Vreme leti. Odlazi naše, dolazi njihovo. Tako brzo, jednostavno. Bez milosti nas šamara i svakim tenom nam daje do znanja da je jače od nas. Ostavlja nam ožiljke polako, ali odlučno, trudi se da budu što dublji ali da nas ne ubiju. Jer, svejedno će smrt to isto vreme doneti.
Prohujalo je. Sve. Ožiljci govore koliko su nam ta vremena išla u korist. A obično nisu, uopšte. Bar to vidim na licima koje viđam.
Detinjstvo, klikeri, komšijina trešnja, Tomidžeri, vitez Koja.
Pubertet, prvi poljubac, svađa s kevom, žilet i pena, zgibovi.
Svoj čovek, žena, deca, minimalac, problemi, bore.
I prođe, sve. Prohuja, bez vihora, bez milosti. I neće se ponoviti.
Zato ne živi u prošlosti. Digni glavu, duboki naklon svom prohujalom životu, i pravac u red za penziju, pa na boćanje s ortacima. Ima jedan dobar teren kod stadiona Partizana. Živi punim plućima, poslednje dane iskoristi do kraja. Ne daj da ti pred smrt bude krivo što nisi prišao onoj baki, što nisi imao muda. Sad vam je vreme, svima! I pubertetlijama, i dedama. I zato, ne čitaj ovo, već idi reci joj da je voliš, idi trči uz Santanu ili Crvenu Jabuku...
Jer, nikada više neće biti ovog trenutka. Prohujaće.
Završavam, da mi ne prohuji ova mala što 'oće da mi da večeras.
