U čovečijem bivstvovanju na pijadestalu ljudskog karaktera negde u nebeskim visinama sede vrline, dve sestre, dva pobratima, bliznad - čojstvo i junaštvo. I zato, kad naiđeš na ovakvog čoveka koji skromno gaji ove vrline dobro ga pogledaj i zapamti. Kad naiđeš na čitav narod pokloni mu se i divi mu se. Nije greh poštovati. Ipak, najvažnije je da ne zaboraviš koga si video ili čuo.
Čovek je rođen da spoznaje, ali tako isto i da zaboravlja. Problem nastaje onda kad često zaboravlja, a još je gore ako nikad nije ni znao. Zaborav je smrt istine, klica neznanja, koren laži. Ako je pojava masovna, pandemijska, od grupe napravi robote, od naroda robove, od nacije pleme.
Dođe trenutak kad istorija zataji, a sadašnjost poludi, kad đavo k'o transilvanijski vampir isisava sve ono dobro što je jedan narod nekad imao, kad čojstvo i junaštvo u očima zaposednutog bednika pređe u sebičnost i strah. E baš tada ne treba pokleknuti. E baš tada treba dignuti bedem zaboravu da istina ostane čista i neokrnjena.
Život je i prošlost, i sadašnjost, ali i budućnost, turbulentna ali sasvim izmenjiva. Može se otrgnuti zaboravu i postarati se da onaj kamen što preteć suncu još uvek dere kroz oblak.
Vidovdan je svanuo. Mali plače. A Marko ima već deset. Juče je prvi put sam sa volovima poor'o onaj njivak. Biće čovek od njega. Moja Milica je baš dobra žena. Pripremila mi je oklop, sav blještav i sjajan. Mač sam vala sam podoštrio. Neće biti lako. Neprijatelj je brojan. Odakle li dolaze? Ma nije ni važno! Idem zbog Marka i Milana. I unučadi, praunučadi, a valjda će i poneka bela 'čela da zna za mene.
Moram da ustanem i pripremim se. Odlazim da se ne vratim. Sveti Petre sačuvaj mi dobro mesto.
