ON ne može više. Jednostavno, pukao je. Radio je kao crnac, rint'o je k'o konj. Sada mu je, ipak, svega dosta. I šljake, i gazdarice, i bedne platice, i prokislih sendviča sa podrigušom u firminom bifeu. Neće da čuje ni za ženu, ni za decu, ni za staru majku, ni za mladu švalerku koju jebe na Novom Beogradu. Kočnice treba da se menjaju a i gume su ćelave? Putuj igumane. Sin-naslednik hoće motor a starija ćera zatrudnela sa zemljoradnikom? Nek' im je sa srećom oboma. Muka mu je od silnih kirija, računa, troškova, dažbina. Ni pivo mu, bre, više nije drago. Jedina stvar koju sada želi da uradi, jeste da odspava. Onako, pošteno. K'o čovek. Da legne – ne bira gde, da ga pokriju – ne bira čim, i da zahrče. I da ga ne diraju četres' dana. K'o mrtvaca. Takav je red, majku mu...
ONA ne može više. Prosto, ne zna kako. Umorna je kao kučka. Bez imalo preterivanja. Radila je i radila dok nije potrošila sve telesne resurse. I sve andole iz bočice, kad smo već kod toga. Preselo joj je svakodnevno oblačenje, šminkanje, pirlitanje, zastajanje pred jebenim ogledalom u predsoblju. Povraća joj se više od posla, matore drtine koju ima za šefa, onog Ratka iz računovodstva što joj se stalno nabacuje i jezovitog kapućina iz automata na I-om spratu. Muža, decu i matorog oca da i ne spominjemo. A i onaj njen matori jebač nek' zaboravi subotu prepodne kada joj muž odlazi na fudbal sa ortacima. Sve što trenutno želi da uradi jeste da sa sebe zbaci uniformu žene, majke i radnice, opere debeli sloj pudera sa svojih uvelih obraza i da, onako gola, zaspe na prvom zgodnom mestu. Ako je neko i pojebe, neće primetiti. Kao Eva, nekada davno...
