Ti, kako su ti kući, šta radi tvoja mala Milica?''
''Eno je gore na prisoji, oterala ovce malo da me odmeni. Bole stare kosti.''
''Stvarno, i moj Jovan je otišao tamo, kaže, da se podseti kako je kao dete uživao pre nego što je otišao u grad u školu.''
U jednom trenutku, dok su se prisećali kako su oni, dok su bili mladi, čili i veseli odlazili na prisoju da obavljaju jedan od težih seljačkih poslova, poskočiše i porušiše sve sa stola otrčavši uzbrdo.
''Brže Miroljube, postaćemo dede pre vremena.''
''Kuku, ima da pukne bruka po čaršiji.''
Za to vreme, na Mirinom licu se pomaljao zagonetni osmeh koji kao da joj je podmlađivao odveć izborano lice.
''E, moj Pele, pusti decu na miru. Zar si zaboravio kako smo mi zajedno pevali, čuvajući ovce na prisoji.''
